Друг Марко: Зашто Лека Ранковић и даље интригира Србе

Због начина на који је изненада отишао са политичке сцене или деценија које је провео у тишини или можда због догађаја који су уследили са разбијањем Југославије, све би то према мишљењу саговорника РТ Балкана могли бити разлози због чега лик српског комунисте и даље изазива полемике у јавности

Треба ли Александра Ранковића нападати или бранити, да ли је био великосрбин или тврдокорни Југословен, колико о њему знамо, а колико тога су накнадне интерпретације. Све су то питања која су се поново поставила у јавности, а за која је иницијална каписла била почетак емитовања серије “Друг Марко” на српској националној телевизији.

Саговорници РТ Балкана кажу да су разлози томе бројни: начин на који је Ранковић смењен на Брионском пленуму 1966. године, када је лажно оптужен за прислушкивање Тита и разрешен свих функција, последње године његовог живота које је провео у потпуној тишини, ломови у самој СФРЈ која је већ пловила између федерације и конфедерацијских тежњи ка свом распаду почетком деведесетих година прошлог века.

Постоји више разлога за овакво интересовање, каже у изјави за РТ Балкан некадашњи директор Војнобезбедносне агенције генерал Светко Ковач, сценариста серије “Друг Марко”.

“Ранковић је 36 година био под полицијским надзором, и то 18 година у краљевини и исто толико у социјалистичкој Југославији. Прошао је пут од најближег и најоданијег Титовог сарадника до његовог највећег непријатеља. Носио је 17 година крст Титовог највећег грешника. Дакле, његова биографија била је скоро филмска”, каже Ковач.

Од додаје и да многи судбину Србије и Југославије везују за Ранковићеву судбину и његов прогон после смене на Брионском пленуму.

Заинтересованост за Ранковића и полемике око њега које трају и данас на сличан начин објашњава и историчар Бојан Димитријевић, научни саветник у Институту за савремену историју.

“Ранковић је интригантан Србима зато што је његовом сменом дошло до драстичног поремећаја у држави у смислу јаче конфедерације и преваге западних република у односу на Србију која је на неки начин ипак била доминантна до Брионског пленума 1966. године. С друге стране, зато што је после смене потонуо у тишину и није се оглашавао никад више”, наводи Димитријевић за РТ Балкан.

Револуционарни терор

Живот Александра Леке Ранковића врло је транспарентан све до 1941. године, до одласка у Словенију где борави по партијским задацима, указује за РТ Балкан историчар Љубодраг Димић, професор универзитета у пензији и заменик секретара Одељења историјских наука Српске академије наука и уметности (САНУ). Како додаје, познати британски обавештајац Фицрој Маклејн написао је за Ранковића да је то човек о којем не може ништа да сазна и да је једина реч на енглеском језику коју је у тим ратним годинама знао била: конспирација.

Александар Ранковић постао је најодговорнији човек за безбедност у партији и већ у првим данима нове државе, како додаје Димић, постао је синоним за револуционарни терор који је настао у данима ослобођења, као и у годинама које су следиле.

Данас његове историјске резултате можемо вредновати различите начине, али несумњиво је у питању значајна фигура југословенске револуције, додаје Димић, значајан човек у послератном развоју југословенске државе до средине шездесетих година прошлог века и човек који је био задужен за опстанак такве државе.

“Већ 1965. године ствара се други фронт који су чинили словеначки и хрватски комунисти, који су ишли ка декомпоновању југословенске државе и претварању федерације у конфедерацију. Тај фронт је Леку Ранковића доживљавао као значајну препреку јер су његови кадрови чинили Србију једном од темељаца југословенске државе. У том контексту, ако сте хтели да разбијете Југославију требало је ослабити Ранковића”, наглашава Димић.

Брионски пленум

Тито и Ранковић су у марту 1962. године на проширеној седници извршног комитета ЦК СКЈ чврсто заступали тезу о очувању Југославије, насупрот неким ставовима који су долазили од хрватских и словеначких представника и који су ишли у правцу конфедералног уређења, каже Светко Ковач.

