За минут су убили 11 војника: Болна сећања на почетак НАТО агресије

ИСКРА на Фејсбуку

фото: novosti.rs

Данас се навршава 21 година од почетка НАТО агресије на СР Југославију. Ракетирање војног склоништа у касарни у Куршумлији преживео је само официр ВЈ Светозар Ковачевић, начелник ПВО

ТАЧНО је 21 година од почетка НАТО агресије, али то се не заборавља. А и како бих могао да заборавим тај дан, то вече око 20 часова, у склоништу куршумлијске касарне „Боровњак“, сада „Топлички јунаци“, када је за само неколико минута погинуло једанаест припадника наше војске и још нас на десетине рањено. Пет минута раније, једна од првих ракета пала је на прокупачку касарну у којој је био центар везе наше војске где је прва жртва бомбардовања био војник Бобан Недељковић. Ко може да заборави ту угашену младост? Ко може да заборави страдање свог народа? Готово да нема ноћи, а оне су ми најтеже, да се живо не сетим тог времена разарања и смрти.

Ово су сећања, болна сећања, Светозара Ковачевића (70), из Куршумлије, резервног официра Војске Југославије, начелника противаздушне одбране у куршумлијској касарни „Топлички јунаци“, јединог преживелог у бесомучном нападу НАТО на касарну „Топлички јунаци“ и склониште које је било намењено челницима тадашње ВЈ. У „атомском склоништу“, како су га звали због изузетне опремљености, после знака за ваздушну опасност било је тридесетак официра који су се затекли у касарни. У тренутку ракетирања, у канцеларијама које су се налазиле у склоништу, остала су деветорица официра из куршумлијске јединице и двојица потпуковника из Ниша, док су остали кренули на вечеру.

– Склониште од армираног бетона на више од седам метара испод земље било је прави мали градић. Чак су поред канцеларија у њему била склоњена и командно-штабна возила – прича нам Ковачевић. – Склонили смо се ту јер смо били убеђени да нам бомбе ништа неће моћи. И заиста, први „томахавк“ који је ударио, није нанео никакву штету, али су потом за минут-два на исто место, ударила још два велике разорне моћи. Пробили су склониште и све је нестало у трену…

Наш саговорник је задобио тешке опекотине, а спасао га је и на рукама у куршумлијски Дом здравља однео пријатељ Никола Виријевић. После указане помоћи у Куршумлији и Прокупљу пребачен је у нишку војну болницу. Сећа се и да је после друге детонације изгубио свест, али памти добро последњи поглед упућен пријатељу и колеги Влади Недељковићу који је, у том тренутку, са столицом одлетео увис… Знао је, каже, да је Влада тада отишао међу бесмртнике који су живот дали за отаџбину.

– Када сам се освестио у болници, сазнао сам да је Никола Виријевић међу рушевинама угледао моју ногу која се померала – казао нам је Ковачевић. – Извукли су ме тек из трећег покушаја али ме у првом моненту нико није препознао јер сам био буквално као угљенисан. Схватили су ко сам тек када су из мог џепа извукли војну књижицу. Лице и коса су ми били потпуно изгорели, ране и гелере имао сам по глави и читавом телу, остао сам без мишића на десној нози, а бутна кост ми је била „отворена“. Најгоре су, ипак, биле опекотине које су ми стварале стравичне болове.

После вишедневног лечења у воној болници, Ковачевић је изашао на сопствени захтев да би уступио место рањеним војницима који су своју земљу бранили на Космету. А управо због близине са Косметом, појашњава Ковачевић, међу првим метама у земљи бомбардована је куршумлијска касарна.

– Крстареће ракете погодиле су вентилациони отвор који се налазио на писти изнад склоништа, а касније смо сазнали да је локатор у њега поставио Вилијем Вокер, тадашњи шеф верификационе мисије Оебс, који је касарну посетио неколико дана уочи бомбардовања – испричао нам је Ковачевић.

С много туге и бола каже и да нема ноћи да се не присети те тешке ноћи и бомбардовања војног склоништа, својих погинулих колега и свега што су наш народ и земља преживели. Његов пријатељ који га је спасао, економиста Никола Виријевић, у то време командни резервни старешина куршумлијске касарне, каже:

– Куршумлијска касарна бомбардована је одмах на почетку те бесомучне и бестијалне агресије, јер је било предвиђено да се у њој склоне генерали Павковић и Лазаревић. Они који су се нашли ван склоништа и који су остали неповређени одмах су покушали да помогну колегама затрпаним у рушевинама. Посао су им, међутим, отежавали прашина, гасови и висока температура. Све је изгледало као да нас је погодио најразорнији земљотрес.

Бомбе које су на данашњи дан, пре тачно 21 годину, пале на склониште у Куршумлији и широм Савезне Републике Југославије означиле су почетак НАТО агресије на једну суверену европску државу. Србија и Црна Гора бомбардоване су без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, гажењем Повеље УН, кршењем завршног документа ОЕБС из Хелсинкија, и Париске повеље.

