СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ: ЗАСЛУГЕ И ЗАБЛУДЕ (РАЗГОВОР СА ПРОФЕСОРОМ ДР ЈОВИЦОМ ТРКУЉОМ) 

ИСКРА на Фејсбуку

Слободан Јовановић (фото: Sputnik / САНУ)

(ПРОШИРЕНА ВЕРЗИЈА ИНТЕРВЈУА ОБЈАВЉЕНОГ У „ПЕЧАТУ“ ( разговарао Владимир Димитријевић )

Књигом Поруке и путокази српска култура смањила је дуг према Слободану Јовановићу. Када се драма Другог светског рата завршила, и када су одлуком савезника промењене карте додељене Југославији, Јовановић се нашао на погрешној страни. Међутим, то га није спречило да и даље пише о ситуацији у Србији и Југославији.

Са пријатељима и колегама окупљеним у Југословенском народном одбору основао је часопис Поруке. На његовим страницама пуних осам година (1950–1959) неуморно је коментарисао суморну југословенску стварност. Није било ниједне значајне теме о којој није изрекао суд. Слободан Јовановић, што није било познато српској јавности, писао је о Резолуцији Информбироа, разлазу са Стаљином, уставним реформама 1952. и многим другим темама које су дале идентитет титоистичкој држави.

 

ПОРУКЕ И ПОУКЕ ПРОГНАНИКА 

Слободан Јовановић је симбол епохе у развоју наше правне, социолошке, историографске и културолошке мисли. Иако се трудио (и углавном успевао) да се издигне над свакодневницом политичког живота у Краљевини Србији и Југославији, он, ипак, није могао да остане равнодушан према судбини свог народа и државе. Зато, уочи Другог светског рата, са Драгишом Васићем оснива Српски културни клуб. С којим циљем и с каквим успехом? 

Слободан Јовановић је битно утицао својим високим научним и моралним критеријумима на јавни живот у Србији и Краљевини Југославији. Он је ушао невољно у политику, као што су то од почетка XIX века до Другог светског рата учинили многи врхунски интелектуалци у Србији. Већина њих је то чинила са свешћу да у неразвијеним земљама интелектуалац мора да преузима обавезе и дужности које интелектуалац у развијеном и уређеном друштву не мора да преузима. Он мора да се стави у јавну службу, јер не може да гледа како ствари иду погрешним током, или пропадају. Стога он не може да се клони политике, да побегне од јавних функција и ангажмана.

Руковођен тим принципима он је заједно са неколико угледних јавних личности основао Српски културни клуб 1937. године и као председник четири године усмеравао његов рад. Потпредседници су били Драгиша Васић и Никола Стојановић, а секретар Васа Чубриловић. Успео је да окупи људе који се нису посебно истицали у партијско-политичком животу. Б. Поповић, П. Поповић, Т. Ђорђевић, Ђ. Јовановић, С. Станојевић, Ж. Павловић, В. Ћоровић, М. Тривунац, В. Чајкановић, С. Јаковљевић, В. Петровић, Ј. Дучић, М. Жујовић, В. Арновљевић, С. Драшковић, Л. Костић, Д. Данић и др. У повести модерне Србије ретко се када десила оваква концентрација ума и личног интегритета у једној организацији или удружењу. СКК је имао 70 оснивача међу којима је било: 22 професора Универзитета, 6 министара, 8 челника асоцијација индустријалца и банкара, 7 судија и адвоката 2 представника војне елите. Тиме се хтело од почетка нагласити да ће се СКК бавити питањима националне културе без икакве партијско-политичке припадности. Насупрот политичким странкама заокупљеним парцијалним интересима и дневном политиком, СКК тежио је да буде допуна и коректив полтичког и културно живота Срба у југословенској држави.

Програмска опредељења СКК Јовановић дефинисао у говору на првој скупштини  4. фебруара 1937: „да ради на неговању српске културе  у оквиру југословенства“. Циљ је био обезбеђивање сигурне будућности српском народу у нестабилном времену заоштрених политичких сукоба са могућим ратним исходом. Као метод рада прокламован је дух толеранције, размене, мисли, дијалога, сарадња и сучељавање различитих ставова. Развијајући различите облике делатности (предавања, стручни састанци, брошуре и друге публикације) СКК је посебну пажњу посетио организовању пододбора у српским крајевима ван средишње Србије. Разуме се, оваква делатност СКК наишла је на ошту осуду српских интернационалиста и комуниста, као и хрватских националшовиниста.

У првим годинама СКК се бавио превасходно питањима српске духовне и материјалне културе, али је после формирања Бановине Хрватске и почетка Другог светског рата целокупни ангажман задобио политичке садржаје. Он је све чешће улазио у арену политичких борби. Додуше, није се претворио у политичку странку, али се преко свог листа Српски глас, који је почео излазити новембра 1939, првенствнео бавио актуелним политичким збивањима. Њихов основни став је био да Југославију треба сачувати, а преко девизе „Јако српство – јака Југославија“ тежили су јасном дефинисању српских националних интереса. Тадашњи режим је био против ових ставова и политике, те је често забрањивао Српски глас који је престао да излази јула 1940. Наставио је да излази месечни часопис Омладинске секције Нова Србадија, који је после неколико забана престао да излази марта 1941.

Дакле, под руководством Јовановића СКК је означио почетак оздрављења тадашње политичке сцене и започео борбу за аутентичне културне и националне циљеве српског народа, али је та борба сурово прекинута 6. априла 1941. Извесно је да је захваљујући Јовановићу СКК стекао велики углед и да је у сећању савреника и каснијих генерација сачуван као светла тачка у нашој новијој политичкој историји.

