Велика субота, дан силаска Благодатног огња: Чудо и привилегија православних верника

Сваке године на Велику суботу, управо на данашњи дан – између Великoг петка и Васкрса у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба силази Благодатни огањ, једно од највећих чуда православне вере.

Ово чудо, које траје вековима, догађа се у Јерусалиму на Христовом гробу, у току посебне православне службе. Тада се појављује пламен на необјашњив начин.

Гроб Господњи је место у пећини где је лежало тело Христово по погребу. Сада је то Кувуклија, капела Гроба Господњег унутар храма Христовог Васкрсења у Јерусалиму.
Контрола и обезбеђење споља

На Велики петак Саборни храм се закључава, а унутра остаје десетак хиљада људи.

Неко би можда могао рећи да се унутар гроба налази упаљено кандило на којем патријарх затим упали свеће, али локалне власти потврђују да су провериле гроб и да унутар њега није пронађено ниједно упаљено кандило.

Храм се отвара у 10 часова на Велику суботу. Да би се отклониле све сумње, око 11 часова, комисија састављена од четири члана, представника полиције, Министарства за туризам града Јерусалима и црквених представника православних Грка и монофизита Јермена и Копта, у целој Саборној цркви гаси сва светла, свеће и кандила, којих само у Кувуклији има више од стотину, затим је прегледају да не би остао неки предмет којим би могли да упале ватру.

У светлу најновијих догађаја, због рата у Појасу Газе, неизвесно је како ће то данас изгледати у цркви док се дочекује ова светиња.

До сада, самог патријарха су прегледали од главе до пете, како би били сигурни да уз себе нема нешто чиме би запалио ватру. После такве контроле скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха. Он се разодева, остаје само у стихару и с тридесет три свеће у рукама, по броју Христових година које је проживео на земљи, иде ка Гробу.

Започиње молитве и после одређеног времена долази до чуда – свеће које патријарх држи бивају запаљене. Када добије Благодатни огањ, патријарх њиме пали свежњеве свећа, излази и предаје огањ присутнима у храму, најпре Јерменском патријарху.

У цркви настаје моментална пометња. Свако жели да о пламен тих свећа запали своју. За неколико минута читав храм се испуњава бело-плавичастим сјајем. Свако се радује на свој начин: Руси и Срби уздижу руке ка небу, Грци плачу са осмехом на лицу, православни Арапи скачу, ударају у бубњеве и из све снаге вичу “Христос васкрсе!”.

Огањ се за тили час разноси свуда по храму. Црква личи на огромну буктињу. Огањ се брзо разнесе по Јерусалиму и Маслинској гори, али и по целој Светој земљи. Током целе године кандила и свеће на часним трпезама православних храмова у Светој земљи пале се и горе овом чудесном ватром.

Овај Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече, нити може било шта да изгори ако се њиме упали. Тако неких десетак минута и тек после постаје уобичајени, стихијски, материјални.

Температура Благодатног огња у првим минутима после његовог силаска износи око 40 степени Целзијуса, тако да се њиме не може опећи.
Привилегија православних

Ово чудо доступно је само православним верницима. У силаску Благодатног огња сада учествују свештенослужитељи Јерусалимске патријаршије, Јерменске апостолске цркве, а такође Коптске и Сиријске цркве. Католички свештенослужитељи су учествовали само до 12. века, после тога су крсташи протерани из Јерусалима. Управо за крсташе је и везана епизода у којој су они забранили православним свештенослужитељима да улазе у Храм Васкрсења Христовог уочи Васкрса, али огањ није сишао.

Тек тада је краљ наредио да се пусте православни и огањ се поново појавио. У 16. веку се исто то догодило са представницима Јерменске цркве. Њима огањ није сишао и појавио се тек када је православним верницима било допуштено да уђу у храм. Према сведочењу, гром је ударио у стуб храма и свеће су се запалиле.
Посебна везе Русије и Свете земље

Данас је Благодатни огањ симбол везе Русије и Свете земље.

Од 2003. године Фонд апостола Андреја Првозваног доставља у Русију Благодатни огањ авионом истога дана када он сиђе, тј. на Велику суботу. Огањ се у специјалном кандилу предаје патријарху у Храму Христа Спаситеља у Москви, а одатле се шаље у руске регионе и у црквама се тим огњем пале црвене васкршње свеће.

Као и у случају сваког другог чуда, постоје људи који сматрају да је то обичан трик и ремек-дело православне пропаганде. Сумњају да патријарх са собом носи упаљач или шибице.

Међутим, ови критичари се суочавају са чињеницом да су све то изуми савременог доба, а ова пракса је далеко старија од савремених помагала за паљење ватре.

Ипак, највећи изазов са којим се суочавају критичари овог чуда јесу небројена, независна сведочења ходочасника чије су се свеће запалиле саме од себе, пред њиховим очима и без икаквог могућег објашњења.