Мајкл Џонс: Од Маркиза де Сада до Монике Левински

Мајкл Џонс у друштву монаха Серафима/ФОТО: Приватна архива

Ексклузивно, за Геополитику говори угледни амерички културолог Мајкл Џонс

Фројд, Јунг, Пикасо су створили велику несигурност међу хришћанима да њихова култура нема основа у стварности. Другим речима, оно што су хришћани називали врлинама су управо потиснута сексуалност, итд. Следећа значајна личност у том погледу је био Вилхелм Рајх, који је био ученик Фројда и Маркса. Рајхова књига „Масовна психологија фашизма“ постала је Библија сексуалних револуционара шездесетих година. После пораза Католичке цркве у Америци, сексуално ослобођење, као промоција контроле рада и абортуса и ширења порнографског материјала под изговором слободе говора су постали главни стубови америчког културног хема у свету. Један од Рајхових сарадника у Југославији је био Душан Макавејев. Његов филм „В.Р.: Мистерије организма“, био је један од првих уметничких порно филмова и привукао је знатну пажњу њујоршких медија тог времена.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Угледни амерички културолог Мајкл Џонс аутор је низа значајних књига које се баве такозваним ратовима у култури. Међу њима се нарочито истичу студије какве су Чудовишта из подсвесног (нека врста хришћанске историје хорора), Либидо доминанди – Студија о таквом сексуалном ослобођењу „Одсјек вредности маркизаната традиције разаса“ – друштва. „Успон диониса“ о музичкој револуцији од Вагнера до рокен-рола итд. Мајкл Џонс је изванредан пример хришћанског интелектуалца који је ученост и умност спојио са вредносном лествицом без које је некада хришћански, део човечанства упао у хаос и морал.

Извршили сте озбиљно истраживање о секуларизацији западног друштва. Који су главни разлози за праћење пропадања хришћанских вредности?

– Тренутно радим на историји капитализма и у току свог истраживања сам схватио кључни значај петнаестог века у развоју идеологије која данас влада светом. Преломни тренутак је био у петнаестом веку, када су велики делови европског становништва одлучили да желе да збаце контролу Католичке цркве над културом. Почело је са хуситским ратовима 1419. године, које су махом предводили свештеници који су хтели повратак на првобитни облик културе заснован на узорима из Старог завета. Онда је дошао пад Цариграда, који је прекинуо ионако крхку везу између остатака Источног и Западног Римског царства и католичког и православног света. Млетачка је одржавала ту везу преко трговине, међутим сада је и последња веза са Истоком била уништена. Ово је пропраћено италијанским покушајем збацивања Цркве и повратка паганизму, иначе познат као Ренесанса (Препород). Скоро цео век Црква је покушала да иде у корак са новим развојима у финансијама и да врста делатности које су биле друштвено корисне, тј. менице, двојно књижевност, итд., од оних које нису, као што су залагање са каматом од 43,33%. Када је дошло до обрачуна на крају петнаестог века, папа Александар VI (Борџија) је стао на страну Медичијевих, Савонарола је спаљен на ломачи, а Ројхлин је донео хуманизам (повратак на север). од Алпа што је довело до протестантске Реформације у Немачкој, заплењивања црквених поседа у Енглеској, и до успона капитализма као водеће грабљиве идеологије света последњих пет година. Главни разлог за пропадање хришћанских вредности је недостатак јединства у Цркви. Црква никада није повратила моћ коју је имала да обликују културу око хришћанских начела, а коју је изгубила крајем 15. века.

Искористили сте израз „културни ратови“ за свој магазин. Молимо Вас да објасните овај израз нашим читаоцима и који су главни актери у њима?

– САД су као бивша Југославија у томе да сачињавају три (међусобно непријатељске) етничке групе засноване на трима различитим верама; тако да уместо Срба, Хрвата и муслимана у Америци имају протестанте, католичке и Јевреје. Пуританци који су основали колоније у Новој Енглеској су, као и хусити пре њих, били јудеишућа секта. Сходно томе, постоји природни савез у Америци између протестаната и Јевреја против католичке. Најскорији пример тог савеза јесте неоконзервативни преврат у америчкој спољној политици који је довео до инвазије Ирака. Током шездесетих година, културни ратови су почели када су у Холивуду прекршили Производни кодекс, који им је Католичка црква наметнула ’30-их година, издавањем филма „Залагаоничар“ 1965. године. То је, заједно са последицама Другог Ватичког савета, отклонило оно мало контроле што је Католичка црква имала над америчком културом и, следствено томе, довело је до таквих ствари као што су абортус, рат и америчка краљевска империја. последњој четврти двадесетог века. Америчка спољна политика је постала израз месијанске политике. Као пример како то ради, једно од првих ствари које је учинио Пол Волфовиц, подсекретар одбране под Бушом млађим, после освајања Ирака јесте да дође у Багдад и расподели новац феминистичким групама. Ово јасно показује да је феминизам нешто што Америка намеће потлаченим народима да би тиме осигурала њихову даљу потчињеност.

