НИКОЛИЋ: Са Путином је боље дружити се него свађати
Фото: Спутњик
Председник Србије Томислав Николић управо се вратио из посете Пекингу, где је присуствовао прослави седамдесете годишњице победе у Другом светском рату и војној паради која је тим поводом организована. Посета је искоришћена и за билатералне разговоре са председницима пријатељских земаља.
— У Пекингу је било заиста величанствено. Показало се на ком су нивоу тренутно односи Србије и Кине, засновани на дугогодишњем пријатељству, сарадњи, стратешком споразуму који Кина изгледа више цени и поштује него сама Србија. Они умеју да цене то што смо ми послали припаднике гарде на Војну параду, пошто су звали представнике држава за које сматрају да су поднели много жртава у Другом светском рату, за које сматрају да су биле нападане и да су дефинитивно одлучујуће на крају рата преломиле у корист савезника и сломиле Хитлера. Кинези су пре тога морали са Јапанцима да доврше ту дугогодишњу операцију која је завршена уз учествовање Црвене армије, која је ушла у северну Кину, што је када је о томе говорено у представи било пропраћено величанственим аплаузом у сали. Очигледно су Кина и Русија успоставиле веома пријатељске односе које тешко да ће икада ико моћи да разбије.
Приликом посете Кини имали сте прилику и да разговарате са председником Русије Владимиром Путином. Можете ли нам рећи о чему?
— Председник Путин и ја користимо сваку прилику, као што је то био случај на Паради победе у Москви и отварању Европских игара у Азербејџану, да разговарамо о досадашњој и будућој сарадњи. О начину на који Србија и Русија остану синоним јединства — када поменете Србију, одмах можете уз њу да ставите Русију и обрнуто. Ја сам се најпре захвалио председнику Путину за гласање на седници Савета безбедности, против Резолуције која би злочин почињен у Сребреници уписала у историју човечанства као синоним за геноцид. Тиме би сви други дивни народи, који су били жртве геноцида, просто били гурнути у други план. На пример, кинески народ у Нанђингу, где су Јапанци за мање од месец дана убили око 300 000 људи. Да не причамо о Јерменима, о Русима, о Африци, о америчким Индијанцима, или о геноциду над Србима, који су вршили и Хрвати и Немци стрељајући 100 људи за једног човека. Све би то било гурнуто у страну и извукла би се једна пирамида злочина геноцида која би се звала Сребреница. Председник Путин ми је одговорио са само две речи: Пријатељ — пријатељу!
Да ли сте планирали и посету Москви, која би, према дипломатском протоколу, требало да се организује као узвратна званична посета председнику Путину.
— Да, и о томе је било речи, ја сам рекао да ћу се прилагодити термину који њему одговара, а он је одговорио: „В любое время. Кад год пожелите!“
Занимљиво је да сам му раније, кад сам био у званичној посети Москви, онако у разговору, благо саветовао да почне да долази на седнице генералне Скупштине Уједињених нација, зато што ми је већ било мрско да слушам све те нападе на Русију. Почели су били прошле године у септембру. Тада је већ Русија означена као нацистичка Немачка, Владимир Путин упоређиван са Хитлером, чак и са говорнице на седници генералне Скупштине УН. Рекао сам му: „Господине председниче, мислим да грешите што не одете тамо да одговорите на све то“. Он је рекао: „Не, тамо не идем. Ићи ће Лавров, министар спољних послова“.
Сад ми је рекао да ће ове године ипак ићи на седницу Генералне скупштине Уједињених нација. То ће, по мом мишљењу, бити историјска седница, као што је била и она када је Хрушчов, наводно, изуо ципелу и лупао њоме о сто, говорећи да Русију нико не сме да понижава јер је она велика земља.
Мислите да ће и Путин изути ципелу?
— Не, наравно, али мислим да ће то крајем септембра бити заиста парекселанс догађај у Њујорку и да ће многи на Западу схватити да се тиме што се играју са Русијом, са њеним осећањем вредности, њеним поносом, у ствари играју са десетинама милиона, стотинама милиона људи, а потом и са светским миром и безбедношћу. И да би им било много боље да сарађују са Путином јер то може да подигне свет, него да се са њим свађају јер то може да сруши свет.
