ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: Вербални линч

Нису у праву читаоци који на нашем сајту протестују што смо пре неколико дана објавили негативно мишљење Наташе Кандић о „Политици” („Наташа Кандић о ’Политици’ и саосећању са жртвама”, 14. фебруар). Госпођа Кандић је важна јавна личност са утицајем у највећим центрима светске моћи и читаоци „Политике” су на добитку кад прочитају шта она има да каже. Макар их то и нервирало.

Није у праву ни госпођа Кандић када протестује како је „Политика” „вербално линчује” тиме што је пита за доказе тобожњих ратних злочина начелника Генералштаба Војске Србије. Да, госпођу Кандић подржавају у важним центрима светске моћи, али и она би морала да пружи доказе ако јавно оптужује за најтеже злочине.

А то оптуживање као да јој прелази у навику. Још у јуну 2005. Радију Б92 је рекла: „Као што постоје подаци, и ја ћу, чим будем сасвим сигурна да је све проверено, изаћи у јавност о томе да је потпредседник Српске радикалне странке и те како био у ситуацијама са оружјем и да су неки цивили у Антину страдали од његове руке.” „Говорите о Томиславу Николићу?”, упитао је новинар, а она потврдила.

Епилог се зна. Госпођа Кандић није поседовала нити један једини доказ против Николића, ни пре ни после емисије Б92, али се досетила на коју фору да са оптужбама одмах иде у јавност. Тадашњем опозиционом лидеру свеједно је било потребно пет година да добије спор против ње – 2009. првостепеном пресудом je осуђена за кривично дело клевете. Та је пресуда укинута неколико дана пре наступања застарелости, због које до новог суђења никад није дошло.

После се бранила како је београдски суд „одлучивао на основу задатка који је добио – да се нико не сме доводити у везу са ратним злочинима”. Том еуфемизму („доводити у везу”) као да на неком курсу уче све активисте. Није госпођа Кандић Николића „доводила у везу” са ратним злочинима – она га је оптужила да је убио двоје беспомоћних хрватских стараца.

Када је Зоран Јанић 2011. године у „Е-новинама” оптужио прослављеног уметника Емира Кустурицу да је био курир између СДБ-а и плаћеног убице, колеге из НУНС-а горљиво су браниле Јанићево право да „доводи у везу” Кустурицу и убицу. Али у правоснажној судској пресуди против Јанића – когa су НУНС и америчка амбасада наградили за „истраживачко новинарство” – пише да је аутор одговоран за изношење неистина и увреда (да је Кустурица наводно преносио поруке и новац, те обављао улогу курира између Вукотића и СДБ Србије). Пише и да те неистине пре објављивања није чак ни проверавао.

И госпођа Кандић и господин Јанић имају право на све похвале и награде западних пријатеља и донатора, али ваљда и остали грађани Србије имају право макар на претпоставку невиности. Иначе би се заиста могло говорити о вербалном линчу.

Тагови: Љиљана Смајловић, Наташа Кандић, Политика, Томислав Николић