МАТИЦА СРПСКА: „Законом о родној равноправности се под плаштом антидискриминације спроводи дискриминација већине становништва Србије“

ИСКРА на Фејсбуку

Матица Српска (Фото: РТРС)

МАТИЦА СРПСКА

ПОЛОЖАЈ СРПСКОГА ЈЕЗИКА У САВРЕМЕНОМ ДРУШТВУ:

ИЗАЗОВИ, ПРОБЛЕМИ, РЕШЕЊА

Закључци са скупа

Поводом усвајања Закона о родној равноправности (у даљем тексту: Закон), којим су угрожене уставне слободе грађана, граматичка структура, речник и појмовни систем српскога језика (или других језика, зависно од тумачења Закона, односно намере предлагача Закона), као и достигнућа два столећа развоја науке о српском језику и бриге о српском књижевном, односно стандардном језику, Матица српска и Одбор за стандардизацију српског језика организовали су 3. јула 2021. године скуп истакнутих стручњака из области српског језика и друштвено-хуманистичких наука (лингвистике, науке о књижевности, социологије, филозофије, класичних наука, права, теологије).

На скупу су разматрани различити проблеми и ризици које носи употреба „родно осетљивог језика“, али и друге неповољне и изразито забрињавајуће одредбе садржане у Закону.

Наведени проблеми могли би се систематизовати на следећи начин:

(1) Недопустиво је доношење Закона чији је неодвојив елемент обавезна употреба „родно осетљивог језика“, прописана без ваљане јавне провере његове оправданости и без консултовања и сагласности струке и њених органа, који делују на простору ширем од Републике Србије: Одбора за стандардизацију српског језика (који су основале три академије наука, Матица српска, Институт за српски језик САНУ, све катедре српског језика и Српска књижевна задруга), Матице српске, као и стручњакасрбиста из области дериватологије с морфофонологијом и акцентологијом, лексикологије, семантике, морфологије, синтаксе, историје српског књижевног језика, стандардологије, социолингвистике. Општепозната чињеница у науци и пракси уређених држава јесте  да се језичка политика као значајан чинилац укупне националне политике води у тесној вези с језичком струком. Овде је тај сегмент у потпуности изостављен и узурпирана је матичност србистике у домену њене бриге о стандардном српском језику, који је у службеној употреби у Републици Србији. По традицији и устаљеној пракси Матица српска издаје нормативне приручнике, а Одбор за стандардизацију српског језика, на основу стручних анализа, надзире развој стандардног српског језика.

(2) Недопустива је облигаторност у употреби „родно осетљивог језика“, прописана Законом у име идеологије и супротно мишљењу науке о српском језику, уз увођење цензуре, вербалног деликта и драконских казни. Тиме је уведен језички тоталитаризам и прекршено је уставно право сваког грађанина Републике Србије – право на слободу мишљења и изражавања (чл. 46 Устава). Да није реч о пројекцији европских вредности у погледу употребе „родно осетљивог језика“, него о индивидуалном решењу једне идеологизоване групе, сведочи и правилник GENDER-NEUTRAL LANGUAGE in the European Parliament, где се наводи да се употреба родно осетљивог језика препоручује и то у оној мери у којој се не нарушава структура датог језика, при чему се посебна пажња обраћа на уважавање става сваког појединца о томе како жели да се декларише. Такође, у извештају Европске комисије из 2019. године о законској регулативи везаној за родну равноправност у Европи и преношењу европских правила у националне законе, где се даје детаљан преглед ситуације у 28 земаља Европске уније, на Исланду, у Лихтенштајну, Норвешкој и четири земље кандидата – уопште се не помиње језик као поље остваривања родне равноправности, коју би требало регулисати законом. Предлагачи Закона тако су обманули и Народну скупштину и председника државе пошто су препоруку представили као обавезу, која је потом преточена у законску

норму.

(3) Устав Републике Србије не познаје појам „родне равноправности“:

„Држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности“ (чл. 15). У том смислу, једини оправдан назив Закона био би „Закон о равноправности полова“, односно „Закон о равноправности жена и мушкараца“ или „Закон о равноправности мушкараца и жена“. Појам рода, у вредности наведеној у Закону не може се неупитно преносити на граматички род у језику, па се, стога, и да није других разлога, не може Законом уграђивати у појам „родно осетљивог језика“ и даље као такав користити с последицама у лингвистици.

(4) Стандардни језик није и не може бити опште и законом регулисано поље на којем ће се остваривати равноправност међу половима. Језик има своје законитости, које није могуће подредити правним оквирима, а који су једнозначни и доследни на свима лако уочљив начин. Осим тога, логика језика и логика мишљења

различити су феномени међу којима не постоји апсолутно пресликавање. Језичке законитости битне су само проучаваоцима језика, лингвистима, у конкретном случају – србистима. Обични говорници једнога језика служе се језиком без свести о његовим
законитостима. Скретање пажње на језичке законитости може да изазове проблеме у комуникацији, којој је неопходна релативно аутоматизована употреба језика. С друге стране, у домену потребног, држава може уређивати друштвене односе на начин на који се то у цивилизованим друштвима и чини – доношењем закона и других прописа у складу с демократском процедуром, уз сагласност већине становништва, без угрожавања права
оних који остају у мањини. То се, међутим, ни на који начин не сме тицати језика и његових законитости, јер држава не прописује ни законитости у физици, хемији, астрономији, географији, биологији итд.

