ЕВРОПА У ДВЕ БРЗИНЕ: Берлин и Париз праве своју унију у ЕУ

Још средином осамдесетих година прошлог века немачко-француска осовина европске породице народа изнедрила је идеју „Европе променљиве геометрије” или „Европе у две брзине”, али минулих недеља Берлин и Париз више него икада раде на томе да створе „свој” знатно интегрисанији део Европске уније. После недавног открића француског „Монда” и немачког „Цајта” да су се француски председник Франсоа Оланд и немачка канцеларка Ангела Меркел договорили да се без промена Лисабонског споразума успоставе тешње везе унутар еврозоне, министри економије две земље изашли су јуче у јавност и са конкретним предлозима.

У заједничком ауторском чланку објављеном у неколико дневних листова широм ЕУ, француски министар економије Емануел Макрон и немачки вицеканцелар и министар економије Зигмар Габријел истакли су да је „дошло време да се оснажи еврозона највећом реформом ЕУ досад”. Као део разлога за то наводе британско преиспитивање останка у ЕУ, али и кризу са Грчком и њеним дуговима, истичући да „грчка и британска ситуација, ма колико биле различите, сведоче да се све више разилазе општи европски интереси и национални интереси” те да је „европски идеал погођен у срце”. Због свега тога они траже економско и социјално уједињавање еврозоне, не чекајући да се то догоди у целој ЕУ.

„Морамо да створимо економску и социјалну унију договором о новом ступњу усклађености која ће подразумевати структуралне реформе (у области рада и пословног окружења), институционалне реформе (функционисања управљања привредом), али и социјално и пореско приближавање тамо где је неопходно (усклађене али не нужно и исте минималне плате, као и усклађени порез на добит)”, истакли су министри.

Осим заједничких пореза, Макрон и Габријел предлажу и да еврозона има свој буџет и „фискални капацитет који је изнад националних буџета”.

Они истичу да је криза истакла две кључне слабости европске архитектуре – прва је економска неусклађеност у ЕУ, што изазива огромну незапосленост, посебно младих, а друга је „јачање политичких затегнутости, снажење антиевропских струја и сукоби између самих чланица ЕУ”.

Овим предлогом Париз и Берлин заправо желе да унутар ЕУ створе политичку унију делом независну од остатка ЕУ, будући да предлажу да у оквиру Европског парламента постоји посебно тело у којем ће бити европски посланици земаља еврозоне и које ће имати право да контролишу рад комесара задуженог за функционисање еврозоне.

О овој за неке радикалној реформи еврозоне биће расправљано на јунском самиту лидера ЕУ, а поједине политичке групе већ страхују да се овим жели заправо поделити еврозона на богате и сиромашне, а ЕУ на федералисте и евроскептике.

Идеја о „Европи у две брзине” искристалисала се, иначе, први пут на самиту европских лидера у јуну 1985. у Милану када је око концепта како треба наставити европске интеграције тадашње Европске заједнице дошло до сукоба, с једне стране Француске и Немачке, а с друге стране Велике Британије, Данске и Грчке. Будући да потоњи нису желели брзи прелазак на заједничку валуту и предавање многих надлежности Бриселу, саветници немачког канцелара Хелмута Кола и француског председника Франсоа Митерана изнедрили су идеју о такозваној Европи у две брзине. Према овој идеји, сви би се договорили о концепту даље интеграције, али би свака држава могла да одреди свој рок или да ли уопште жели да учини кораке ка тешњем уједињењу.

Тадашњој британској премијерки Маргарет Тачер се то није свиђало јер је увидела опасност да би Лондон могао да буде скрајнут у одлучивању у односу на такозвано чврсто језгро – Немачку, Француску, Холандију, Белгију, Луксембург и Италију. Упркос противљењу Лондона, Копенхагена и Атине, прегласавањем је донета одлука да буде сазвана међувладина конференција, чиме се кренуло у мењање оснивачких аката тако да се постепено дошло до формирања Европске монетарне уније и заједничке валуте евра.

За минуле три деценије неколико пута је васкрсавана идеја о „Европи у две брзине”, и то увек у време када је ЕУ била у кризи. Између осталог, то је предложио француски председник Жак Ширак крајем 2003. после пропасти преговора о европском уставу, али и његов наследник Никола Саркози 2011. у јеку кризе еврозоне. Неколико месеци касније и Меркелова је отворено рекла да се залаже за „политичку унију” у Европи, па ако неке земље то блокирају она би прихватила чак и идеју о „Европи у две брзине”.

Сада, како су јуче написала двојица министара, „Европа више не може да чека”, тако да је сва прилика да ће до ове врсте реформе и доћи. То ће, међутим, поприлично довести у питање опстанак Грчке у еврозони, али и покушај британског премијера Дејвида Камерона да испослује за Британију веће уступке него што је својевремено то учинила „Гвоздена леди”.

Тагови: Ангела Меркел, ЕУ, Немачка, Франсоа Оланд, Француска