Јелена Пономарјова: Све се чини да се покидају везе Србије и Русије, користе језуитске технологије

Вучић може ићи на неке компромисе, на неке уступке, али за сада он чува главно. Највећи проблем ће се појавити ако у Србији почне хаос

Јелена Пономарјова, професор МГИМО, по образовању историчар, политиколог и експерт за Балкан и проблем “обојених револуција”, гостовала је у Србији на позив и у организацији Института за европске студије. За РТ Балкан она говори о актуелним проблемима и о опасности од “обојене револуције” у Србији током предстојећих избора.

Ви нисте први пут у Србији, а може се у неком смислу рећи да Србију познајете чак и боље него поједини Срби који на свет гледају очима либералног потрошача. По вашем мишљењу, како се развија ситуација данас, са нападима на Републику Српску, паралелно са нападима на Косово и Метохију и на Српску православну цркву? Да ли су ови напади међусобно повезани и координисани?

Пре свега, не могу да не изразим искрену захвалност за ту подршку коју је српско друштво показало од првог дана Специјалне војне операције (СВО). Зато што је то вероватно једини народ који је тако искрено и у том обиму изразио подршку. Тако да – огромно хвала свим Србима.

Што се тиче вашег питања, притисак на Србе који живе у Републици Српској, Србији и на Косову, сада је дошао вероватно до максимума и то је између осталог везано и за подршку коју нам ви пружате, а на званичном нивоу то је врло јасна и тврда позиција и Александра Вучића и Милорада Додика по питању неувођења санкција у том обиму који захтева ЕУ. Имајући у виду тај притисак који се врши на лидере, на владе, све је разумљиво.

Ми схватамо да постоје неки компромиси, неки поступци који су свакако изнуђени и које су високи званичници принуђени да учине да би сачували економске преференције и, рецимо, инвестиционе пројекте.

На пример, да узмемо авио саобраћај између наших држава: ако је “Ер Србија” раније летела скоро па неколико пута дневно, данас су то највећим делом ноћни летови и врло су скупи. И све је то разумљиво јер све се чини да би се покидале наше везе.

Али немогуће је покидати наше међусобне везе. Под оваквим притисцима ми постајемо још јачи. Притисак се врши врло перфидно, ја бих рекла по језуитским технологијама. Реч је о притисцима на најболније тачке и на оно што је везано за самоспознају народа.

То је пре свега православна црква која трпи јаке нападе и огроман притисак на свим странама. Најочигледнији пример је практично уништење православне, класичне, канонске, цркве у Украјини, а то је и напад и притисак у Црној Гори који је успешно одбијен али без обзира на то, тај напад се наставља.

То је такође и недавна екстрадиција руководиоца Руске православне цркве из Софије. То јест, црква је данас бојно поље. Зашто? Зато што је римска Католичка црква одавно престала да штити врлине и морални систем Човека. Она је потпуно прешла, опростите за патетику, али под власт сатане. А православна црква штити вредности духовних темеља човечанства. И у том смислу она је сметња стремљењима глобалиста.

Зато једино могу да пожелим храбрости, стрпљења и истрајности свим верницима и целом српском православном народу. И наравно успостављање што тешњих веза и контаката са православним заједницама наше државе. Овде је, наравно, потребно применити неке нове, институционалне, неке нове пројектне могућности које би се укључиле у тај процес. Потребно је и на информационом пољу то више и активније осветљавати. Иначе ће се и кроз младо покољење догађати оно што се догодило у Украјини. Али надам се најбољем, јер Срби су ипак нарочит народ.

Или, како је то рекао и председник Русије Владимир Путин, када је говорио на Валдајском форуму, да се Срби могу уништити али се не могу потчинити. И у тој непокорности и јесте суштина српства.

Релативно недавно, председник Путин је потписао Уредбу бр. 809 која је јасно дефинисала појам традиционалних вредности.  У светлу ове чињенице, колико ће у будућности уопште бити могући преговори између Запада, какав је он данас постао, и Русије која је већ постала предводница свих слободарских снага у свету? Чини се да се рат више и не води за територију, већ за нешто много важније: за духовне вредности…

Да, данас ми не видимо толико сукоб држава колико сукоб цивилизацијских пројеката. Реч је о томе каква ће бити будућност, не само будућност целог човечанства, иако је и то такође важно, већ будућност сваког конкретног народа који припада овој или оној цивилизацији. Да ли ће овај или онај народ смогнути снаге да заштити своје цивилизацијске основе, корене и темеље, што значи да одреди своју будућност.