Српски глас, Год. II, бр. 27 1940, Београд, 16. мај 1940. уредник Драгиша Васић,

излазио од новембра 1939. до јула 1940.

 

Иако није имао такве намере, историјске околности су Јовановићу доделиле место председника Владе Краљевине Југославије у лондонском изгнанству. Како се умни старац снашао на том месту у вихору ратних збивања? 

Јовановић се деценијама клонио политике. Није припадао ниједној странци и трудио се да не буде уплетен у дневну политику. За многе је изненађујуће да он није учествовао у стварању устава и другог основног законодавства. Мислим да његово неучествовање као уставописца, проистиче из жеље да сачува своју научничку објективност и независност у заузимању ставова и изрицању судова.

Упркос томе, он је у позним годинама ушао у политику из осећања одговорности и дужности према народу и држави којима је припадао. Прво је 1936. иницирао основање СКК, а у периоду 1941-1943, ангажовао се као потпредседник и председник Владе. После рата, као изгнаник у емиграцији, наставио је политички ангажман у Југословенском народном одбору. Последње деценије свога живота провео је остракизован, бавећи се политичким пословима који су му били наметнути и пишући текстове које није намеравао да напише, остављајући по страни започете и недовршене студије и пројекте.

Дакле, након бриљантне академске, научне и списатељске каријере, уместо да драгоцено време и енергију искористи да доврши и систематизује своје велико дело, он је у најтежем ратном и поратном времену, ушао у политичку каљугу, међу разочаране политичаре, загрижене националисте, фрустриране књижевнике и професоре, сада политичке гладијаторе гладне власти и жедне освете. Додуше, он се ангажовао из осећања одговорности и дужности, са уверењем да ко није борац у часовима националне опасности, тај је бегунац, као војник што пред непријатељем окрене леђа.

Међутим, док је његов наставно-научни и списатељски рад неспоран, његов политички ангажман је под знаком питања. Са уласком у политику напустио је своју уздржљивост и принципијелну позицију, коју је упорно заступао до 1941. – држећи се свог основног демократског и либералног опредељења одмерено, не ангажујући се до краја ни за један правац у науци и политици. Тога у његовом јавном ангажману у егзилу више није било.

Његови текстови настали у егзилу могу се узети као својеврстан обрачун са комунизмом и политичким режимом у Југославији, што делом одудара од његове научне објективности и вредносне неутралности. Уз то, он је учествовао у доношењу одлука, а неке је и потписао као потпредседник и председник владе, које су биле израз компромиса и непринципијених коалиција и које му не служе на част. Јер, треба имати у виду да је Слободан Јовановић у Лондону седео прво у избегличкој влади, а потом у Југословенском народном одбору са неискреним поборницима државног јединства Југославије који су држали једино до хрватских и католичких интереса у „заједничкој“ држави и влади и који су (као и он сам) игнорисали усташка злодела у Другом светском рату. А, као што је познато, игнорисати флагрантне злочине врло је блиско њиховом пасивном подржавању.

Последњи дани у отаџбини (смимак од 23. јануара 1941.

 

Из којих разлога Јовановић није могао водити владу како се од њега очекивало и коко је он желео?

Један разлог је био сукоб са Хрватима. Реч је прво о неслагању у влади поводом усташких покоља цивилног становништва. Влада није успела да осуди погроме Срба у Хрватској, јер су се томе супроставали хрватски министри, тврдећи да су вести о томе нетачне и претеране. Уз то, хрватски министри су заступали јачање самосталности и проширивање подручја Бановине Хрватске, с претензијом на границе НДХ. Јовановић је записао да је њихово држање било такво „да човек никада није зао да ли су за Југославију или за независну Хрватску“. Поред тога, Јовановић није успео да изађе на крај у односима са двором (краљем Петром и краљицом Маријом).

Поред ових проблема, Јовановић се безуспешно носио са осионим и бескрупулозним политичким и војним лидерима најмоћнијих светских сила, који су водили рат и кројили политичку карту света искључиво у интересу својих влада и држава. Разуме се да је исход те борбе морао бити поражавајући и за Слободана Јовановића и за политичке снаге које је он заступао. Нажалост, у томе има и његове одговорности. Многи тврде да се као последица његове неоперативности Черчил дигао руке од покрета Михаиловића и потпуно окренуо Титу. Помиње се да је „Черчилов папир“ са предлгом за консензус Михаиловћ–Броз Јовановић две недеље држао у џепу и није га изнео на Владу. Не дочекавши одговор, Черчил је одлучио да подржи Тита. Надајмо се да ће будућа истраживања унети светлост у ову тамну и трагичну страну Јовановићевог председниковања владом.

О томе је он сâм у свом стилу изрекао свој суд. Један пророчки, уочи рата: „Српски културни клуб ће ми доћи главе.“ Други, резигниран и сумирајући, после рата: „Ја сам био најгори председник најгоре владе!“ (Постоји сумња да су ове две изјаве аутентичне и да нису ауторизоване, иако се у њима јасно огледа Слободанов стил и иронија. По сведочењу Божидара С. Марковића, Слободан је помињао прву изјаву у кругу својих факултетских колега (Михаила Илића, Милана Жујовића и Божидара С. Марковића). Он ју је изговарао у контексту београдског хумора, нарочито када је хтео да прекине разговор о компликованим односима у Српском културном клубу. По сведочењу Десимира Тошића изјава Слободана Јовановића „да је био најгори председник најгоре владе“ је аутентична и да је често цитирана у кругу његових сарадника.)

