С 300: НАТО генерал је уочи бомбардовања Србије имао за српског команданта само једно питање…

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: intermagazin.rs

Да смо имали С-300 никада нас не би напали! Пуне две деценије ово питање је кључна тема расправе о НАТО агресији која је трајала пуних 78 дана, када је превласт у ваздуху пресудно утицала на однос снага!

Феномен звани ракетни систем ПВО С-300 српску јавност и политичаре и даље окупира још од почетка девесетих година прошлог века, па све до данас, када повремено прича о набавци овог система избије у јавност.

Могло би се поставити питање, где је запело?

Бивши командант ЈРВ и ПВО генерал Спасоје Смиљанић на питање да ли је државно руководство 1990- тих година прошлог века закаснило у набавци С -300 каже:

“Препоруке војске су биле оправдане, али државно руководство је било у веома сложеној ситуацији кад је у питању било материјално стање у земљи, кад су у питању моћи да се купи такво оружје, то је једна страна негативна целе приче, а друга страна је стање у Русији, које је било још горе него што је било код нас. А политички односи између државног руководства Србије односно Југославије и Русије тада нису били баш братски, као што стално говоримо, а поготово што је на челу те Русије био Јељцин, који је био под потпуним утицајем, па чак и контролом америчке администрације. Према томе нити се може рећи да је правовремено указивано на потребну модернизацију, пре свега ПВО система и набавке С-300, не може се негирати ни стање земље у односу са Русијом и стање у Русији и посебно став Јељцина у односу на СР Југославију.

Митови и реланост

Први трагови о набавци С-300 постојали су још у време СФРЈ, када је ЈНА била живо заинтересована за набавку овог ракетног система, међутим планове је одложио грађански рат који је уследио 1991. године.

Савезна Република Југославија такође је била заинтересована за набавку ракетног система С-300, а о томе први пут повела се реч на седници Врховног савета одбране 2. јуна 1993 године. Набавку система С-300 први је споменуо тадашњи министар одбране Павле Булатовић (убијен фебруара 2000.), који је захтевао 124 милиона долара да се издвоји из буџета са набавку С-300 и ракетног система ТОР. Тада је споменуо и да су вођени разговори са потенцијалним набављачима опреме и да је остављена могућност разговора у вези кредитирања, компензационог посла, уколико се одобри оваква куповина. Међутим од те приче није било ништа јер се набавка спомињала у јеку жестоких санкција које је УН увела против СРЈ, а 1993 је време када је хиперинфлација незаустављиво марширала.

Прича о С-300 наставила је да живи кроз прилоге у војним часописима. Уследио је Дејтон, а поновно оживљавање приче о набавци С-300 уследило је 1997 године, када је покојни Павле Булатовић поново у медијима споменуо набавку овог ракетног система. Да се нешто конкретно тад радило појаснио је и некадашњи командант РВ и ПВО ВЈ генерал Спасоје Смиљанић. Смиљанић у својој обимној књизи Агресија НАТО, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине потврђује са два документа да је тадашњи командант Ратног ваздухопловства Љубиша Величковић и помоћник НГШ ВЈ за РВ и ПВО генерал -мајор Мирко Вучинић израдили предлог модернизације РВ и ПВО. Акт Техничке управе ГШ ВЈ пов.број 1645-1 од 1.08.1997 предвиђа набавку два ракетна дивизиона С-300 ПМУ-2 за шта је издвојено 1.200.000.000 динара.

У другој половини 1997. у Москву је отпутовао и тадашњи председник Савезне владе Радоје Kонтић, који се у Москви састаје са тадашњим председником владе Виктором Черномирдином, који је изјави ода ће тај захтев бити размотрен, али никакав одговор није стигао. Ова набавка остала у фиоци чекајући нове прилике.

Наредне 1998. године ескалирала је криза на Kосову и Метохије. Отворени сукоб са ОВK у лето исте године довело је до заоштравања односа са НАТО, који већ од септембра почиње са отвореним претњама бомбрадовања СРЈ. О томе Момир Булатовић пише у својој књизи да је у октобру убрзано разматрање набавке С-300.

“Потегли смо старе и нове везе, укључили дипломате и бизнисмене.. Ни тајни ни подземни канали нису дали жељени резултат. Иначе цена која је била енормно висока није била посебан проблем. Непремостиву тешкоћу представљали су његови габарити. Тако велики систем није могао проћи ниједан од дебело разрађених “ споредних канала“… Овај систем је Југославији требао да служи као систем одвраћања, пошто је агресија била неизбежна“, пише Булатовић.

Тврдњу Моме Булатовића да је Југославија почела убрзано да тражи С-300 потврдио је и пензионисани генерал Благоје Граховац, који је у својој књизи “ Гласови из глуве собе“ описао како је текла набавка С-300 од Белорусије.

