НАЈДЕБЉИ ПОТПОРНИ СТУБ: Срби не могу изгубити велику историјску битку због – светосавља

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: rs.sputniknews.com

За Савиндан о светосављу. Овога пута у контексту геополитике. Почећу од закључка, провокативног, а многима и невероватног: светосавље није само утицало на уздизање Милутинове Србије, већ и на обнављање Путинове Русије.

Геополитика се најчешће тумачи у класичној дефиницији „просторног такмичења“ различитих држава. Где и шта заузети, како се обезбедити, кога подржати или наоружати, докле се ширити, како се повлачити.

Геополитички разлози стоје и иза агресије НАТО-а на Југославију, иза бомбардовања Ирака, ратова у Сирији и Украјини, као и јучерашњег пуча у Венецуели. Ова дешавања, наравно, имају везе са геополитиком, тачније са њеном хоризонталном димензијом и непрестаним упоређивањем односа војне, политичке и економске моћи у међународним односима.

Али геополитички актер није и не може бити само држава. Николај Берђајев упозорава: „Апсолутна, идеократска, тотална држава нужно долази до негације слободе религиозне савести… Држава жели да буде црква. У нашем палом свету разлика и граница између Царства Божијег и царства ћесаревог непрестано се уклања и брише, и то увек значи само то да царство ћесарево жели да прогута Царство Божије.“

За разлику од негдашњих царстава, која су макар и декларативно била хришћанска, савремене империје —од викторијанске Eнглеске до Сједињених Држава, као најорганизованије државе у историји — тежиле су вечном, свевременском и непролазном, оне су желеле да свет уреде према својим вредностима, проглашавајући их универзалним.

Ћесарева универзалност у модерном свету не почива на Христовој поруци. Империје граде поредак, структуру, у којој се зна ко је надређен, а ко подређен, ко прописује, а ко примењује. Зато је ћесар важнији од Бога. Међутим, са друге стране, сведоци смо да народи своје универзалне вредности граде вековима, црпећи их из традиције. Традиције нема без исконске вере. Из тога проистиче и историјско памћење, тако се рађају митови, успоставља јасан систем симбола, утврђују обичаји.

Вертикална димензија геополитичког више је заинтересована за народе као несумњиве актере у геополитици, како регионалној, тако и светској. Народи, насупрот империјама, граде цивилизације. А ту је Бог испред ћесара. Империје води принцип корисности, народе принцип моралности.

Државе не могу опстати без убирања пореза, без прихода које намичу на различите начине, чак и изазивањем ратова и беспризорним пљачкама. Народи не могу опстати без друштвене свести и јасних погледа на то шта је добро, а шта лоше, шта је оправдано, а шта недозвољено.

Зато Константин Леонтјев поставља питање „шта треба да буде свесни идеал“, односно „судбоносна мисија“ једног народа“? Леонтјев закључује: „Ако наш идеал буде исувише једностран, приземан и обичан, онда ми, тежећи упорно и без мере само непосредним, најближим циљевима и не чувајући у души друге завете, можемо угрозити своје друге завете, можемо угрозити своју будућност, затворити пут нашег даљег, правилног и спасоносног развоја“. Притом, Леонтјев прави разлику између појмова „развој“ и „прогрес“. То су за њега чак две непомирљиве тезе. „Развој је јачање организоване, то јест дисциплиноване разнородности“, а „прогрес је тежња ка свестапању у једнообразности, уништење свега што је разнородно“.

Уочљиво је да две последње савремене империје, Сједињене Државе и Совјетски Савез — протежирају прогрес науштрб развоја. Прогресивност се проглашава универзалношћу, уз разлику да је комунистичка империја то чинила наметањем концепта класне равноправности, а неолиберална империја то чини проглашавајући материјалну вредност јединим мерилом свега у нашим животима.

Докле смо тако стигли?