Мој став је да је Јовановић пао на испиту као политичар и као државник. Као професор, научник и писац он је на политичка збивања гледао споља као теоретичар, без непосредног искуства у вођењу политичких игара и без елементарних знања о технологији власти и техници вођења државе, што је занат који се стиче праксом. Уз то, он је живео и деловао у тешким условима у којима није имао никакву подршку и ослонац. Његов најближи сарадник и рођак Коста Ст. Павловић је забележио да Слободна Јовановић „о одоносима  у самој Влади, има најгоре мишљење. Види све што се догађа, али нема на кога да се ослони, ни с ким да ради.“

На историјској науци је да истражи у коликој су мери критике Јовановићевог политичког ангажмана и текстова у егзилу објективне или пристрасне, не заборављајући и не искључујући сложен повесни склоп збивања, у којем су он и његови сарадници деловали као политичари и „сатворци повести“.

Југословенска влада у Јерусалиму, мај 1941.

Порука, бр. 53-54, 1959, стр. 26 б

 

Оставши без отаџбине, осуђен у одсуству од стране комунистичких власти, Јовановић није одустао ни од политике, ни од науке. Покренуо је, са осталим југословенски оријентисаним емигрантима, часопис „Порука“…

После Другог светског рата Јовановић је живео у Лондону и био један од најзначајнијих учесника у јавном животу југословенске емиграције и сарадник бројних емигрантских листова. Августа 1945. године иницирао је оснивање Југословенског народног одбора с циљем да делује као главни орган југословенске емиграције. Пет година касније он је са неколико сарадника покренуо лист Порука, који је излазио у Лондону од 1950. до 1959. године као гласило ЈНО. Аутори прилога у овом листу били су угледни политичари, правници, академици и професори универзитета из послератне југословенске емиграције.

Јовановић је био spiritus movens листа Порука. Његови најближи сарадници били су Радоје Л. Кнежевић и Коста Ст. Павловић. Они су били духовни покретачи и зачетници идеја и тема за поједине бројеве листа. Поред њих у конципирању листа, писању и прикупљању прилога за часопис нарочиту улогу су имали: Већеслав Вилдер, Божидар Влајић, Милан Гавриловић, Првислав Грисогоно, Богољуб Јевтић, Миодраг Пурковић, Миодраг Стајић, Живко Топаловић, Франо Цвјетиша и Илија Шуменковић. Уредник листа је био Радоје Л. Кнежевић. Већина чланака, осврта и комнетара није потписивна. Садржина листа биле је усредсређена на збивања у Југославији, међународну политику и историјска збивања у ратн доба, као што су државни удар од 27. марта 1941. и партизанско-четнички сукоб од краја 1941. до 1945.

Редакција листа је тежила да као сараднике окупи истакнута имена југословенске емиграције и да им омогући да изложе своје ставове о неком важном друштвено-политичком питању или догађају. Ови аутори су писали о различитим темама, у вези са актуелним друштвено-политичким догађајима или су се освртали на важне догађаје из новије историје Југославије и спорове који су о њима вођени. Они су заступали следеће идеје: борба против комунистичког режима; борба за демократију и владавину права; очување слободне и уједињене Југославије; организација Југославије на демократској и федеративној основи; одлука о уређењу Југославије биће донета након слободних избора на Уставотворној скупштини.

У недостатку средстава, лист је излазио нередовно, технички у веома скромном облику и често у смањеном обиму. За непуну деценију излажења овај лист је објавио 57 бројева.

Лист Порука историјски извор првога реда, драгоцено сведочанство о преокупацији и ангажману југословенске интелектуалне и политичке елите која се после Другог светског рата нашла у емиграцији и суочила са сломом Краљевине Југославије и успостављањем нове комунистичке државе на њеним развалинама.

Слободан Јовановић, Лондон, мај 1943.

Порука, бр. 53-54, 1959, стр. 26 в

Својевремено сте објавили фототипију овог часописа, а сада сте приредили и упутним предговором снабдели сабране Јовановићеве чланке из овог часописа…

Садржај листа Порука и својеврсна мисија коју је Јовановић вршио у југословенској емиграцији недовољно су познати савременим генерацијама. После гашења Поруке следиле су деценије игнорисања и заборава овог листа. Будући да је у Југославији било забрањено уношење листа Порука у периоду од 1951. до 1990-их година, тај лист је био непознат. Већина јавних библиотека Србије није поседовала ниједан примерак Поруке. Било је више неуспелих покушаја да се комплетирају и учине доступним сви бројеви Поруке. Најзад, ја сам успео да као уредник у Службеном гласнику, захваљујући Десимиру Тошићу, дођем до комплета листа Порука породице Радоја Кнежевића и тај комплет је послужио за издавање репринт издања 2007. године. Тај репринт обима преко 900 страна даје разноврстан материјал, необиман по дужини, изазвао је у протелих 13 година велики интерес не само код историчара него и код шире читалачке публике коју занимају светска збивања и наше учешће у Другом светском рату.

Ово репринт издање листа Порука коначно је омогућило читаоцима у Србији да виде и другу страну медаље, поред оне прве стране која је овде владала пола века и која је била званична верзија збивања и сукоба у нашој земљи. По општој оцени, оно је „значајно допринело да читаоци упознају све аргументе и противречне, како би доносили објективне судове о ономе што је наш народ преживљавао у једном тешком врмену какав је био Други светски рат, тзв. хладни рат, између источне и западне Европе… Не само гледишта него и стил тих људи, који су показивали више трпељивости него што се она манифестовала у нашем пратном, једнопартијском режиму. Врло је корисно да сагледамо читаву панораму и људи и њихових супротстављених ставова“. (Д. Тошић).

