Прошле 23 године од стрељања српске деце у Гораждевцу: Зашто правде нема ни на видику
Getty © Markus Matzel/ullstein bild
На 28 српске деце која су се купала у реци испаљено је укупно 87 хитаца из аутоматског оружја, двоје деце је убијено, још четворо тешко рањено, представници УНМИК полиције обећали су да ће „преврнути сваки камен да нађу убице“, а до дан данас за стрељање српске деце нико није одговарао нити су злочинци нађени.
И ове године, као и прошле и претпрошле, као што ће бити и наредне, и оне следеће, на годишњице злочина у метохијском селу Гораждевац на Косову и Метохији, око седам километара од Пећи, понавља се ова реченица, а ништа се не мења.
Правде за Србе и њихове жртве нема ни на видику. Нема осумњичених, нема приведених, нема судског процеса. Све истраге су обустављене. Ово упркос томе што је портпарол Стејт департмента у то време Том Kејси убиство и рањавање српске деце назвао свирепошћу и оценио да су „они који су починили злочин против невине деце, непријатељи мира“ и да су „напали будућност Kосова“.
Данас су већ 23 године од дана када су на реци Бистрици крај Гораждевца стрељана српска деца. Рафалима из заседе убијени су Иван Јововић (19) и Пантелија Дакић (12), тешко рањени Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13) и Ђорђе Угреновић (20).
Од тада до данас понавља се и реченица како се верује да је рафална паљба из „калашњикова“ на српску децу отворена из правца албанског села Захач, да је могући мотив, окидач напада била најава повратка 200 раније протераних Срба у Гораждевац.
У једном од првих извештаја УНМИК полиције, из августа 2003. изричито је наведено да су нападачи дошли из правца села Захач.
Пре осам година, 2018. Еулекс је „због недостатка доказа“ прекинуо истрагу, сви списи предати су косовском правосуђу да они који се куну у борбу УЧК и Адема Јашарија траже убице српске деце.
У једном прегледу УНМИК-а из 2016. године наводи се да породице жртава после злочина чули или знали имена људи за које су сматрали да су повезани са нападом, али ни то није касније детаљно истражено.
„Еулекс је предао 495 полицијских списа предмета организованог криминала, 434 списа предмета ратних злочина, списе предмета несталих лица, списе предмета на којима је радио само Еулекс и преко 1.400 тужилачких списа предмета. Надлежни косовски органи имају пуну одговорност за списе предмета и пратеће доказе који су им предати“, саопштено је из Еулекса 2023. на 20. годишњицу злочина.
„Пуна одговорност за списе предмета и пратеће доказе“, у случају Гораждевца као и у многим другим значила је да убице могу мирно да спавају, да њихов злочин нити ће ко истраживати, нити ће их ко тражити, нити се морају бојати правде. За све ове године, на основу нађених чаура није утврђено чак ни колико је нападача било, а камоли њихов идентитет.
„То је било стрељање усред бела дана“, и ове године понављају рођаци побијене деце.
На седници СБ УН, која је одржана непосредно после злочина, од стране представника УНМИК-а чуло се да су „непознате особе из жбуња пуцале на педесеторо деце“.
Касније је саопштено да је косовска полиција саслушала 75 сведока, претресла 100 кућа, расписана је и велика награда за информације о убицама, али је истрага вођена толико прецизно и опсежно да у крају у коме сви свакога знају, у коме се зна ко командује и без чијег се знања ништа не сме и не може догодити, није нађен ни један једни осумњичени.
„Невероватно је да на тако малом месту нису нашли ни један доказ. Доказ смо сви ми, и ја као жртва, као човек који је тада рањен, доказ и су моји убијени другови, доказ су наше породице. Панте и Ивана нема, остали рањени су живи докази. То је злочин који заслужује да буде расветљен, било би ми заиста утешно, макар за мрвицу смањило би мој бол да ухапсе убице. И дан данас чекам да ме позову, да ми кажу Богдане, ти си био жртва, ухапшен је злочинац… И тако већ пуних 20 година“, сведочио је пре коју годину за РТ БалканБогдан Букумирић.
Драгана Србљак, која је тада имала 13 година сведочила је за РТ Балкан да је у тренутку када је кренула пуцњава, буквално, „и ослепела и онемела“, да тај тренутак никада неће заборавити. Драгана је у пуцњави погођена са три хица, један је прошао тек на сантиметар од артерије.
„Мислила сам тада, имала сам само 13 година да ми тај догађај неће променити живот, али, није било тако. Пет, шест, седам година касније кренуле су последице, данас мање могу да ходам, осећам сваку промену времена, 80 посто ми је оштећен скочни зглоб, метак је прошао само сантиметар од главне артерије… Не могу да стојим дуго… Да не причам о траумама, оно што се тамо десило било је само окидач, и није то једина траума коју сам доживела на Косову и Метохији. Нисам могла да се бавим ни одбојком ни кошарком што је било моја животна жеља, тада је то покварило многе моје снове“, сведочила је Драгана за РТ Балкан на 20-у годишњицу злочина.
