Студентско писмо на Сретење: Правда и Бог за сада заробљени у химни и чекају на ослобођење, оно не долази уз ратну опрему, већ уз слободну мисао

© Фото : Твитер/видео/скриншот/Rock&Folklor

За нас студенте, Сретењски устав много је више од пуке историографске чињенице. У нашем студентском, паралелном универзуму, Устави постоје како би се примењивале најзначајније друштвене вредности. Слово без примене, учили су нас, јалово је. Томе сведочимо и данас. Представљамо генерацију која се и не сећа било које друге и друкчије власти до ове. Сретењски устав је подсетник и опомена. Дух овог Устава, искра је која тиња у свима нама… Борба за слободу и правду у генетском је коду српског бића. Правда је, заједно са Богом, за сада, само заробљена у химни и чека на ослобођење. Оно неће доћи уз пат ногу, обувених у војничке чизме, са пуном ратном опремом на леђима. Донеће га пат ногу оних чија рамена носе главу која слободно мисли. Да парафразирамо песника – чини се да је крај зимског сна, а јава обећава.

Република Србија данас обележава два кључна датума за српску државу – 1804. годину од почетка Првог српског устанка у Орашцу и 1835. годину од проглашења првог српског Устава. Ови догађаји симболизују почетак обнове српске државе и доношење једног од најдемократскијих и најлибералнијих устава тог времена.

Уставописац Димитрије Давидовић унео је у документ прокламовање основних права и слобода грађана, извршивши поделу власти на законодавну, извршну и судску. Уставом је заправо покушано да се поделом власти ограничи апсолутистичка власт књаза Милоша Обреновића. Иако значајно напредан за своје време, документ је суспендован за само 55 дана под притисцима Турске, Русије и Аустрије. Сретењски устав је оставио дубок траг у српској историји као симбол тежње за модернизацијом и демократизацијом друштва, а то се управо огледа у оном што се данас у истом граду дешава 190 година касније.

У колевку првог модерног српског устава, актуелни устав Србије, синоћ су унеле хиљаде студената, који су у град умарширали из три правца после вишедневног марша из свих крајева Србије. Кроз шпалир, црвени тепих, погачу и со, захвалнице, загрљаје и сузе, одушевљено су их дочекале хиљаде Крагујевчана, али и грађана из других крајева Србије. Њима се данас у 15-сатној блокади, прикључио још већи број грађана, међу њима и са Косова.

На великом Сретењском скупу у Крагујевцу, прочитано је Студентско Писмо. Рад је прочитао студент крагујевачког универзитета, чије име још није познато јавности. Текст је изазвао овације десетина хиљада људи који су на овом митингу.

У наставку објављујемо писмо у целини:

Драге колеге, драги грађани,

Сви ви који се осећате слободни и слободумни.

Добро дошли.

Пре свега бисмо се ми, са Универзитета у Крагујевцу захвалили студентима других факултета на великом труду и залагању да дођу овде у оволиком броју.

Са нама су данас студенти и грађани целе Србије окупљени око исте идеје – идеје озбиљних друштвених промена које почивају на основним вредностима које сви делимо.

Заједно смо са вама у овом. И осим што бринемо о трагедији, позивамо институције на што брже и транспарентније деловање.

Подсећамо још једном да студенти јасно и недвосмислнео траже испуњење захтева од надлежних институција које би требало да очувају своју независност и легитимитет.

Од новембра када су почели протести, прво у Новом Саду, а затим у осталим градовима, није дошло до испуњења нити једног захтева од стране надлежних институција.

Знајте да се данас срећемо у знаку броја 15 – 15 сати, 15. (фебруара) за 15 жртава.

Срећемо се на месту где је рођена српска државност – овде у Крагујевцу.

За нас студенте, Сретењски устав много је више од пуке историографске чињенице.

У нашем студентском, паралелном универзуму, Устави постоје како би се примењивале најзначајније друштвене вредности. Слово без примене, учили су нас, јалово је. Томе сведочимо и данас.

Представљамо генерацију која се и не сећа било које друге и друкчије власти до ове.

Сретењски устав је подсетник и опомена. Дух овог Устава, искра је која тиња у свима нама.

