Генерал Стојан Коњиковац: Заборав је непријатељ сваке нације

ИСКРА на Фејсбуку

   Две деценије српско друштво је било ускраћено за истину о круцијалним дешавањима на Косову и Метохији током 1998. и 1999 године, а посебно о догађајима током покушаја копненог упада на територију наше државе са простора Албаније. Двадесет година Србија се плашила и стидела да говоримо о јунаштву наше војске током НАТО агресије – каже за Искру  Стојан Коњиковац, бригадни генерал у пензији и један од старешина легендарне 549. моторизоване бригаде из Призрена , одликоване орденом Нродног хероја за допринос у одбрани отаџбине у време злочиначке НАТО агресије на нашу земљу. 

 Шта је урађено да се чује права истина о херојској борби наше војске?

Одлука Министарства одбране да се после 20 година скине цензура и јавности прикаже истина о догађајима на Косову и Метохији током 1999. године, веома је значајна, како за садашње генерације, тако и за будућа поколења.  Погледасмо промоцију Играно-документарног филма „Ратне приче са Кошара“ деветог и промоцију едиције „Ратник“ десетог априла. Изложба „Одбрана 78“ заслужује све похвале и требају је погледати сви којима је Србија на срцу. Промоција играно-документарног филма „Ратне приче са Паштрика“ видели смо двадесетшестог маја на РТС-у. Двадесета годишњица завршетка НАТО агресије обележена је 14. јуна у Сава центру Комеморативном академијом „Битка за Кошаре – Да се не заборави“ уз присуство бораца и породица страдалих јунака који су се борили на Кошарама и Паштрику.

Да ли је ово почетак нове битке, овога пута, битке за право јавности да зна шта се тада заиста догађало?

Надамо се да је ово почетак изношења истине, искустава, виђења и  података јавности из новије историје Србије од стране учесника ових догађаја, као и почетак ангажовања стручне јавности на овом питању. Ако погледамо који значај овим догађајима је дат у медијима, може се закључити спорадично, сем Комеморативне академије у Сава центру. Сведочења преточена у Играно-документарне филмове, књиге, тродимензионалну мултимедијалну изложбу и Комеморативну академију чувају од заборава догађаје на Косову и Метохији  и презентују допринос наше војске у одбрано-отаџбинском рату на простору Косова и Метохије 1999. године. 

Зашто је НАТО агресија „ пала у заборав“?

Понеко још и призна да су ратови против Ирака, Либије и Сирије били несрећни, да су донели више штете него користи. Наше бомбардовање нико ни не помиње, нити се извињава. Нанели су нам много зла, а при том кажу да су нам желели добро. Тукли су нас у нашу корист, да нам утерају памет у главу и изведу нас на прави пут. Ми који смо живот провели поносећи се својом земљом, као хришћани требамо праштати, али не би требали предати забораву: 78 дана бомбардовања, 956 убијених сународника, преко пет хиљада рањеника, порушене мостове и јавне грађевине, привредну штету коју светски стручњаци процењују на тридесет милијарди евра, отету колевку државности и културе, те читава пространства затрована осиромашеним уранијумом, довољно јаким да удесетостручи број канцерогених обољења.

Каква нам је будућност, ако заборавимо прошлост?

Без поштовања прошлости, без осећања чврсте повезаности са њом, нема напредовања према будућности, ни обнове националног самопоштовања. Отуда жива настојања оних који су нас бомбардовали да се прошлост замрачи и заборави. Онај ко не зна откуда долази, не зна ни куда иде. Стално подсећање на историјске факте, најбољи је начин за развијање историјске свести народа, јер је познато да је она подложна тенденциозним променама, зарад остваривања неких других интереса. Заборав је непријатељ сваке нације, а брисање и ретуширање историје неминовно воде у губитак идентитета и уништење јединства народа. 

Каква је   порука нашим потомцима ?

Једино слободан човек може да допринесе напретку свога народа, јер из његове слободе проистиче слобода читавог народа. Величина народа огледа се и по односу према прецима.  Припадници херојске 549. и 125. мтбр послали су јасну поруку покољењима, у будућност се иде стазама херојским којима су ишле и наше бригаде током Одбрамбено – отаџбинског рата 1999. године.

Синиша Костић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.