Митровдан у Северној Митровици: Спаса нам нема, пропасти не можемо!

Тмурно је митровданско јутро у Северној Митровици. Читаве ноћи падала је киша, без престанка, пада и јутрос, пљушти повремено. Покисле улице, покисли људи, покисле заставе Србије на шеталишту, покисао и споменик кнезу Лазару у центру града. Са грана дрвећа пада покисло лишће, најављује позну јесен и дугу зиму. Дуго је до пролећа и сунца у Северној Митровици.

Данас је Митровдан, градска слава, јутрос је у цркви светог Димитрија у пристранку изнад града а испод Звечана служена света литургија. Било је много људи. Као и увек кад је тешко дошли Митровчани да траже утеху у литургији и спас у молитви. Да се моле светом Димитрију да спаси град и народ у њему.

Људи јутрос на улицама Митровице и у цркви као и ово време. Тешки и натмурени, ћутљиви. Свако са собом и својим мислима, својим бригама.

Кажу, теже им је јутрос него за мартовског погрома, кад је горела црква с оне стране Ибра.

Читаве ноћи пљуштала киша и по раскопаним гробовима на Суводолском гробљу, близу цркве светог Димитрија. Кроз гробље, по сред средине, нема томе десетак дана прошли булдожери, направили пут до куће неког Албанца, кости покојника појавиле се на површини, поломљене и оскрнављене. Овде у Митровици ни вечни мир није мир.

Испод града тече јутрос мутан Ибар. Надошао. Прети.

Неки који станују близу гробља, причали су ми јутрос, будили се и ноћас, данима из главе не могу да отерају слике преораних гробова на које пада киша и како се из таме беласају кости покојника.

Грехота и од Бога срамота.

“Тешко до Бога и до неба”, каже ми јутрос пријатељ из Митровице.

Одавно се знамо и добро разумемо. И он тмуран јутрос, иако је данас празник. Слава. Требало би да је јутрос радост у души.

Причамо после литургије. Вратио се из цркве, каже, мирнији него што је отишао. Као и увек. Буде човеку лакше после молитве. Барем на кратко.

“И ова јутрошња литургија најбољи је доказ да је ово овде наша земља. Не служи се она овде у овом нашем граду ни од јуче ни од прекјуче, него вековима”, каже, више сам за себе, него што прича мени.

Ретки су дани кад се мој пријатељ из Митровице отвори, кад проговори коју реч више сем оног уобичајеног: “Како си, како је породица, како су деца, како се борите, можете ли…”

Јутрос прича дуго.

Дрхти на литургији, каже, као јасиков лист, био час радостан, час на ивици суза.

“Размишљам јутрос у цркви, док сам се враћао, имам ли право на ово малодушје које ме ухватило и држи данима. Верујем ли заиста ако сам овако малдушан и ако сам оволико пао? Зашто сам тужан кад је данас празник и слава и кад сам на литургији, и кад су ми у кући сви живи и здрави? Преиспитујем се, а, кад је то овде било лако? Је ли то теже мени него што је било мом оцу, мом ђеду и прађеду који су расли од Призрена до Вучитрна? Зашто сам остао без наде. Зашто се, понекад, кријем по кући и плачем, да ме жена и дете не виде?”, пита ме, а ја ни на једно његово питање немам одговора, као што га нисам имао ни јуче ни прекјуче ни прошле седмице, ни на Васкрс, пролетос, кад смо причали на исту тему.

На празник, на Митровдан у Митровици,  мој пријатељ, док ја ћутим, прича о усуду Србина на Косову и Метохији, усуду читавог народа, о слободи, о нади…

“Често ми пада на памет оно Пашићево – `Спаса нам нема, пропасти не можемо` изговорено, ваљда, овде негде, од Косова до мора, у јесен или у зиму 1915., кад се чинило све је пропало. Никако да докучим поруку те мисли, и важи ли она и данас, за нас, кад су они пре нас, они тадашњи били тврђи, јачи, кад су гинули, брате рођени, а нису кукали, нису били малодушни ко ми данас. Како су могли, одакле им храброст, а шта се са нама десило, зашто смо овако без вере, пропали, зашто смо се претворили у кукавице, где нам је част, понос, како смо постали овако слаби, танки, ништавни”, пита ме, и пита, и пита док ја ћутим.

Признаје, сломио се јуче кад је видео вест да су у Сочаници специјалци скинули велики пано, који је стајао преко пута и на коме је писало – “Ово је Србија”, и кад су поскидали српске заставе, које су стајале на стубовима у центру села.

“Безброј пута прошао сам испод тог паноа и сваки пут, тих неколико секунди, ванвременских, осећао сам радост, тих неколико секунди било је бег из стварности, тих неколико секунди трајала би моја слобода, моје срце закуцало би јаче… Не знам како ћу следећи пут кроз Сочаницу, кад тамо више нема те поруке – `Ово је Србија`, кад нема моје заставе, заставе коју волим и љубим као своју децу”, пита ме.

Неке мисли, наставља, недељама и месецима не силазе му са ума.

“О слободи највише размишљам. И о томе јесам ли ја данас и овде слободан човек и је ли моје дете слободан човек? Је ли моје дете слободно кад свако јутро, кад кренемо у обданиште и прођемо поред људи у црним или сивим униформама, под шлемовима, са дугим цевима, који нас мрко гледају? Је ли моје дете слободан човек кад одраста гледајући то? Јесам ли ја слободан човек кад негде дубоко у грудима осећам тугу, притисак, страх? Јесам ли слободан кад ми под прозором, на путу, крај обданишта у коме спава моје дете, седе неки непознати људи са пушкама којих се бојим и којима не верујем”, пита се јутрос на Митровдан, а ја ћутим.

После таквих мисли, прича, увек га ухвати малодушност, ломи се као сламка, почне да размишља од одласку, да дигне руке од свега. Нема дана, вели, да се у граду не чује да је неко током ноћи, тихо, покупио ствари, сео у кола са породицом и отишао. У једном правцу.

“Онда помислим, ко ми је дао право да одлучујем у име мог детета, од кога ми је право да предам, продам, оставим оно што није моје, него, мог детета и моје унучади сутра. Како да одем кад гробове предака не могу да понесем, коме да оставимо ову цркву у којој сам јутрос био и гробље, и оно прекопано ако сви одемо? Размислим, је ли нашима, кад су се кроз овај град повлачили било лакше, је ли мојима било лакше кад су нас пљачкали, силовали и палили, убијали, нема томе ни нека деценија? Све преживели а наду нису губили, јер да су је изгубили, не би данас овде ни ово мало нас што је остало, било”, каже ми.

Тешки су разговори на Митровдан ујутру у Северној Митровици. И тежак је дан. Сву ноћ пљуштала је киша, мрак изнад града био непрозиран. Пљушти и јутрос, ни зрак сунца да се промоли, док испод града тече мутан и надошао Ибар.

И ја сам, признајем, ево, ноћас, уочи Митровдана сањао Митровицу. Моје пријатеље. Греје сунце, пуни радости седимо поред споменика кнезу Лазару а они певају – “Косово очи моје”. Кад сам се пробудио, и то признајем, сломила ме туга. Она која се не да лако одагнати.