СЛИКА ЈЕДНЕ УНИШТЕНЕ ЗЕМЉЕ: Бомба изнад живота

ИСКРА на Фејсбуку

По­сле­ди­це бом­бар­до­ва­ња град­ског гро­бља у При­шти­ни (Фо­то Ж. Ра­ко­че­вић)

Прво је наступио период мучне и дуге тишине која је изгледала као постепено гашење живота. Сви су почели да се повлаче и чекају знакове најављене катастрофе. Нестала је струја, чуо се рески звук одмотавања селотејп траке. Последњи „неодговорни” појединци лепили су је преко својих прозора да „спремно” дочекају бомбе и да се стакло не распадне од њиховог удара. Бледа светлост је обасјала Приштину, онда су стакла почела да дрхте, звукови су се вратили, чуо звук прве бомбе. Рат је почео.

„Пријатељу, ово неће потрајати ни недељу дана. Све ће се средити, ми смо у Европи”, понављао је историчар Никола Наранчић и скретао разговор на сасвим друге теме. Како је време одмицало, тако се она светлост од удара примицала великом граду из правца излетишта Грмије, сасвим јасно је горело брдо према Грачаници, а од снажних детонација из касарне испадали су цели прозори заједно са оном „заштитном” траком, од удара ваздуха многи су се жалили на бол у грудима.

Кренуле су фантастичне гласине о рушењу авиона, онда поруке и леци различите садржине, једни против власти и Милошевића, други на албанском који позивају Албанце да крену у сеобу према Македонији и Албанији. За једну ноћ престали су да постоје излози, ватрена стихија са неба примицала се сваком појединцу. Страх и паника гутали су разум и сваки облик нормалног живота, умножавали су се редови пред пекарама, неки од лопова оставио је на улици пуно шаторско крило левих патика.

Један од догађаја који је обележио ту кратку и згуснуту историју града било је бомбардовање великог градског гробља у Приштини. Једна од бомби погодила је гроб просветног црквеног добротвора Живка Хаџи-Трајковића и избацила његов камени споменик одмах поред уништене капеле. Кратер дубок неколико метара, испуцала и сагорела земља, а по његовим ивицама остаци покојника. Крај тог кратера, аутор овог текста, срео је професорку Митру Рељић која је од тог сусрета одлучила да пише, фотографише, проучава и сведочи како је нестало на десетине хиљада надгробних споменика на Косову и Метохији, укључујући и оне из најстаријег периода.

„Једна од првих жеља изгнаних Приштинаца била је да их ми, који смо остали онде обавестимо у каквом су стању гробови њихових сродника и пријатеља”, каже проф. др Митра Рељић у књизи „Српска гробља на Косову и Метохији уништена споменичка и језичка баштина” која је објављена почетком ове године у Матици српској.

Приштина и цео простор Косова и Метохије, што се цивила тиче претварао се у две колоне, једна је већински ишла према Албанији, а друга претежно према централној Србији. Бранко Брудар је своју девојчицу Јулију послао у Мурино у Црној Гори, да је склони из хаотичне Приштине. Убијена је на мосту са још двоје деце – Мирославом Кнежевићем и Оливером Максимовић. Време је показивало да су закрвљени унутрашњи непријатељи Срби и Албанци очајнички желели да престане бомбардовање. Систем је очајнички покушавао да опстане под претњом са неба. Данашња документација показује да су, примера ради, само војне власти ондашње Југославије подигле око осам стотина пријава за различита кривична дела. Обичан свет градио је свој однос према другима на основама претходног живота и своје професије.

Возач превозника „Ниш-експрес” Вукадин Јелић кретао се својим аутобусом на линији Ниш–Приштина. Од Ниша до Подујева, већински настањеног Албанцима, у аутобус је примао Србе, а од Подујева је стајао путницима Албанцима који су га заустављали на локалним стајалиштима. Тако су четрдесет шест путника, Срба и Албанца, дошли до моста на реци Лаб у месту Лужане. На његовој средини погодила их је бомба и претворила у прах и гомилу згужваног метала. Грађанин и херој, који се готово нигде не помиње, Вукадин Јелић тог првог маја 1999. године није разликовао Србе и Албанце усред крвавог рата. На стајалиштима успутно потрошио је време и стигао на мост у тренутку удара бомбе. Она је убила последње заједничке путнике Косова и Метохије, двадесет једну годину касније, већински, Срби и Албанци путују одвојеним превозом. Тај аутобус је слика једне уништене земље и један од последњих покушаја да се побегне од бомбе.

Политика, Живојин Ракочевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.