СРБИЈА ЖРТВА БРИТАНСКЕ РУСОФОБИЈЕ: Зашто Велика Британија нема разумевања за наше интересе

Речи редитеља Емира Кустурице на рођенданској прослави СНС-а како „није случајно то што нам је баш Британац донео вест да улазак у Европу значи признавање Косова“ осим што су изазвале буру, вратиле су у фокус причу о вековном неразумевању између Британије и Србије. Махом на нашу штету.

Списак „огрешења“ Гордог Албиона о српски народ и државу је подугачак, а стручњаци који су се бавили односима двају држава корен анимозитета виде у империјалној логици велике силе и њеној традиционалној русофобији. У тој оптици блиски односи Србије и Русије, били су довољни за подозрење Британаца према Србима и пежоративни назив „папит“ (лутка, марионета), мислећи, при том, да конце те лутке држе Руси.

– Однос према нама је типичан однос империјалне и колонијалне силе према малим државама и народима. Преко Балкана је водио најкраћи пут према њиховој најзначајнијој колонији Индији и они хтели да га имају под контролом. Од 30-их година 19. века па кроз читав 20. век, са изузетком периода Другог светског рата, британску политику на Балкану одређивао је феномен русофобије.

У највећем делу дипломатских извештај у које сам имао увид а који су стизали из Цариграда и са Балкана обавезно су садржали констатације да ли у Србији расте или пада руски утицај. Тако на пример кнеза Михаила Обреновића дефинишу као руског човека на челу српске кнежевине, а док кнеза Милана Обреновића карактеришу као изразитог противника Русије. Та компонента у британској политици према нама, са мањим или већим осцилацијама је остала и до данас. – каже др Александар Растовић, историчар и стручњак за српско-британске односе у XIX и XX веку.

Такође је и покојни професор Милорад Екмечић србофобију означио рукавцем русофобије у британској политици према нама, а став према Србима опредељивала је и изразита туркофилија због које се није благонаклоно гледало на ослободилачке ратове Срба и потоње стварање Кнежевине Србије. Заправо, зазирући од руског утицаја Британија је давала подршку Отоманском царству у осујећењу осамостаљења рубних територија под њеном контролом, јер по њиховој логици „Србија независна од Турске је Србија зависна од неке друге силе“.

– Увек је био присутан тај страх да се на Балкану створи једна велика словенска држава у којој би главну реч водили Срби. Британски историчар Ситон Вотсон имао је идеју федерално уређене Југославије у којој би главну реч водили Хрвати, а главни град био Загреб – каже др Растовић и подсећа да су однос британског јавног мњења и политике формирали извештаји и књиге разних британских путописаца који су походили наше крајеве.

Тако је наслов књиге Харија де Винта „Дивљи исток Европе“ постао је парадигма за формирање става британске политике спрам балканског простора.

Такође је и британски обавештајац Џејмс Скин Београд доживљавао и описивао као завереничко гнездо а Србе као ратоборан народ склон панславистичким идејама.

Балкан ће петнаестак година посећивати и Мери Едит Дарам која ће прво бити наклоњена Србима и њена књига „Кроз српске земље“ била је прожета љубављу и поштовањем према српском народу, да би се касније њена наклоност окренула Албанцима и здушно је радила на афирмацији њихових националних и државотворних стремљења.

Резервисан став према Србији био је константа британске политике 19. и почетком 20. века, па су тако Британци на Берлинском конгресу 1878. тражили да се Србија одрекне неких територија на истоку земље у корист Турске, подржала је аустроугарску анексију Босне 1908. године, а мајски преврат из 1903. године и убиство краља Александра Обреновића и краљице Драге означио је трогодишњи прекид дипломатских односа. Неки историчари тврде да се Британија залагала за стварање велике Албаније, у Првом светском рату радила је на томе да се Србији одузму територије на северу, а једна од најболнијих тачака у нашим односима био је мартовски преврат 1941. у режији британске тајне службе који је неприпремљену југословенску државу гурнуо у кланицу Другог светског рата.

Ни модерно доба није донело промену британске политике спрам нас. Дипломате које су последњих година боравиле у Британији сведоче о поразној слици Србије коју је у британској јавности креирала влада Тонија Блера, преузимајући све оне раније клишее и предрасуде.

Тако да никакво изненађење није ни Британска резолуција о Сребреници којом је од Србије тражено да тамо призна геноцид, као и „муштулук“ поводом Нацрта преговарачког поглавља 35 којим се де факто тражи признавање Косова.

Колико далеко иде презриви однос према Србима један од наших саговорника илуструје и односом Британаца према Новаку Ђоковићу, питајући се „колики то он треба да буде анђео на земљи да би Британци макар кроз зубе процедили да он нешто вреди?“

Шта је рекао Кустурица

„Косово је највеће поглавље политичке пљачке новије историје Европе. Није такве било од ампутације Судета од Чешке. Косово је било почетак новог империјализма, где су оне старе вазале, који су се некад зјапили по шаторима, преселили у хајате и риџенсије и дали им микрофоне преко којих се преноси информација да је боље бити роб него фараон. У тој идеји су увек предњачили Енглези и није случајно да вам је, Александре, баш енглески министар иностраних послова донео вест у којем постаје јасно да улазак у Европу значи и признавање Косова. Још су давно енгелски лордови, а то пише у књигама, били писци извештаја из Истанбула и краљици мајци називали Србе малим Русима у Европи, дакле још од времена Отоманске империје“.

Тагови: Британија, Емир Кустурица, СНС