У једној од најчитанијих анализа будућности света после неолиберализма, израелски колега Јувал Харари наводи: „Нове технологије убијају старе и рађају нове богове.“ Материјално ће, према њему, неумитно мењати и духовно, јер, „економији изграђеној на вечном расту потребни су бескрајни нови пројекти — баш као што је потрага за бесмртношћу, блаженством и божанским моћима.“ Отуда Харари закључује: „Више од једног века пошто га је Ниче прогласио за покојног, Бог се изгледа враћа. Само што је то пука фатаморгана. Бог јесте мртав, једино је потребно нешто времена да се ослободимо леша.“ Побеђује апсолутно и идеократско Берђајева, нема судбоносне мисије и свесног идеала Леонтјева.

Насупрот империјалном прогресу, који треба да резултира стварањем „боголиког човека“, како Доминик Мојси примећује, постоји и цивилизацијски развој. Он то објашњава преко „геополитике емоција“, усредсређујући се на три основне: страх, наду и понижење.

Ове три емоције су „уско повезане са појмом поверења, а поверење представља одлучујући фактор у начину на који нације и народи одговарају на изазове с којима су суочени, као и како се односе једни према другима“. Страх је одсуство поверења. Нада је показатељ поверења. „Понижење је нарушено поверење оних који су изгубили наду у будућност“.

Изузимајући Грке, сви православни народи су деведесетих запали у тешку депресију. Бугарима и Румунима оптимизам није вратио ни улазак у ЕУ и придруживање западној империјалној структури.

Међутим, приметно је и да у Русији имамо сасвим другачије трендове од двехиљадитих. Нада се не тражи у прогресу, већ у развоју. Зато код Руса више нема страха. Цивилизацијски развој се базира на одржавању моралности. Нада је ствар вере појединаца и народа, убеђење да ће победити добро, а не да ће превладати оно што је новчано скупље.

Геополитику, дакле, морамо схватати као комплексну дисциплину, са хоризонталном и вертикалном димензијом, где је ова прва посвећена упоређивању моћи држава, а друга тежњама народа. Истовремено, државе имају способност да усмеравају народе, чак и да их у дугим периодима трајања формирају или потпуно униште, као што и народи граде своје државе, националне или неке друге, или исте те државе разарају. У пресеку тих хоризонтала и вертикала долази се до одговора у каквом свету живимо, као и наговештаја шта нас чека.

Из овако постављене дефиниције геополитике, уз подвучену неопходност сталне компарације, уочљива је алузија на светосавље као дубоки темељ вертикалне димензије православне цивилизације. Самим тим и српског народа.

Тај темељ је закопан и пре Растка Немањића. Николај Велимировић констатује: „Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе“.

Прихватајући Христа, а што је код Срба свакако започето и пре Немањића, постепено и без унутрашњих конфликата, непримерене паганске традиције су одбачене, а одговарајућа предања заогрнута у ново рухо поистовећена са библијском Истином. Зато је сва наша слава у знаку крста и слободе!

И наше хиљдугодишње искуство је доказало: кадгод смо кретали историјским пречицама, мислећи да се до славе може без крста и слободе, западали смо у дубоке кризе. Као што је и данашња.

Величина Светог Саве је у томе што он ставља коначни печат на наш избор. Између прогреса и развоја, светосавље нема никакву дилему. Сава не размишља о империји и корисности, већ о цивилизацији, култури заснованој на моралности.

То најбоље описује Иринеј Буловић када каже: „По каквој му драгој тродимензионалној логици и овоземаљској мудрости, његов избор је био неразуман и катастрофалан. Православна Империја је до ногу потучена, а ромејски цар и цариградски патријарх су убоги изгнаници и избеглице у Малој Азији, док латинско-франачки завојевачи, боље рећи хорде западних крсташа, гвозденом руком владају у Цариграду и изгледају несаломиви“.

Затим и додаје: „Свети Сава ипак не одлази у Цариград на поклоњење тамошњем латинском патријарху, нити у Рим на поклоњење папи, патријарху читавог моћног Запада“.

Тиме Сава спасава византијску традицију, концепт симфоније између цара и патријарха, ћесара и Бога, шаље поруку да не може бити империје без цивилизације, а културе без вере која мора почивати на духовном.

Средњовековна Србија ће зато наставити да баштини византијско наслеђе, чак га и усавршавајући, у тренуцима када је Други Рим пролазио кроз највећу агонију у историји.

