ТРАГЕДИЈА У ГРДЕЛИЧКОЈ КЛИСУРИ НЕ СМЕ ДА СЕ ЗАБОРАВИ: „Оно што сам тамо видео је неописиво, тражио сам ћерку и зета… били су међу мртвима“

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Блиц/ приватна архива

Међународни путнички воз 393, на релацији Београд – Скопље, на данашњи дан пре две деценије је погођен са два НАТО пројектила, а још две ракете пале су на оближњи путни мост на Коридору 10.

„Тог 12. априла, на други дан Васкрса, одвезао сам ћерку Ану и зета Ивана Марковића до железничке станице. Воз је био препун путника. Ушли су у други вагон. Видео сам да у купеима није било војника па ми је и данас невероватно да су мета били цивили. Оправдања за тако нешто нема, осим зла којие су намерно хтели да направе“.

Овако је у интервјуу за Новости, двадесет година после једног од највећих НАТО злочина током агресије на нашу земљу прича Жарко Бјелетић, професор хемије и некадашњи директор Медицинске школе, који ће данас посетити место сећања на своје најмилије. Запалиће свеће и положити цвеће које је његова Ана веома волела, крај спомен плоче на месту страдања и на месном гробљу у Владичином Хану где су двоје двадесетпетогодишњака сахрањени.

Када је први пројектил погодио воз док је прелазио Бистрички мост на Јужној Морави, локомотива и први вагон одбачени су далеко од места страдања. Први пројектил погодио је почетак другог вагона, а други је спржио трећи и залепио за шине четврти вагон. Чули су се јауци преживелих путника. Свуда около је било крви и делова људских тела. Скидали су их и са грана дрвећа. Осећао се мирис спржене коже, а доласком на улаз у Грделичку клисуру одјекивао је лелек преживелих.

О овим језивим призорима годинама уназад причају сведоци који су међу првима стигли на лице места. Рођаке појединих путника нико није могао да спречи да уђу у још ужарени вагон. Нису могли да се помире са тим да се догодило оно најгоре. После 20 година, о овим тренуцима говоре као о „празном надању“.

Идентификовано је 15 погинулих, а више од 50 је повређено. Многа тела никада нису пронађена.

Жарко је у интервјуу за „Новости“ рекао да су ћерка и зет тог јутра кренули возом у Владичин Хан, јер је Ивану брат јавио да му је стигао војни позив и да га зове отаџбина. На пут је пошао без икакве дилеме, а и Ана са њим, јер је желела да одложи тренутак њиховог растанка. Били су заједно од бруцошких дана, а у браку тек пет месеци. Обоје су завршили постдипломске студије, као најбољи студенти Природно-математичког факултета у Нишу и радили као истраживачи у лесковачкој фабрици лекова „Здравље“.

У време редоцног одслужења војног рока, Иван је био на ратишту око Плитвица, па се преко Тузле вратио у Србију. Са тенка на босанском ратишту Момо Капор позајмио је натпис „Смрт не боли“ и тако назвао своју књигу коју је Ана читала непосредно пред трагедију. У библиотеку су је уместо ње, вратили родитељи.

НАТО је прво негирао напад на воз, али га је касније, ипак потврдио и назвао „колетаралном штетом“. Ако нешто од губитка најмилијих више боли, онда је то ово бездушно оправдање за страдање недужних. Лесковац и Владичин Хан са пијететом их се сећају и данас. На адресу Бјелетића стигло је и више од 500 телеграма изјава саучешћа из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.

– Ни данас не могу да их читам. Кроз кућу нам је прошло много људи. Био сам тамо двадесетак минута после бомбардовања. То је неописив призор, који никада нећу да заборавим. Тражили смо Ану и Ивана у Владичином Хану и у болници међу повређенима. Није их било. Препознао сам их међу онима који су страдали – прича неутешни Жарко.

У знак сећања на овај злочин над цивилима, који су под бомбама НАТО гресора покушавали да живе нормално, на месту трагедије подигнуто је спомен – обележје на ком је исписано: „Да се не заборави!“.

– Добро је што се широм Србије у последње време организује обележвање свих НАТО злочина. Да те жртве не падну у заборав, и да се новим генерацијама указује на то шта су злочинци урадили – закљ8учује Жарко Бјелетић.

blic.rs

1 коментар

  1. БРАВО за ИСКРУ каже:

    Ја се дубоко клањам и захваљујем Вашем листу и редакцији. Ви пишете све оно што би било нормално да се пише. Погледајте наше новине у Србији. Жалосно али истинито 99% пише о задрузи, паровима, свињцима и кокошињцима, нво, и све могуће глупости а тешко да се подсете оваквих злочина . Ако се и напише то је скривено.Или се плаше или их није брига или им стране газде НЕ дају. Молим Вас НАСТАВИТЕ ОВАКО као до сада. Желим Вам сву срећу и много успеха.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.