Право, мистика, политика: После пресуде за масовна убиства 2023

СТЕФАН СТЕФАНОВИЋ, AДВОКАТ (фото: ПРИВАТНА АРХИВА)

Адвокат Стефан Стефановић заступао је као пуномоћник 11 оштећених из села Дубоне и Малог Орашја у поступку против Уроша Блажића и његовог оца Радише због масакра у коме је страдало девет млађих особа и рањено њих дванaесторо. Повод за разговор с њим су пресуде донете после суђења за злочине у околини Младеновца, али и за масовно убиство у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду

Наш саговорник је адвокат, а поред адвокатуре бави се и публицистиком и друштвено ангажованим радом. Живи и ради у родном Ваљеву.

Били сте адвокат у процесу који је вођен због страшног злочина 2023. у селима око Младеновца. И у том и у случају масовног убиства у ОШ „Владислав Рибникар“ у Београду пројавило се нешто чудовишно, што се није показало ни деведесетих година прошлог века, када је трајао рат и када је свуда било и оружја и пуцњаве. Шта се, по Вашем мишљењу, десило са нама? 
Србија је постала део западне цивилизације, али на најгори могући начин – преко масовних убистава. У САД се просечно једном недељно дешава масовно убиство (mаss shооting). По дефиницији, то је вишеструко убиство најмање четири особе током једновременог злочина (за разлику од серијских убистава). У Србији је појава масовних убистава бележена од 1970-их година па до 2023. и то у 19 случајева, када су жртве биле две или више особа. Ипак, оно на шта Ви указујете је чињеница која нас запрепасти – и код нас је почело оно чему се, на овако страшан начин, нимало нисмо надали.
Ко су масовне убице? Шта их покреће?  
У теорији, масовни убица је најчешће особа нарцисоидног поремећаја, антисоцијалног понашања, који не уме да контролише сопствену агресију. Такве особе су депресивне или суицидалне, са осећајем огромне мржње према друштву које окривљује за сопствене проблеме. Ту су и доступност оружја, тзв. ситуациони фактор, негативни културни обрасци – филмови, видео игрице, музика, али и нефункционална породица и утицај средине. Такође, масовне убице су често и део окултних сатанистичких секти, следбеници екстремних идеологија, или су то зависници од дроге, алкохола, психички оболеле особе.
Међутим, шта је у питању ако нису ови фактори или кад ови фактори нису извршили пресудни утицај да неко почини убиство? Шта се може рећи о „младеновачком случају“ или о малолетнику који је пуцао у београдској основној школи? 
Тачно је да је масовни убица из Младеновца имао историју криминалног и насилног понашања, које није процесуирано и кажњено пред државним органима. Тачно је да се он уклапа у тип учиниоца који после дуге историје агресивног понашања потпуно губи контролу услед неког трауматичног понашања које делује као окидач за извршење масовног убиства. Малолетни убица из „Рибникара“, са своје стране, уклапа се у тип личности који осећа социјалну анксиозност, има осећај супериорности у односу на друге ( као и убица из Младеновца, уосталом), али не показује своју агресивност и своје злочине планира детаљно током дужег временског периода. О томе су говорили многи стручњаци и аналитичари. Па ипак, у Србији никад није забележен случај тако младих починилаца и тако младих жртава, што захтева додатну анализу. То је неопходно пре свега зато што су оба учиниоца урачунљива, дакле без психичких болести или сметњи, али са очигледним одсуством састрадања, емпатије, кајања, људскости – дакле са психопатским аспектима личности.
Да ли се масакри који су почињени могу посматрати само из перспективе психопатије појединца, као плод једног криминализованог и обезбоженог друштва, или могу бити и организовани? Наиме, као сенка нам се прикрадају питања – да ли је неко, и ко, могао стајати иза убица? 
Ја сам адвокат, и баратам доказаним чињеницама и увидима истраге и сведочења. Не напуштајући чврст терен чињеница, ипак имам право да се питам – између осталог, и о позадини ових тешких недела. Рецимо, које су биле последице два масовна убиства у Србији из 2023. године? Прво је донета одлука о додатном  разоружавању грађана, кренули су протести „Србија против насиља“, дошли су нам превремени парламентарни избори и Куртијев десант на Север Косова који је остао испражњен због одласка Срба на митинг владајуће странке у Београд. Мало ли је? Наше, ионако нестабилно друштво, додатно је дестабилизовано.