Слободан Јовановић је написао око 60 прилога у листу Порука. По мом мишљењу он је успео да са дистанце, из иностранства, да понуди критичку слику југословенског друштва у првим годинама након рата. Као што је у делима посвећеним историји Србије анализирао политичке догађаје и процесе, тако је овде осветљавао поратно време у комунистичкој Југославији. Текстове за лист Порука писао је у време хладног рата, усред кризе и пустоши која је настала у Србији/Југославији након ратне трагедије, а кроз јасну хронолошко-аналитичку експозицију. Настали су на рушевинама једне државе и њеног поретка, на поразу властите политичке опције, у пуној сагласности са колективном трагедијом српског народа.

Насловна страна листа Порука, бр. 1, 1950, стр. 1.

 

Какво је место „Поруке“ у мисли наше емиграције, али и у Јовановићевом зрелом стваралаштву?

Јовановић се у својим текстовима у Поруци трудио и у великој мери успео да буде аналитичан и актуелан. Он је као највећу врлину ценио џентлменску самодистанцираност, објективизам, самоконтролу, неемотивност. Његове текстове красе аналитичнос, критичност и висок идејнотеоријски ниво, јер их је писао искусни политички мислилац, доследни бранилац демократских начела и једно од најугледнијих имена наше друштвене науке. Димитрије Ђорђевић је тачно запазио да су у његовој „критици дошли до изражаја логика правника и знање међународног и уставног права: она је била утолико јача што није одисала мржњом, већ иронијом“. Разуме се да то није било лако постићи, јер је Јовановић имао и много личних разлога да буде немилосрдан критичар југословенских комуниста, који су њему, његовој породици и пријатељима нанели доста зла. У његовим текстовима нема ни мржње, ни острашћености, ни заслепљености, ни осветољубивости, ни емигрантске горчине. То се не може рећи за прилоге већине осталих сарадника Поруке.

У овим текстовима је дошла до изражаја још једна Јовановићева особина: кураж мишљења, способност и спремност да јасно и одрешито изнесе свој суд, без обзира на официјелне ставове. При томе, он је испољио спремност да изриче теоријске судове и дијагнозе о ровитим и активним друштвено-политичким процесима. Он се није дао обескуражити својим политичким неуспесима и релативно скромним тиражом листа Порука.

Успевао је да смести у шири контекст и теоријски утемељи свој поглед на актуелна друштвено-политичка збивања. Сви његови текстови су писани са самосвешћу да је на нашем избављењу из беспућа „најјаче оружје култура и образованост, да се тим средствима најбоље бране наши интереси и најбоље заштићују тековине нашег народа“ (Стојан Новаковић). Њихов кредо је мисао да је присуство аутономног критичког интелектуалца у модерном полису кључ демократије и да би „издаја зналаца“ и доминација „полуинтелектуалаца“ имала кобне последице за судбину нашег народа. Појединац, писао је Јовановић, без сумње треба да буде учлањен у појединим колективитетима и да служи њиховим циљевима, али у тој служби не сме се сав исцрпсти, ако неће да у себи угаси огњиште слободе савести.

По мишљењу Косте Ст. Павловића оно чиме су се одликовале хиљаде и хиљаде страна које је Слободан Јовановић написао током свог изузетно дугог и изванредно плодног живота красило је и његове текстове у егзилу, а посебно студију О тоталитаризму: „јасност излагања, лепота стила, одбацивање свега спореднога, истицање главних одлика и, изнад свега, дубоко познавање предмета. Једино се по мудрости, која се осећала у свакој речи, која је извирала из сваке мисли, и по великом искуству, који се – и мудрост и искуство – само стичу дубоком старошћу, давало наслутити да је то написао човек који ће за коју недељу ући у своју деведесету годину“.

 

Помињете и одређене слабости у текстовима Слободана Јовановића и његових сарадника у листу Порука.

Сматрам да не треба затварати очи пред пристрасношћу, ограничењима, слабостима и манама бројних прилога у листу Порука, укључујући и текстове Слободана Јовановића. Очито је да постоји одговорност аутора и уредника овог листа за неке потезе које је повлачио и промовисао Југословенски народни одбор у првим деценијама после рата. С обзиром на то да су они често били у власти и при власти, њихови су потези често били контроверзни и доживљавали су критику. Текстови у Поруци, на пример, речито говоре о субјективизму, наивности и слабостима аутора прилога, о њиховим нереалистичним проценама о победи Западне демократије и о ускоро предстојећем паду комунизма и сличним сомнабулијама.

Тога има и у текстовима Јовановића. У њима је упадљива разлика у погледу форме и садржине, карактера и домашаја прилога, као и њихова очигледна тематска разноликост. Ови Јовановићеви текстови су оптерећени формалистичком и позитивистичком методологијом, јер се у опису појединих политичких, правних и привредних установа служио првенствено догматским методом. Када се користио социолошким и политиколошким методом, он се опет кретао у позитивистичком хоризонту. Он није правио дистинкције између ауторитаризма и тоталитаризма, а појмове „нацифашизам“ и „комунизам“ или је изједначавао, или их је стављао под исти појам „тоталитаризам“. То је праћено неуједначеним типом анализе, нивоом аргументације, наивним објашњењима и нереалистичним очекивањима о слому комунизма и промени политике Запада према Југославији.

У овим прилозима превише је ауторових идеалних жеља и надања. У њима се Јовановић јавља више као политички активиста и аналитичар, а мање као научник и истраживач. Запажамо, такође, његову суздржаност у анализи политике савезника, посебно Велике Британије, према Југославији за време рата (нема нпр. ниједног критичког текста о злочиначком бомбардовању српских градова од стране савезника и сличним аномалијама). Оспоравање погрешне политике савезника и британске владе према комунистичкој Југославији дато је узгред, често између редова. Вероватно су обзири према домаћину који му је дао уточиште и гостопримство ублажили његову критику и иронију.

