Код Срба нема робова: Док у Британији газе споменике расизма, Београд се поноси једним сидром

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Wikipedia /

Док у Британији, кроз иницијативу уклањања споменика трговцима робљем, у току преиспитивање мрачне стране колонијалне прошлости, у Београду постоји споменик који симболизује патњу афричких робова који су из Западне Африке превожени преко океана како би радили на плантажама, памука, дувана и шећерне трске. Ради се о једном сидру

Сидро је припадало броду „Негријер“, који је превозио робове из Гвинеје до америчких обала, и који је у Гвинејском заливу потонуо, са собом одневши ко зна колико робова који су у ланцима чамили у његовом потпалубљу. Налази се испред улаза у Музеј афричке уметности, а у Београд су га донели оснивачи музеја, Веда Загорац и Здравко Печар, који је више од двадесет година био на дипломатској служби у Африци.

Србији на част – никада нисмо трговали робљем

Ваља напоменути да су сви експонати у музеју откупљени од правих власника или су поклони музеју. Испред сидра до скоро је стајала плоча (она је тренутно на рестаурацији и биће враћена на своје место) која објашњава порекло сидра уз једну веома важну напомену – да југословенски народи никада нису учествовали у нечасном послу трговине робљем.

Кустоскиња музеја Емилиа Епштајн напомиње да сидро симболизује антиколонијалну политику и време када је музеј, крајем седамдесетих година прошлог века отворен.

„Постоје записи у музеју у којима Веда Загорац истиче велику важност да сидро стоји на почетку, на самом улазу у музеј, да се кроз то посматра и оно што се налази у музеју“, прича она.

Како је изгледао пут без повратка

Робови су заробљавани у унутрашњости Африке. То су радили или арапски трговци робљем, или су афричке краљевине Европљанима продавале ратне заробљенике. Допремали су их у оковима до западноафричке обале, одакле су робови били транспортовани преко океана.

„Свака историја има више страна, можда чак и више од две. Историја која се везује за допремање људи за потребе рада на плантажама као робова, заправо је компликована историја која делом свакако укључује и одређена западноафричка краљевства. То показује и дугу историју европско-афричких односа, веома компликовану, и начин на који су испреплетене те колонијалне историје“, каже Епштајнова.

О условима у којима су робови држани пре него што ће бити транспортовани на амерички континент, наша саговорница се уверила својим очима, када је пре неколико година посетила град Кејп Коуст у Гани, где се налазила једна од тврђава која је служила за трговину робовима. Потомци некадашњих робова из Сједињених држава сакупили су новац и од тврђаве су направили музеј.

„Видевши тај музеј, имате прилику и да сиђете у тмурне делове тог замка који су представљали врата без повратка. То су мрачни и влажни подруми, заиста застрашујући за било које живо биће. Када изађете из тврђаве видите рибаре који около живе, али оно што је застрашујуће, можда најупечатљивији моменат тог музеја, јесте излазак кроз велику капију и поглед на океан који вас води на пут без повратка“, објашњава Епштајнова.

Европска друштва желе да расветле мрачне странице своје историје

У духу времена у коме споменици трговцима робовима постају мета уништавања, као и преиспитивања колонијалне прошлости појединих држава, Епштајнова сматра да се у европским друштвима буди потреба да се расветле поједине странице историје.

„Ових дана, на пример, о томе се доста говори у Белгији, за (белгијског краља) Леополда, који је управљао Конгом и експлицитно се везује за геноцид десет милиона људи, да послератне генерације Белгијанаца нису детаљно упућене у то шта је он радио. Ту је битан моменат где се види важност улоге културних институција у расветљавању историјских момената и начина на који смо дошли до садашњег тренутка. У том смислу постоји једна реалистична струја афричких и афроамеричких мислилаца, који сматрају да, уместо да уништавамо споменике, треба да их контекстузализујемо. Шта то значи? То значи додатно објашњење“, каже Епштајнова.

Уз споменике који су посвећени трговцима робовима, поред би требало да стоји табла на којо ће бити објашњено чиме се та особа бавила, додаје она. Општи утисак, када прођете Музејем афричке уметности и када мало постојите испред сидра брода „Негријер“ јесте да нама таква контекстуализација није потребна.

rs.sputniknews.com, Никола Јоксимовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.