ВИЈЕК НАКОН ВЕЛИКОГ РАТА: „Ево нас пред Београдом, тако жељеним циљем“

ИСКРА на Фејсбуку

Српски војници пред Београдом , крај рата

…Ево нас пред Београдом, тако жељеним циљем. Стигли смо око 10 сати прије подне. Стигао сам кући око 11 сати прије подне. Код куће сам затекао Секу и Мајку. Хвала Богу, кад сам их затекао живе и здраве. Око подне, дошли су отац и Никола. Само је код Николе промјена велика, а код осталих нема. Што се тиче вароши, има великих промјена. Суморан и мрачан, а нарочито много порушен. Свијет је нов, старога нема, као да је сав изумро“.

Ове ријечи написао је давне 1919. године Драгољуб Ранковић, ђак наредник из Београда, који је мобилисан у јесен 1914. године.

Прошао је и Солунски фронт, на којем је 1916. године рањен у ногу, а вријеме до краја рата провео је у француским војним болницама по сјеверној Африци.

„У свој родни град вратио се тек 16. априла 1919, као инвалид. Путовање је било дуго и напорно“, објаснио је историчар Данило Шаренац за Б92.нет.

Млади Драгољуб само је један од многих који су успјели да се живи врате у своју земљу након Првог свјетског рата, једним од највећих ратних сукоба у историји у којем је учествовао готово цијели свијет.

Данас се, наиме, обиљежава тачно 100 година од примирја, а француски предсједник Емануел Макрон и њемачка канцеларка Ангела Меркел састаће се на заједничкој церемонији у вагону у којем је на данашњи дан 1918. године потписано примирје након четворогодишњег рата.

На тај начин ће симболично бити обиљежен крај једног од најжешћих ратова – Великог рата, а у којем је, према процјенама историчара, Србија изгубила готово трећину свог становништва.

Многи од њих сматрају и да се деценијама након Првог свјетског рата становништво није ни у потпуности опоравило, а поготово не двије деценије касније, када је Србија ушла и у Други свјетски рат.

Велики рат, детаљ

Ослобођење Србије почело је пробојом Солунског фронта средином септембра 1918. године, а већ крајем септембра, тачније 29., Бугарска је капитулирала. Српска војска наставља да ослобађа територије, па су тако већ почетком октобра ослобођени Врање, Владичин хан, Грделица, Лесковац…, а 12. октобра српска војска успјела је да дође до Ниша.

Код овог града, наиме, вођене су последње велике борбе са њемачком војском на тлу Србије. У српској војсци постојала је јака жеља да баш она остане упамћена као ослободилац Србије.

Нису жељели, објашњава Шаренац, да се касније прича да су Србију ослободили Французи и остали савезници. Зато су српски војници, како се у народу то често приповједа, „били бржи од коња“, а све у жељи да баш они освоје Београд и Србију.

Београд је ослобођен 1. новембра, а престоница Србије била је један од најразоренијих градова Европе. Српска војска је тог дана ушла у готово пуст град, под командом војводе Петра Бојовића, а само неколико дана раније одиграле су се праве борбе код Ниша.

„Зато су и прије консултовања са Французима, кренули у ослобођење Ниша“, рекао је Шаренац и додао да је српска војска у ослобађање територија од окупатора након Ниша ишла искључиво у договору са савезницима.

„Најважније је ослобођење Ниша јер су се ту водиле најжешће борбе, а некако је заборављено. Аустријанце више не занимају борбе јер се повлаче, али су Њемци ти који не желе да падну у ропство и они који напуштају цијели тај дио. Они то врло озбиљно схватају до последњег момента и Срби се с њима жестоко боре“, истакао је Шаренац.

Борбе код Ниша су трајале пуна три дана, а после тога готово и да није било већих „пушкарања“.

„Када се дошло до ослобођења Београда ту више није било оних великих борби. Ослободиоци улазе практично у слободан град, Аустријанци се повлаче и предају и тада се већ практично распала Аустроугарска.

Већи је проблем био како спријечити пљачку и безвлашће, поготово када се пређу Сава и Дрина, јер није се знало како ће која етничка заједница, а поготово њемачка и мађарска да реагују на појаву српске војске“, објашњава.

Требало је и сачувати, али и одредити гдје су границе, тачније где ће она бити на сјеверу и шта се дешава на словеначко-аустријској и осталим границама.

„Такође, кошкања су и на словеначко-аустријској граници, италијанско-словеначкој граници и било је питање стићи што пре и поставити ту границу. Тако да то треба узети у обзир, то је један велики напор за српску војску, то су људи који нису видели своје породице можда још и од 1914. године (можда су добили одсуство два-три дана) и оно што највећи број људи не зна је да је највећи број људи демобилисан тек 1921. године“, нагласио је Шаренац.

То је било, поручује, озбиљно хуманитарно питање – шта радити са тим људима који су већ седам година у рату.

Њих су држали на границама јер „желите те поуздане и искусне људе на словеначкој и албанској граници која већ тада добија неки призвук који је имала 1990-их година, опасног мјеста, које је у међуратној Југославији постало познато као ‘југословенски Сибир“.

Б. Гиговић Грубић, Б92

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.