Наиме, Граховац како описује заједно са Лилићем послат је у 13. октобра 1998 Минск да разговара о набавци С- 300. Да нешто није у реду сведочи Граховац сазнао је из сусрета са начелником ГШ војске Белорусије. Из разговора са њим Граховац сазнаје да белоруског колегу нико није обавестио о посети и да он не зна ништа. Генерал-пуковник је тад по сведочењу Граховца питао да ли му је познато да је једна мешовита делегација на челу са сином председника Лукашенка отишла у СРЈ са циљем да испита шта је потребно. Пошто од тога ништа није било Граховац и Лилић су се вратили назад за Београд необављеног посла.

Децембра 1998. на позив руског министра одбране Игора Сергејева, у Москву су отпутовали Павле Булатовић и генерал Бранко Kрга. Сергејев је одбио могућност да испоручи С-300.

Иако се агресија на СРЈ приближавала све више нагађања да ли ми имамо С-300 постала су свакодневна. Обавештајци разних провинијенција покушавали су до последњег дана уочи бомбардовања да сазнају да ли Југославија има С-300.

Јануара 1999. уследио је састанак начелника ГШ ВЈ генерала Ојданића и Смиљанића са начелником Главне обавештајне управе руске војске Валентином Kорабљенком, где је дошло до краћег спора са руским генералом око тога ко кога обмањује, упркос томе нада да ће руски генерали убедити Јељцина да испоручи С-300 показала се као заблуда.

Шест дана уочи агресије у кабинету генерала Симљанића водио се занимљив дијалог:

“ Имате ли С-300?“ било је последње питање које је пуковник Џон Пембертон, војни ваздухопловни изасланик САД поставио 18. марта 1999. на трећем састанку са тадашњим командантом РВ и ПВО Спасојем Смиљанићем.

“ Сазнаћете ако нас нападнете“, рекао је тад Смиљанић Пембертону.

Недељник Аргумент 22. марта 1999, после чега је престао да излази донео је насловну вест да је Србија набавила С-300. Рат је почео два дана касније, али кафанска надмудравања настављена су са тезом да се чека само прилика да се С-300 употреби.

Трећег дана по избијању рата са НАТО у Москву је отпутовала екипа експреата ПВО на челу са начелником управе АРЈ и ПВО генерал-мајором Младеном Kарановићем. Том приликом у Москви је Русима представљена потреба за још два дивизиона С-300. Руси су тад обавестили нашу делегацију да је већина тражене технике у околини Москве и да проблема у испоруци неће бити, ако то одобри Јељцин. Док је Kарановић боравио у Москви у Kоманди ЈРВ и ПВО планиран је прихват технике и обуке људства до укључења у борбена дејства. Међутим од тога није било ништа. Посета је поновљена 4. априла, а војна делегација сусрела се са први потпреседником руске владе Масљуковим који је изјавио генералу Kарановићу да Русија неће војно помоћи СРЈ и да нема ништа од савеза са Русијом и Белорусијом.

Иначе 10. априла 1999. генерал Kарановић је о резултату неуспешне посете обавестио Милошевића у присуству Зорана Лилића. Милошевић је на констатацију Kарановића да од испоруке С-300 нема, рекао да Лилић има нове податке. У складу са тим донета је одлука о опућивању официра на обуку у Русију. Тако 30. априла 1999. издвојено је било 150 официра који су послати на преобуку у Русију, међу њима је био и новопостављени командант 250. ракетне бригаде пуковник Тиосављевић и недавно пензионисани генерал Јовица Драганић који су прошли на обуку на С-300. Група се у Југославију вратила средином јуна 1999.

Све наде југословенског војног врха да ће Русија помоћи да се набави С-300 и остали ракетни системи дефинитвно су средином маја 1999. пали у воду.

Петооктобарским променама прича о С-300 дефинитивно је замрла.

Лукашенко и С-300 други пут међу Србима

Прича о Белоруској испоруци С-300 васкрсла је јуна 2014. године када је вечни председник Белорусије изјавио да је он нудио Милошевићу да испоручи С-300 и да је имао пилоте хероје који су били спремни да авионима пребаце С-300 у Београд, али да је кривац било руководство у Београду јер није веровало да ће их НАТО напасти, као и да је касније било касно јер је почела блокада. Лукашенко се осврнуо и да је Милошевић кукао да му је С-300 било би другачије, а да му је Лукашенко одговорио да је о томе требао да размишља раније. Лукашенко се осврнуо и да је је војска била слаба и да јој је недостајала одлучност, организација и припремљеност.

intermagazin.rs, Курир

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.