Да ли можете објаснити нашим читаоцима која је веза између сексуалног ослобођења, која се агресивно намеће народу од друге половине двадесетог века, и политичке контроле глобалних елита?

– Замисао сексуалног ослобођења као врсте политичке контроле је озбиљно отпочео са писањима Маркиза де Сада, који је једноставно узео замисли св. Августина (нпр. „Човек има онолико господара, колико има грехова.“) и преокренуо их наопачке. Уместо да горњи цитат служи као упозорење људима који желе да буду морални (ако жели да будеш слободан, клони се греха), Маркиз де Сад је развио сексуални греха као врсте контроле. Следећа значајна личност у том погледу је био Вилхелм Рајх, који је био ученик Фројда и Маркса. Рајхова књига „Масовна психологија фашизма“ постала је Библија сексуалних револуционара шездесетих година. Постоји мало сазнања да су схватили Рајхов предлог секса као врсте контроле, али је Рајх био на насловној страни Њујорк Тајмс-а 1970. године и, после пораза Католичке цркве у Америци, сексуално проломичко стање рађања и абортуса и ширења порнографског материјала под изговором слободе говора постали су главни стубови америчке културне хегемоније у свету. Један од Рајхових сарадника у Југославији је био Душан Макавејев. Његов филм „В.Р.: Мистерије организма“, био је један од првих уметничких порно филмова и привукао је знатну пажњу њујоршких медија тог времена. „Вагина монолози“ су такође чисто Рајховско дело. Њихов циљ је да се разбије скромност као увод у сексуалну колонизацију студентске популације Америке. Они се у Америци највише изводе на католичким универзитетима. Ово се у потпуности поклапа са Рајховим ратом против Католичке цркве у Аустрији током двадесетих година. Као што је Рајх тада приметио, млади људи могу или да се моле или да мајсторишу, али не могу оба. Ако наведете католичко становништво на мастурбирање или било какав други облик сексуалне настраности, мисао на Бога испарава из њихових услова и пут је слободан за контролу културе.

Шта Вас је покренуло да, као католик, оповргнете култ Међугорја?

– Временом сам био уредник једног католичког магазина и моји читаоци су стално питали за моје мишљење у Међугорју, те сам одлучио да 1988. године сам одем у Босну и лично се уверим. Нисам се нешто нарочито одушевио оним што сам видео. Такође сам имао прилику да разговарам са бискупом Павлом Жанићем, који ми је рекао да је цела ствар превара коју су искусили локални фрањевци као начин да наставе своју буну против бискупа. Оно што се десило после тога јесте да се Међугорје затекло у Регановом последњем крсташком рату против комунизма и оно је, сходно томе, постало много више него што је ико могао замислити. Са становништвом просечног америчког католика, Међугорје је постало противтров на сву збуњеност и корупцију које су преплавиле Цркву после Другог ватиканског концила и културне револуције шездесетих година. Сама Богородица је рекла да је све у реду. Следећи исход тога је предвидео бискуп Жанић: подела праћена разочарењем. Изгледа сада као да Ватикан покушава да обузда ту звер. Она је наредила бискупу Перићу да преда свој досије о Томиславу Влашићу који је, заједно са Јожом Зовком, био мозак наводних „привиђења“. Годину дана касније, Влашић је рашчињен. Сарајевски кардинал Пулић је рекао да ће Рим у блиској будућности дати изјаву која осуђује Међугорје. Ако се то деси, само ће потврдити пресуду бискупа Жанића и његовог наследника бискупа Ратка Перића.

Занимљива су Ваша истраживања на пољу музике. Који су кључни тренуци у музичкој револуцији од Вагнера до садашњице?

– Најважнији тренутак је извођење опере „Тристан и Изолда“, који је надахнуо Ничеа да посвети свој живот уништавању преостале хришћанске културе у Европи. Следећи кључни тренутак је Шенбергов напад на тоналност, почев са његовим атоналним развојем око 1907. године, а који је достигао врх његовог краја дванаестотонског система од Аустрије Аустрија. његовом применом дванаестотонске музике. Заједно са Хитлеровом дејудаизацијом немачке музике, то је довело до пропасти класичне музике као традиционалног културног феномена и њеном заменом тренутним репертоаром у концертним салама: позната дела, као што је познато Петофоновом, као што је Бетовејн делима која су потпуно немузичка и напад су на музички сензибилитет публике. Трећи битан тренутак је 1919. година када се први црначки џез бенд појавио у Паризу. Георг Антајл је рекао да су сви одахнули када се ово догодило, јер да су морали да слушају још једно Шенбергово дело, извршили би самоубиство. Од тог тренутка је црначки Дионис, у облику џепа и рокенрола, постао главни покретач дионизијске револуције коју је Ниче планирао за Европу. Затим је уследило извођење Шенбергове опере „Мојсије и Арон“ у Берлину 1954. године. Америчке окупационе снаге у Немачкој су промовисале дванаестотонску музику као врсту психолошког рата против немачког народа. Засада се класична музика није опоравила од тог напада.

