Њујорк тајмс: Детаљи Трамповог обрта према рату са Ираном
Aмеричке обавештајне агенције које прате војне активности Израела и разговоре међу политичким лидерима те земље дошле су, крајем прошлог месеца, до запањујућег закључка: премијер Бенјамин Нетанјаху планирао је напад на ирански нуклеарни програм са или без учешћа Сједињених Америчких Држава.
Нетанјаху је више од деценије упозоравао да је неопходан жесток војни удар пре него што Иран достигне тачку у којој би могао релативно брзо да изгради нуклеарно оружје. Ипак, увек се повлачио након што су му бројни амерички председници, уплашени због могућих последица новог сукоба на Блиском истоку, говорили да Сједињене Америчке Државе неће пружити подршку таквој акцији.
Али, овог пута америчке службе су процениле да се Нетанјаху не припрема само за ограничени удар на нуклеарне објекте, већ за много шири напад који би могао да угрози ирански режим. Такође, схватиле су да је он спреман предузети тај корак самостално.
Обавештајни подаци ставили су председника САД Доналда Трампа пред тешку одлуку. Он се ангажовао у дипломатским напорима убеђујући Иран да одустане од својих нуклеарних амбиција. Притом, Трамп је већ одбацио један покушај Нетанјахуа (из априла месеца) да га убеди како је дошло време за војни напад на Иран. Током напетог телефонског разговора крајем маја, Трамп је поново упозорио израелског лидера да се не упушта у једнострани напад који би могао да осујети његове дипломатске напоре.
Чврсте намере
Међутим, током последњих неколико недеља, званичницима Трампове администрације постајало је све јасније да овог пута можда неће моћи да зауставе Нетанјахуа у његовим намерама. То су, у неким својим интервјуима, потврдили важни актери у формирању политике Беле куће. Истовремено, Трамп је постајао нестрпљив због спорог напретка преговора са Ираном и почео је да схвата како разговори можда и неће довести до великог учинка.
Супротно тврдњама Израела, високи званичници администрације у Вашингтону нису били упознати ни са каквим новим обавештајним подацима који би указивали на то да Иранци ужурбано раде на изради нуклеарне бомбе. Али, схватајући да највероватније неће успети да обесхрабре Нетанјахуа и да више не контролишу ток догађаја, Трампови саветници почели су да разматрају алтернативе.
На једном крају спектра била је опција да се пасивно посматра и не предузима ништа, па да се следећи кораци одреде тек када постане јасно колико је Иран ослабљен нападом. На другом крају била је могућност придруживања Израелу у војном нападу, можда чак до те мере да се изнуди промена режима у Техерану.
Могло би се рећи да је Трамп изабрао неки средњи пут, понудивши Израелу, за сада нејавну, подршку америчке обавештајне заједнице за спровођење напада, а затим је појачао притисак на Техеран да одмах направи уступке за преговарачким столом или се у супротном суочи са наставком војне офанзиве.
Пет дана након што је Израел покренуо напад, Трамп се и даље колеба. Администрација се у почетку дистанцирала од удара, да би потом све више пружала подршкu како су војни успеси Израела постајали очигледни.
Сада Трамп озбиљно разматра могућност слања америчких авиона како би помогли у допуни горива израелским борбеним авионима и покушали да униште подземни ирански нуклеарни објекат Фордо, уз коришћење бомби тешких преко 13 тона. То је корак који би представљао потпуни преокрет у односу на председниково противљење војној акцији од пре само два месеца, док је још постојала некаква шанса да се постигне дипломатско решење.
Прича о догађајима који су претходили израелском удару је прича о два лидера, Трампу и Нетанјахуу, који деле заједнички циљ – спречавање Ирана да развије нуклеарну бомбу – али који истовремено сумњају у мотиве оног другог. Јавно често говоре о својим снажним политичким и личним везама, али је њихов однос дуго био обележен неповерењем.
Интервјуи са великим бројем званичника из САД, Израела и заливских држава показују да се Трамп месецима колебао око тога како и да ли уопште да обуздава Нетанјахуове науме. Било је то суочавање са првом спољнополитичком кризом у другом мандату. Притом, са таквом ситуацијом се суочио у друштву релативно неискусног круга саветника, који су доминантно одабрани по критеријуму личне верности Трампу.
Ко ће попустити?