Јовановић је само узгред и овлаш критиковао „погрешке у британској политици према Југославији“ и „велике грешке Черчила и британске политике према Југославији“. Он је недовољно уважавао енглески прагматизам и начело којег су се они увек држали: повлачили су потезе (не ретко лицемерне и непринципијелне), али који су увек били у корист искључиво англосаксонског интереса. То је легитимна политика, јер свака влада треба бескрупулозно и доследно да делује у корист своје нације и државе.

Најзад, за разлику од ранијих Јовановићевих написа, који су пример стилско-језичке перфекције и представљају највиши домет елеганције, јасноће и лепоте београдског стила, ови прилози имају језичке и правописне непрецизности и омашке, које остарели професор Јовановић и малобројни стручни сарадници листа Порука, нажалост, нису отклонили. Уз то, изворност, непосредност и аутентични карактер текстова, поред добрих, има и низ лоших страна. Они на себи носе све белеге времена и тешког емигрантског живота у којем су састављани.

Antrfile 1:

Слободан Јовановић је својим прилозима у листу Порука и три студије објављене у егзилу успешно заокруглио свој јавни ангажман. Пада у очи да се у свим његовим текстовима и јавним наступима као црвена нит провлаче његова принципијелност и доследност, одлучно служење општем добру и етосу самосвојног јавног деловања утемељеног на аутономној консеквентној позицији, на јединству мишљења и делања. Дакле, упркос поменутим ограничењима и слабостима, сматрам да Јовановићеви текстови у листу Порука: (1) омогућавају потпунији увид у идеје, размишљања и ставове Слободана Јовановића при крају његовог животног пута; (2) они су важан прилог неопходној критичкој рефлексији и преиспитивању његовог опуса; и (3) представљају камичак у компликованом мозаику српско-југословенске трагедије након Другог светског рата, који тек треба склопити како би се разумела и објаснила драматична збивања друге половине XX века.

Међутим, на основу тога не би смео да се изведе закључак како су они мање вредни. Уосталом, њихову вредност не би требало просуђивати упоређивањем с његовим претходним радовима. Они чине вредност за себе и представљају солидан домет у свом жанру. У њима се открива аутор научник који је писао публицистички. Јер, у његовим публицистичким текстовима има одсјаја његов прецизан и јасан научни дух. Напослетку, лист Порука је био намењен ширем кругу читалаца, а не првенствено уском кругу интелектуалаца-политичара или научника.

Јовица Тркуља (Фото: Иво Анђелић)

 

Слободан Јовановић је, све до пада комунизма у Србији, био непожељан – између осталог, и због тога што је, јасно и недвосмислено, подржао ђенерала Михаиловића и његову борбу. Који су узроци Јовановићеве оданости вођи српских и југословенских ројалиста?

Будући да је Радоје Кнежевић писао прилоге о Дражи Михаиловићу, Јовановић је о њему објавио у Поруци само један говор „О историјској личности Д. Михаиловића“ који је одржао на академији у организацији ЈНО 20. јула 1951. године у Лондону. Према Јовановићу главно дело генерала Михаиловића по којем он улази у историју Другог светског рата, „јесте његова герилска војна противу немачке војне силе у нашој земљи“. На основу анализе те герилске борбе и катастрофе коју је Михаиловић доживео у грађанском рату са комунистима, Јовановић је закључио да у борби против Немаца и комуниста генерал Михаиловић није постигао успех, али је своју дужност испунио.

Отуда о њему не треба судити само по његовим делима, у смислу објективне, консеквенцијалне одговорности. „Треба узети у обзир и његову личност, која је била у извесном смислу већа и од његовог дела. Колико је то тачно, види се већ по томе, што он није ушао само у историју, него и у народно предање… Генерал Михаиловић, напротив, живи у народном сећању, живи онако као што живе јунаци из народних песама“. Према њему, Михаиловић спада у „витезове који су својим примером обележили познијим нараштајима пут дужности. За живота он је био гоњен, клеветан, мучен и најзад уморен. Његово је тело разнето на комаде и он нема гроба. Али ови помени који му се чине широм целе наше емиграције показују да он и даље живи у души српског народа, и да ће ту живети увек, докле српско име буде трајало, јер је он дао свом народу све што смртни човек може дати.“

На другој страни, у његовој отаџбини овакви Јовановићеви ставови нису били по вољи комунситичким властодршцима и њиховим интелектуалним вазалима. Јовановићеву је прво суђено у процесу Дражи Михаиловићу 15. јула 1946. Он је био девети од укупно 24 оптужена. Осуђен је као „издајник и ратни злочинац“ на лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, на губитак политичких и појединих грађанских права, на конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.

Након тога, на нашу националну срамоту дошло је до затирања његовг имена и дела. Наредних деценија Јовановић је био фактички забрањени писац.

Порука, лист Југословенског народног одбора, Лондон 1950-1959.

репринт, приредили Јовица Тркуља и Живота Лазић, Службени гласник, Београд, 2007.

Аналитичке способности Јовановићеве нису дошле у питање ни кад су се околности у Југославији промениле, и кад је Тито са комунистима дошао на власт. Како је он оцењивао унутрашњу и спољашњу политику комуниста, од њиховог савеза са Стаљином до окретања Западу?

Јовановић је своја размишљања и коментаре усмерио на суштинска питања демократске реконструкције и реинтеграције југословенског друштва и државе после Другог светског рата. Тежиште његове анализе је на (не)могућностима конституисања на простору комунистичке Југославије демократске правне државе и владавине права, као и на опасностима од јачања тоталитарних снага у друштву, које ће Србију и Југославију одвести на руб пропасти.