Шта је главно значење и порука израза „дегенеративни модернисти“?

– Када је у питању интелектуални живот, човек може да подреди похоту истини или истину похоти. Дегенеративни модернисти су поколење људи који су углавном рођени ’80-их година 19. века, а дошли су до изражавања после пропасти на крају Првог светског рата и који су измишљањем истином неке подешавали идеологију. Ово је претворило модерност у пуку рационализацију сексуалне настраности. У књизи „Дегенеративни модернисти“ наступа да је то једна од ствари које кубизам и Фројдов едиповски комплекс имају заједничко.

Која је улога личности као што су Фројд, Јунг, Пикасо и др. који су постигли планетарну славу у двадесетом веку, а које сте Ви проучавали?

– Фројд, Јунг, Пикасо, они су створили велику несигурност међу хришћанима да њихова култура нема основа у стварности. Другим речима, оно што су хришћани називали врлинама су управо потиснута сексуалност, итд. То је оно што су Фројд и његови следбеници, нарочито Вилхелм Рајх покушали да ураде. Пикасов кубизам је био напад на западну традицију мимезиса у слици и повратку на примитивни облик уметности у којој је уметник врача који прима стварности уместо да их подражава кроз своју уметност. То је довело до апстрактног експресионизма у Америци после Другог светског рата, које су промовисали људи као што је Нелсон Рокфелер, као врста застрашења становништва тиме што ће их суочити са великим и неразумним људима. рећи да је висока уметност. Ово је само још један начин да се од народа украде власт над њиховим сопственим животима и да се учине кротким да прихвати мишљење „стручњака“.

Да ли сте имали прилику да пратите догађаје у Србији и на Балкану? Које је Ваше мишљење о западном ставу према Србији и самопроглашеној „независности“ Косова? Да ли видите икакве могућности да православље принесе ка одбрани универзалних хришћанских вредности наше цивилизације? 

– Недуго после свршетка грађанског рата којим је уједињена Југославија, ја сам био у Мостару у хотелу „Евро“ пред којим су били СФОР тенкови и слушао сам једног од америчких господара на коме се грађанин прича како се прича. нације у БиХ. Одмах пошто је рекао људима за столом да неће подржавати неку нарочиту групу само зато што имају попрсје Анта Павелића у свом штабу, почело је да прича о томе како му његова черка ослободила свог никада ниједног разлога. женом. То ме је погодило као нешто типично у овим збивањима. Мислим да је рат против Србије била проба за рат на Ирак. Србија су се издвојили зато што није добро стајала са Новим Светским Поретком. Недуго затим су из истих разлога издвојили Швајцарску. Уместо војне операције, Швајцарску су подвргли пљачки њених банака, али су иста начела важила у оба случаја.

Да се ​​вратим на пример који сам навео као одговор на прво питање, све је почело у петнаестом веку са разбијањем јединства хришћанске културе. Једини начин да се заустави тај тренд је кроз хришћанско јединство, а то укључује јединство католика и православаца. Папа Бенедикт XVI је почео да дела подигавши анатеме са бискупа из Друштва Пија X. Он је такође одлучујуће деловао враћањем англиканата у крило Цркве. Треба да се молимо да се слично деси са православнима.

Деструктивна улога хорор филмова

Знамо да сте обавили истраживања о утицају хорор филмова на западно друштво. Која је улога хорора као филмског жанра у уништавању хришћанских вредности?

– У ствари, теза моје књиге „Чудовишта из Ид-а“ јесте да су хорор филмови наставак уништавања хришћанских вредности. Другачије речено, они су наставак сексуалне револуције. То је било најугледније касних ’70-их година, са издавањем филмова „Ноћ вештица“ и „Осми путник“. Порука оба филма јесте да је секс опасан, штавише смртоносан. Бејбиситерке које су спавале са својим момцима у „Ноћи вештица“ су све издвојене на смрт. Једна која је преживела је чедна девојка. До касних ’70-их година свако је имао неко лоше искуство са сексом, било да је полна болест, аборција или сломљено срце, али нико није смео да каже да је сексуална револуција лоша. С тога је чудовиште то казало уместо њих. Најбоља слика сексуалног ослобођења шездесетих година јесте ванземаљац из „Осмог путника“ који би набио свој пенис у вашем грлу и усадио чудовиште у вашем стомаку, који би експлодирао. „Осми путник“ је био наставак злогласног порно филма „Дубоко грло“. Једна разлика је била у томе што до 1979. године нико није мислио да је секс уопште забаван. „Осми путник“ је показао секс као нешто опасно, и то је било катарзично, тј. поклапало се тако добро са скорашњим искуством, те је хорор постао један од најпопуларнијих филмских жанрова осамдесетих година.

Разговор водио Владимир Димитријевић