Колико је, по Вашем мишљењу, разоружање Србије било адекватан одговор власти на злочине у Београду и младеновачком крају?  
Мој уважени колега, професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, др Зоран Чворовић, указао је на чињеницу да је разоружавање грађана Србије као својеврсни одговор државе на два до тада невиђена масакра, потпуно неадекватна мера,  како из угла права, тако и из угла политике.
Пре свега, легално и нелегално наоружање не могу бити исто. Откривањем и одузимањем нелегалног оружја и судским гоњењем држалаца таквог оружја морали би свакодневно да се баве полиција и тужилаштво. То је редовна законска обавеза ових органа и њено испуњење не би смело да зависи од ванредних одлука председника Републике, који је при том апсолутно ненадлежан у овим пословима. Уосталом, јавна је тајна да су путеви трговине наркотика и оружја често испреплетани и да преко Балкана и Србије прелазе бројне маршруте трговине оружјем и наркотицима, које углавном контролишу албански и црногорски кланови.
Одузимање оружја за које власници имају легалне дозволе представља противправну конфискацију имовине, чиме се директно доводи у питање неприкосновеност права својине, а одузимање легалног оружја је неадекватна мера и са криминолошког становишта, јер проблем није у пиштољу већ у човеку.
Као што каже Чворовић, држава на повећан број саобраћајних несрећа не реагује конфисковањем аутомобила, већ пооштравањем прописа из области безбедности саобраћаја који се тичу режима управљања возилом. Пошто је оружје по природи ствари опасније од аутомобила, има оправдања да држава пропише пооштрене услове за поседовање и ношење оружја. Међутим, ти услови не смеју бити толико рестриктивни да право на поседовање оружја постане привилегија малобројних. Тиме би се не само поништила једнакост грађана пред законом, већ би се директно ограничило право приватне својине, али и право на личну заштиту огромног броја грађана. Посебно је било правно проблематично то што je премијерка Брнабић најављивала да ће бити спроведено некакво ванредно преиспитивање оружних листова и да ће у том поступку бити одузето 90 одсто свих дозвола за поседовање оружја. Такође бих навео, с обзиром на статистику, да се 90 одсто кривичних дела учини нелегалним наоружањем, девет одсто су починиоци који поседују наоружање због своје професије, а само један проценат кривичних дела се почини легалним наоружањем.
Да ли је случајно да се страшни масакри у Србији дешавају у временској повезаности са одлучивањем о статусу јужне српске покрајине, наших Косова и Метохије? 
Не треба да се бавимо „теоријама завере“, али морамо да размишљамо. Сетимо се масакра у Великој Иванчи који се десио 9. априла 2013. године. Тада је убијено 13 људи, и тај догађај се збио непосредно пред потписивање Бриселског споразума. И тада је кренуло радикално одузимања оружја.
Одмах након злочина у Великој Иванчи медији су почели да најављују ригорозне мере: 9. априла, директор полиције Милорад Вељовић у изјави за Радио-телевизију Србије најавио је да ће ускоро Влади Србије бити упућен нови нацрт Закона о оружју и муницији који ће предвиђати већу контролу људи који поседују оружје; 11. априла, посланици Демократске странке у Скупштини Србије поднели су Предлог закона о изменама и допунама Закона о оружју и муницији; док је професор београдског Факултета безбедности Зоран Драгишић био најпрецизнији: 10. априла у изјави коју је дао агенцији Бета, рекао је да би Србија требало да донесе закон којим би грађанима било забрањено да држе оружје у приватном поседу, те да би оружје у Србији требало да поседују војска, полиција и службе безбедности, као и приватне агенције за безбедност и ловачка удружења и то по строго утврђеним правилима. Забрана поседовања и ношења оружја широм, пре свега западног, света збивала се по истоврсном обрасцу: оружани масакр праћен стањем шока и туге после кога  следи брза политичка акција и доношење крајње строгих закона о оружју. То знамо. И видимо да такав закон није спречио убиства у Београду, Дубони и Малом Орашју.