Нема више сумње да је бомбардовање СРЈ било тежак злочин, без оправдања и дон дан-данас – некажњен. Да би се обрачунао са једном малом земљом, цивилизовани Запад је погазио готово све сопствене норме и принципе и у намери да оствари своје циљеве, огромном силом се обрушио на један народ и његову државу. Циљ је био да се Косово и Метохија, уз помоћ војне силе отргну од матице и предају Албанцима како би они остварили своје националне интересе.

Пуних 78 дана Србија је била поприште смрти и бола, разарања, уништења, демонстрације силе. НАТО је агресију започео са 464 летелице, а завршио са 1.040. Оне су лансирале више од 400.000 пројектила, а СРЈ је гађана и са 1.000 крстарећих ракета. Укупна маса ових убојних средстава била је око 22.000 тона. Северноатлантска алијанса је, користећи опасну и забрањену муницију, повела и хемијски рат који до данас није окончан.

У рату су храбро гинули војници, страдали су и деца, цивили у домовима, пацијенти у болнацима, путници у аутобусима и возовима. Ракете „томахавк“ испаљиване са Јадранског и Средоземног мора, авио-бомбе, злоћудне касетне пројектиле и топовске гранате, падали су широм земље. У рату који је трајао од 24. марта до 10. јуна, српске снаге су имале 753 погинулих: 589 војника и 172 полицајца. НАТО је и убио око 2.000, а ранио око 10.000 цивила. Уништио је или оштетио 1.026 цивилних објеката. Потпуно је разорено седам индустријских и привредних објеката, 11 енергетских постројења, 38 мостова, 28 радио и ТВ репетитора, 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 основних и средњих школа, 29 манастира и 35 цркава. У ноћи 23. априла, у 2.06 НАТО је у нападу на зграду телевизије усмртио 16 радника Радио-телевизије Србије, што је био први случај у историји да је медијска кућа проглашена за легитимни војни циљ.

Укупна материјална штета у СРЈ процењена је на више од 100 милијарди долара. Трагови се и данас виде на рушевинама у центру Београда, у Алексинцу, Нишу, Грделици, широм Косова и Метохије…

Војска Југославије, њено Ратно ваздухопловство и ПВО, Трећа армија и Приштински корпус, специјалне и инжењеријске јединице водиле су неравноправну, нефер борбу. Но, и у таквим околностима браниоци отаџбине су чинили немогуће. Штавише, многобројни маневри које су тада учинили и данас се изучавају и саставни су део светског војничког искуства. Неспорно је и да Војска Југославије, посматрано из угла теорије ратовања, није изгубила овај рат, а историчари тврде да је његов епилог заправо резултат невиђеног притиска и претње биолошким нестанком народа.

А, тих страшних и тешких дана 1999. године, и народ Србије и Црне Горе држао се храбро и пркосом је бранио земљу. Грађани су за време тих мучних пролећних дана показали су своју најбољу страну. Били су уједињени, храбри, мирни, али и пуни ината. Нису се уплашили здружене НАТО алијансе. Одупирали су се колико је било могуће. Неки у униформи, други на својим радним местима. Бранили су себе и своје.

МЕТА БИО И ПУТНИЧКИ ВОЗ

ТОКОМ агресије на СР Југославију, НАТО авијација је противно свим важећим конвенцијама о заштити цивила, пројектилима гађала и један међународни путнички воз. Композиција 393 погођена је, 12. априла око 11.40, док је прелазила преко железничког моста на Јужној Морави у Грделичкој клисури. Воз су погодила два пројектила: први је одвојио локомотиву и први вагон од остатка композиције. Следећи пројектил, уништио је трећи вагон, док је четврти, због високе температуре од ватре остао залепљен за шине.

Према званичним подацима, у смрсканим и изгорелим вагонима живот је изгубило петнаест, а повређено је педесет путника, међу којима је било и деце. Погинула су и двојица радника железнице – кондуктер Зоран Јовановић, који је радио свој посао, и његов колега Петар Младеновић, који је ишао на посао. Међу погинулима су били и тек венчани Ана Бјелетић и Иван Марковић, истраживачи у области хемије.

РЕЗОЛУЦИЈА 1244

ПИТАЊЕ да ли је морало да буде рата отворено је од 24. марта 1999. до данас. Одговори су и даље различити. Неспорно је, међутим, да су Резолуција 1244 и Кумановски споразум, као резултати тромесечне одбране земље, и данас, упркос притисцима Запада, и даље најјачи адути Србије у борби за Косово и Метохију.

novosti.rs

1 коментар

  1. goran каже:

    da bog dragi da nama a i njima sve kako smo zaslužili…ako su nas bombardovali iz „milosrdja“ kako oni kažu onda neka im se tako i vrati, sa zdravljem i prosperitetom a ako to nije bilo milosrdje već bahato pokazivanje snage neka im dragi bog bude sudija…toliko od mene

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.