Пет година после Еулекса, 2015, истрагу су обуставиле и правосудне власти лажне државе. Ставиле тачку на надања Срба да ће злочинци једног дана одговарати.
Сећања преживелих, рањених, и дан данас су жива.
„Само што сам стигла на реку чуо се рафал, неки момци са стране правили су роштиљ, мислили смо да су петарде. У том тренутку од силине звука сам оглувела, пала сам на путу где су сви морали да прођу поред мене а ја никога нисам видела. Први метак ме је погодио у пету, пета се од силине удара зарила у земљу, била сам крвава до колена и на једној и на другој нози, ништа нисам видела. После су ми испричали да ме зет изнео ка првој помоћи, наишао је полицијски ауто, кренули су да нас возе ка италијанској бази али тамо није било доктора јер је нека смена војника, јединица, била у току“, присећа се у свом сведочењу Драгана Србљак.
Са плаже она и рањена деца пребачени су најпре у амбуланту у селу где им је пружена прва помоћ, отац је затим комбијем повезао ка Пећи. Како ни тамо није било италијанских лекара, препречили су им пут, одвезли су их албанским докторима у Пећ.
„Један од оних који се у том тренутку затекао на плажи, Арсеније Дашић (14) испричао је касније да је његов друг Марко Богићевић пао у кукуруз и да га је он лично некако довукао до села док му је из стомака и главе текла крв. Најтеже рањеног Богдана Букумирића из реке је извукао његов рођени брат који иначе нема шаку. Повређене је касније до болнице у Пећи покушао да одвезе Рајко Јанџаковић. На километар пре болнице нестало му је горива. Њега и Милована Павловића који је био у пратњи повређених извукла је из кола, малтретирала и тукла група албанских младића, без обзира на запомагања да су унутра деца која су тешко рањена“, наводи се у извештају „Времена“ од 21. августа те године који је потписао новинар Ненад Љ. Стефановић.
„Мени је стављен гипс на живу рану, добила сам отпусну листу да могу да идем кући, а нога ми је крварила и изнад и испод гипса, за 10 минута да нисам стигла у Косовску Митровицу ко зна шта би било са мном… Са нама је тада у колима био и тешко рањени Ђорђе Угреновић, трудили смо се да га током пута држимо будним, и једно и друго смо искрварили док смо код Албанаца лежали у пећкој болници. Тамо су, слободно могу да кажем по други пут тог дана покушали да да нас убију чим су нам ставили гипс на живу рану“, сведочење је Драгане Србљак.
У нападу на Бистрици, Богдан Букумирић задобио је седам прострелних рана. И он годинама понавља да је тешки догађај, који је Божјом помоћи преживео, неповратно изменио његов живот.
„Сазрео сам пре времена. Моја младост је убијена тог дана. Моје детињство неповратно изгубљено. А ко би у тим годинама могао очекивати да ће се десити нешто тако страшно“, речи су Богданове забележене пре коју годину.
„Била је врућина, кажем оцу да ћу на Бистрицу, друштво је већ отишло, он, као да је нешто предосетио, вели ми – ‘па и не мораш, вода је и даље хладна’. Отишао сам ипак… Ушао сам у воду, било је хладно, брзо сам изашао, вратио се до ватре, где су другари већ роштиљали, пекли кукуруз. Панта је био поред мене… Пар минута касније почела је рафална паљба. Нисам знао шта се дешава… Који трен касније погодила су ме три метка са леве стране, одбацила ме пола метра уназад. Окренуо сам се да видим монструме који пуцају на нас, да их запамтим, нисам успео да их видим. Онда су ме погодила још два метка, па још три“, испричао је Богдан.
Болно сећање на побијене другаре, на Ивана и Панту, на злочин који је променио њихове животе, на дечаке који су тек били закорачили у живот, живо је као и првог дана.
„Можда тај који је оног дана пуцао на нас свакодневно пролази поред мене, можда ме гледа у очи и смеје ми се, сигуран сам да неко прикрива злочин, а и то је тежак злочин. Моје су ране зацелиле, али, рана у души никад. Сваког дана се сетим свега што сам тог дана доживео и преживео, због деце се трудим да то не манифестујем, да то не показујем, али, ја са тим живим. То што сам доживео, преживео, не бих, заиста волео нико жив да доживи, толику бол, патњу, чак ни породице оних који су пуцали на нас“, речи су Богдана Букумирића.
Вести о масакру у Гораждевцу није 13. августа 2003. године, увече, било на програмима водећих светских глобалних телевизија. Због Панте и Ивана, четворо рањених, нико није прекинуо програм.
