ТРУНКА ПРЕДАЧКЕ КРВИ И ЗНОЈА: ИМАЊЕ НИЈЕ ЗЕМЉА, ВЕЋ ЉУДИ НА ЊОЈ

ИСКРА на Фејсбуку

фото: М. Милеуснић

Име Марадик, по први пут се у списима помиње крајем прве половине петнаестог века и то као део већег поседа мађарског племства. Два века касније, у поменицима се среће име породице Татић. У трагању за сопственим коренима, Жика Татић сасвим необичан и нешем времену несаобразан човек, дошао је до наврдеде, тачније до шестог колена и 1810. године. Старијих података, за сада нема, па је и питање трајања ове породице у маленом инђијском селу и даље отворено.

Оно што се зна и на шта је Жика нарочито поносан јесте податак да је чукундеда Петар 1898. завршио изградњу велике барокне куће коју су красили бројни украси и велики ајнфорт, карактеристични за све газдинске домове онога времена. Наредне године, са непуне 32, Петар је умро. За њим су остале две кћери и син Живан.

Тих година Татићи као једна од најугледнијих марадичких породица живели су у великој породичној задрузи, да би, пошто је петоро Живанове деце стасало, решили да поделе породични иметак. Како је Живан имао четири сина и једну ћерку која је отишла најпре за Словенију, потом у Загреб и на крају се удала за пуковника Краљеве Војске Стевана Павловића у Београд, те четири сина, Светозара, Борислава, Тодора и Славка, иметак је требало правилно распоредити. Светозар је рано умро од туберкулозе, па су браћа и отац решили да у породичној кући остане најмлађи Борислав. Тодор и Славко су се оделили, преселили и свој живот наставили “на голој земљи”, где су почели да граде нове домове.

Пошто је Бора имао две ћерке, стара Татићева кућа данас је у Марадику позната и као „Кућа Дикића“. Славко је у међувремену добио сина Миодрага, а Миодраг Жику који се оженио Виолетом са којом има Миодрага, Ивана и ћерку Татјану. Како Татјана има ћерку Андреу, то је Жика, иако има тек 48 година, већ постао деда.

Са осмехом на лицу и великом љубави према завету који су му у аманет оставили преци, Жика нас је недавно дочекао на свом имању. И мада је наша идеја била да причамо о пољопривреди и животу у Марадику данас, разговор вођен у изузетном амбијенту, под једнако уређеним летњиковцем врло брзо је прерастао у причу која, закључили смо, нашем домаћину највише лежи на срцу – ону о томе да новац не вреди ништа када се стави на кантар са породичним завештањем у чијем центру се налази само једна ствар, љубав… према ближњима, раду, традицији – своме.

Отуда и почетак другачији од планираног.

Српски сан

– Код нас, обично, сељаци са тешким уздахом говоре о свом животу. Не воле га, схватају као терет. Чак и онда када од њега могу да зараде. А то није добро. Све више ми се чини да смо посечени, ишчупани, одвојени од породичног завештања, од традиције, од оног духовног, невидљивог, што је не некада красило наше српске домаћине и чинило их успешним сељацима и господом. Да не улазим превише у историју, поштујем свачији сентимент, али ми се чини да је све то последица онога што се дешавало након Другог светског рата. Генерације које су стицале својим радом и које су васпитаване да не буду покварене су остајале без имовине, при чему се они други, који су све то добили, никада нису научили тим вредностима. За њих добијено је било и остало страно, за то они никада нису имали довољно љубави и у томе су гледали искључиво могућност да зараде. Па онда, када посао иде, добро је, када не иде, не ваља ништа. Ни земља, ни држава, ни Бог. Све се псује. Када ваља – сеје се, када не рађа – вади и чупа. А то није добро, јер без рада и вере не може бити ништа добро, започео је своју причу Жика Татић.

А рада, вере и муке, било је код Татића који су, у трговини зарађени новац, улагали у земљу. Куповало се кад и колико се могло, увек уз наслеђено и сајаком Жикином жељом да се једног дана врати ономе од чега је све почело. Ствари су се посебно убрзале, а жеља нашег домаћина постала јача оног момента када је осетно нарушио своје здравље.

