Песма, студенти и две Србије: Косјерић – болна тачка либералног наратива

Getty © NurPhoto / Contributor

Постојала је нада, међу онима који се увек заклињу на неутралност, да ће студентски протест, рођен из трагедије на Железничкој станици у Новом Саду у којој је живот изгубило 16 људи, остати чедно аполитичан и – проевропски. И да ће све стати у ону магловиту, стерилну реченицу: захтевамо одговорност.

Али ништа у Србији није аполитично, а понајмање, изгледа, када млади узму заставу или, не дај боже, још и запевају српску песму.

Марш студената који је застао у Косјерићу брзо је изазвао гнев другосрбијанске твитер јавности и то у тренутку када је група учесника запевала „Весели се, српски роде“. Песма, настала у време када је српски народ у Црној Гори био угрожен на свим фронтовима, постала је знак који препознаје цео политички спектар. Али за самопроглашене чуваре грађанске свести „Весели се српски роде“ је, речено језиком младих, тригер, окидач због ког су другосрбијански блокадери на Твитеру насрнули на патриоте међу студентима у блокади.

„Збуњена сам, да ли ови пешаче за Нови Сад или јуришају на Косово? (…) Каква је ово песма, какви су ово покличи, какве су ово крстаче, шта је ово“, гласи један од коментар на Иксу који прецизно приказује како прозападна опозиција појављивање било каквог националног симбола на студентском маршу види као издају грађанске чистоће.

И ово није изолован коментар, пре би се могло рећи да то је постао условни рефлекс друге Србије на ову мелодију. Већ после првих тонова студенти су у очима прозападне твитер заједнице од ауторитета који треба да се питају за све постали „неискусни“ и у избору музике и у „препознавању страних елемената“, лузери „загледани у крст, локнице, крпе од застава и слике мртваца“, тужна слика прогреса у којем се „зло“ мења „примитивним и затуцаним особама“, „жалосна слика Србије данас“… Шта више, постали су прокажени и непожељни:

„Ја не бих хтео да ми ови четностуденти дођу у двориште, село, град, Нови Сад и да се деру испод крстача: Косово је срце Србије“.

Иако је још раније повукао своју подршку блокадама и то због српских застава, професор Физичког факултета Иван Виденовић још једном је потврдио да је остао на истим позицијама и иронично упитао:

„Шта знају? Вучићеву песмицу напамет? Чему им то тачно служи и против кога се њоме боре? Ко им угрожава историју, културу, наслеђе, веру и свест“.

Тиховање твитер песнице

Али оно што је сада другачије од, рецимо, видовданског марша, када су се над превише српским протестима згражавали готово сви опозициони коментатори корпуса Икс, је тиховање другосрбијанске твитер елите. Дежурни критичари прозападне струје сеире над овом тишином, тврдећи да се иза покушаја да делују неутрално крије намера да избегну политички судар с народом.

Зато је, уместо првобораца, твитер метке овај пут испалио позадински хор друге Србије. Један од коментатора из проевропског круга либералне опозиционе сцене аналитички је поделио омладину на две Србије: европску потеклу са Државног универзитета у Новом Пазару и националистичку са „крстачама и локнастим Исусом“.

„Студенти су се поделили. Једну страну чине они који су уз ДУНП, који су за међунационално уједињење и за Европу. другу страну чине ови који студентски протест виде као националистички дернек, носе крстаче, недавачке заставе и локнастог Исуса. Кажу да се веселе уз Даницу Црногорчевић. То су студенти Мила Ломпара и Сава Манојловића. Као кад је Савов претеча Вук Јеремић цупкао уз Цецу. Уз које студенте је ДС? Уз које смо ми“, један је од карактеристичних коментара другосрбијанских проевропљана на Иксу.

Оваква реакција није ни нова, ни случајна. Када се у маси појави застава, крст или икона, либерални део опозиције у томе види политичку претњу: зато што зна коме припада емотивни терен који ови симболи отварају. А патриотизам у Србији никада није био неутралан терен, већ простор у коме европска опозиција губи тло под ногама и зато им песма Данице Црногорчевић или тробојка делују као непријатељска инвазија.