У оптици његових посматрања и анализа нашле су се различите области живота и релевантни друштвено-политички догађаји у послератној Југославији. Он је пажљиво и систематски пратио и критички коментарисао актуелна догађања у Југославији. Писао је о уставним променама од 1952. године, природи и последицама разлаза између Тита и Коминформа, радничким саветима, комунистичкој демократији у Југославији, Стаљиновој политици, Ђиласовом и Дедијеровом случају; Брозовом односу према Совјетима, о проблемима комунистичке привреде, привредном криминалу и другим економским питањима, комунама, уређењу срезова и општина, изборима и изборном систему, односу цркве и школе, омладини и комунистима, Титовој антиблоковској политици, југословенској омладини, реорганизацијама државне управе, београдском суђењу социјалистима, скупштинским изборима и комунистичким конгресима, о иступањима у јавности Тита, Кардеља, Ђиласа, Ранковића и других представника Комунистичке партије Југославије. Подробно је анализирао њихова излагања, погледе и идеје, образложења и оправдавања установа које су стварали и њихових сукобљавања са свима који мисле другачије.

Највећи број ових написа настао је као поглед на тада актуелна друштвена и политичка питања и њихово одговарајуће разјашњење. Јовановић се није устручавао да сведочи и да се изјашњава о догађајима у току и њиховим актерима. Он се прихватао незахвалног изазова и ризика да гласно мисли, пише и говори о текућим збивањима, да изриче ставове о ровитим и актуелним друштвено-политичким процесима који тек задобијају институционалну форму, крију различите исходе и не поседују јасну историјску перспективу. У форми кратких есеја, новинских коментара, осврта и других прилога, понудио је својеврсни пледоаје за дијалог о судбоносним изазовима и проблемима, тако да су се као предмет његове анализе нашла бројна питања, дилеме и недоумице који су стајали пред тадашњом југословенском емиграцијом и светском јавношћу. У тим прилозима он је доследно заступао гледиште западне демократије и њених либералних вредности: парламентаризма, вишестраначког система, приватне својине, правне државе, слободног појединца као субјекта општељудских права и слобода.

Слободан Јовановић, снимљено 1950-их година у Лондону

 

Како објашњавате чињеницу да је Слободан Јовановић упркос политичком поразу, тешком емигрантском животу и дубокој старости смогао снаге да редовно пише у Поруци и објави три студије?

Треба имати у виду да је Јовановић писао те текстове у деветој деценији свога живота, дубоко повређен и разочаран због издаје савезникâ, са горким укусом пораза покрета Југословенске војске у отаџбини и политичке опције на чијем челу се једно време налазио. Уз то, Јовановић је доживео и страшан ударац од комунистичког режима у домовини. Наиме, на судском процесу Дражи Михаиловићу1946. осуђен је у одсуству као „издајник и ратни злочинац“ на раконску казну. Било му је јасно да се никада неће вратити у отаџбину и да ће остати до краја живота емигрант у туђини.

Разуме се да му је све то морало тешко пасти. Било је то превише за човека тананог сензибилитета, за осамдесетогодишњака иза којег је стајао тегобан животни пут сеоба, изгона и страдања у два светска рата, издаја, осуда, понижења и одбацивања. Доживљавао је и преживљавао драматичне ударе судбине и сурови остракизам. Мало је људи који могу да се достојанствено носе с таквим животним недаћама и да тако стоички подносе ударце судбине како је то чинио Слободан Јовановић. Само изузетно умни, природно обдарени, карактерни и духовно богати људи могу мирно с пуним достојанством у свом болу да приме оно што је неминовно, без очајавања и резигнације, да се боре пркосним радом и да стварају велика дела.

То је Слободану Јовановићу полазило за руком како за време Великог рата и Албанске голготе тако и за време Другог светског рата. То му је пошло за руком и у послератним годинама, када је у скромном собичку хотела „Тјудор Корт“ у Лондону успео да, свему упркос, прикупи снагу, да не клоне духом и да нађе прибежиште у активностима којима се монашки посвећено бавио целог живота. Он се у то време вратио читању класичне литературе, писању историјских студија, размишљању о судбини српског народа и његове државе, о југословенском питању и оштроумној критици послератног југословенског развоја. Поред тога, Јовановић је имао кључну улогу у оснивању Удружења српских писаца и уметника у изгнанству. На оснивачкој скупштини овог Удружњеа 1951. Јовановић је изабран за почасног председника. У том удружењу је током врмена одржао десетак запажених предавања. Своје политичке ставове и анализе актуелних друштвено-политичких збивања износио је у емигрантској штампи.

Дакле, упркос политичком поразу, драконској осуди и тешком емигранстом животу, Јованивић се није предао. Борио се оним што је било његово најубојитије оружје – својим пером, борио се до краја. Његови пријатељи и сарадници сведоче да је до смрти сачувао не само радну енергију, него и луцидност, духовитост и ведрину.

Рукопис Слободана Јовановића

Порука, бр. 53-54, 1959, стр. 26 г

 

Јовановићево југословенство било је реалистично – сматрао ју је оптималним решењем за Србе у датим светскоисторијским околностима. Ипак, он је знао каква је замка титоистичко југословенство без истинске демократије. Каква је решења нудио за будуће преуређење јужнословенске државе? 