“Први неспоразуми између Тита и Ранковића почели су 1963. године када је припреман нови устав. Ранковић се сукобио са Кардељом који је у уставна решења уграђивао елементе конфедерализма. Тито се тада није приклањао ни Кардељу ни Ранковићу, али је после Осмог конгреса СКЈ дефинитивно одлучио да из политичког и јавног живота уклони Александра Ранковића”, наглашава Ковач.

Он истиче да је Тито прихватио конфедерални концепт јер је проценио да само тако може да очува Југославију.

“Проценио је и да ће се лакше обрачунати са Ранковићем него са хрватским и словеначким представницима. Био је убеђен у нејединство српских комуниста и да ће лако добити њихову подршку. Зато мислим да су разлози Титовог заокрета политичке, а не националне природе”, наводи Ковач.

Бојан Димитријевић подсећа да су као део припрема за смену Ранковића, смењени српски кадрови из безбедносних структура.

“Сам Ранковић се умногоме замерио групи политичара из ЦК Србије, Петру Стамболићу и другима, зато што је према њима примењивао елементе револуционарног чистунства, оптуживао их за прељубе, пљачку, и они су једва дочекали Титов миг да се обрачунају с Ранковићем, поделе његове функције и на крају се покажу као либерална струја”, каже Димитријевић.

Када је склоњен на Брионском пленуму 1966, Ранковић као да није био свестан тога, истиче Димић, а у интерним белешкама првих неколико месеци се пита да ли Тито зна за његову смену и тек после шест месеци схвата да је Броз не само знао, већ је дао зелено светло да он сиђе са историјске сцене на такав начин.

“Броз, ипак, није дозволио да Лека Ранковић заврши као многи, почев од 1945. па до тих шездесетих година, него га је на неки начин, када га је склонио и заштитио да проживи свој живот онолико колико му је Бог дао. Допринео је томе и сам Ранковић својом затвореношћу, не пуштајући ниједну реч из себе, не критикујући власт, не исказујући жалост због тога што је склоњен са политичке и историјске сцене. Човек који је ћутао добио је простор да живи и дише”, каже Димић.

Последњи поздрав 10.000 људи

Ћутање је трајало могло би се рећи до 1983. године и сахране Леке Ранковића којој је, према наводима, присуствовало 10.000 људи, иако су медији врло скромно известили о његовој смрти.

Бојан Димитријевић описује да је и сам присуствовао сахрани иако, како додаје, није баш разумео чему присуствује, а било је то изненађење и за тадашње органе градског комитета који нису разумели због чега се окупио толики народ.

“Ту се акумулирао осећај жеље да се исправи неправда према Ранковићу јер је смењен а није се знало зашто. Али и нагомилани проблеми попут догађаја на Космету и таласа људи који су бежали са КиМ и селили се пред албанским националним терором. То је био неки први протест против стања у земљи, а који није био артикулисан јасно”, напомиње Димитријевић.

Он додаје да је на сахрани било и партизанских првобораца, и припадника Удбе до 1966. који су смењени и анархолиберала, грађанске деснице…

“Ни партијски проценитељи нису очекивали да тако велики број људи буде присутан, да буде толика подршка Ранковићу и његовом делу, иако је он у суштини завио Србију у црно са својим мерама из 1944, 1945, 1946, 1947. године од прогона противника, насилне колективизације, стварања задруга, откупа, Информбироа. То му је опроштено брионским удесом и зато се тај толико шаренолик свет скупио да му ода пошту”, сматра Димитријевић.

Ковач Ранковићеву сахрану описује као по свему атипичну и додаје да је било неколико разлога за то. Као први наводи то што су људи били свесни да је Ранковић смењен након лажних оптужби и измишљене афере прислушкивања.

“Друго, мислим да се радило о акумулираном незадовољству због смена или одласка с власти српских кадрова, Благоја Нешковића, Крцуна, Никезића, Коче Поповића. Посебно значајан разлог су уставне промене из 1974. године и све последице које су због тога наступиле, од неравноправног положаја Србије у односу на друге југословенске републике, статуса покрајина, увођења конфедералног уређења као логичног увода у разбијање Југославије. Велики утицај имали су и догађаји на КиМ, демонстрације 1968. и 1981. и захтеви за добијање статуса републике и отцепљење од Србије”, наглашава Ковач.