И у складу са тим, наравно да су могући било који формати преговора. Руководство Руске Федерације непрестано подвлачи да ми не одбијамо преговоре, али реч је о томе о чему ће се преговарати и под којим условима ће се одвијати ти преговори. Руска Федерација је спремна да учествује у преговорима, али оним на којима ће бити реализовани њени национални и државни интереси. Ово се непрестано подвлачи и наглашава. И зато се надамо да ће платформе за преговоре бити у складу  са националним и државним интересима Руске Федерације, а ако се преговори тичу региона Балкана, онда и у складу са интересима српског народа.

Оно што нас овде у Србији нарочито интересује је могућност “обојене револуције” поводом избора који ће овде вероватно бити расписани за децембар. Да ли бисте, као један од највећих стручњака за “обојене револуције” а који уједно одлично познаје ситуацију у Србији и Републици Српској, могли да нам кажете своје мишљење – колика је опасност од избијања “обојене револуције” и промене режима у Србији и Републици Српској мимо избора?

Код “обојених револуција” реч у ствари уопште није о светлој будућности, о неким фундаменталним променама које подразумева та реч “револуција”. Већ су то технологије смене политичких режима са циљем промене руководства, стварања хаоса у друштву и промоције глобалистичке агенде у условима смене режима.

Ми ово добро можемо видети и сагледати на примерима огромног броја држава, а један од упечатљивих, новијих, савремених примера су догађаји у Јерменији. Оно што се догодило 2018. је био покушај који је успео и који је резултирао сменом политичког режима, на власт је дошао Никол Пашињан и он је постао национални издајник свог народа. Као последица различитих процедура, Нагорно-Карабах, који је постојао скоро 30 година као непризната држава, престао је да постоји. То је једна од последица “обојене револуције” и примене тих технологија.

Покушај спровођења овакве операције у Србији ће имати исти циљ. А то је признавање Косова. И зато, ма како да је власт проблематична, а у свакој држави постоји много замерки за актуелну власт, ипак актуелна српска власт за сад стоји на стражи онога што као српско постоји данас на Косову. А главно је непризнавање те парадржавне формације и заштита Срба који тамо живе. У овом тренутку то је главни задатак.

И зато, без обзира на све замерке актуелној власти, коју је врло лако сатанизовати и тако дестабилизовати друштво, у суштини, потребно је на сваки начин, по мом мишљењу, подржавати конкретну политику Александра Вучића.

Поновићу, политика – то је умеће компромиса и никада нећемо имати пример власти која би свима одговарала и свима била по вољи а све њене одлуке сви одобравали. И зато, наравно, Вучић може ићи на неке компромисе, на неке уступке, али за сада он чува главно. Највећи проблем ће се појавити ако у Србији почне хаос и у том хаосу дођу неморални политичари који ће извршавати вољу својих газда који су им помогли да дођу на власт.

У последњих годину и више дискутујемо где ће се и када завршити СВО, да ли ће граница бити на Дњепру или другде. Колика је данас опасност да се СВО не заврши само на западним границама Украјине, већ да прерасте у регионални рат или, и горе од тога, у Трећи светски рат?

Многи експерти говоре о томе да је Трећи светски рат у ствари већ одавно почео и да нема конкретно територијални карактер, већ да постоје многа жаришта конфликта; потврда овога је погоршање ситуације на Блиском истоку у вези са арапско-израелским сукобом, у који се укључује све више и више актера.

Други конфликт може бити на територији Кавказа, још један на територији Централне Азије. И следствено, нема само украјински конфликт карактер Трећег светског рата.

Али најважнија особина овог светског рата јесте у томе да се он не води само за умове људи, за њихову имовину, за њихове односе, већ и за њихова срца, за њихове духовне и моралне темеље. И то је оно најважније.

И зато је јако важно што је један од задатака СВО – денацификација. То јест, рушење пројекта који је почео средином 20. века, а то је стварање више расе господара. Ми смо против тога, Руси и Срби, Русија и Србија су против баш тог пројекта. За нас то и јесте квинтесенција Трећег светског рата. И ми обавезно морамо да победимо у том рату. Иначе ће нас једноставно уништити.