Ове године, Трамп је казао једном свом политичком савезнику да га Нетанјаху покушава увући у још један рат на Блиском истоку и то баш онакав рат за који је током председничке кампање обећавао да ће га избећи. Али је такође почео да сумња како га Иранци искориштавају у дипломатским преговорима, на сличан начин као што је то чинио руски председник Путин, током преговора о прекиду ватре у Украјини.
Када је Израел коначно изабрао ратну опцију, Трамп је пролазио кроз фазе сумње у вези са превеликим повезивањем њега и Нетанјахуа, да би се постепено приближавао идеји о придруживању Америке и даљој ескалацији конфликта, чак се супротстављајући ставу да Иран у овом тренутку не представља непосредну нуклеарну претњу.
Док је журио назад у Вашингтон са самита Г7 у Канади, Трамп је довео у питање део изјаве Тулси Габард (његове директорке Националне обавештајне службе) у којој је наведено како обавештајна заједница не мисли да Иран активно гради нуклеарно оружје, иако обогаћује уранијум који би на крају могао бити коришћен за нуклеарни арсенал. „Баш ме брига шта је она рекла,“ казао је Трамп новинарима, додавши: „Мислим да су били веома близу да га имају“.
Протеклих неколико месеци је за Нетанјахуа означило крај дугих покушаја да убеди Сједињене Државе да подрже или барем толеришу његову дугогодишњу жељу за наношењем одлучујућег ударца иранском нуклеарном програму. Чини се да је сада с правом проценио да ће Трамп на крају ипак попустити и, макар невољно, прихватити тај политички правац.
Поред изгубљених живота и нанесеног разарања, криза је такође оголила поделе унутар Трампове странке, и то између оних који су склони да увек бране Израел као најближег савезника Америке на Блиском истоку и, са друге стране, оних који су решени да спрече даљу умешаност Сједињених Држава у циклус насиља у регији.
У средини се налази Трамп, решен да блокира Иран на путу ка нуклеарној бомби, а истовремено разапет између неговања сопственог имиџа „снаге и моћи“ и потенцијалних стратешких и политичких последица агресивног деловања против Ирана. На новинарски захтев за коментар, портпарол Беле куће указао је на изјаве Доналда Трампа у којима је наглашавао како неће дозволити да Иран дође до нуклеарног оружја.
Ипак ћемо му помоћи
Када се Трамп, осмог јуна, састао са својим највишим саветницима у шумовитом председничком одмаралишту Кемп Дејвид, како би размотрили ситуацију која се развијала великом брзином, директор ЦИА, Џон Ретклиф, изнео је оштру и директну процену. Према речима два анонимна извора, упућена у ток састанка, Ретклиф је казао да је веома вероватно да ће Израел ускоро извести напад на Иран – са или без подршке Сједињених Држава.
Председник је седео на челу стола у једноставној конференцијској сали унутар Лаурел Лоџа. Није било никаквих слајдова, само мапе које је припремио председник Здруженог генералштаба, генерал Дeн Кејн. Током два и по сата, он и Ретклиф су излагали своја очекивања о скоријем израелском нападу. Тулси Габард је тог викенда била на дужности у Националној гарди и није присуствовала састанку.
Трамп је разапет између неговања имиџа „снаге и моћи“ и потенцијалних стратешких последица агресивног деловања против Ирана
Трампови саветници су се припремали за овај тренутак. Крајем маја су добили обавештајне податке који су их навели на забринутост да Израел намерава кренути у велики напад на Иран, без обзира на то што је председник покушавао да постигне дипломатски договор са Техераном.
На основу тих обавештајних података, потпредседник Џеј Ди Венс и Марко Рубио, који је обављао дужност државног секретара и саветника за националну безбедност, подстакли су припрему плана који би председнику омогућио да има на располагању читав низ опција, како би у случају нужде могао брзо да донесе одлуке о начину и обиму америчког учешћа.
Обавештајне активности Џона Ретклифа нагло су се интензивирале. У две недеље које су претходиле састанку у Кемп Дејвиду, највиши Трампови савезници састајали су се више пута како би ускладили ставове о томе шта би све могло да се нађе на списку „могућих опција“. Дан након састанка у Кемп Дејвиду, у понедељак деветог јуна, Трамп је имао телефонски разговор са израелским премијером. Нетанјаху је био недвосмислен: акција ће се извести.