Код већине је било присутно убеђење да до тога не би дошло да Ранковић није склоњен из политичког и јавног живота, истиче Светко Ковач.

Велики Србин или велики Југословен

После Ранковићеве смрти, биографија овог учесника НОБ-а и једног од најближих Титових сарадника почиње да добија интерпретације у којима га поједини савремени тумачи виде као великосрбина, за шта сва тројица саговорника нашег портала кажу да нема утемељења.

Ранковић сигурно није био великосрбин, изричит је Светко Ковач.

“Он је од самог почетка Другог светског рата и све до Брионског пленума био српски представник у највишем комунистичком вођству. Међутим, он се није толико отворено залагао за интересе Србије, као што су то радили Слободан Пенезић Крцун, Благоје Нешковић, Марко Никезић и неки други. Ранковић се борио за интересе Југославије и њено очување. Због тога је он с правом постао симбол југословенства и одани члан КПЈ”, каже Ковач.

Како додаје, Ранковић је пре свега био комуниста и Југословен, а после Србин, али никако српски националиста.

И Љубодраг Димић наглашава да је Александар Ранковић био велики поборник југословенске државе.

“У тренутку када се појављују друштвене снаге и тенденције да југословенска држава буде слабљена, када су републике почеле да јачају, Ранковић није стајао на челу Србије као републике нити покушавао да истакне значај Србије, највеће, најмногољудније, по историјском искуству и најзначајније републике у тој југословенској држави, већ је бранећи Југославију, пао на бранику отаџбине, ако тако могу да кажем. Не бранећи Србију, већ бранећи Југославију од републичких руководстава, пре свега словеначког и хрватског”, напомиње Димић.

Нема ниједног податка из Ранковићеве биографије из ког може да се закључи да је он био наклоњен било каквој српској националној ствари, да је био српски националиста и да је подржавао интерес Републике Србије у Југославији, истиче Бојан Димитријевић.

“Он је био искључиво комуниста и Југословен по политичком опредељењу. Уз то, био је у највећем делу своје каријере човек на савезном нивоу: он је био прво у Политбироу Комунистичке партије, која је била савезно југословенског тело, а после је био на савезним функцијама министра унутрашњих послова, потпредседника извршног већа, потпредседника СФРЈ. Никад није био српски функционер и он се временом одродио од српске партијске базе која га је здушно заменила 1966. године”, каже Димитријевић.

Ранковић и Милошевић

Интерпретација која се могла чути у време када је Ивица Дачић, тада министар унутрашњих послова, положио венац на Ранковићев гроб поводом тридесетогодишњице његове смрти и говорио о потреби његове политичке рехабилитације, чује се и данас. Ради се о тумачењима о Слободану Милошевићу као својеврсном Ранковићевом настављачу. Односно као политичкој личности која је, према тим поставкама, спојила комунизам и национализам – попут Ранковића.

Могуће је да се извуче нека линија између појаве Слободана Милошевића и те струје и онога како је Ранковић прочитан осамдесетих година прошлог века, указује Димитријевић.

“Људи који су сменили Ранковића на српској политичкој сцени су били присутни и осамдесетих година прошлог века и водили су Србију у неком другом правцу, који је био супротан очекивању народа. Појава Слободана Милошевића је на неке утицала да помисле да је то на неки начин наставак Ранковићеве политике: јача централизација, обнова Југославије, брига о Србима на КиМ, што није у суштини тачно, али се тако то видело осамдесетих година”, каже Димитријевић.

Академик Љубодраг Димић додаје даје такво поређење у научном смислу неозбиљно.

“То су фигуре које припадају различитим временима, са различитим животним биографијама. У тренутку када је Лека Ранковић сишао са историјске сцене, Слободан Милошевић на њу још није почео да се пење. У тренутку када Милошевић ступа на југословенску политичку сцену од наслеђа Леке Ранковића на тој сцени не постоји ништа. То наслеђе је поражено самом чињеницом да је већ и сама партија и држава до те мере разлабављена да ће издржати још један или два партијска конгреса и да ће већ негде у јануару 1980. године нестати и те политичке странке коју су и Тито и Лека Ранковић на неки начин представљали”, указује Димић.