Сада бисмо морали да одговоримо и на питање: да ли постоји могућност да су извесни масакри у Србији методи притиска за испуњавање антисрпских споразума или начин реализовања неких других уцена? Да ли су убице биле саме или су имале нечију (чију?) асистенцију? Одговор, у овом тренутку, не можемо имати, мада одавно знамо за програме попут „МК ултра“ и „Монарх“, иза којих је стајала ЦИА, са циљем контроле људских умова и остваривања, између осталог, тзв. „прљавих“ операција. Уосталом, после више од шест деценија, у САД се, одлуком Доналда Трампа, покреће декласификација документа о убиству браће Кенеди и Мартина Лутера Кинга, после које се о „лудим убицама“ може чути и нешто ново и неочекивано. Можда ћемо и ми једног дана сазнати оно што ће нам помоћи да схватимо шта се и зашто збило.
Недела којима је пресуђено личила су на некакве злочине необјављеног грађанског рата. Куда нас све то води?  
Да кренемо од страшних чињеница наше новије историје. Рецимо, у шумадијском селу Мало Орашје, на месту масакра уочи Ђурђевдана 2023, налази се споменик палим борцима партизанског покрета. То је у реду – људи су се борили да Србија буде слободна од окупатора. Али, пред нама није цела прича. Наш угледни историчар млађе генерације, Немања Девић, тим поводом је записао: „У једном селу у Шумадији, 6. јула 1944, партизани су поставили заседу својим ривалима четницима. Побили су све што им се примицало, заробљенике пострељали. Колико њих – никад се није сазнало. Број мртвих младића, делом мобилисаних, они су хвалећи се процењивали на 86. И сами су изгубили петнаестак људи у тој борби на том месту.
Све у свему, у једном дану на једном месту остало је можда и до 100 погинулих Срба. Ниједан српски медиј није повезао две ситуације нити недајбоже пренео да наше жртве братоубилаштва вапију за покајањем, и док се сви безимени не попишу и све неправде не исправе, крв ће нам, несвесни да нас носе духови прошлости, титрати пред очима.“
Сад се ја питам: да ли је Србија у продуженом грађанском рату од 1944. године, и да ли се том рату не назире крај? И коме одговара братоубилачки рат у Србији? А „Рибникар“ и младеновачки случај као да су део опаког братоубилачког наратива, кога се, мислим са пуним правом, прибојавамо и ових дана, у току протеста због пада надстрешнице у Новом Саду. Шта ако неко од наших непријатеља ( а Срби их, на Западу, имају много ), пожели да се поново међусобно убијамо? По мом мишљењу веома оправдани, студентски протести су, за сада, релативно мирни, али шта ако?
Многима се чини да у злочинима о којима говоримо има нечег демонског, као да је у питању својеврсна „ђавоиманост“. Рецимо, малолетни убица из Београда на једном рочишту открио је мотив злочина и рекао да је желео да га доживљавају као психопату и да га се плаше. Тврдио је да је на тај начин желео да стекне страхопоштовање. Има ли некакве мрачне мистике у свему овоме? 
Што се тиче дејства „мистичког мрака“, и ту би се могло рамишљати. Рецимо, Урош Блажић је на припремном рочишту, приликом давања одбране, рекао: „Не знам шта ме је то вече спопало, као да ме је нека сила обузела.“
Свети Јован Кронштатски је тврдио да нема места за случајност у царству свемогућег Бога. Испало је да се масакр у „Рибникару“, Дубони и Малом Орашју дешавају 3. и 4. маја, на дан преноса моштију владике Николаја, при чему је Охридски споразум о „нормализацији односа Косова и Србије“, прихваћен 18. марта на дан упокојења владике Николаја, који је био и епископ охридски.
Трагедија у Новом Саду када је надстрешница на Железничкој станици пала, десила се 1. новембра 2024. године, дан након прославе сатанистичког празника познатог као „Ноћ вештица“. И он је „слављен“ на многим местима у Новом Саду, али и у целој Србији, иако наша Црква тада слави Лучиндан и Светог Петра Цетињског. Масакр на Цетињу се десио 1. јануара 2025. године, такође после нехришћанског лудовања око Нове године.
Да ли су окултни датуми и прославе антихришћанских празника допринели „буђењу зла“? Или су баш ти датуми изабрани за својеврсно жртвоприношење? Да ли смо сви „под надстрешницом“ корумпиране власти?  Да ли су те трагедије Божије допуштење због грехова народа и народних вођа?  Да ли су људски животи само ситна монета за поткусуривање великих играча на светској шаховској табли?
Одговоре ћемо имати када Србија буде слободна, суверена и независна земља.