Он је изнео своје намере на овом, високом нивоу, судећи према речима тројице људи упућених у разговор. Такође, јасно је ставио до знања да Израел има своје снаге на терену унутар иранске територије. Трамп је био импресиониран прецизношћу израелског војног планирања. Није дао никаква конкретна обећања, али је након разговора казао својим саветницима: „Мислим да ћемо можда морати да му помогнемо.“
Ипак, председник је био у дилеми око тога шта даље да предузме и током недеље је имао бројне консултације са саветницима. Желео је да управља ситуацијом око Ирана по својим условима, а не по Нетанјахуовим и исказивао је потпуно поверење у своје преговарачке способности. Међутим, почео је да сматра како га Иранци заваравају и завлаче.
За разлику од неких припадника антиинтервенционистичког крила своје странке, Трамп никада није делио мишљење да Америка „може да живи“ са Ираном који поседује нуклеарну бомбу и да га у тим околностима држи под контролом. Делио је став Бенјамина Нетанјахуа да Иран представља егзистенцијалну претњу за Израел. Тако је казао и својим сарадницима да ће израелски премијер урадити оно што је неопходно да заштити своју земљу.
Дипломатски пут
Израел је почео припреме за напад на Иран у децембру, након што је Хезболах, ирански прокси, био десеткован, а режим Башара ел Асада у Сирији се урушио, чиме је отворен ваздушни простор за бомбардовање.
Нетанјаху је први пут у другом Трамповом мандату посетио Белу кућу четвртог фебруара. Том приликом је Трампу поклонио пејџер у злату, а потпредседнику Венсу у сребру. Наиме, пејџери су они уређаји које су Израелци тајно напунили експлозивом и продали наивним оперативцима Хезболаха, који су касније били осакаћени или убијени у разорном даљинском нападу. (Трамп је касније једном сараднику казао да га је тај поклон узнемирио.)
Нетанјаху је тада у Овалној соби одржао презентацију о Ирану, водећи америчког председника кроз снимке и сателитске фотографије различитих нуклеарних постројења у тој земљи.
Израелска обавештајна служба показала је да Иран предузима убрзане кораке ка нуклеарном оружју и што је био слабији, то се више приближавао бомби. Када је реч о обогаћивању уранијума, Иран је био свега неколико дана удаљен од неопходног нивоа, али су му још увек недостајале друге кључне компоненте потребне за комплетирање оружја.
Израелци су изнели још један аргумент пред Трампа: ако желите да дипломатија успе, морате се припремити за напад, како би преговори имали стварну силу иза себе. Бринули су и да ће Трамп прихватити оно што су они сматрали недовољно добрим споразумом с Ираном, нешто налик ономе споразуму из 2015. који је постигао председник Обама и да ће затим прогласити мисију успешно завршеном. Нетанјаху је упозорио Трампа да ће Иранци моћи да обнове своју противваздушну одбрану, која је била уништена током израелског напада у октобру, што је додатно појачавало осећај хитности.
Након избора у новембру, Трамп је именовао свог блиског пријатеља, Стива Виткофа, за свог изасланика за Блиски исток и поверио му задатак да покуша постићи договор са Ираном. Трамп који је изабран на платформи избегавања војних уплитања у иностранству, уживао је у идеји да би до решења могло доћи дипломатским путем.
Од првих дана мандата нове администрације, Иранци су преко неколико држава испитивали могућност успостављања дипломатских веза са Белом кућом. Затим је Трамп повукао драматичан потез: послао је писмо врховном вођи Ирана, ајатолаху Алију Хамнеју.
Лојалан тим
Почетком марта, посетиоци Овалне собе или гости у председничком авиону „Ерфорс 1“ често су слушали Трампа како се хвали својим „прелепим писмом“ ајатолаху. Један од гостију, који је имао прилику да чује усмено преношење садржаја, присетио се основне поруке писма: Не желим рат. Не желим да вас избришем са мапе света. Желим договор.
Председник је знао да тиме улази у опасно политичко подручје. Тема Израел-Иран, вероватно више него било које друго питање, дели Трампов тим супротстављајући антинтервенционистичко крило, које предводе медијски личности попут утицајног водитеља подкаста Такера Карлсона, и анти-иранске конзервативце као што је радио водитељ Марк Левин.
Међутим, унутар саме администрације, упркос много помпе око разлика између „јастребова“ и „голубова“ по питању Ирана, идеолошке поделе биле су знатно мање значајне него у Трамповом првом мандату, када су званичници као што су министар одбране Џим Матиc и државни секретар Рекс Тилерсон сматрали председника непромишљеним и исхитреним политичарем чије „импулсе“ треба сузбити.
