Алистер Крук: Блиски исток и глобални вртлог

Где су повучене Бајденове границе: да ли је реч о подршци Израелу у рату против Хезболаха? Или о такође широј подршци Израелу у рату против Ирана? Где је граница? И куда иде цео регион?
САД се примичу рату са Ирачким народним мобилизационим снагама (Ираq’с Популар Мобилисатион Форцес) – државном безбедносном агенцијом коју чине наоружане групе – од којих су неке блиске Ирану, али које углавном чине ирачки грађани.

Американци су извели напад дроном у Багдаду, у среду, 7. фебруара, у којем су убијена тројица припадника снага Катеиб Хезболах, укључујући једног вишег заповедника. Један од страдалих, ал-Сади, је међу највишим личностима које су убијене у Ираку од када су у нападу дроном 2020. године убијени ирачки заповедник ал-Мухандис и Касем Солејмани.

Одабир мете збуњује пошто је ова група пре више од недељу дана обуставила своје операције против САД (пошто је то захтевала ирачка влада). Обустава операција нашироко је разглашена у јавности. Због чега је онда извршен атентат на овог високог званичника?

Лакмус тест

Тектонске промене често произилазе из једног јединог погрешног потеза: оног последњег зрна песка – који преко свих осталих – изазива одрон, урушавајући целу гомилу. Ирачани су бесни. Осећају да Американци безочно нарушавају њихов суверенитет – показујући презир према Ираку, некада великој цивилизацији, која је сада на дну након ратова које су повеле САД.

Обећана је брза и колективна одмазда. Један потез – и вртлог може да почне. Ирачка влада можда неће бити кадра да контролише ситуацију.

САД покушавају да раздвоје различита питања:

блокада Црвеног мора, коју изводи група АнсарАлах (Хути; прим. НС) је „једна ствар”;
напади на америчке базе у Ираку и Сирији, су неповезана „друга ствар”.

Али сви знају да су овакве поделе вештачке – нит која се провлачи кроз сва ова питања јесте Газа. Бела кућа (и Израел), међутим, инсистирају да је оно што их повезује заправо Иран.

Да ли је Бела кућа добро размислила о томе или свој последњи атентат сагледава као „жртву” којом би да задовољи престоничке „богове рата” који су тражили да се бомбардује Иран? Који год био мотив – вртлог се окреће. У току је друга динамика која ће бити подстакнута нападом.

Кредл је истакао једну значајну промену: „Успешним онемогућавањем израелских пловила да пролазе кроз мореуз Баб ел-Мандеб, Ансаралах је довео до тога да се влада у Сани појави као моћни симбол отпора у одбрани палестинског народа – што је чињеница веома популарна међу различитим јеменским демографским групама. Позиција Сане се оштро разликује у односу на ону владе у Адену, коју подржавају Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати, и која је – на ужас Јеменаца – са добродошлицом дочекала нападе америчких и британских снага 12. јануара.

Америчко-британски ваздухопловни напади довели су до појаве пребега унутар Јемена… Већи број јеменских милиција – који је раније био повезан са УАЕ и Саудијском Арабијом – последично је прешао на страну Ансаралаха (Хута)… Развејавање илузија о коалицији имаће дубоке политичке и војне последице у Јемену, преобликујући унутрашња савезништва, и постављајући УАЕ и Саудијску Арабију као националне непријатеље. Палестина и даље наставља да служи као лакмус тест широм Западне Азије – сада и у Јемену – разоткривајући оне који само реторички навлаче плашт праведности и арапске солидарности”.

Бајденова доктрина

Но, Хути су постали хероји широм муслиманског света. Погледајте објаве на друштвеним мрежама, Хути су сада постали „митска створења”. Стали су у корист Палестинаца док други седе скрштених руку! Следбеништво постаје све јаче. „Херојска” позиција Ансаралаха могла би да води до збацивања западних марионетских режима, уједно и до доминације Хута у „преосталом делу Јемена” који сада не контролишу. Ови су такође запосели машту муслиманског света (због чега је забринут арапски естаблишмент). Непосредно након атентата Ал-Садија, Ирачани су изашли на улице Багдада узвикујући: „Алах је велики, Америка је велики Сотона”.

Немојте мислите да овај „преокрет” неприметно пролази – код ирачког Хашд ал-Сабија, на пример; или код (Палестинаца) у Јордану; или међу обичним пешадинцима у египатској армији; па чак и у Заливу. Широм света постоји пет милијарди паметних телефона. Владајућа класа гледа арапске канале и посматра (нервозно) друштвене мреже. Они се брину да би гнев против западњачког омаловажавања међународног права могао да прокључа и да неће моћи да га обуздају: колико сада вреди „поредак заснован на правилима” пошто је Међународни суд правде довео у питање моралну садржину западне културе?

Запањујуће је погрешна оријентација америчке политике – и оно што се тврди да је средишњи елеменат „Бајденове стратегије” за разрешење кризе у Гази. „Награда”, коју би требало да представља нормализација односа Саудијске Арабије са Израелом, је сагледавана на Западу као кључна тачка – којом би се Бењамин Нетањаху присилио или да одустане од своје максималистичке безбедносне контроле „од реке до мора”, како гласе речи слогана, или би себе довео у позицију да га потисне политички противник коме би „нормализација” била привлачна, као нешто што доноси вероватну победу на наредним израелским изборима.