„Млади људи у Србији, чак и они који излазе на улице, у суштини су патриоте, треба водити дијалог с њима. Чини ми се да председник Вучић покушава то да уради, али они не треба да забораве да су пре свега патриоте“, казао је председник Русије Владимир Путин у „Валдај клубу“ и истакао да млади никада не треба да забораве кроз каква страдања је прошао српски народ, пре, током и након Првог и Другог светског рата.

Путинове две реченице из Сочија о српским студентима, али и о томе да се слаже с оценама да Запад покушава да на силу смени власт у Србији, затресле су тло у Бриселу. Европски парламент их је убрзо упаковао у речник „дестабилизације“ и „национализма“ и преточио у тачку 18 резолуције о Србији, у којој су осудили „мешање Руске Федерације у протесте“, али истовремено и изразили забринутост због тога што „националистички наративи остају присутни у деловима протестног покрета“.

Дакле, подршка је ту, али само за онај део који се уклапа у бриселски пазл.

Три публике и Наташа Кандић

У овом тренутку студентски протест има три публике. Поред ове либералне опозиције, која воли студенте док не запевају, која им аплаудира док носе свеће и транспаренте, али их напушта оног часа када изваде заставу, ту је и она трећа Србија, која се огледа у коментару да је у току „предизборна кампања и одузимање гласача режима“. За њих су ови студенти нешто што дуго нису имали: млади људи који спонтано и поносно носе свој идентитет.

Трећа група је можда и најзанимљивија: настала недавно у ишчекивању студентске листе. Одликује их стратешко и прорачунато ћутање. То су они „утицајни твитераши“, опозициони лидери и коментатори који су раније нападали сваки симбол, а данас ћуте, јер се боје да би напад на студенте угрозио шансе да се њихово име нађе на листи за коју су сви чули да постоји али је нико још није виде.

Tу је и Наташа Кандић, која је целу своју каријеру градила на наративу о људским правима, плурализму и слободи изражавања, a сада коментаром на Иксу по ко зна који пут показује да признаје само ону различитост која се креће у границама њеног идеолошког укуса.

„Различитост да, литије – не“, поручила је уз фотографију студената који у рукама држе икону и крст.

А међу твитовима може се наћи и одговор на питање ко је крив што будућност Србије не преза да истиче националне симболе, као и објашњење како је до тога дошло:

„Влада Зорана Ђинђића је увела веронауку у школе и данас имамо ово. Србија клеро нацистичка творевина без будућности“.

Косјерић је срце Србије

Колико је за већинску Србију Косово и Метохија болна тачка, толико је за другу Србију то Косјерић. Ова општина у Златиборском округу летос је била симбол политичког изненађења у којем, ипак, није било изненађења. Иако је опозиција, коју су подржали и студенти, најављивала сигурну победу против СНС-а на локалним изборима, иако је то била дестинација коју су посетили готово сви проевропски морални арбитри на челу са Вераном Матићем, то се ипак није догодило.

Можда зато толико боде очи недавни скуп у Косјерићу који је изашао из оквира грађанске опције, поражене упркос свим уложеним напорима?

Марш од Косјерића до Новог Сада не дели земљу на „про“ и „контра“ Вучића, већ открива много старију и дубљу линију раздвајања: између Србије која свој идентитет носи с поносом и Србије која се њега стиди. Једни виде заставу и песму као знак припадности и снаге, други као национализам и опасност. Док први у патриотизму виде темељ, други у њему налазе препреку.

Тај расцеп у перцепцији, између оних који у песми и застави виде претњу и оних који у њима виде симбол идентитета и политичке снаге, прецизно црта линију поделе друштва. Ово није спор око једне песме, већ сукоб две визије Србије: једне која зазире од сваког националног симбола и друге која га доживљава као полазиште политичког окупљања.

Отворено, дакле, остаје питање која ће од те две непомирљиве струје превладати. А то питање неће решити они чија је идеја стала у један твит.