Држава се коначно одужује чувару Зејтинлика: Деда Ђорђе добија српски пасош

Признање за вишедеценијско бдење над хумкама наших војника изгинулих на Солунском фронту. Ми Михаиловићи јесмо родом из Грбља код Боке Которске, али смо се увек звали Србима, каже Ђорђе

ЂОРђЕ Михаиловић, чувар српског војничког гробља Зејтинлик у Солуну, добија коначно српско држављанство! Како сазнају “Новости” у Влади Србије, њему ће ових дана бити додељено држављанство Србије за вишедеценијску посвећеност у чувању 8.000 гробова српских ратника и, с посебном љубављу, неговању успомена на њих.

– Поштовање и дивљење према јунацима наследио сам од деде Сава, па оца Ђура који су пре мене чували заставу српске славе на овом непрегледном пољу туге и поноса – говорио је деда Ђорђе за “Новости”. – Они су ме заветовали да ту заставу чврсто држим, јер док заставу држиш, држи и она тебе. То је тако у нашем народу. Ми, Михаиловићи, јесмо родом са Грбља код Боке Которске, али смо се увек звали и сматрали Србима. Ништа друго, само Срби.

А, он сам више од шест деценија чува и негује хумке српских војника који су током пробоја Солунског фронта положили живот, овде, на вратима отаџбине. Заустављени у јуришу за слободу за којом су жудели. На овом српском војничком гробљу чика Ђорђе и данас стражари. Сваког јутра подиже српску заставу над уснулим војничким пуковима.

– Служим их као да су живи – казао нам је у једном разговору. – Част је служити на оваквом месту где су испод сваке стопе њихове кости. И судбине које преносе њихови потомци, кад из Србије дођу. А нема одакле не долазе. Донесу какав белег из родне куће, завичајну ракију, кутију дувана. Остану овде читав дан, слушају стихове које им казујем. Заплачу, а ја им поручим: није суза, децо, за овакве јунаке. Ваше је да их памтите и поносите се њима.

И када су му године озбиљно начеле здравље, Ђорђе се тада помирио да је време да напусти стару, камену кућу на гробљу, где се родио. Пре коју годину преселио се у стан стотинак метара уз улицу, изнад. Његова супруга Светлана, Гркиња којој је дао ово српско име, говорила нам је када смо га посетили, а тада је дисао уз помоћ боце с кисеоником, да чим устане отвара врата на тераси, гледа у гробље и већ око пет ујутру спушта се на Зејтинлик. Повијен, помоћу штапа и свако јутро исто – отвара капију, подиже заставу, отвара маузолеј и чека потомке ратника да им још понешто исприча о славној прошлости.

УЗ ЗАСТАВУ, У СТАВУ МИРНО

када је пре две године обележавана стогодишњица пробоја Солунског фронта на Зејтинлику, Ђорђе Михаиловић је у својој деведесетој све време, стојећи на сунцу, пропратио церемонију обележавања јубилеја. Узалуд су му нудили и чак доносили столицу “да мало одмори”, одбио је – војнички.

– Ово је дан и ово је место кад сви треба да стојимо – казао је.