Овог пута нико из ближег Трамповог тима није играо сличну улогу. Нова екипа је генерално подржавала Трампове инстинкте и радила на њиховом остварењу. Наравно, било је различитих мишљења, али ретко или никада нису избили жучни окршаји у вези са политиком према Ирану. Марко Рубио и министар одбране Пит Хегсет увек су показивали поштовање према председниковим ставовима, иако је Хегсет, који има блиске односе са Нетанјахуом, више веровао Израелцима него некима од својих колега.
Потпредседник Венс је више пута упозоравао на могућност да се Сједињене Државе уплету у рат због смене режима, али чак и они у тиму који су традиционално подржавали чвршћи став према Ирану били су спремни да подрже дипломатију Стива Виткофа. Трампов тадашњи саветник за националну безбедност Мајк Волц, иако је иначе захтевао веома оштар став према Техерану, ипак је имао блиску радну сарадњу са „мирнијим“ Виткофом.
Што се тиче обавештајне заједнице, раније помињани Ретклиф је износио информације без стајања уз ову или ону страну. Иако су сви знали да је Тулси Габард изразито против интервенционизма, ретко када се трудила да тај свој став наметне председнику.
Тема Израел-Иран, вероватно више него било које друго питање, дели тим америчког председника Трампа
Трампов тим је у априлу месецу започео серију преговора у Оману, при чему је америчку страну предводио Стив Виткоф, заједно са Мајклом Антоном, директором за планирање политике у Стејт департменту. До краја маја, Трампов тим је Иранцима предао писмени предлог.
Предлог је захтевао да Иран на крају у потпуности обустави обогаћивање уранијума. Такође је предложено стварање регионалног конзорцијума за производњу нуклеарне енергије, у којем би потенцијално учествовали Иран, Сједињене Државе и заливске земље попут Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата.
Задржати војну опцију
И док је Трамп трагао за дипломатским решењем, изгледа да га је убедила једна ствар коју су му Израелци рекли: да би му веродостојне војне опције дале снажнију позицију у преговорима са Ираном. Опције за уништавање иранских нуклеарних постројења већ су постојале унутар Пентагона, али након што је у јануару ступио на дужност, председник је овластио Централну команду САД да координише са Израелцима у даљем усавршавању и развоју тих планова.
До средине фебруара генерал Мајкл Ерик Курила, командант Централне команде, развио је три главне опције у координацији са Израелцима. Прва и најмање инвазивна била је америчко допуњавање горива и обавештајна подршка израелској мисији. Друга је подразумевала заједничке израелско-америчке ударе. Трећа опција била је мисија под вођством САД, уз подршку Израела. Она би укључивала америчке бомбардере Б-1 и Б-2, авионе са носача и крстареће ракете лансиране из подморница.
Постојала је и четврта опција, која је брзо одбачена, а која је, поред великог америчког удара, подразумевала мисију израелских командоса уз ваздушну подршку америчких снага.
Међутим, док је Виткоф водио преговоре са Техераном, уз посредовање Омана, Израелци су постајали све нестрпљивији. Нетнјаху је у априлу обавио брзу посету Трампу у Белој кући. Између осталог, затражио је од Американаца бомбу „пробојницу“ како би уништили подземни нуклеарни објекат у Форду.
Трамп, тада још одлучан да пружи шансу дипломатији, није био убеђен, и у данима након састанка његов тим је уложио све напоре да спречи Израелце да изведу превентивне ударе на Иран. Порука Трамповог тима била је јасна: Не можете само тако сами да делујете. Последице за нас биле би превелике. То су били напети разговори, али саветници су сматрали да је Израел схватио њихову поруку.
Председник је био забринут да ће Израел деловати самостално или саботирати његове дипломатске напоре ако се Нетанјахуу не буде свидело у ком правцу иду преговори. Трампов тим је такође бринуо шта ће се догодити ако Израел покрене ударе на Иран, али не успе да уништи сва његова нуклеарна постројења.
Међутим, израелско планирање је ишло доста даље. Једним делом и из забринутости да Иран убрзано повећава залихе балистичких ракета које би могле бити коришћене за нападе одмазде. Ускоро су америчке обавештајне агенције сакупиле довољно информација да их представе Трампу. Те информације су привукле председникову пажњу и постале су узрок напетог телефонског разговора крајем маја, током којег је Трамп изразио своје незадовољство према Нетанјахуу.
Крај дипломатског стрпљења
Тада је потпредседник Венс говорио својим сарадницима да се брине о могућем рату за смену режима у Ирану, који је сматрао опасном ескалацијом која би могла измаћи контроли.
