О наметању противприродних закона

ИСКРА на Фејсбуку

Парада ‘поноса’ у Београду (Фото: Политика/А. Васиљевић)

СНС-у очигледно не смета да улази у изборну годину са пртљагом новоизгласаних Закона о „родној равноправности“ и допуњеног и измењеног Закона о „забрани дискриминације“, који су ових дана усвојени у Народној скупштини Србије, без битних измена, упркос противљењу значајног дела национално и традиционално оријентисане јавности, али и стручних тела као што је Одбор за стандардизацију српског језика САНУ. Још ако се реактивира и изгласа и Закон о „истополним партнерствима“, СНС ће и те како имати с чим пред бираче.

И, да не буде забуне – то су њихови закони. Неће моћи да се крију иза Чомићки, Брнабићки и Михајловићки. Јер су преко СНС, односно Александра Вучића, који се о свему у странци пита, ове особе дошле до својих функција и огромне политичке моћи, без икаквог – вреди поновити – икаквог упоришта у бирачком телу. Преко особа које би тешко могле да уђу у други круг у својим месним заједницама намеће се нови друштвено-културни образац једној целој нацији, а разбија њен вишевековни, миленијумски. И, осим буквално пар изузетака, сви напредњачки посланици у Народној скупштини су то подржали. Америчким речником речено – they own it.

Дакле, већ сад можемо да кажемо да СНС иде на изборе као српска верзија америчке Демократске партије. Глобалистичка, радикално феминистичка, екстремно политички коректна и про-LGBTQ+++++. Никакво бусање у патриотска прса и грљење са Орбаном то неће променити. И америчке демократе, док демонтирају већинску америчку културу, образовни систем, уставне слободе и вредности, позивају се на патриотизам, и гласају за једнако велике војне буџете као и републиканци. Али су ипак глобалисти.

Све „про-породичне“ и сличне коске које напредњаци буду, дакле, покушали да баце смућеном бирачком телу у времену од сада па до избора биће узалудне, тј. неуверљиве. Јер горепоменути закони у основи руше не само традиционалне, породичне вредности него и традиционални српски дух слободе, кроз криминализацију „погрешног“ говора и мишљења. Чак и ако Александар Вучић не буде потписао законе, остаће чињеница да је практично цео посланички клуб СНС гласао за њих, и да би то поново могли да ураде под неком новом навалом Брисела и/или Вашингтона. Остају још и опције подношења жалби Уставном суду, пошто, између осталог, Устав Србије не познаје појам „рода“, али то, опет, неће променити чињеницу да је владајућа коалиција убедљиво гласала за ове законе.

Радикални феминизам

Једна од добрих ствари у свему овоме је што је сада додатно огољена права природа радикалног феминизма. Преко Чомићки, Михајловићки и Брнабићки, које су, наводно, авангарда борбе за женска права, жене су претворене у главни инструмент дириговане уравниловке, преко које се уводи државни патернализам и тоталитаризам. Односно Велики брат. Или Велика сестра. Или Велико родно-неутрално божанство. Или како год се то звало по наказном новоговору који се настоји наметнути.

Традиционално се сматрало да су, у складу са богомданим (неки би рекли природним), свима очигледним својствима са којима се рађају два пола људског рода, мушки чланови породице или шире породичне, родовске или локалне заједнице ти који су природно задужени за одбрану части и интегритета жена. Одбацујући „патријархат“, радикални, „напредни“ феминизам одбацује целу ту концепцију и поставку. Међутим, пошто су радикалне феминисткиње очигледно немоћне да саме наметну своје новопечене ставове остатку популације – а нека оне кажу зашто су немоћне – оне у целу причу увлаче репресивни државни апарат, односно у овом случају владајућу политичку партију, која на то кротко пристаје. (Вук на овцу своје право има, ка’ тирјанин – или агресивна женскиња – на слаба човјека. Проблем је што ти слаби, односно поводљиви СНС мушкарци чине већину у српском законодавном телу.)