Познато је да је Јовановић био Србин по осећању, да се у међуратном периоду и у Српском културном клубу залагао за Југославију, да се као председник владе у Лондону држао југословенства, и то у тренутку када је изгледало да је југословенска идеја сахрањена усташким геноцидом над Србима. Јовановићеви сарадници у СКК у годинама у егзилу сведоче о разлозима његовог југословенства. Наоружан својим широким искуством и дубоким знањем, он је по сведочењу његовог блиског сарадника Радоја Кнежевића: „иако већ у дубокој старости, примио се тешке дужности да, као добар Србин, брани Југославију, не као националну, већ као државну тековину, и то у најбоље схваћеном интересу свеколиког Српства. И тај основни српски интерес морао је да брани не само од оних који су често били и непријатељи Срба, већ и од оних Срба који нису могли да схвате или нису хтели да увиде да без Југославије нема ни уједињеног Српства. Иако лишен свих оних могућности које пружа рад у својој сопственој земљи, он се латио можда још теже дужности да, као прави слободар, брани демократска начела. И та начела морао је да брани не само од оних који су по убеђењу тоталитарци, већ, врло често, и од демократа на Западу.“

Генерација којој је он припадао покушавала је да дође до споразума између Срба и Хрвата и, да није било Другог светског рата, она се налазила на прагу да у Југославији укорени либералну демократију и правну државу чији присталица је био Јовановић. При томе он је имао у виду дугорочан интерес српског народа да се Југославија одржи. Федерализам је за њега био она формула која може дати слободу сваком од југословенских народа а у исто време сачувати целину југословенске државности.

На тој црти он је јавно деловао и писао од СКК (1937-1941) до текстова у листу Порука. И то је углавном познато. Међутим, пажљиво читање његових текстова у егзилу указује на одређене промене и (само)критичке судове о томе. Мање је познато да је он у једном тексту изнео и своје другачије становиште. Реч је о изузетно занимљивом „једном писму“ из рукописа и преписке које је Слободан Јовановић оставио и тестаментом поверио Радоју Кнежевићу. Реч је о писму без датума и ознаке, које је упућено и садржи одговор неком пријатељу Србину који је, изгледа посумњао у корисност даљег опстанка Југославије. Редакција је одлучила да ово писмо објави, јер оно има принципијелни значај за разумевање односа Јовановића према Југославији.

То писмо указује да је он при крају свог живота, изгледа, умногоме променио свој ранији став. На питање: „Да ли је требало 1919. ударити плот?“ – односно, да ли је требало да Срби пре уласка у заједничку државу повуку границе са Хрватима – Јовановић је одговорио: „Мислим да је требало то учинити. Бесумње тиме се не би спречило отварање српско-хрватског питања, јер се људи, ако им је до тога, могу и преко плота свађати – али би Срби могли за своје стране плота уредити своје ствари много боље него што су то могли без плота учинити.“

 

Слободана Јовановића многи су сматрали великим учитељем. У књизи сте објавили и читав низ текстова његових поштовалаца који га портретишу из разних углова. Које су основне тезе људи што су га сматрали узорним интелектуалцем? 

Непосредно после смрти Слободана Јовановића 12. децембра 1958. године, објављен је бр. 52/1958. и бр. 53-54/1959. Који су посвећени успомени на Слободана Јовановића. Ту је забележено шта су о њему рекли и написали његови сарадници и пријатељи, као и извештаји са многобројних комеморација широм света поводом његове смрти.

О животу и раду Слободана Јовановића у емиграцији оставили су у листу Порука драгоцена сведочанства: Р. Кнежевић, К. Ст. Павловић, М. Гавриловић, М. Грол, Ж. Топаловић, В. Видлер, Б. Влајић, П. Грисигоно, М. Пурковић, И. Шуменковић, М. Ал. Пурковић, М. Стајић, М. Константиновић и други. Поред њих, поједини истраживачи су настојали да на основу тада непознате и тешко доступне грађе осветле Јовановићеве дане у егзилу: Д. Тошић, Р. Самарџић, Ж. Стојковић, Д. Ђорђевић, Д. Баста, Д.Суботић, А. Павковић, Б. Милосављевић итд.

То није било тек пуко и пригодно обележавање нестанка једне велике личности, већ су на страницама овог листа објављени написи који на изузетно деликатан, нимало глорификаторски, префињен и топао начин дају слику Слободана Јовановића као човека оданог пре свега свом научном и литерарном делу. Они су показали да је Јовановић од својих првих корака на јавној сцени Србије па до краја живота деловао са уверењем о патриотској дужности коју ваља остваривати, најпре, у културној сфери. У њиховим прилозима је такође изложен и преглед темељних политичких идеја и демократских вредности о којима је писао и којих се и сâм придржавао, непрестано покушавајући да их унесе и угради у наш политички живот.

Поред тога, ови текстови садрже драгоцене податке о томе како је Слободан Јовановић живео и радио последњих година у Лондону. Посебно су подробно описани његова краткотрајна болест и последњи дани.

На основу сведочења и истраживања поменутих аутора, као и на основу увида у Јовановићеве текстове настале у егзилу можемо закључити да је он у јесен свог живота ревносно сарађивао, у разним листовима, објављујући прилоге из броја у број, као што је то радио шест деценија раније објављујући своје младићке радове у листовима Србија, Видело, Ред, Српски преглед, Зора, Босанска вила, Нова искра и другим. На тај начин списатељски круг једног од највећих српских писаца, започет на београдској осматрачници крајем XIX века, затворио се на лондонској осматрачници средином ХХ века. Са те осматрачнице он је разгледао, анализирао и писао своје текстове о актуелним темама и објављивао их у поратној емигрантској штампи: Порука и Ослобођење (Лондон), Глас канадских Срба (Виндзор), Тамо далеко (Чикаго–Мелбурн), Братство (Торонто), American Serb (Чикаго), Гласу Равне Горе (Чикаго), Годишњак „Слоге“ (Перт), Развигор (Јоханесбург) итд.

„Смрт Слободана Јовановића“,

Насловна страна Поруке, бр. 52, децембар 1958, стр. 1

„Умро Слободан Јовановић“,

Политика, Београд, 15. децембар 1958, стр. 3

 

Споменик Слободану Јовановићу на гробљу у Лондону

 

Спонен плоча на хотелу Тјудор корт 60,

Cromwel Rodad London SW7. Постављена 1965.

