ЖИВОТ СРБА НА ФИЛМУ: Енклава натопљена сузама

Север Космета овацијама поздравио некадашњу фудбалску звезду Дејана Станковића, као и Аницу Добру и остале чланове филма о погрому, који је расплакао гледаоце.

Не памти се мирнијих сат и по на северу Космета. Не у последњих недељу дана, него што је то било у биоскопској сали Дома културе у Звечану, у уторак увече.

Приказивао се, после светске премијере на Фесту, целовечерњи филм „Енклава”, Горана Радовановића, на годишњицу погрома над косметским Србима.
Више од пет стотина људи на првој пројекцији пратило је дирљиву драму Срба у енклави, у селу Врело у Метохији.

У публици су заједно са фантастичним малим глумцима, натуршчицима – Филипом Шубарићем, Денисом Мурићем, Ненадом Станојковићем и Миланом Секулићем, децом која су рођена и живе на Космету, Миленом Јакшић, глумицом из Зубиног Потока, биле и филмске звезде, Аница Добра и Растко Јанковић. И поред њих је, са двојицом синова, седела и велика фудбалска звезда из Звезде. Био је то Дејан Станковић, бивши капитен репрезентације Србије и Црвене звезде. Филм су гледали и функционери, интелектуалци, радници, домаћице, пензионери, студенти, ђаци… Чинило се да је цео север Косова стао у биоскопску салу.

Заједно, под истим сводом, и Митровчани и Звечанци, и млади и старији, из Лепосавића и Зубиног Потока. „Енклава” их окупила! Окупио их филм. У 92 минута сажета је невоља и чемер и оно мало напаћених душа које битишу у својеврсном логору без жица.

До мене, у трећем реду, где је остало једно слободно место, села су два дечака Основне школе „Вук Караџић” у Звечану.

Никола Аџић и Душан Милосављевић су ђаци петог разреда. Мирно, без икакве приче или каквог врпољења, одгледали су филм. Само су се једном огласили. Када се на великом платну појавио Денис Мурић, њихов Звечанац.

– Ево га Денис – радосно прошапуташе.

На почетку филма, док су се последњи гледаоци, по обичају, тискали до својих места, у шали их упитасмо како су набавили карте.

– Мени тата ради у општини – весело рече Душан, док је Никола само добацио:

– Ја сам отишо’ у општину и тражио!

А, карте су се бесплатно делиле. За све три пројекције које су се те вечери приказивале, биоскопска сала је била тесна.

Дирљива драма никога није оставила равнодушним. Жене су плакале. Погодила их судбина малог Ненада, једанаестогодишњака, оца Воје, преминулог деде… И долазак дечака у Београд, где га његови вршњаци погрдно зову „Шиптар”.

Покоји мушкарац у мраку је негодовао.

Светла су се упалила. Филмска екипа је поздрављена овацијама. И, то је многима натерало сузе на очи.

На ногама, у биоскопској сали, био је север Космета!

Дуго се проламао аплауз. Носили су мали глумци беле дресове на којима је писало „Енклава”. И са предње стране и на полеђини, нацртан је број 10. То је број који је носио Дејан Станковић. Са синовима је велика звезда српског и италијанског фудбала дотрчао до бине и поделио црвене мајице. Поново се неколико минута аплаудирало.

Чини се да никада више новинара није било, овде у Звечану. Севали су блицеви фотоапарата, камермани су се једва провлачили кроз народ, јер су многи тражили аутограме. И, наравно „слику за успомену”. Са свих страна, сликало се мобилним телефонима.

– Ово је вече за памћење. Видите ову пуну салу. Чула сам да је филм тужан, као што је, уосталом тужна и наша свакодневица. Али, тамо у енклавама, то није живот, то је питање живота и смрти. Хвала свима који су дали све од себе да направе ово дело, да филм угледа светлост дана – у даху је причала Нада Јовановић, васпитач у једном овдашњем обданишту, док је, као и њена пријатељица са којом је дошла, брисала трагове шминке од суза.

И пензионисани професор Гимназије у Косовској Митровици, Слободан Танић, који је у погрому 2004. са око хиљаду Срба једва извукао живу главу из села Свињара, надомак јужне Митровице, није крио тугу. Али на његовом лицу су се видели и трагови задовољства што је „овакав филм направљен”.

– За нас који смо ово преживели и који смо и сада овде, ово није филм, ово је стварни живот. Неизвесност, страх од сутрашњице, безнадежност – све је то описао Радовановић, човек који како чујем није одавде. Није с наших простора. Ово треба да виде сви. И у Србији и у свету – рекао је у холу Дома културе у Звечану пензионисани професор који, као и многи из Свињара, сада живи у насељу Мали Звечан. Из Звечана се види Свињаре које је у мартовском погрому до земље сравњено.

На улазу у салу, пред другу пројекцију, поново се тиска народ. Редар покушава да заведе ред, али му то тешко полази за руком. Сударају се они што излазе и они који би да заузму место.

На пројекцији од 17, 30 били су и Александар, Бранко, Вук, Марко, Дарко, Милан… Младићи тек стасали, који су чекали да се смањи гужва.

Показују слике у телефону. Сликали се са Станковићем, са редитељем и сценаристом Радовановићем, са глумцима.

– Са севера смо, али знамо како се живи у енклавама. Имамо родбину која живи у правом гету. Овај филм је истинита прича, а све што је истина, наћи ће пут до оних који ће живот Срба назвати правим именом. Назваће га животом у логору и то у 21. веку, где наочиглед целог света Србин не зна да ли ће дочекати јутро – у даху говори Бранко, родом из оближњег села. Ту, надомак Звечана.

Са женом је дошао. Неће да се представља, јер је „код нас све политика”.

Са женом је гледао филм, која је све време плакала. Сестра јој је удата у једној од енклава.

Убрзо почиње и друга пројекција. У холу је све мање гужве, али на улазним вратима је много оних који ће морати да сачекају 22 часа и буду на трећој пројекцији.

Не памти се, чујем од старијих, да је оволико народа чекало један филм.

Тагови: Аница Добра, Дејана Станковића, Енклава, Косово и Метохија, Прогром, Филм