Највећа замерка Јувалу Харарију који би да се „ослободи леша Бога који је умро“ јесте да он уопште не познаје православље. Када пише о хришћанству, Харари се ослања на углавном протестантске или неке псеудохришћанске погледе о „дводимензионалном човеку“, састављеном од тела и душе. Пренебрегава постојање духа, Светог духа, Параклита, Духа истине. Богонадахнутост, која нам рађа и осигурава наду, не проистиче из душе, већ од Светога духа.

Савести појединаца и народа не може бити без духовности. Светосавље базира српски народотворни процес на духовности, поручује да се до славе може само преко истине, до трајања путем вредносног обрасца. Тако Срби постају незаобилазан геополитички актер у нашим, балканским оквирима, чак и у тренуцима када остају без своје државе, подјармљени тешким теретом четворовековне отоманске окупације.

Зато Срби остају незаобилазан геополитички актер и данас, када нам је држава таква каква јесте, после вишедеценијских притисака, санкција и преврата, када је наш народ подељен не само новим границама, већ и опасним НАТО пројектима који се тичу проглашавања лажне државе косовско-метохијских Албанаца, стварања хибридне милогорске нације или структурирања северномакедонске цркве.

И Срби се боре захваљујући светосавској народотворности. И без претеране војне моћи, и без прогресивне економије, чак смо дуго били без иједног савезника.

Замислимо само како би та борба изгледала да је међу Србима свих ових деценија било више верујућих у светосавски развој, самим тим и у онај здрави светосавски национализам који нам је најбоље објаснио Владета Јеротић, него оних који су се поводили за прогресивним идеолошким матрицама искључивог комунизма, отровног шовинизма и агресивног неолиберализма?

Ова данашња борба је, посматрајући из угла геополитике, за нас свакако историјска. Не пристајемо на лажне државе и хибридне нације, противимо се наметнутом оквиру савремене окупације.

Не треба уопште имати дилему како ће се ова наша битка окончати. Чак и ако је верујућих светосаваца у нашем народу још увек недовољно, а у културној и интелектуалној елити релативно мало. Ми не можемо бити поражени!

Јер светосавље као концепт није оставило дубок отисак само на геополитику Балкана, већ, испоставиће се, и у значајно ширим оквирима. Да својим делањем Сава није продужио предање Другог Рима, тешко би се појавила и идеја Трећег Рима. Између осталог и захваљујући светосављу и сјајном српском средњовековљу које обасјава источнословенску сабраћу, преко монаха Филотеја се пројављују речи: „Два Рима падоше, трећи стоји, а четвртог неће бити“.

У тренутку када је то Филотеј писао, почетком 16. века, Русија је била у бројним превирањима, па и у дилеми да ли наставити путем прогреса или путем развоја. У сваком случају, није ни по чему личила на наследницу велике Византије. Касније је то постала, стварајући империју засновану на православној цивилизацији, изненада мењајући после Битке на Полтави дотадашњи геополитички поредак у целој Европи. Што је за православну цивилизацију од огромне важности.

Јер православни се данас не сучељавају само са „хоризонталним изазовима“, круњењем географског простора који насељавају и темељном дестабилизацијом граничних подручја, као што је случај на Косову, у Црној Гори, Украјини, али и Сирији и Египту, већ и са озбиљним „вертикалним претњама“.

Нове технологије би да убију „старе“ и породе „нове богове“, уместо вере у човеколиког Бога, имаћемо боголиког човека, хуманоидног киборга, са купљеном душом, али без икаквог духа.

Свети Сава нам је објаснио и приближио хришћанство, хришћанском универзализму својим поступцима дао нови смисао и тако поручио да се са оваквим покушајима не можемо помирити. Нити ми Срби, нити православна цивилизација, предвођена Трећим Римом, обновљеном империјом. Што нашу борбу у данашњем свету чини лакшом, а подношљивији светски поредак извеснијим.

Нисмо сами, што одагнава страх и спречава даља понижења код православних народа, утврђујући сасвим другачију мапу оне „геополитике наде“ Доминика Мојсија. Захваљујући и светосављу, као једном од најдебљих потпорних стубова.

Срећан нам празник, на многаја љета.

rs.sputniknews.com, Душан Пророковић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.