У тешко али оптимистично време у Србији постоји чврст консезус – шта хоћемо, а шта нећемо

© Sputnik / Александар Милачић

Живимо у тешко али оптимистично време кад свет улази у нека нова решења и нова прегруписавања, а предност Србије је, сматрају саговорници Спутњика, што постоји темељни консензус у друштву око тога шта хоћемо а шта нећемо за кључна питања – Космет, Републику Српску, односе са Русијом и Кином, неулазак у НАТО.

Ако сте демократски систем, само се треба држати расположења народа, при чему то није навијачко већ рационализовано расположење, засновано на јасним искуствима са Западом, каже социолог др Слободан Рељић у прилог томе зашто је за Србију лако да остане острво као једина земља у Европи која није увела санкције Русији.

Међу тим отрежњујући искуствима Рељић у емисији Свет са Спутњиком наводи и деценије чекања пред вратима Европске уније, и НАТО бомбардовање али и чињеницу да нам, како каже, нуде са Запада да уведемо санкције Русији а они ће да нам среде да се обострано признамо са Косовом и да нам укину Републику Српску.
„Наша политичка елита у том смислу нема никакву дилему“, уверен је Рељић.

Консензус у Србији око кључних питања

Избор који смо направили, слаже се политички аналитичар Бранко Павловић, и у економском смислу нам у потпуности одговара, а притом, супротно слици коју приказују медији, четири петине па и више грађана слаже се да не треба дати Косово и Метохију нити Републику Српску, да нећемо санкције Русији, да хоћемо добре односе с Кином, да нећемо у НАТО.

„Нама се вештачки на политичкој сцени приказује као да је такорећи расположење пола- пола а у ствари није. Зато кад је неко на позицији председника републике треба да буде само елементарно рационалан и потпуно чврст на исто тако рационалним ставовима око којих људи имају консезус“, констатује Павловић.

Као пример ирационалних аргумената за увођење санкција Русији он наводи да се Србији наводно прети да ће, ако то не уради, отићи страни инвеститори и одмах поставља питање треба ли да се уподобимо страном инвеститору који жели да му енергенти буду скупљи, имајући у виду да смо захваљујући договору с Русијом добили јефтин гас.

„Ако неко то не види нема му помоћи. Зато ми само треба да се држимо онога у шта верујемо. Драме уопште нема“, поручује Павловић.

Европски ријалити

Описујући превирања у свету изазвана украјинском кризом, Слободан Рељић истиче да је Запад преценио сопствену моћ, а потценио Русију, док Европа личи на ријалити шоу у ком се такмиче у неспособности да користе логику.

„Опадање Европе је апсолутно видљиво. Не мислим само на ЕУ, то је оргнизација која нема елементе за заједничко функционисање, него на читаву европску цивилизацију“, каже Рељић, а у прилог тој тврдњи наводи и поруке са Светског економског форума у Давосу где, како каже, нама концентрације неке идеје нити јасне намере шта се хоће.

Према речима Павловића, западна елита, та „врло мала група опасних људи с опасним намерама“, покушава да утемељи потпуну арбитрарност у одлучивању. Новина је, каже, то што је очигледно да оно што се некад прокламовало да је демократија више уопште не важи.

Нуди се, упзорава он, филозофски концепт повезан са зеленом агендом који заправо каже да слобода уопште не постоји, да је слободна воља заблуда, а да „јако образована група треба да организује људе тако да не упропасте планету“.

„Између некад прокламованих либералних вредности и стварности грађане Запада чека у заседи одавно припремљен следећи концепт тоталитаризма који то као није него је у ствари једна нова просвећеност“, упозорава Павловић.

На Западу се, сагласан је Рељић, отишло предалеко па у тој постдемократији грађанин постаје беспотребна појава у свету где постоје готове политичке структуре које доносе одлуке а наука и медији служе само да се по сваку цену одржи статус кво.

„Кад се друштво тако уруши изнутра то може да траје, добитници таквог стања могу да пљачкају неко време али то не може да произведе никакву рационалност. Зато кад сте толико одвојени од реалности кад се сударите са Кином и Русијом видите да постоји неки други свет“, истиче Рељић.

Алтернатива већ постоји

Алтернатива већ постоји, а то је, по Павловићу, онај део света који није увео санкције Русији што је око пет шестина човечанства, као и економске групације попут Брикса и Асеана.

Кад се мери данашња снага привреде по паритету куповне моћи, државе Брикс су, објашњава наш саговорник, веће економије од Г7, што они који припадају европоцентристичком делу света врло мало знају.

Брикс је интересантан, како каже, и због тога што је то група која, као и Шангајска организација за сарадњу, правећи алтернативу која сутра неком може бити примамљива, развија врло квалитетне односе у којима нема Америке, а где се све одлуке доносе путем консензуса. Притом, подсећа Павловић, Брикс увелико развија структуре и по дубини.

„Изузетно се развија и сарадња унутар АСЕАН-а, Африка сарађује са Русијом и Кином. Тако да велики део света не само идејно, већ и оперативно, организационо и финансијски у ствари учествује већ данас у том новом свету. Не поставља се питање шта ћемо уместо овога што је Запад – то већ постоји. Отуда и жеља огромних земаља попут Бразила, Аргентине, Индонезије, Саудијске Арабије да уђу у Брикс. То су све већ видљиви сигнали да то ново долази на организован начин“, наводи аналитичар.

Систем који хоће да васпитава свет имаће, прогнозира Павловић, нове и нове проблеме јер долази време изузетног убрзања расплета. То ће, како каже, ићи кроз ризике и турбуленције, али је позитиван исход известан јер су те снаге толико нарасле и толико је тај врх моћи који би да влада светом направио превида да то никако не може да исправи.
„Ако се санкције против Русије узму као мера, ако сте ви успели да окупите једну шестину против пет шестина, не можете да добијете ту утакмицу. То је велика разлика. Притом у тих пет шестина су земље од Израела, Ирана, Саудијске Арабије, Уједињених Емирата, до Турске.Те земље које неће да уведу санкције Русији зато што имају сопствене интересе и разумеју да је то пуцање себи у ногу немају ништа заједнико. Свака би могла да зарати са овом другом. Али стање је такво да се појављује нешто око чега можете да се окупите“, надовезује се Рељић.

Запад стално говори да нема бесплатног ручка, помиње нулту суму – да неко може да добије само ако неко други изгуби, а истина је да је нешто најважније што се постигне резултат синергије, каже Павловић и закључује:

„Кина је то дигла на ниво разрађеног принципа иза ког стоје и огромне финансије и економија али и идеологија која постаје прихватљива свима. То јако добро делује на много нивоа, потискује тај филозофско-теоријски камен Запада који је продаван као истина, разграђује га темељно и поставља свет на другим принципима.“