Заправо је то „женско ослобођење“ за које се, преко Чомићки, Брнабићки и Михајловићки, сада очигледно залажу Вучићеви напредњаци, немогуће без једног новог тоталитаризма, преко ког ће репресивни државни апарат бити стављен у функцију рата против људске природе. Док су им уста пуна „либерализма“, „људских права“ и „једнаких шанси за све“, у пракси су они носиоци једног суштински севернокорејског модела.

Која поставка показује више суштинског поштовања за женску природу? Она по којој су за женску заштиту природно одговорни отац, браћа, синови, мушки рођаци и пријатељи спремни да ризикују живот, ако треба без надокнаде? Или она по којој то морају, за плату и напредовање у каријери, да професионално чине људи у униформама, а све чешће и наднационални војни савези? Она по којој жене по својој природи добијају поштовање, или она по којој поштовање мора да се, полицијско-казненим методама, захтева и изнуђује?

И, није ли то што се уводи државно диригована уравниловка, у којој ће државни апарат принуде обезбеђивати равноправну заступљеност жена у свим областима људског деловања, заправо пар екселанс исповедање женске инфериорности? Није ли ту порука – жене су исувише слабашне и неспособне да се за било шта изборе саме, него им за то треба подршка државне машинерије?

Узмимо пример једне од горепоменутих боркиња за „равноправност“, Зоране Михајловић. Она сама никад није изашла ни на једне изборе на челу листе која проповеда „њен“ револуционарни друштвени пројекат. Никад није ни помислила да оно што она пропагира бар буде понуђено народу за референдумско изјашњавање. Уместо тога, прихватила је да буде кукавичје јаје унутар једне широко популистичке смесе зване СНС, које су у напредњачко гнездо „снеле“ наднационалне организације попут Трилатерале – за које, опет, нико никад није гласао – и да, кријући се иза леђа популистичког вође и државног апарата, али са очигледном залеђином наднационалних центара моћи, намеће нешто за шта нико у Србији није гласао.

Је ли то тај образац „успешне и независне жене“? Ако јесте, да закључимо да је садашња „успешна и независна жена“ само пуки инструмент у рукама невидљивих центара моћи, пуки шрафчић у једном огромном, безличном, тоталитарном механизму. Је ли то напредак у односу на традиционалну мајку, сестру и стуб породице? Је ли то поштовање женске личности? Напослетку, је ли то борба за демократију?

Комесарка уместо мајке

Традиционални поглед на равноправност полова, пак, полази од потпуно другачије поставке: мушкарци и жене имају једнаке вредности, али нису створени за исте ствари, што је иначе очигледно свакоме ко има очи. Жене дају подршку мушкарцима у њиховим пољима, а мушкарци женама у њиховим. Понекад се, спонтано и природно, нека од тих поља прожимају. Све без државне присиле. Добровољно или, како би неки рекли, нагонски. Врло често с љубављу.

У напредњачко-феминистичкој уравниловки – нема ни трунке тога. Све је у репресији, пропаганди, претњама и казнама. Цена „женског ослобођења“ по радикално-напредњачко-феминистичком обрасцу је тоталитарна диктатура, која не само да силом, недемократски намеће нови друштвени модел, него и криминализује било какво, макар и вербално неслагање са истим. И уместо да нам главна васпитачица буде мајка, то треба да буде комесарка у лику „поверенице“, која ће нам одређивати, по цену новчане казне, па и затвора, шта је „исправно“ говорити и мислити, а шта не. Опет, не снагом било каквог личног ауторитета или кредибилитета, већ принудом државног апарата.

Суштински је иста ствар са про-LGBTQ+++++ политиком. Цео државни апарат, финансиран порезима које плаћа убедљиво већинско хетеросексуално становништво, ставља се у функцију наметања истополних „бракова“, усвајања деце, редовног парадирања и негирања постојања „само“ два пола људског постојања и размножавања. Па чак и хируршког и хормоналног мењања урођених полних својстава.