Бајденов портпарол био је флагрантно отворен у овом погледу: „Разговарали смо са Израелом и Саудијском Арабијом о покушају да се споразум о нормализацији односа између њих покрене са мртве тачке. И ти разговори теку добро. Ми смо свакако добили позитивне реакције са обе стране и потврду да су обе стране вољне да ове разговоре наставе”. Саудијска влада – која је можда бесна на обмањујућу реторику која долази из САД – прописно је измакла ослонац испод Бајденове платформе: издала је писано саопштење у којем недвосмислено потврђује да „неће бити дипломатских односа са Израелом све док не буде призната независна палестинска држава у границама из 1967. године – са Источним Јерусалимом као престоницом – и док се не оконча израелска агресија на Појас Газе, и док се све израелске окупационе снаге не повуку из Газе”.

Другим речима, краљевство је практично остало на позицијама Арапске мировне иницијативе из 2002. године. Наравно, ниједан Израелац не може да заснује кампању за израелске изборе на тој платформи.

Подсетимо се како је Том Фридман истакао да би „Бајденова доктрина”, наводно, требало да чини једну узајамно повезану целину: прво, кроз заузимање „снажног и одлучног става према Ирану” САД би указале „својим арапским и муслиманским савезницима да би требало да се поставе на агресивнији начин према Ирану… да више не можемо да допустимо да Иран покушава да нас потисне из региона, да Израел доведе до уништења а наше арапске савезнике принуди на потчињени положај делујући преко својих посредника – Хамаса, Хезболаха, Хута и шиитских милиција у Ираку – док Техеран безбрижно стоји по страни, не трпећи никакву штету”.

Други елемент ове политике требало је да буде привлачност саудијске награде која би неизбежно водила ка трећем елементу – „изградња кредибилне и легитимне Палестинске управе као… доброг израелског комшије”. Ова „храбра америчка посвећеност остварењу палестинске државе дала би [Бајденовом тиму] легитимитет да делује против Ирана”, предвиђао је Фридман.

„Велика победа”

Будимо отворени: трилинг политика – уместо да се стопи у јединствену доктрину – пада редом попут домина. Колапс дешава се због једне ствари: изворне одлуке да се подржи израелска употреба супериорне силе против цивилног друштва у Гази – како би се, наводно, потукао Хамас. Ово је окренуло регион, као и већи део света, против САД и Европе!

Зашто се то десило? Зато што се ништа није променило у начину вођења америчке политике. То је било понављање старих западних клишеа од пре више деценија – финансијске претње, бомбардовање и насиље. И инсистирање на обавезном „стајању уз Израел” (без икакве расправе). Остатак света је уморан од тога – чак се и поставља пркосно насупрот томе.

Једноставно речено: Израел је дошао до тачке када мора да се суочи са (самодеструктивном) недоследношћу унутар ционизма: како одржавати посебна права за Јевреје на територији на којој живи отприлике једнак број оних који нису Јевреји? Стари одговор је дискредитован.

Израелска десница заговара да би Израел морао да заигра на све или ништа:

преузети ризик ширег рата (из којег би Израел могао да изађе као „победник” али му такав исход не би био загарантован);
рећи Арапима да се иселе;
напустити ционизам и заузети друге позиције.

Бајденова администрација – уместо да помогне Израелу да погледа истини у очи – одбацила је да обавеже Израел да се суочи са контрадикторностима ционизма, у корист обнављања нарушеног статуса кво анте. Неких 75 година по оснивању израелске државе, некадашњи израелски преговарач Данијел Леви је забележио: „[Вратили смо се] ‘баналној дебати’” између САД и Израела о томе да ли би бантустани требало да се преобликују и рекламирају као ‘држава’”.

Могу ли ствари да буду другачије? Вероватно не. Реакција проистиче из дубоке Бајденове природе. Ризично клађење на неуспеле америчке одговоре парадоксално је убрзало израелско окретање ка десници (као што су показала недавна истраживања јавног мњења). И довело је до тога да се, без договора о таоцима, без било какве саудијске „награде” или било које кредибилне путање према палестинској држави, отвори путања Нетањахуовој влади (која је одустала од одвраћања које је претрпело слом) да тежи остварењу максималистичке излазне стратегије – „велике победе” над палестинским отпором, Хезболахом, и чак – како се он нада – Ираном.

Ниједан од ових циљева не може бити остварен без америчке помоћи. Где су повучене Бајденове границе: подршка Израелу у рату против Хезболаха? Или је реч, такође, о широј подршци Израелу у рату против Ирана? Где је граница?

Неусаглашеност – која се јавља у тренутку када пројекат Запада у Украјини доживљава колапс – сугерише да би Бајден могао да види како му је потребна нека „велика победа”, баш као и Нетањахуу.

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Милош М. Милојевић/Нови Стандард

Извор: стратегиц-цултуре.су

Насловна фотографија: Реутерс

?>