ЛАЖНЕ НАДЕ: Јасан сигнал Србији да заборави на ЕУ — осим ако пређе Рубикон…

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Sputnik / Алексей Витвицкий

Данас је вероватно и највећим еврофанатицима јасно да недавна порука Макронове министарке задужене за европске послове Натали Лоазо о немогућности Брисела да подржи даље проширење Уније, није била тек изјава слободног стрелца.

На сасвим конкретно питање „Да ли сте за приступање Србије ЕУ“, од носилаца 12 листа политичких партија у Француској које се надмећу за улазак у нови сазив Европског парламента, који се бира 26. маја, чак девет је гласало против.

Дебата вођена у оквиру предизборне кампање на националној телевизији „Франс 2“ показала је да Србију до 2025. године у ЕУ виде само кандидат Социјалистичке партије, као и представник центристичке партије Унија демократа и независних. Носилац једне листе био је уздржан. Кандидаткиња владајуће странке Лоазо поновила је, наравно, оно што је пријатељски поручила приликом посете Београду пре месец и по дана — да не гајимо лажне наде.

А кад такав став има највећи број кандидата за Европски парламент из друге по снази чланице ЕУ, чији је председник Емануел Макрон откако је изабран успео да одговорност за вођење Уније не препусти само немачкој канцеларки Ангели Меркел, онда то има додатну тежину.

Да ли је то јасан сигнал да ће нови сазив европског парламента бити још неповољнији по Србију што се тиче проширења? Тим пре што су у порасту евроскептичне странке које ни своје државе, често, више не виде у оваквој Европској унији? Како Србија да се односи према таквим порукама и могућим измењеним околностима?

Некадашњи министар спољних послова Владислав Јовановић за Спутњик каже да Србија треба да се одређује према околностима које ће наступити, а не унапред према очекивањима од нових чланова Европског парламента.

„Који год да је парламент у питању, сваки ће тражити од нас практично капитулацију, да признамо Косово. Без тога нам нема шансе за улазак, и ми треба да будемо начисто с тим да је то апсолутни услов и да се према њему одговорно поставимо, а не да ишчекујемо неки благослов с неба и неко добро изненађење“, недвосмислен је Јовановић, који подсећа да су нам мање-више то сви већ јасно пренели.

Он указује да то не треба да чуди пошто је ЕУ мешавина низа практично нерешивих неспоразума и проблема. Од онога са „својим газдом и заштитником“ Америком, која зарад свог интереса гура Европу тамо где она интереса нема, попут заоштравања економских и политичких односа са Русијом, па све до оног у ком правцу ЕУ треба да иде — да ли у даље интеграције, да буде наддржавна творевина, или да буде савез суверених држава, објашњава Јовановић.

„У тим околностима нереално је очекивати да би они позитивно гледали на даље проширење. Значи, на већ постојеће проблеме додавати нове, поготово са сиротињским земљама на Балкану које ће одмах тражити новац, или ће унети неке своје проблеме са којима Европа не зна шта ће“, каже саговорник Спутњика.

Он зато сматра да наш улазак у ЕУ није изгледан у догледно време, односно док се не рашчисти наш однос према Косову и Метохији и да ли ћемо пристати на услове Запада да нађемо неки начин да КиМ престане да буде проблем. У том случају, како указује, морамо да прихватимо оно што они од нас траже — практично да признамо Косово.

„Ми смо сада у врло критичној ситуацији. Да ли да пређемо Рубикон, или не. Ако га пређемо, били бисмо једина земља у 200 година која је за улазак у једну организацију пристала да се одрекне дела своје територије. Ако не пристанемо, онда су шансе за улазак у ЕУ, онако како то она формулише, практично непостојеће“, сматра Јовановић.

Ако је ЕУ заиста заинтересована за нас онда би, мишљења је он, морала да нам приђе на другачији начин.

„Може бити и да ће бити заинтересована, ако не сада оно за три-четири-пет година, јер се односи снага у Европи и на Балкану доста брзо мењају. У том случају, она нам не би стављала нож под грло и говорила да морамо да признамо Косово, него би то релативизовала“, оценио је саговорник Спутњика.

Зато, сматра, морамо да пратимо процесе у самој Европи и око Европе и да зависно од тога процењујемо да ли све карте треба да ставимо на тај улог или да их разместимо на више места како се не бисмо излагали великом ризику. Ако ставимо све на једну карту, то, како је приметио, може да нас доведе у непријатну ситуацију.

„Треба будно пратити дешавања, држати све своје карте у рукама, не истрчавати са њима и процењивати најбољи тренутак када са њима можемо заиграти“, сликовит је Јовановић.

rs.sputniknews.com

1 коментар

  1. Драган Р каже:

    Што се тиче услова за чланство у ЕУ који су дефинисани у тзв преговарачким поглављима Србија објективно може да постане чланица ЕУ за годину, две највише. С друге стране, ако упоредимо реално стање у Србији (економско, политичко и свако друго), нарочито до пре годину дана кад није било ових тензија, са стањем у државама чланицама ЕУ, очигледно је да је Србија већ годинама спремнија (не и спремна) за чланство и од неких држава које су већ у ЕУ. Проблем је у томе што за Србију важе услови који нису и неће важити ни за једну другу државу. Сваком разумном човеку је јасно и то не од јуче, већ више од 10 година (од 2008. год. када је тзв Косово призала огромна већина чланица ЕУ), да Србија неће постати чланица ЕУ док не призна тзв Косово. Да ли је то једини специјални услов без чијег испуњења Србија не може у ЕУ? На први поглед и строго формално гледано јесте, али суштински свакако није. Након признања тзв Косова, што ми се у овом тренутку чини врло изгледним, на ред долази нови услов, који ће формално бити подведен под „успостављање добросуседских односа“ а фактички ће бити речи о новом специјалном услову. Наравно, ради се о развлашћивању (суштински укидању) Републике Српске. Јавно и отворено се најављује да ће се од Србије очекивати и тражити не само да ћути на то већ да у томе и активно учествује и све то под фирмом изградње функционалне БиХ државе. Свакако, у добросусетске односе спада и да званично признамо да смо једини кривци за ратове деведесетих, да смо починили злочине и геноцид, да донесемо законе којим ће у затвор ићи свако ко то оспорава и да наша деца о томе уче у школи. Може ли нормалан народ да пристане на такву цену је питање које захтева много озбиљнију дискусију и много озбиљније људе од овога што данас имамо. По мени овде није реч о томе да ли можемо и хоћемо да се боримо (и за шта) већ да ли хоћемо да постојимо. А да ли ЕУ заиста жели Србију? Мислим да је најкраћи и најтачнији одговор „Нити пије нити Шарцу даје“. Нити нас желе нити хоће и смеју да нас пусте. И за крај да прогнозирам крајњи резултат ове болесне игре. Волео бих да грешим, али се бојим да сам у праву када очекујем да ће Србија у наредних десетак година коначно постати чкланица ЕУ. Зашто ме плаши та могућност коју очекујем као извесну? Зато што то значи да ћемо испунити све напред наведене услове и ко зна које још и да ће у ЕУ ући неки провизоријум који са Србијом има везе само по имену. Ако нам и име не траже да променимо као Македонији.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.