ЛЕКЦИЈА ЗА СРБИЈУ: Белоруски пут од просјачког штапа до „словенског тигра“

После посете министра привреде Жељка Сертића Белорусији, можда је тренутак да се укаже на неке чињенице релативно непознате у нашој јавности о привреди ове државе, које редовно имају контроверзну конотацију.

Или се некритички хвали њен економски модел или се неутемељено „боји тамним бојама“. И на Западу је слично. Би-Би-Си је назива „словенским тигром“, а истовремено добија санкције од ЕУ и САД. А заправо може бити поучан пример за земље другачије економске филозофије, попут Србије.

Територијално дупло већа од Србије и бројнија за два милиона становника, економија Белорусије исказује одређене предности у односу на Србију, упркос наслеђеним економским околностима који јој не иду наруку.

Када је 1991. „укинут“ СССР и она је као и све земље источног лагера ушла у оштре реформе политичког и економског система. Две године убрзане и прилично хаотичне приватизације, типичне за земље транзиције. Идеолози тих „реформи“ су били ултранеолиберални Џефри Сакс и екипа, по чијим налозима су белоруски лидери беспоговорно радили. Класична прича, медијска подршка реформама са капиталом сумњивог порекла, тајкунима, приватизованим банкама, корупцијом и масовним отказима… која је грађане довела на руб економске егзистенције.

Када је изборе 1994. добио садашњи председник Лукашенко, урадио је готово све супротно од свог претходника Шушкевича – деприватизацију индустрије, енергетике, саобраћаја, банака, пољопривредних комбината и рудника (осим малих предузећа у области услуга).

Шта је био резултат?

За кратко време дошло је до привредног опоравка и годишњег привредног раста већег него у било којој европској земљи, просечно 7,5 % (Ернст & Yоунг), са падом током 2008. За разлику од транзиционих земаља, Белорусија је задржала готово комплетан индустријски сектор, а за неколико година је успела да се врати на индустријску производњу од пре реформи.

Истовремено, Србија, ниједне године после 2000. није успела да достигне 50 одсто производње из 1989. нити производњу из 1998. Док су у Србији затворене све фабрике трактора, сваки шести трактор у свету потиче из Белорусије.

Расте и производња камиона (камиони „МАЗ“ и дампери „БеЛАЗ“ су светски брендови), аутобуса и тролејбуса, док фабрике у Прибоју и Крагујевцу живе своје последње дане.

Док Србију од енергетске кризе „штити“ смањена индустријска производња и повремени ремонти постројења, Белорусија гради нове термо и и хидроелектране, чак и нуклеарку од 2.000 мегавата. Сачувана је и модернизована индустрија беле технике, оптике, ђубрива.

Белорусија је под дугогодишњим санкцијама ЕУ и САД док је Србија земља кандидат за чланство ЕУ са позитивним оценама напретка. Србија је окренута тржиштима западне Европе и данас близу 60 одсто извоза пласира у ЕУ. Белорусија је пак, била историјски упућена на Русију, земље ЗНД и Украјину, а у последње време, Холандију и Немачку. Номинални износи просечних зарада од 400 долара за Белорусију и 361 евра за Србију су слични, али је реална куповна моћ у Белорусији готово 25 одсто (неки тврди и много више) већа него у Србији

Неупоредиво су мање социјалне разлике, а незапосленост је у Белорусији 0,7% наспрам, сада одличних 17% (?) у Србији. Белорусија нема буџетски дефицит, а Србија оштрим резовима последњих месеци покушава да га спусти на 3,5 % БДП.

За разлику од нас, Белорусија има спољнотрговински и платнобилансни суфицит. И јавни дуг им је мањи. И у апсолутном износу (12,6 милијарди евра наспрам 24,8) и у односу на БДП (БДП Белорусије је око 80 милијарди $, Србије око 44 милијарде $ – ЦИА фацтбоок).

Иако је Белорусија под делимичним санкцијама ЕУ, њен извоз у ЕУ 2014. је био готово 11 милијарди долара или 1,3 милијарде долара виши од извоза Србије на њено традиционално тржиште ЕУ. Инфлација од 13 одсто је сада доста већа него у Србији (2%), због проблема условљених и падом цене нафте па је остварени раст у 2015. пао на само(?) 1,6%.

Белорусија већину сирове нафте увози из Русије по ценама испод светских, али су извозни деривати по светским ценама и ту она прави значајан профит који је озбиљно угрожен последњим дешавањима око цена нафте. Белорусија има два начина да дође до свежег капитала да би избегла потенцијалну рецесију. Преко ММФ и СБ или преко традиционалних „извора“ са истока. ММФ и СБ то условљавају приватизацијом и реструктурирањем великих државних предузећа, дерегулацијом цена, укидањем државног кредитирања привреде и субвенција јавним комуналним и транспортном фирмама.

Дакле, отприлике повратак на политику из 1991. године, ММФ пожурује ове реформе и прогнозира да би оне довеле до раста незапослености и сиромашења грађана.

Алтернатива су кредити Руске развојне и Банке евроазијске економске заједнице (ЕурАсец). Ако економски разлози буду опредељујући, њен избор ће бити једноставан и лак.

Тагови: Белорусија, ЕУ, Жељка Сертић, САД