ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Свет претворен у пепео – 17 година од погрома над Србима 17. марта

ИСКРА на Фејсбуку

фото: politika.rs

Велики број већином млађих људи припремљен је дошао из Призрена, савладали су колутове бодљикаве жице и уништили све до последњег камена

На бетонској греди између два зида стоје десетине књига у калуђерској соби у Манастиру Светих арханђела код Призрена. Када их додирнете руком, оне се истог трена претварају у пепео. Ватра и температура у спаљеном манастиру уништиле су све, а књиге су сагореле и сачувале свој облик и последњу успомену о себи калуђеру који их је сложио, читао или их је користио за молитву.

Он је, заједно са својом сабраћом, евакуисан од стране припадника војника Кфора у оближњу немачку војну базу. За њима је остала светиња у пламену у погрому 17. и 18. марта 2004. године.

Велики број већином млађих људи припремљен је дошао из Призрена, савладали су колутове бодљикаве жице и уништили све до последњег камена. Немачки „Шпигл” је своје војнике назвао зечевима с Косова јер је у њиховој зони одговорности, у највећој могућој мери, уништено и оскрнављено све што је припадало Србима, укључујући и старо историјско језгро Призрена, Богословију Светих Кирила и Методија, Богородицу Љевишку, као и људе који су до тог времена живели у граду.

Њихова животна драма свела се на салу у бази немачког Кфора, где су доспевали на различите начине. Наталија Крстић је на гвозденом кревету певала: „Славуј пиле, не пој рано, не буди ми господара.” Учитељица Добрила Долашевић је од свега што јој се догодило, с тешким подливима на уснама и лицу, највише жалила за мачком који је остао с њом док су је пребијали и уништавали њен дом. Девојчица Добрила из породице Плескоњић трчала је између кревета и понављала на немачком: „Најн, најн!” То је, изгледа, био њен позив на игру у старачком и немачком војничком окружењу.

Ова кратка прича о судбини светиња, града и његових становника поновила се у Косову Пољу, Гњилану, Липљану, Штимљу, Обилићу, јужном делу Косовске Митровице, Приштини и свим урбаним срединама. Успостављен је модел за потпуно и трајно елиминисање једне духовности, културе и народа којима оне припадају.

Ватрена стихија претворена у етнички талас, готово савршено вођен и планиран, избрисала је град из живота косовских Срба. Појединци који су у градовима остали до погрома 17. марта 2004. давали су, тог дана, различите одговоре и пружали отпор потпуном безнађу. Професорка Митра Рељић је у Универзитетском насељу у Приштини седела у белој кошуљи и чекала смрт.

Поред упозорења да се не јавља на телефон, са свима је уредно разговарала, све док је из њеног дома нису однели неки војници Кфора. Тома Милосављевић из Липљана је заједно с масом палитеља упадао у свој дом, претварао се да је један од њих и остајао последњи у запаљеној кући. Тада би гасио пожар и спасавао своје имање и труд. Неколико пута је успео, али на крају, касно увече, сагорео је и његов дом.

Мартовски погром је највећи и најсистематичнији злочин у доба мира у Европи након Другог светског рата. Пред очима око 40.000 страних војника, полицајаца и чиновника систематски је и у срце погођена једна аутентична култура и, изнад свега, сам живот Срба на Косову и Метохији. Не постоји ни један једини сегмент који није фатално погођен: архитектура, фрескосликарство, библиотеке, гробља, куће и станови, школе и сам живот. У свим овим областима и данас се осећају последице погрома.

Заједно с урбаним срединама уништаване су сеоске заједнице које су се налазиле близу важних путева, као рецимо Чаглавица код Приштине. Повратничка села су такође уништена, а становници Биче и Грапца у Метохији евакуисани су хеликоптерима Кфора.

Никада у својој историји у тако кратком времену на тако великој територији, српска црква и држава нису доживеле тако разоран ударац. Он се кретао од чудесне фреске Богородице с котарицом из Призрена до сељака из села Свињаре код Косовске Митровице. Реакција међународне заједнице и демократског света била је потпуно зачуђујућа: одлучили су да признају независност Косова. „Није ми потпуно јасно зашто је онако уништено ашкалијско насеље у Вучитрну”, питао се један од високих америчких званичника који је дошао да „сагледа узроке и преиспита досадашње резултате” међународног присуства.

„Господине, историја је овде, знате, мало компликована, а ви изгледа нисте упознати с периодом када је Косовом управљала ашкалијска мањина: то је био период најцрњег терора, ашкалијска полиција, војска, административни апарат – па онда ашкалијски језик као једини званични, страшна репресија у којој су Албанци неизмерно патили…”, гласио је један од одговора.

Саговорник, навикнут на овакве поједностављене матрице, једва да је приметио цинизам. У општем хаосу ни несрећне Ашкалије, етничка група Рома која говори албански језик, готово нису примећене. Без остатка је до последњег камена уништена њихова имовина, а о њиховом присуству и данас сведоче бетонске греде, једино што је преостало од њихових домова који се једва виде од великих тржних центара, зграда и маркета.

Данас изгледа да су се Ашкалије нашле на погрешном месту. Иако су, после 1999. године, побегли у нови идентитет, иако су се сакривали у језику, у лојалности и понашању, нису успели да се сачувају: зло их је открило и затрло, готово без остатка. Срби су из Вучитрна прогнани 1999. и иза њих је остало старо гробље и Црква Светог Илије. Погром је све то спалио и уништио, а свештеник Богомир Стевић затекао је проваљене гробове и разбацане кости покојника. Последњи материјални и духовни сегменти града су нестали, као што је овде, пет година раније – изгледа заувек, нестао новинар Љубомир Кнежевић, новинар приштинског „Јединства” и дописник „Политике”.

Овај широки и растурени мозаик злочина саниран је на различите начине обновом и већином неуспелим повратком. Тај мозаик, у највећој могућој мери, повезују живи људи и њихове судбине, вера и црква. Многи од њих нису међу нама и нису дочекали правду за своје муке и ожиљке, многи од њих личе на сагореле књиге у Призрену. Некад их је довољно непажљиво додирнути, поставити им административну препреку, припретити и уплашити их – то ће бити довољно да се претворе у пепео или промене живот.

Протерано 4.000 Срба

У погрому 17. марта убијени су Јана Тучев и Боривоје Спасојевић из Косовске Митровице, отац и син Добривоје и Борко Столић из Штрпца, Драган Недељковић из Призрена, Бобан Перић, Југослав Савић из Косовског Поморавља и Ненад Весић из Липљана. Уништено је и оскрнављено 39 цркава и манастира, протерано око 4.000 Срба, спаљено око 800 кућа и станова.

politika.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.