ОВО НИЈЕ САМО ЗЕМЉА: Србима убијају ДНК рушењем косовског мита

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Све што је потребно за разумевање онога што се данас дешава на Косову и Србима уопште налази се у нашем усменом и писаном предању. Али, погрешно се гледа на причу о Косовском боју у овом времену у коме се Србима спочитава да су митомански народ. Косовски бој није мит, битка се одиграла.

Овако, у наставку серијала „Спутњик на српском Косову“ започиње своју причу проф. др Валентина Питулић са Филозофског факултета у Косовској Митровици.

Косовски бој је велика жртва

Подсећа нас да у нашим епским песмама имамо три врло јасна архетипа која су стожер српског бића и наше колективне свести:

„То је архетип јунака, издајника и архетип светитеља, то су Милош ОбилићВук Бранковић који је понео атрибут издајника, иако историјски није тако, и кнез Лазар. Разумети епске песме и оно што је наше колективно памћење јесте путоказ, суштински темељ онога што јесте наша епска вертикала. Без ње престајемо да будемо достојанствен, узвишен и поносан народ. Косовски бој је велика жртва, али разумети њу и опредељење кнеза Лазара за царство небеско, просто је немогуће, ако нисте верујући. Сви велики, сви усправни народи преко својих митова живе своју историју, свој усправни живот“, каже она.

Највећи део радног века, наша саговорница провела је на Универзитету у Приштини, а каријеру посветила народној књижевности. Готово 35 година проучава српску лирику и епику и уз помоћ ње сагледава прилике у којима данас живимо. Професорка Питулић је и предавач српског језика и књижевности у Богословији у Призрену.

Разговарамо о комуникацији Срба са земаљским и небеским, о косовском божуру који је никао из крви косовских јунака, о Косову и Метохији као духовној вертикали, нашем ДНК…

Шта ју је задржало на Косову

Угледање на претке који су јуначки поднели тај бој, али и све ратове касније, задржало ју је у Приштини све до септембра 1999., иако на факултет више није могла. На Економском је тада убијено троје Срба. Да се смрт приближила, знала је када је испред своје зграде угледала леш човека из Смедерева, који је дошао само да неком помогне да оде из Приштине.

„Живела сам преко пута пијаце. Од раног јутра смо слушали песме са неког касетофона, УЧК на Призрени, УЧК на Приштину и УЧК на Београд. Будила сам се уз ту песму, много је тешко било. Кад сам морала да изађем да купим хлеб, први пут сам поставила себи антрополошко питање, да ли ће ме пропознати, да ли личим на Српкињу, да ли могу преко физиономије да открију ко сам. Кад се нађе у таквим лични, али и националним ситуацијама, човек има исконску жељу да не уради нешто што нису урадили његови претходници, да не обрука своје претке. Каже се, славно мрите, кад мријет морате. Било је важно у тим тренуцима да човек не оде пре времена. Чували смо једни друге у „српском улазу“, чували смо наше огњиште. Тад сам схватила да је дух колектива јако важан, хајде да будемо заједно до краја, па како нам буде“, присећа се Валентина Питулић.

Повратак у родни Лешак

Из Приштине је отишла у родни Лешак, наставила да живи у лирици и епици, да своје знање преноси студентима у Косовској Митровици. Каже да они који живе у народној књижевности само наизглед живе у фикцији, да они, можда и много боље од других сагледавају политику.

Траже нам сада да се што пре реши косовско питање, али ако смо шесто година издржали под Турцима, да ли је могуће да не можемо сада да издржимо, уосталом, шта то мора одмах да се реши и како, пита се ова угледна професорка.

„Имате тапију на своју земљу, то је Резолуција 1244. И непријатељ ће нас поштовати уколико будемо усправни, ако не повлађујемо онима који од нас нешто траже. Уђе неко у вашу кућу и каже – сада је моја. Можете само да мислите да је ваша кућа, али моји су папири, моја је тапија на земљу. Мислим да не треба журити, нема потребе, нека звучи и лирски и епски – немамо право да дајемо ни педаљ своје земље, зато што је та земља скупо плаћена. Ово није само земља, ово је наша духовна вертикала, наш ДНК. Он је баш овде, с њим не би смели да се играмо. Треба сачекати да невреме прође, да се однос снага у свету промени, и даље верујем у исконску правду. Не смемо да дозволимо, у име цивилизације, да будемо саучесници пада међународног права, хајде ми да се портудимо да то право оздрави“, саветује наша саговорница.

Божури у лирским песмама

Она се посебно бави улогом жене у народним песмама, открила је да је жена само на први поглед у мушкој сенци, да не само да је била стуб куће, већ и покретач многих догађаја, да је жена кроз српску историју била прави епски јунак.

Међутим, да кодови најдревније српске културе нису у епици, већ су скривени у много старијијој лирици, открила је проучавајући мотив косовских божура, о којима шира јавност зна углавном из песама које се данас слушају уз музику, а познато је само да су изникли из крви косовских јунака.

Призренска богословија – најлепши део каријере

Она нам прича да је рад са ђацима Богословије у Призрену нешто најлепше што јој се догодило у професорској каријери, јер је школа обновљена 2011. године пример како Срби кад имају жељу, а владика Теодосије је, каже, имао и велику храброст и мудрост, могу да успеју.

„Велики је ризк био довести децу из целе Србије у град у којем је остало десетак Срба. Сада тамо имамо ђаке и професоре, то је пример да, када имамо велику љубав, жељу и мало храбрости – можемо да направимо чуда. Рад Богословије доживаљавам као једно од малих чуда које се догодило у овом невремену. У граду у коме нема Срба ради једна школа, чује се српски језик, предаје ЊегошЛаза КостићЂура Јакишић. Ту се формирају и стручно и национално неки нови богослови, будући свештеници којима ће бити част и понос, да кажу да су се ту школовали. Уосталом, поред цркве, важно је да имамо јаке институције које ће Србе овде на Косову и Метохији држати на окупу

Валентина Питулић је и песникиња, добитник је више награда, између осталих, признања „Светосавско благодарје“ Удружења књижевника Србије и златне значке Културно-просветне заједнице Србије.

Њену песму о Србима који одлазе, написану у Приштини 1999. године, али и како види опстанк Срба на Косову, послушајте у видео прилогу.

rs.sputniknews.com, Сенка Милош

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.