(5) Законом се под плаштом антидискриминације спроводи

дискриминација једног дела становништва Републике Србије, по свему судећи већине (оног дела који не жели да се декларише као носачица, говорница, руководитељка, фармерка, падобранка, геодеткиња и сл.). Присила се односи на особе оба пола (особе
женског пола не могу да бирају свој идентитет, тј. сопствено самоодређење; особе обају полова које се не слажу с „новоговором“ принуђене су да га примењују). У образложењима из Закона сматра се нормалним да се мења свест људи који другачије
мисле, оних који употребу „родно осетљивог језика“ могу сматрати или сматрају дискриминаторном, што је неприхватљиво у демократском друштву 21. века. Ако законско наметање „родно осетљивог језика“ није део европских прописа и вредности, нити његова употреба има упориште у постојећој норми српског језика (онако како се прописује Законом), поставља се питање на основу којих вредности, критеријума и стандарда законодавац ово намеће.

(6) Конкретна реализација законских одредаба дубински и масовно понижава и деградира носиоце и познаваоце српског језика, извргавањем руглу изграђеног система вредности. Прописани изрази и једини могућ начин њихове употребе у октроисаном

језику уводе у јавни простор речи с потенцијалним или већ наглашеним колоквијалним, жаргонским, вулгарним, па чак и опсценим значењем, које је садржано у наталоженом и
свакодневном језичком искуству и богатој мрежи непримерених асоцијација због потпуно промашене и непромишљене стратегије састављача Закона, узроковане његовом некомпетенцијом у области србистике. Под изговором уклањања дискриминације
уклањају се готово све постојеће ограде у језику – масовним увођењем непримерених лексичких решења – и озваничава се неконтролисано вређање и урушавање достојанства великог дела становништва. Иако већ постоје они који су, ношени идеологијом, вероватно у афекту пригрлили поменуту серију накарадно грађених или преосмишљених постојећих назива (нпр. социолошкиња, војникиња, руководилица, дизачица, истраживачица, састављачица, заменица, посланица итд.), не обазирући се на
стварно значење и конотативно-асоцијативни потенцијал ових речи, већини популације ове су форме с разлогом неприхватљиве и изазивају спонтани отпор. Оне су једнако увредљиве и мушком делу становништва јер вређају његово језичко осећање као
неодвојиви део колективног језичког сензибилитета. Наметнуто решење узрокује раскол у српској култури и изазива дубок осећај националне деградације, обезвређености и понижености. Задирање у интимну сферу – инсистирањем да се обелодани полност појединца (чак и онда када он не би желео да се изјасни) – повређује његово лично достојанство и извргава руглу друштво у целини, јер је суштински супротно традиционалном моралу, на којем је постојећа заједница изграђена.
(7) Неумитна последица доследног раздвајања особа мушког и женског пола било преко језика, било инструментима друштвеног подстицаја, чиме се бави Закон, биће додатно и наглашено удаљавање мушкарца од жене, и обрнуто. У друштво се уноси
непотребан јаз, који ће се с временом појачавати, претећи браку и породици. То нашем друштву, које се већ суочава са небројеним проблемима попут депопулације и биолошког нестајања, сигурно није потребно. У идеолошким припремама јавности и у доношењу
Закона јасно се види лична острашћеност, која је на овоме плану ограничила рационалност и моћ расуђивања доносилаца Закона.
(8) У Закону не постоје прецизне и научно утемељене формулације у погледу структуре, јасних начела и граница у функционисању „родно осетљивог језика“ („родно осетљив језик“ дефинисан је само једном реченицом, која допушта најразличитије индивидуалне интерпретације, што може довести до забуне и несигурности међу говорницима, а нарочито међу правницима, који треба да примењују Закон). С друге стране, у Priručniku za upotrebu rodno osetljivog jezika, објављеном 2019. године (у даљем тексту: Приручник), који се налази на сајту Владе Републике Србије, при
Координационом телу за родну равноправност, због чега се мора сматрати документом који су највиши органи Републике Србије препоручили за конкретну примену „родно осетљивог језика“, налази се немали број огрешења о језичку материју. Аутори ове
публикације нису србисти – па нису ни били ни квалификовани за његово састављање. То је у потпуности недопустиво и није запамћено у нашој култури у последњем столећу!

