СИМБОЛ НЕПОБЕДИВЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ: Отпор тиранину и спремност да се бори за слободу!

ИСКРА на Фејсбуку

Српски извиђач Драгутин Матић, фотографија Самсона Чернова која је обишла читав свет

Око соколово или Српски извиђач са Дрине, једна је од најпознатијих фотографија Првог светског рата. У веома кратком периоду обишла је читав свет, појавила се чак и у јапанским медијима 1914. године, где су тамошњи психолози направили комплетну студију о психофизичком стању војника. Човек са фотографије је српски ратник, извиђач, Драгутин Матић из села Калетинца код Гаџиног хана, који је тек пет деценија касније сазнао да је један од најпознатијих војника Првог светског рата, када је први пут видео себе на већ познатој фотографији.

Данас, ово ремек дело фотографије с почетка века, незванични је симбол српске војске, отпора тиранину и спремности да се бори за слободу.

По причи Драгутина Матића, чији је задатак био да осматра кретање непријатељских трупа на Дрини, фотографију је направио један војник кога су сви звали Рушњак. Он није знао шта се касније догодило са „ратним сликаром,“ нити је размишљао о томе, све док није видео свој лик педесет година касније.

Али, ко је био сликар са надимком Рушњак?

Самсон Чернов, руски фотограф, сигурно је један од најпознатијих ратних репортера у историји. Његове фотографије, од којих је најпознатија Око соколово, обишле су свет, постале обавезни део у проучавању историје. Рођен је 1887. године у Русији. Већ 1904. године, постао је добровољац у Руско-јапанском рату (1904-1905).

У Србију је дошао 1912. године, да извештава о Првом балканском рату, за руске листове Новоје времја и Руское слово, а у том периоду постао је и дописник француског Илустрасиона. Врло брзо направио је два кратка филма „Једрене после заузећа“ и „Битка на Брегалници,“ да би се почетком Првог светског рата прикључио српској војсци и учествовао у извештавању са фронта, углавном доносећи приче о аустроугарским злочинима у Мачви и Подрињу.

Пошто је српска војска, у том периоду, основала посебно одељење „ратних сликара“ који су се бавили прикупљањем доказа о злочинима и стварањем историјске грађе за будућа поколења, Врховна команда прикључује Самсона Чернова одабраном тиму Ђоке Богдановића, власника биоскопа Касина, како би на фронту направили фотографије о агресији на Србију. Управо у наредним данима настала је чувена фотографија, захваљујући којој ће се руски фотограф заувек уписати у историју Првог светског рата.

Интересантно да је тим ратних сликара био под контролом добро познатог обавештајца Драгутина Димитријевћа Аписа, вође организације „Уједињење или смрт.“ По њиховим обавештајним информацијама, Чернов, о коме се данас не зна много, у Русији је имао супругу и децу.
Храбар и пожртвован, са изузетним талентом, који је уочљив готово на свакој фотографији, Чернов се упуштао у многе ратне авантуре, и попут швајцарског криминолога Арчибалда Рајса, у свет послао вредне доказе о нападу на једну малу и поносну земљу.

Када је 1915. године генерал Макензен освојио Београд, овај храбри фотограф није напустио Србију, већ је одлучио да дели судбину српске војске. Током повлачења преко Албаније и Грчке, Чернов прави фотографије које ће по објављивању запрепастити свет. Снимци повлачења, погинулих и смрзнутих војника, разрушених и спаљених кућа, постале су велико и снажно медијско оружје савезника. Фотографије „У изгнанству“, „Краљ Петар на бојишту“, „Повлачење српске војске преко Мораве“, „Границе људске издржљивости“, виделе су многе будуће генерације, које нису имале прилику да чују за овог храброг репортера.

Када је српска војска стигла на Крф, тадашња Влада је одлучила да организује изложбе фотографија и сведочења широм слободног света, како би добила савезничку подршку за наставак борбе.

Фотографије Самсона Чернова, као и српског фотографа Ристе Марјановића биле су најбоље сведочење о патњама и пропасти једне државе. Дипломатски, како је то увек и радио, председник Владе Никола Пашић доноси одлуку да пошаље Самсона Чернова у Енглеску, како би вести са српског фронта преносио неко ко није српске националности, да посетиоце не би посумњали у објективност.

Изложбу у Лондону отворио је Михаил Михаиловић Романов, стриц цара Николаја, где је Чернов више од сат времена говорио о борбама српске војске у Првом светском рату. Пажња присутне публике била је велика, па се извештавање о борбама на српском фронту наставило у многим светским медијима.

Један од текстова у енглеским листовима гласио је:
„Енглези, не треба да се плашите тих мрачних боја. Идите да видите како се један народ сјајно борио и како се и ми морамо борити да не бисмо дочекали судбину овог славног, херојског народа.“

По повратку из Велике Британије, одлучио је да промени веру, с обзиром да је био руски Јеврејин, па се крстио у православној цркви и добио име Александар, по српском престолонаследнику Александру Карађорђевићу.
Већ 1916. године, када је српска војска кренула у поновну офанзиву, Чернов наставља да фотографише, учествујући у борбама на фронту где добија чин капетана српске војске, али нажалост, наредне године остао је без своје отаџбине. Пошто су се политичке прилике у Русији промениле, после Октобарске револуције, Чернов, као белогардејац, није више могао да се врати у своју родну земљу.

Ипак, Чернова то није омело да настави са радом. Осим фотографија, Самсон је писао чланке, слао их многим европским и америчким листовима, па је 1918. године отишао у Америку. Фасцинирани његовим снимцима, новинари престижног Њујорк Тајмса урадили су интервју са „славним фотографом“, али овај млади човек, прослављен фотографијом, много мање говори о себи, а много више о борбама једног малог и поносног народа, са сталним позивом за помоћ. Током свог боравка у Америци, све време је носио униформу српске војске, организовао изложбе, поклањао фотографије, обављајући тако и дипломатски и мисионарски посао на новом континенту.

У Америци је, током боравка, упознао и младу глумицу, са којом се нешто касније венчао и вратио у Европу. Пошто је имао француско држављанство, одлучио је, да са супругом настави живот у Француској, где је 1920. године купио вилу у Бијарицу. Преминуо је 1929. године, у 43-ој години живота.
Данас се о Александру Самсону Чернову врло мало зна, чак постоји мало података о његовом животу после Првог светског рата. Као и многи великани, који су Србији помогли да оствари велику победу у својој историји, тако је и он потпуно заборављен од стране државе Србије, а на нашу срамоту, у уџбеницима историје нема имена Александра Самсона Чернова, као ни улице, булевара или трга који носе његово име, иако је својим радом засигурно заслужио, јер су његови снимци најупечатљивији доказ о исполинској борби најтрагичније генерације у историји модерне Србије.

Извор: tamodaleko.co.rs, Славиша Павловић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.