Венс је у том моменту почео да гледа на сукоб између Израела и Ирана као на неизбежан. Потпредседник је био отворен за могућност подршке циљаном израелском удару, али му је (према речима две особе упућене у његове ставове) расла забринутост да би то могло прерасти у дуготрајнији рат како се приближавао вероватни датум удара.
Он је усмерио пажњу на то да Америку што више извуче из тога конфликта, остављајући простора једино за размену обавештајних података. Тесно је сарађивао са Трамповим „унутрашњим кругом“, укључујући Марка Рубија, Хегсета и Сузи Вајлс, шефицу кабинета Беле куће, како би осмислили планове у случају ванредних ситуација за заштиту америчког особља у региону Блиског истока.
Почетком јуна месеца, Виткоф је са колегама говорио како су Сједињене Државе и Иран врло близу споразума. Међутим, у среду, четвтог јуна, ајатолах Хамнеј је одбацио амерички предлог. Трампови сарадници су тада казали да је председник почео осећати како Иранци нису озбиљни када је реч о споразуму.
Истог дана, конзервативни радио водитељ Левин састао се са Трампом и неколицином његових саветника у трпезарији која је прикључена Овалној соби. Он је био утицајна личност у представљању антииранског става председнику. Саветници су касније навели да је разговор са Левином оставио јак утисак на председника.
Након тог сусрета, Трамп је казао својим сарадницима да жели дати преговорима о споразуму још једну прилику. Међутим, и он сам је имао све мање стрпљења. Тог петка, његов тим је закажао састанак за недељу, у приватности Кемп Дејвида.
Трамп је јавно и даље наглашавао колико је важно дати шансу дипломатији. Иако то није било намењено да обмане Иранце у вези са непосредношћу потенцијалног израелског напада, могућност да ће то спречити Иран да пређе у повишени степен приправности била је пожељна споредна корист, рекао је један амерички званичник укључен у разговоре.
Али, прошле среде није било никаквих наговештаја о „пробоју“ у преговорима, а у том тренутку је Трампов унутрашњи круг већ знао да ће напад почети следећег дана. У неким приватним разговорима, Трамп је доводио у питање мудрост израелске одлуке да покрене напад. „Не знам шта је с Бибијем,“ казао је једном сараднику, додајући да га је упозорио против тих удара.
Трамп се у четвртак увече придружио свом тиму за националну безбедност у Ситуационој соби Беле куће, у тренутку када се први талас удара одвијао, и још увек је држао своје опције отвореним. Нешто раније, истог дана, говорио је саветницима и савезницима да и даље жели да постигне споразум с Ираном.
Прва званична изјава администрације након напада није дошла од Трампа, Марка Рубија, који је дистанцирао Сједињене Државе од израелске кампање и није ни помињао подршку савезнику, иако је америчка обавештајна заједница већ пружала подршку.
Када се у петак ујутру пробудио, његов омиљени ТВ канал, Фокс њуз, емитовао је непрекидне снимке онога што је представљано као „израелски војни геније“. Ни Трамп није могао да одоли да и сам не преузме део заслуга
Али како је ноћ одмицала и како су Израелци извели спектакуларан низ прецизних удара на иранске војне лидере и стратешке објекте, Трамп је почео да мења мишљење. Када се у петак ујутру пробудио, његов омиљени ТВ канал, Фокс њуз, емитовао је непрекидне снимке онога што је представљано као „израелски војни геније“. Ни Трамп није могао да одоли да и сам не преузме део заслуга.
У телефонским разговорима са новинарима, Трамп је почео да наговештава да је имао већу закулисну улогу у рату него што је јавност схватала. Приватно је неким блиским сарадницима рекао да се сада приклања озбиљнијој ескалацији, односно да прихвати ранији захтев Израела да Сједињене Државе испоруче моћне пробојне бомбе за уништење иранског нуклеарног постројења у Форду.
Још у понедељак, Трамп је остављао отвореном могућност да Виткоф или чак Венс одрже састанак са иранским званичницима у покушају да се постигне договор. Али пошто је господин Трамп нагло напустио самит Г7 у Канади и пожурио назад у Вашингтон, мало шта је указивало на то да ће се сукоб ускоро окончати дипломатским путем.
Аутори: Џонатан Свен, Меги Хаберман, Марк Мазети и Ронен Бергман
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: The New York Times
Превод: Михаило Братић/Нови Стандард
Насловна фотографија: Menahem Kahana/AFP