На пример, у Приручнику се „родно осетљив језик“ дефинише на другачији начин него у Закону, појављују се материјалне грешке, попут оних да је у српском језику или „речца“ (а не везник), да је свршетак -ка у речи лекарка „наставак за облик“ (што је нетачно), да су наставци за мушки род -е, -о или сугласник (нпр. тај кревет, тај сто, тај Миле), што је опет нетачно, и сл. Поред тога, у Приручнику постоји и знатан број превида и недоследности (нпр. наводи се да не постоји мушки род за реч уседелица; препоручује се

ендокринологица, али не и неурологица), а уочен је и немар (нпр. именици лексиколог „одговара“ фемининатив лексикографкиња), као и одсуство јасних критеријума (нпр. „треба“ суткиња, „не може“ судијка и судиница). Све то говори колико састављачи Закона не познају материју о којој тако строго суде. (А да и не говоримо о томе да је Приручник штампан латиницом, супротно уставном одређењу статуса ћирилице као писма у службеној употреби.)

(9) Законска облигаторност у доследној употреби социјалних

фемининатива, наведена у формулацијама чл. 25 и 37, где се говори о „називима радних места итд.“, односно о „дипломама, класификацијама, звањима, занимањима и лиценцама“, односи се и на оне који не одговарају творбеном систему српског језика
или нису довољно устаљени у њему (нпр. вирусолошкиња, тренерица, бекица, купица и сл.), што је за било који стандардни језик, па и српски, неприхватљиво и недопустиво. Именице женског рода настале од именица мушког рода са значењем професије треба употребљавати у одговарајућој језичкој ситуацији уколико је њихова употреба у складу с постојећом нормом и добром језичком праксом, и тада само у референцијалном, не и у генеричком значењу. Ако је у датом контексту неопходно извршити индивидуализацију исказа, тј. нагласити да је носилац функције женског пола, то се, у складу с граматичким системом и добрим стилом, обезбеђује и другим језичким средствима или навођењем
личног имена. Уопште, ово се питање решава дугорочно, у склопу једне шире и добро промишљене стратегије унутар уже струке, уз сарадњу стручњака различитих профила, за шта нису компетентни нити надлежни појединци или групе окупљене око невладиних организација, који су показали изразито незнање и агресивну
искључивост, заклонивши се иза државних институција и правног система. Осим тога, језик као природни „организам“ има непрекидан развој, који никако не може и не сме бити ограничен и наметнут Законом. Увећавање речника је у језику трајан процес, неодвојив од граматичких механизама (в. т. 12), који прати, проучава и нормира струка, а не идеологија или политика декретима.
(10) Неаргументовано је инсистирање на томе да „muški rod nije neutralan, već da treba koristiti i muški i ženski rod kada govorimo o ljudima“ (Приручник, 29), што захтева употребу паралелних форми „ukoliko se izrečeno odnosi i na muškarce i na žene“ (нпр. Рotrebno je da zakažete pregled kod svog izabranog/e lekara/ke tako što ćete ga/je
pozvati na broj telefona 123-456, Приручник, 74). Тиме се негира општа употреба речи у језику, што урушава когнитивно-комуникацијску компетенцију свих носилаца српског језика и истовремено погубно делује на развој појмовног система и когнитивних способности оних који ће тај језик тек усвајати, деце. На тај начин урушава се и стилска и организациона структура текста, губи се значењска прозирност исказа, урушава се језичка
структура у целини. Неутралност генеричког мушког рода у српском језику представља лингвистичку чињеницу: граматике српског језика у званичној употреби саопштавају да именице које значе врсту, звање или занимање означавају бића оба пола, било да су
граматичког женског или мушког рода, па је тврдња да употреба генеричког мушког рода представља дискриминацију – у нескладу с доказаним и убедљиво образложеним становиштем српске лингвистичке науке (уп. т. 9). Посматрано с аспекта форми, мушки
граматички род је неодређен, женски род је формално одређен, док је средњи род неутралан. На плану конгруенције, што се не испољава непосредно преко именица, него кроз слагање других променљивих речи с њима, када се уклапају различити граматички
родови – мушки род се доследно користи као општи род, продужавајући тиме механизам наслеђен из прајезика, из времена док није ни постојао род, што значи да он овде ни у којем смислу није повезан с мушким полом (нпр. Девојке и деца су дошли).
Удвајање облика у тексту смањило би, дакле, његову прегледност и разумљивост, што би онемогућило једноставну, јасну и ефикасну комуникацију. Такав модел већ се врло неповољно показао у писању уџбеника (нпр. Ако си тачно решио/решила овај
задатак, постао си / постала си прави језикозналац / права језикозналка), а рашириће се на све званичне текстове састављене у државној администрацији, у науци и другим доменима јавне употребе језика. Тиме се разграђује основна, комуникативна улога
језика и језик из природног стања прелази у вештачко, програмирано, неприродно. Незамисливе су размере језичког интервенционизма: он ће се нарочито испољити у будућим законима, у темељној преради постојећих закона, као и у свим прописима у јавној сфери, укључујући и Устав, који се мора прилагодити, затим у званичним документима, уџбеницима, текстовима у медијима, огласима итд. (нпр. Заштитник
грађана је независан државни орган који штити права грађана → Заштитник/Заштитница грађана/грађанки је независан државни орган који штити права грађана/грађанки, Устав, чл. 138). Једном речју, несагледиво је поље које ће бити изложено језичким изменама по мери Закона.

Цели закључак прочитајте на сајту Матице Српске

vostok.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.