ДЕЈАН СТАНКОВИЋ: Срце Срба шире од енклаве

Фудбалска легенда Дејан Станковић о недавној посети Косову и Метохији: Одазвао сам се позиву у Звечан, као за репрезентацију. Лош манир нам је да помоћ зовемо „самореклама“

ДА сам после пројекције филма „Енклава“, неким случајем морао да изађем на бину да нешто прозборим, мислим да не бих успео ни глас да пустим. Згрчило се грло од узбуђења.

То за „Новости“ искрено признаје Дејан Станковић, фудбалска легенда Србије и Црвене звезде, који је протекле недеље из Удина запуцао у Звечан на премијеру филма о тешкој и драматичној борби нашег народа за опстанак на Косову и Метохији.

Велики Деки небројено пута је решавао важне животне утакмице и превалио је преко леђа и копачки много фудбалских мегдана за Србију, Звезду, Лацио, Интер, али се срце стегло после једне обичне филмске премијере у локалном дому културе:

– Ништа тог дана није било обично. Све је било чудесно. Дан на нашем Косову, који је много значио мени. Надам се и нашем народу.

* Јесте ли се уопште двоумили да ли да дођете у Звечан, на премијеру филма „Енклава“, редитеља Горана Радовановића?

– Ниједног тренутка. Позив филмске екипе схватио сам као част, али и као обавезу. Као кад су ме позивали да играм за репрезентацију. Једноставно, нисам могао да не стигнем на премијеру филма у коме дечак Филип Шубарић, главни јунак на чијем животу је заснована прича, носи дрес Србије са мојим именом.

* Зашто нисте дошли на „црвени тепих“ Феста, где је филм први пут приказан?

– Зато што сам желео да посетим наш народ на Косову и Метохији и то на дан кад се обележава и трагични погром Срба 17. марта 2004. године. Одмах сам рекао да ћу филм да гледам у јужној српској покрајини.

* Какав је утисак на вас оставила „Енклава“ и верујете ли да је и то значајан документ о патњи сународника?

– Очекивао сам снажно и дирљиво дело, али је филм и више од тога. Потресне сцене које носе велику симболику без престанка су се низале. И таман кад се упалило светло и кад сам помислио да је готово, тада су се на позорницу, са Аницом Добром и филмском екипом, попела и четири дечака: Филип Шубарић, Денис Мурић, Ненад Станојковић и Милан Секулић, који су главни актери, а који живе на Косову. И у том моменту се суочиш са још болнијом истином, да тој деци живот није само филм, већ да они на неки начин глуме себе и своје комшије. И да причу о скученом животу у енклавама, и они преживљају.

* Колико и овакве уметничке приче могу људима на Западу да отворе очи кад је у питању живот Срба на Косову и Метохији?

– Све треба чинити да се целом свету прикаже стварно стање. Без шминкања и маски. Ту и филм има велику улогу јер не прича језиком политике већ стварног живота. Ту сам и ја, да помогнем колико могу, као нека врста промотера филма, али и као спортиста. Морамо сви заједно да покажемо да на Косову и Метохији постоји мука која готово да не може да се види нигде другде у Европи.

* Као човек који је две деценије у Италији, јесте ли успевали у личним контактима да пријатељима, саиграчима, тренерима, познаницима, промените мишљење о Косову?

– То је ужасно тешко, јер се на Западу годинама сервирала искључиво једна страна трагичне косовске приче. Зато је то тема око које се, углавном, не разумемо, па о томе много и не разговарамо. Наравно, мени драги и блиски пријатељи препознају да кад причам о Косову, то чиним искрено и из душе.

* Какве се утиске однели у Италију из јужне српске покрајине? Изгледају ли Звечан и Косовска Митровица онако како сте замишљали?

– Провео сам читав дан са нашим народом, са децом, основцима, фудбалерима и можда звучи чудно, али сам стварно „напунио батерије“. Верујем да сам значио њима, али и они су и те како значили мени. Видео сам искрену наду и вољу тих људи да остану на Косову. Било је и много сународника који стварно живе у енклавама. Али, осетио сам да њихова срца нису омеђена тим несрећним границама.