Како коментаришете то што се руским званичницима забрањује одлазак у иностранство на међународне скупове? Пример Валентине Матвијенко…
— То је заиста преседан. Они можда могу да се играју са функционерима нижег ранга. Бивало је тога у односима Америке и ЕУ и према нама, дешавало се да се на дипломатски пасош не добије виза, и да се због тога пропусти неки важан скуп. Међутим, седница генералне Скупштине УН није америчко питање и био би преседан да ускрате визу председнику једне државе, који долази на седницу генералне Скупштине УН. Сматрам да би то онда био крај добрих односа међу великим силама у свету.
Да мало променимо тему — у последње време Европа је запљуснута таласом миграната. Огроман је Притисак и на Србију. Хоћемо ли ми то моћи да издржимо? Хоће ли прилив толиког броја избеглица променити крвну слику Европе?
— Ја не могу да утичем на ту политику зато што је она апсолутно у рукама Владе. Свој став о томе изнео сам пре пута у Кину, али мој став није одлучујући и ако се Влада са њиме слаже и ако се са њим не слаже, она мора да кристалише свој став. И тај став би требало свакако проверавати можда и пред Народном скупштином Републике Србије. Мигранти постају српски проблем, а нису српски проблем. Нису они из Африке запуцали због нас. Нисмо им ми однели ни руде ни богатство, нисмо их ми бомбардовали, нисмо им ми уништили читав поредак, нисмо им оборили цену нафте… Ми заиста са свим тим народима и државама имамо историјски изванредне односе. Иста мука нас је притискала. Они су били богатији од нас.
Мислите ли да је то богатство узрок бројних ратова у свету? Славимо годишњице победе над фашизмом, а други сукоби као да никад нису ни престајали…
— Могуће је да је то разлог. То њихово богатство под земљом и њихова неспремност да схвате да би то могло да буде уништено. Чини ми се да је Иран то раније схватио. Зато је припремио некакву претњу која их је спречила да га униште потпуно. Као што је и Сирија на време набавила добре одбрамбене системе, па се нико не усуђује да крене у војну интервенцију против ње, него је муче подржавањем и помагањем оних који су сада светски проблем. Питао сам генералног секретара парламентарне Скупштине Савета Европе шта ће да ради Мађарска или било која друга европска земља ако они у хиљадама крену преко границе и оборе ту ограду која је подигнута. Да ли ће то Европа да пуца на мигранте? Хоће ли да их побије? Зашто бисмо ми због тога морали да трпимо последице, када њих 90 одсто тражи само четири земље у Европи. И те земље у својим музејима имају и диносаурусе и мамуте. То није било ископано са територије њихове земље, као што смо ми нашли диносауруса у Костолцу. Не, они су све то опљачкали, свиђало им се, убијали су због тога. И народ је кренуо за својим богатством. Боље би било да им тамо граде фабрике, и они би сви остали у својој земљи да лепо живе. Овако ће наћи начина да се населе по Европи. Србија им није жеља, јер ако би остали у Србији не би испунили циљ због кога су и пошли. Нису они пошли да би били на оброку Црвеног крста и добили један тањир неког јела данас. Они су пошли да нађу посао, да нађу своје рођаке који тамо већ живе, да нађу егзистенцију, да говоре језике окупатора који су били код њих вековима. И ко озбиљно о томе размишља неће сигурно оставити Македонији, Србији, Црној Гори, БиХ да тај проблем реши. Ми тај проблем не можемо да решимо, имаћемо велике проблеме, али ћемо се трудити да услови код нас не буду нечовечни. Чуо сам да ти људи када се пробију преко планине између Бугарске и Србије кажу: „Само нас не враћајте у Бугарску!“ Ко зна шта се тамо дешава са њима, у тој демократској земљи, чланици ЕУ, када они тако реагују.
Тагови: Владимир Путин, Кина, Русија, Томислав Николић