 

Ускоро ће изаћи и Ваша студија о „позном Слободану“. Шта нам, по Вашем мишљењу, он оставља за будућност? 

Политички ангажман и деловање Слободана Јовановића били су неуспешни, умногоме контрапродуктивни. На срећу српске науке и културе, он је пре уласка у политику оставио обимно и драгоцено дело, које ће трајати до када и српско име, јер је српском народу дао све што један интелектуалац може дати.

Иако је живео и радио у ратним и мрачним временима, Слободан Јовановић је остварио врхунске резултате у свим областима којима се бавио: историји, јавном праву, теорији државе и права, социологији, политикологији и књижевности. Својим радовима из ових области, у преко 850 библиографских јединица, он је дао изузетан допринос нашој друштвеној науци. И поред изузетних и неспорних вредности Јовановићевог дела, она нису сасвим без слабости. У многим његовим радовима се може осетити одсуство оригиналности и убедљиве аргументације приликом објашњавања појединих друштвених феномена, поједине његове студије су недовољно теоријски утемељене и оптерећене сличним недостацима. Протеклих деценија наши научници су или критиковали и одбацивали Јовановићева дела са позиције ригидне марксистичке апологетике, или су га некритички и еуфорично уздизали као највећег српског писца, пред чијим се савршеним делима пада на колена. Због тога постоји потреба да српска наука критички преиспита домете и ограничења његовог богатог и разноликог опуса.

Досадашњи научни скупови о Слободану Јовановићу на Правном факултету у Београду 1991, у САНУ 1997. и 2019. године, као и неколико вредних студија Миодрага Јовичића, Димитрија Ђорђевића, Данила Басте, Александра Павковића и Бориса Милосављевића, указали су да Јовановићево научно дело ужива једнодушно признање, упркос слабостима и ограничењима. Ови аутори се слажу у оцени да Слободан Јовановић, баш зато што је био тако велик, многолик и непоновљив, не заслужује да се према њему и његовом делу односимо идолопоклонички. Његово дело неће извршити толико потребан утицај и неће наићи на прави одјек ако му се будемо дивили, без продуктивног сазнајног удубљивања и без критичког преиспитивања његових ставова. Отуда личност и дело Слободана Јовановића „не треба схватити као идеалтипске обрасце и каноне, већ као манифестације једне ауторске личности, који као такви подлежу искључиво мерилима људског сагледавања, а тиме, зацело, и мерилима критичког просуђивања“ (Д. Баста).

Нема сумње да је последњих деценија много тога урађено на враћању Слободана Јовановића и његовог дела у завичајно окриље. Међутим, упркос све чешћем обележавању Јовановићевих јубилеја, стручним скуповима о његовом животу и делу, судској рехабилитацији Слободана Јовановића 2007, бројним књигама, монографијама и студијама о њему, још нису објављена сабрана дела Слободана Јовановића. Издавач Геца Кон је у периоду 1932–1936. објавио 17 књига Изабраних дела Слободана Јовановића. БИГЗ је 1990–1991. године објавио 12 томова Сабраних дела Слободана Јовановића. На жалост, то нису његова заиста сабрана дела. На пример, у њима нема младићких радова Слободана Јовановића, нема приступног предавања о суверености, уџбеника о уставном праву Краљевине Србије, нема ниједног текста објављеног у листу Порука и другим гласилима у емиграцији после Другог светског рата, нема богате преписке…

Сабраних дела Слободана Јовановића у 12 томова (БИГЗ је 1990–1991)

не садрже његове ране радове, један уџбеник и већину текстова насталих у егзилу.

Из тих разлога крајње је време да се приступи објављивању критичког издања његових целокупних дела. Јовановићеви радови прикупљени у више десетина томова Целокупних дела представљали би опус достојан сваког поштовања, ма како и из било којег угла они били посматрани. Јер, опус Слободана Јовановића представља сведочанство о снази демократичности и европејству српске правничке мисли и науке. Он је успео да створи једно огромно, богато и разноврсно дело, да постави темеље низу научних и академских дисциплина, остављајући притом дубок траг у српској култури. Достојанствено је обавио своју часну, просветитељску мисију и одужио дуг својој струци, позиву и народу. Време је да и ми одужимо свој дуг према њему и његовом делу.

То су разлози које сам имао у виду када сам на скупу у САНУ о Слободану Јовановићу 2019. предложио да две стожерне институције наше културе које је Јовановић посебно задужио, САНУ и Правни факултет Универзитета у Београду 1) да покрену иницијатива за припрему и објављивање критичког издања Целокупних дела Слободана Јовановића; и 2) да покрену иницијатива за оснивање нове Фондације „Слободан Јовановић“, која би настојала да очува успомену на његову личност и унапреди изучавање научних области којима се он бавио.

 


Текстови Слободана Јовановића настали у емиграцији после Другог светског рата и данас, шест деценија од њиховог настанка, јесу драгоцени и значајни. Они омогућавају дубље саглéдавање и разумевање времена и прилика у којима су настали. Неки од ових прилога имају тестаментарни карактер. Њих је потребно прикупити и изучити како би им се дало место у његовој целокупној заоставштини.
 


То су разлози које сам имао у виду када сам на скупу у САНУ о Слободану Јовановићу 2019. предложио да две стожерне институције наше културе које је Јовановић посебно задужио, САНУ и Правни факултет Универзитета у Београду 1) да покрену иницијатива за припрему и објављивање критичког издања Целокупних дела Слободана Јовановића; и 2) да покрену иницијатива за оснивање нове Фондације „Слободан Јовановић“, која би настојала да очува успомену на његову личност и унапреди изучавање научних области којима се он бавио.

Catena mundi, Београд, 2020.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.