* Донели сте поклоне у Звечан и Митровицу, а прискочили сте одмах да помогнете кад су велике поплаве погодиле Србију…

– Не желим да причам о томе. Радио сам оно што ми је била дужност. Ту сам увек за Србију!

* Зашто се у нашој земљи помоћ познатих и успешних често и са пуно зависти проглашава за „саморекламерство“?

– То је заиста лоша страна нашег менталитета. Моја филозофија је да је свачија помоћ добродошла. Да сви морамо да се удружимо кад је невоља, да збијемо редове, да изађемо једни другима у сусрет, да дамо колико можемо, да учинимо шта нам је дужност. Солидарност је много важна у тешким периодима за наш народ. Ако њу не будемо имали, а шта нам уопште друго и преостаје. Трудићу се увек да привучем и друге, кад треба да помогнемо.

* Побољшава ли се, макар постепено, имиџ Србије у Италији и Европи? Колико су спортисти успели да очисте сиву слику коју су политичари градили деценијама?

– Слика Србије сваке године све је лепша. То могу јасно да видим. Сигуран сам да су томе допринели и наши врхунски спортисти. Новак Ђоковић је права икона и тениски идол. У Италији је последњих година играло много наших одбојкаша, кошаркаша, а и ми фудбалери смо оставили траг. Свима је јасно да су Срби талентован и вредан народ. Било би добро да смо и сами уверени у то.

* Пратите ли догађаје у Србији?

– Наравно. Радујем се успесима и погађају ме трагедије. Као и људе у Београду, Крагујевцу или Чачку. Кад стигнем, погледам и утакмицу моје Црвене звезде, а дерби са Партизаном је под тачком – обавезно!

* На шта вам личи домаћи фудбал?

– Па, тешко ми је о томе да причам као човек који је пре 18 година напустио земљу. Није моје то да критикујем. Надам се да ћемо се вратити на европске стазе.

* Како то да су нам репрезентативци једни од главних полуга тимова у Лиги шампиона, а Србија ће тешко заиграти и на Европском првенству?

– До пре неку годину сам био у репрезентацији и то ни мени није било јасно. А многи су ме то питали.

* Стоји ли замерка да наши велики играчи изгарају у европским тимовима, а „чувају ноге“ у репрезентацији?

– Такве опаске су ме увек највише болеле. То једноставно није истина. Лично сам за репрезентацију давао и 300 одсто својих могућности и снаге, али једноставно није ишло. Не сумњам у вољу играча, али нешто не штима. А захтеви народа и публике и даље су огромни. Дубоко, ипак, верујем да ће ускоро доћи моменат кад ће се поклопити нека „хемија“ и када ће узлетети у пуном сјају и наши „орлови“.

* Играли сте у каријери са много играча из бивше Југославије. Да ли је сазрело време за неку нову – југословенску лигу која би овде подигла квалитет фудбала?

– Верујем да би могла да се формира, не југословенска, већ лига читавог региона, у коју би државе делегирале по три или четири екипе. Наравно, било би ту утакмица високог ризика, али сматрам да би и то био начин да постепено превазилазимо старе нетрпељивости. И кошарка је добар пример за то.

* Планирате ли да се вратите у репрезентацију или Звезду – сада као тренер или функционер?

– Као помоћни тренер у Удинезеу, посвећен сам екипи. Радим на себи, стичем нова знања, завршавам мастер за лиценцу. Као играч и сада као тренер, волим да напредујем корак по корак. Нисам од људи који би сада преузео неку обавезу, а да нисам сигуран да могу да донесем бољитак. Има времена, ако се у будућности вратим у Звезду и репрезентацију, сигурно ћу донети знање и искуство.

Тагови: Дејан Станковић, Енклава, Премијера, Срби, ФЕСТ