На крају, потребно је, после ових рационалистичких описа и аргумената, додати и то да је све ово заправо рат против људске природе, онако како је описује и уздиже не само православље, не само хришћанство, него и све велике светске религије. Рат против Бога. У име „толеранције“, која је само једна ђаволски добро смишљена флоскула растурања стубова вере, традиције и човекове везе са Богом изнутра.

Јер, шта је у својој основи ова „толеранција“ коју нам сада намеће Запад, односно Вучићеви напредњаци преко својих извршитељки? То је поставка по којој је „једнако вредно“ оно што пише у светим списима и оно што се, према виђењу вера које исповеда убедљива већина становништва, сматра не само противприродним, него и богоборачким. Пристанак на такву поставку је, у суштини, одрицање од вере, тј. од њеног правилног исповедања, које је установљено током више миленијума борбе и духовног искуства.

Није никаква „толеранција“ терање верника да прихвате да је хомосексуални брак једнак хетеросексуалном и да то још финансирају преко својих пореских обавеза. Или да прихвате да постоји више полова, односно да полови заправо и не постоје, него „родови“ који су ствар субјективног „осећаја“ који се не сме доводити у питање. Све то је насилно наметање става да Бог, кроз свете списе, не говори истину. Да није створио (само) мушко и женско. Односно да свети списи не говоре истину о Богу, Његовом стварању света и човека.

Ова вештачка „толеранција“ је заправо победа богоборства и анти-религије. Пристанак верника на такво друштвено-политичко уређење је у ствари смртни ударац његовој вери, а победа за оне којима је циљ да ту веру обезвреде. Свака вера има своје апсолутне, непромењиве и вечне вредности. Као што их има и свако супротстављање вери, укључујући и оно под фирмом „толеранције“ (зато се често, међу њеним поборницима може чути и фраза – „нема толеранције за нетолерантне“).

Стога је у најмању руку наивно тврдити да унутар СНС или било које партије могу, под заставом „унутарстраначке демократије“, да коегзистирају овако супротстављени погледи на саме основе људског постојања. Не, не може се служити и Богу и мамону, макар и унутар „прагматичне“ политичке странке. Између та два екстрема, та два апсолута, једноставно нема и не може бити компромиса.

Духовни бродолом

Дакле, да се не заваравамо – ово није само „борба за вредности“, „равноправност“ и „једнаке могућности“. Ово је, уз саучесништво слабих у вери а лакомих на световни успех, рат неверника против верника, ђавола против Бога. И неверници за сада успевају да, контролом медија, врхова странака и токова новца, убедљивој традиционално-верски настројеној већини, наметну своје ставове. Односно, да парама верника разарају њихову веру.

Питање је да ли избори у оваквом политичком систему који нам је наметнут уопште могу да доведу до промена. Али, унутар садашњих правила игре, потребно је говорити и о страначким програмима, и јавно их или подржавати или разобличавати. Напредњачки програм који се нуди српском друштву је сада, после усвајања ових закона, у суштини јасан – (нео)либерални рат против традиције, људске природе и, у крајњој линији, против Бога, онако како га схватају већинске религије заступљене на овим просторима.

Без обзира на за сада још увек успешно геополитичко балансирање – на чију равнотежу ће, кад-тад, и ови друштвени ломови које СНС и коалициони партнери уводе у српско друштво неминовно утицати, гурнувши Србију у правцу евро, а и атлантских интеграција. Што је, уз унутрашњу друштвену револуцију и наметање либерал-тоталитаризма, сигурно један од циљева бруталног наметања ових закона, по методама који подсећају на недемократско угуравање Црне Горе и Македоније у НАТО.

Може ли се „тиха већина“ организовати око нечег или неког другог, неке јасне алтернативе? Ако не, духовни бродолом који ће уследити биће неупоредиво гори од сваког војног пораза.

 

Александар Павић је политиколог и бивши саветник у кабинету председника Републике Српске. Ексклузивно за Нови Стандард.

Нови Стандард

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.