15. фебруара 1804. збором у Орашцу, Марићевића јарузи, Ђорђе Петровић и његови устаници разбуђују уснуло српство. Први српски устанак, та похвала слободном шумадијском духу, није био тек оружана побуна против угњетавања. Надахнут њиме, професор Божа Грујовић пише „Слово о слободи“.

Том претходницом, Сретењског устава, Грујовић ускликује:

„Тамо где је добро установљеније закона, где је добро уређена власт под законом, ту је слобода, ту је вољност. Тамо где ли један или више њих по својој вољи заповедају, закон не слушају, но што хоће чине – нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ онде пустаилук и ’ајдуклук, само под другим именом“.

Још тада је указивано да је владавина закона, предуслов слободе.

Где смо данас, два века касније? Два века од како је постављен темељ модерне српске државе, на истом месту затичемо рушевине. И на тим развалинама, пожутелу и нагорелу хартију, на којој се тек назиру слова. Слова која прокламују слободу.

Загледани смо у лица вођа Милетине буне, 1000 сељака, који су око Божића 1835, стигли у Крагујевац да од Књаза траже испуњење оног што он упорно одлаже – да прихвати да је, по слову закона, Књажевство, његово достојанство, али не и његова прћија.

Ова буна, или демонстрације, како бисмо данас рекли, за нешто више од месец дана изнедриле су Сретењски устав.

У том кратком року, готово историјском трену, написао га је чувени Димитрије Давидовић, српски Отац Оснивач.

Без обзира на све приговоре снази Сретењског устава, које често истичу професори – да је важио исувише кратко, да се Србија протегла преко својих правних могућности, да су била обухваћена само лична, а не политичка права – радило се заправо о уставном акту који је био један од најдемократскијих у тадашњој Европи.

Устројство модерне Србије, због овог правног текста, могло је бити далеко либералније од устројства многих европских држава.

Погледом на то лице Србије, од пре 190 година, у ово доба, доба кад се природа буди из зимског сна, можемо да повучемо бројне паралеле: Имамо огромно народно незадовољство, имамо захтеве да се успоставе, то јест, васпоставе институције, имамо то да су све полуге власти у рукама једног човека. Но, Коџа Милош ће, у историји српског народа, остати упамћен као државотворац.

Лако је хвалити се, онако како се то чини сваке године, у ово време, на пригодним светковинама – да смо овим уставним актом, између осталог, прогласили поделу власти и финансијску сувереност, да се њиме покушао задати коначан ударац феудализму. И, на концу, да смо формално укинули ропство пре Француске и Сједињених Америчких Држава.

Покушаћемо зато подсетити на поједине норме Сретењског устава које се сад чине актуелнијим но икада. Навешћемо само неке примере из пера Димитрија Давидовића, тада такође младог и ученог човека који је и сам покушао дати сопствени допринос васпостављању српске државе.

„Члан 47. Државни Совјет мотри и чува, да се ни најмањему Србину нечини каква ни буд неправда; а гди би опазио, да се чини, а он ће поитати и уклонити исту неправду“.

Уклањамо ли данас неправду?

„Члан 71. Членови државнога Совјета дужни су давати мњенија своја откровено, и истинољубно, и нелицемјерно… Који би против овога поступао, већ је сам по себи злочинац, кога треба судити и казнити по законима“.

Говоре ли наши представници и функционери истину?

„Члан 80. Судија не зависи у изрицању своје пресуде ни от кога у Сербији, до од законика Србског; никаква, ни већа ни мања, власт у Сербији не има права, отвратити га од тога, ил и заповедити му, да другчије суди, него што му закони предписују“…

Какво је наше правосуђе данас?

„Члан 82. Скупштина народна састоји се из сто најодабранији, најразумнији, најпоштенији и повјереније народно у највећем степену заслужујући депутата из свију окружија и свега Књажества Сербије“.

Седе ли на нашој Скупштини данас најодабранији, најразумнији и најпоштенији међу нама?

Борба за слободу и правду у генетском је коду српског бића.

Правда је, заједно са Богом, за сада, само заробљена у химни и чека на ослобођење.

Оно неће доћи уз пат ногу, обувених у војничке чизме, са пуном ратном опремом на леђима. Донеће га пат ногу оних чија рамена носе главу која слободно мисли.

Да парафразирамо песника – чини се да је крај зимског сна, а јава обећава.

Срећно нам свима Сретење и срећан нам Дан државности и да заједно истрајемо у нашој борби.