– Трудили смо се да ширимо посао, јер сам увек испред себе имао жељу да повратим оно што су Татићи имали, а што је након рата одузето. У томе смо успевали, али сам платио високу цену… зарадио сам шећер који је скочио на 27! Сећам се и данас да ми је речено да сам фактички у коми и на прагу дијабетеса два. Коначно сам решио да све пресечем, да подвучем црту и да се у потпуности окренем пољопривреди. Смањивали смо пословање, издавали у закуп и продавали разрађене послове. Време је покзало да нисам погрешио. здравље се за ових десетак година стабилизовало, а ја никада као сада нисам уживао у послу којим се бавим, наставља причу Жика.

Тако су Татићи, сматра Жика, успели да остваре српски сан. Обновљена је породична традиција, ради се оно што се воли и што гарантује стабилна примања довољна да се, пошто се држави да њено, уложи у сопствени посао. А бити свој, на своме и не зависити од других, за Жику је била и остала највећа вредност.

Људи, не земља

– Није у земљи тајна, наставља причу Жика. – У људима је. Можете иматаи одличну земљу и лоше људе, па ће резултат рада у најбољем случају бити половичан. А можете имати лошу земљу и вредне људе, па ће резултат бити бољи. Чак и да буде половичан, то је ипак боље, јер сте у то што имате уложили више рада, ишчупали из земље најбоље што се може. Ако не радите, а имате могућност, то значи да држите све у парлогу да сте немарни и да, у крајњем, немате ни кућно васпитање ни било какав однос са својим прецима који су вам у аманет морали пренети не само оранице, већ и осећај духовне повезаности са њом.

А тренутно, на својим ораницама, Татићи се баве воћарством, повртарством, риболовом. Уместо ратарских култура засадили су кајсије, пасуљ, кукуруз шећерац, ископали рибњак и више њега посадили пауловнију. За брикете и хладовину када сакупе довољно средстава да рибњак прошире и крај њега, за будуће госте, поставе бунгалове. До тада, на травнате површине свог имања сместиће овце. Да уштеде на кошевини и оплемене земљу и уживају у погледу.

– Кућа у којој смо сада некада је била шупа и док је нисмо средили, живели смо у „предој“ кући, до улице. Како је време пролазило, а ја све теже подносио затроване односе међу људима, тако смо се померали дубоко у двориште. На крају смо дошли до ове куће у којој смо тренутно и која пружа најлепши могући поглед, на двориште, имање и Фрушку гору. Још као мали волео сам да са крова шупе гледам у исте врхове које и данас видим. Те врхове гледао је мој отац и отац мог оца. Данас их, из нешто лепшег амбијента, гледају моја деца и унука. Зато сам срећан човек. Успео сам интензивном производњом „на смену“ да зарадим сасвим довољно да остварим дечији и младићки сан. И све то водећи рачуна да честито наставим тамо где су до „сече“ стали моји стари. Увек их се сећам и све што радим, радим њима у част. Дедовина је важнија од свега. И не ради се ту само о томе да „радим јер ми баба оставио“, како се то у Срему каже. Мени је препуно срце када се нађем у дољи у којој је био и мој деда. Земљу коју ја орем, орали су и моји стари. Радећи тако они су уграђивали себе у ту земљу. Заједно са семеном које су бацали, они су у ту земљу полагали свој зној и труд. Зато ја знам да све оно што са ње ниче у себи садржи трунку предачке крви и зноја. А тога се частан човек никада не одриче, јасан је на крају разговора Жика Татић.

Шећерац гарантује зараду

– Са три до пет јутара шећерца може јако лепо да се живи. Шећерац има око 35.000 зрна у јутру. Ако вам успе 20.000 по јутру, ви сте „добри“ за две хиљаде евра по јутру. На пет јутара то вам је 10.000 евра. Поделите то са дванаест месец

и па видите која је то рачуница, само од шећерца. Али ми јесмо народ који превише кука. Да се разумемо, ја знам како се живи и да никоме није лако, али је чињеница да све теже проналазимо начине да из мука изађемо, али да са друге стране, лако нађемо повода за стално нарицање. Треба стиснути зубе и ићи напред, сматра Жика Татић.

sremskenovine.co.rs, С. Лапчевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.