ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Светлост, страх и порицање

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Wikimedia/Besfort Guri/archive.org, CC BY 3.0

На литици на улазу у малу осликану пећину, високо у брдима Шар-планине изнад Призрена, велика, светла шака благосиља над провалијом. Фреска „Исус васкрсава Лазара”, као да је јуче настала, виси над понором. Около окомите стене, хук Коришке реке, снег при врховима Шаре и поглед на Метохију. У ту пећину је у тринаестом веку побегао од тадашње светске вреве, од родитеља, од сестре и од људи пустињак Петар Коришки.

„На једну високу стену се пропе, прихватајући се прстима, и тако као на стуб са муком узашав, обрете високо на овој стени једну пештеру (пећину), као од Бога спремљену, и веома Богу захваливши узвесели се због ње”, пише о овом необичном човеку и месту, почетком четрнаестог века, Теодосије Хиландарац. О пећини, личности и подвигу одбеглог пустињака настао је дубоки, драматични – а многи тврде – и најбољи књижевни текст српског средњег века.

Стигли смо на улаз у ту малу Петрову пећину управо на Лазареву суботу, уочи Васкрса ове године. Синиша Живић се крсти и љуби подножје фреске. Свети Петар Коришки је његов светац заштитник. На тај дан је 18. јуна 1999. тешко рањен на свом радном месту у Приштини. Преживео је, то му је други рођендан.

Унутра у храму-пећини, испод светлих фресака снажних боја, неко је пре само неколико сати копао и превртао камење. На том месту је испод ногу Светога Григорија Богослова, Василија Великога и светих ратника, почивао пустињак из Корише све док није, у несигурним временима – вероватно 1763. године – пренесен у другу пећину у Црну Ријеку, манастир код Рибарића у Ибарском Колашину. На одеждама светитеља сада пише ОВК (Ослободилачка војска Косова), а на врху стене, неколико метара изнад испоснице, постављена је нова застава Републике Албаније.

Свети Петар је овде покушавао да се одрекне свега што га је везивало за свет и земаљске слабости. Ту је јео „изданке дивљега биља и горки букови жир”, ту му се јављао глас умрле сестре: „Тебе једино уместо родитеља имађах и с тобом, све напустивши, пођох, а ти ме саму оставио јеси! Од глади и плача изнемогла пропадам, а ти живиш не бринући се за мене као да сам ти туђа”, пише талентовани Теодосије и описује његову драматичну борбу са змијом, симболом зла, која га је тешко мучила и до крајњих граница доводила његове физичке и духовне силе.

„У доба када је живео Петар Коришки човекова душа већ је постала поприште које је и само позорница борбе анђела и демона, или, како би се то модерним психолошким језиком рекло, борбе човековог Ја за свој интегритет и слободу између сила нагона, своје савести и реалности”, закључио је академик Владета Јеротић.

Данашња реалност говори да ова пећина, која се налази између неба и земље, у потпуној забити, представља место велике и трајне борбе сила добра и зла око којих је и настала. У сваком ударцу пијука у фреске, у поломљеној кадионици заглављеној у зиду што је оставио неки ретки посетилац, у воску свећа баченом у прашину осећа се сукоб који непрекинуто траје. Овде је све преименовано, постављена је албанска застава, место се зове Кабаш по старом завичају досељеника из Албаније, а крајем деветнаестог века – до Призренске лиге – турска документа још бележе да се област зове Свети Петар.

Управо овај период до 1912. године, вероватно највеће несигурности и анархије на Косову, оставио је највише записа (графита) на зидовима испоснице. Графитном оловком у дну фресака, по ободима ореола потписивали су се Захарије, Јован, Благој, Дионис, Душан, Радоје… Изгледа да је највише волела да се потписује генерација призренских богослова из 1902. године. Само ретки Срби, чијем наслеђу, духовности и култури овај испоснички комплекс припада, долазили су овде у протеклих двадесет пет година, али то ову светињу не искључује из конфликта и девастирања, из попришта борбе која често изгледа бесмислена и трагична.

Последњи немирни период, уочи и после бомбардовања 1999. године, оставио је латиницу и нова имена: Kusha, Adem, Sani, Cathy – највише око места где је некада био коришки пустињак. Изваљено камење из гроба са стране пише еvil (зло) и shteti (држава). Кога и шта данас привлачи тај некадашњи снажни духовни центар? Да ли је и даље изазов савременом човеку и његовом идентитету? Да ли су се сукоби и борбе које је водио Свети Петар Коришки да би се приближио Богу претворили у данашње сукобе који овај простор удаљавају и од Бога и од вредности? Коме сметају ове лепе фреске окружене страхом, мржњом и порицањем?

Спасавање и очување српског наслеђа на Косову и Метохији суочава се с два сложена и дуготрајна процеса – реч је о присвајању и уништавању. Албанска застава на испосници Светог Петра Коришког требало би да говори да је место присвојено и заузето, да је под неком врстом „заштите”. Неко од косовских власти се потрудио да посече шикару око капије, да почисти степенице до пећина и фресака, да искрчи растиње поред монументалних стубова подигнутих у четрнаестом веку. Цар Душан је у овај крај препун цркава довео митрополита серског Јакова да одавде руководи подизањем Светих архангела, владареве монументалне гробне цркве, која је такође претворена у рушевине и која и данас не може да се обнови због административних и етничких препрека.

Уништавање је део другог процеса који по дубини територије девастира српско наслеђе. Одмах испод пута, поред испоснице, стоје остављени пијук и лопата с прикраћеним дршкама, конопом за спуштање и везивање оних који траже благо. Могуће је да су нас приметили да долазимо и само чекају да одемо како би наставили свој посао. Велика четвртаста рупа и свеже померана земља испод стубова некадашњег храма говоре да је ту неко недавно копао. Косовска полиција је у неколико наврата хапсила особе из организоване групе трагача за благом који су копали по зидовима и комплексу, али су казне мале и незнатне наспрам значаја и блага које се уништава и нестаје. Разбојници су чак успевали да побегну из полицијског аутомобила, пише у саопштењима КП.

Сигурно је да се ова пустиња, без обзира на то колико је удаљена од насељених места и људи у новој косовској администрацији, истовремено види као наслеђе које треба или присвојити или уништити. Без обзира на све, те лепе фреске над понором су јасан знак да су уметност и духовност преживеле, као и да је житије Светог Петра, упркос протеклом времену, прича о нашим личностима – унутрашњим и општим сукобима.

Прелазимо преко Коришке реке, из чије бистре воде светлуца црвенкасто камење. Неколико километара ниже, према селу Кориша, локални сељаци товаре и секу дрва. Изнад самог села на месту Градина виде се остаци цркве и олтар окренут истоку, поред је јарбол и на њему огромна албанска застава. Према доступним подацима, овде су косовске власти у више наврата вршиле ископавања на темељима цркве из шестог века. Неколико албанских младића креће према цркви и застави. Можемо да фотографишемо само издалека. Силазимо у село Кориша, тешко је видети остатке цркава у овом селу, Цркву Пресвете Богородице са сликарством из шеснаестог века или српско гробље. Једино с леве стране пута стоје две лепе запаљене куће с белим фасадама. Једини знак да су овде били Срби.

standard.rs, Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.