МАНАСТИР КРКА У ДАЛМАЦИЈИ: Неуништиви храм православља

Обасјало јутарње сунце кршевиту буковичку зараван код Кистања. Ту, са догледа Јадрана и заглушја севернодалматинског крша, вијугави пут спушта се према смарагднозеленој Крки. А, она савладана умором од тока прелепим кањоном, баш ту решила да се одмори. Одједном раширила корито, озеленела котлину. Начичкани гајеви, високи чемпреси, зелена трава и невероватан мир „нарушен“ непрестаном „песмом“ зрикаваца.

Из те оазе усред камене пустиње зачуше се црквена звона. Указа се и високи звоник. Манастир Крка! Велика врата порте широм отворена. Поплочаном, каменом стазом улазимо у бисер српске духовности у Далмацији. У светилиште које је пре седам векова подигла Јелена Шубић, сестра цара Душана Силног.

У дворишту омеђеном хладом чемпреса и древним, патином окупаним, манастирским грађевинама, дочекују нас четири монаха. Одлазимо у Цркву Светог архангела Михаила, искру вере живе, вековни молитвеник Срба. Дуго гледамо иконе, столетне фреске…

Спокојно, како то само они могу, приповедају монаси манастира Крке о многобројним детаљима историје ове српске светиње. Не могу, ипак, да скрију узбуђење и неизмерно задовољство због предстојећег доласка патријарха Иринеја:

– Угостићемо Његову светост за Преображење. Обележавамо 400 година постојања Богословије „Света три јерарха“ при манастиру Крка, прве основане у српском роду. За четири века, и она је делила сва искушења, радости и патње Срба у Далмацији. У последњем рату, селила се на Дивчибаре, па у Фочу, али је Божјом промишљу у недра свог манастира враћена 2001. године. Прва генерација богослова матурирала је пре деценију. Сада Богословију похађа 50 редовних и 10 ванредних ђака, а предаје им 12 професора. Млади су и ђаци и предавачи. Њихова младост је знак живота, наде и будућности Срба у Далмацији. На многаја лета!

Док фонтана усред поплочаног дворишта жубори, монаси поносно настављају причу о манастиру Крка:

– Овде је 61. године нове ере, апостол Павле са ученицима проповедао хришћанство, у катакомбама баш испод наше цркве.

Игуман Никодим благослови да их видимо. Силазимо степеницама, пролазимо гостопримницу… Један од монаха отвара врата која деле садашњу богомољу од ранохришћанске. У подземним одајама, обузима нас нестваран осећај брзог путовања кроз 20 векова, до времена првих хришћана.

– Овде су се тајно окупљали и богослужили под земљом, поред гробова првих хришћанских мученика пострадалих за Христоса – приповедају монаси. – Археолошка испитивања су показала да су катакомбе из првог века наше ере. Проповедало се овде ранохришћанској заједници римског градића Бурнума, данашњих Кистања. Надамо се да ће стручњаци још истраживати катакомбе, нарочито зазидани крак дуг неколико километара.

И ове истражене, прича крчка братија, свакодневно обилазе и верници и туристи из целог света. Има их, кажу, и по 15.000 годишње. Како дан одмиче, појединачно или у групама, смењују се намерници из Србије, Италије, Немачке… Посета манастиру Крка део је туристичког обиласка истоименог Националног парка.

– То нам је Богом дана прилика да туристима испричамо причу о вишевековном животу Срба у Далмацији – настављају приповедање. – Да им кажемо да су још у деветом веку овде градили прве богомоље које су разни ратници палили, харали и рушили, али да смо им се ми увек, и у најбезнадежнија времена, враћали и обнављали их.

РИЗНИЦА „ЧЕКА“ ПОВРАТАК

Манастир Крка броји дуге векове током којих се стварала и његова богата ризница – причају монаси. – У њу су приспевале бројне драгоцености не само из српских крајева него и из Јерусалима, Свете Горе, царске Русије и Венеције. Чувала је ова светиња и епитрахиљ Светог Саве, „Октоих“ Божидара Вуковића као и књиге Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Николе Тесле, Симе Матавуља, Милоша Црњанског, Владана Деснице, Моме Капора… Књиге и реликвије, због рата су измештене у музеје у Србији. Даће Бог и да се врате.

ИЗРЕШЕТАНО ЗВОНО

Наврх озидане манастирске капије мало звоно. Изрешетано мецима. У минулом рату, за време „Олује“ било је мета нељудима. Пуцали су у њега из чисте обести.

– Како ли је тада тужно звонило – питају се монаси. – Сигурно је громко одзвањало нечовештвом. Нељуди су, потом, манастир похарали и отишли. Али, изрешетано звоно је остало. Да сведочи.

Тагови: Далмација, Манастир Крка