Никад заборавити, никад опростити: Ја, рођен 1999. године

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: in4s.net

Рођен сам управо ове године која стоји у наслову. То је претпоследња година 20 вијека. Те године је Манчестер јунајтед постао првак у Енглеској, те године је званично дебитовала серија Сопранови, много тога значајног се догодило 1999. године, у свијету много тога лијепог, код нас не баш.

Те 1999. године, када сам рођен догодило се НАТО бомбардовање СРЈ. Како су ми причали моји родитељи, био је то период када су горели и небо и земља, било је то вријеме када су западне силе подржале албанске терористе, вријеме када је безумље надвладало разум, вријеме када су ваљда неки људи жељни крви, као што је то био неки Весли Кларк, наређивали бомбардовање школа, бомбардовање болница, бомбардовање телевизија, бомбардовање цивилних објеката.

Али, како ми рече мој отац, било је то вријеме и поноса, пркоса и ината, вријеме херојства, вријеме када је наш народ излазио на улице упркос бомбардовању, стајао на мостовима како би их сачувао, било је то рекох вријеме пркоса, када су моји суграђани из Никшића, тачније из никшићке Жупе поручили НАТО пакту „Гађајте и нас, нисмо губави“, било је то вријеме када је наша војска на Кошарама зауставила копнену инвазију на нашу земљу, било је то вријеме када је посада на челу са потпуковником Ђорђем Аничићем оборила „невидљиви“ Ф117, а народ злотворима послао поруку “ извините, нисмо знали да је невидљив“.

Било је то вријеме када су се неки рађали као ја, али било је то вријеме кад су дјеца умирала! Умирала од бомби зликовачког НАТО пакта. Вријеме када је свој живот изгубила Милица Ракић, трогодишња дјевојчица из Раковице, вријеме када су живот изгубила дјеца у Мурину, вријеме када је живот изгубила једанаестомјесечна беба Бојана Тошовић, која се на небо вазнијела заједно са својим оцем Божином, који ју је покушао заштитити својим очинским тијелом, вријеме када је шестогодишњи Бранимир Станијановић погинуо у возу у Грделичкој клисури, тијело овог дјечака нађено је тек после 15 дана, скоро у потпуности угљенисано!

Убијали су нас! Убијали су дјецу, укупно 79 дјеце је настрадало од зликовачке руке НАТО пакта! А тај исти НАТО пакт је прихваћен вољом властодржаца у мојој Црној Гори, у ствари не, није он прихваћен у Црној Гори, он је прихваћен у Монтенегру, док се права, његошевска Црна Гора стиди тога, црвене јој се образи, јер је испало како рече један паметан млад човјек да смо једина земља која је бомбардовала саму себе.

На крају, желим да завршим стиховима Боре Ђорђевића: нема везе где боравим, када ћу мрсити или постити, али једно ме могу да заборавим, дјецу ти нећу опростити!
Нећу вам никада опростити! Јер сте убијали моју генерацију! Јер и даље нас све убија осиромашени уранијум, који сте немилице бацали по мојој земљи!

in4s.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.