Бранислав Гулан: ГМО пред вратима Србије

ИСКРА на Фејсбуку

Српско семе је најпрофитабилнији део српског агробизниса и сада је на удару мултинационалних компанија

Фото: Pixabay

Сада је и дефинитивно јасно зашто Скупштина Србије отеже са стављањем на дневни ред допуне Декларације о генетски модификованим организмима (ГМО) и производима од ГМО, којом се тражи расписивање референдума на којем би народ одлучио да ли Србија треба да дозволи узгој и промет ГМО производа. Професор на Пољопривредном факултету у Београду, посланик др Миладин Шеварлић, каже да је допуну Декларације предложио у мају 2017. године на основу једногласних одлука четири петине општина у Србији, тачније њих 135, да не треба дозволити ГМО производњу, ни промет ГМО производа. Допуна није стављена на дневни ред скупштинског разматрања. Не сме се губити из вида да је то најбржи пут да се уништи једна земља, да јој се одузме национално семенарство. Када до тога дође и земља постане увозно зависна, онда она мора да буде у  колонијалном положају. Односно, економски зависна.

Од мишљења четири петине житеља Србије, очигледно, јаче је оно мишљење које заговара ЕУ у поглављу 30, које морамо да испунимо да бисмо наставили наш европски пут. А оно гласи да нам без пристанка на промет ГМО производа на српском тржишту нема уласка у Светску трговинску организацију (СТО), а без чланства у СТО, нема уласка у ЕУ. Србија је једна од 13 земаља у свету које нису чланице СТО. Србија већ две деценије покушава да постане чланица СТО и да се нађе у друштву више од 160 земаља. Захтев СТО јесте да се измени Закон о ГМО и дозволи промет, прецизирао је Љајић, напомињући да ми још нисмо ушли у процедуру измене тог закона, јер постоји отпор јавности. Српски закон о ГМО донет је 2009. године и он забрањује и производњу и промет ГМО производа.

Утицај мултинационалних компанија

Генетичар Миодраг Димитријевић, професор Пољопривредног факултета у Новом Саду, каже да је ГМО парадигма глобалног уређења друштва, јер се производња хране извлачи из националних оквира и прелази у руке малог броја мултинационалних компанија. „Познато је да, ко је независан у производњи хране, тај је и политички независан и то представља важан сегмент личне, националне и популационе слободе“, каже Димитријевић. Овако би, додаје он, десетак мултинационалних компанија да контролише свет, тако што би једини производили семе.

Миладин Шеварлић, уз то, указује да ГМО храна представља експлоатацију на чак три нивоа. „Експлоатишу се пољопривредни произвођачи продајом семена ГМО чија цена расте неупоредиво више од цене конвенционалног семена. Такође, реч је о везаној продаји тоталног хербицида базираног на канцерогеном лифосату који оставља врло штетне последице по биљке, животиње, земљиште, дакле угрожава се екосистем. На крају, коришћење ГМО хране штетно утиче и на њене конзументе“, каже Шеварлић. Он подсећа да се ГМО добијају укрштањем гена животиња са генима биљака или гена бактерија са генима биљака. То су потпуно атипичне врсте и нема говора ни о каквом природном складу, а Димитријевић напомиње да та храна на човека утиче и на генском нивоу, па оно што једемо може да мења нашу наследну основу.

Међутим, министар Расим Љајић сматра да би се препрека у вези са прометом ГМО могла превазићи тако што би он био одобрен законом, али и практично онемогућен увођењем ригорозних правила о контроли производа који улазе у земљу. „Ја сам сигуран да не би било промета ГМО и ако се измени закон, јер можемо да донесемо стриктна правила за тај промет која ће га учинити тешким“, објаснио је он.  Шеварлић не верује у ту причу. Подсећа да је сам Љајић признао да у Србији постоји промет ГМО, иако имамо закон који забрањује и промет и производњу. Дакле, закон није поштован. „Како онда да верујемо да ћемо, када променимо закон и одобримо промет ГМО, то спречити подзаконским актом, када нисмо могли законом“, изричит је професор Пољопривредног факултета у Београду.

Татјана Бранков, доцент Економског факултета у Суботици, која је докторирала на тему ГМО, каже да је семе симбол слободе једне државе, а да су студије које тврде да је ГМО храна безбедна, углавном наручена истраживања која су спонзорисале мултинационалне компаније. „Ја бих волела да престану да нам понављају мантру да је на слободном тржишту забрањено интервенисати, јер то апсолутно није тачно. Све развијене земље на неки начин штите своје произвођаче“, каже Татјана Бранков. Она указује да је један од основних циљева управљања агропривредом неке земље достизање одређеног нивоа самодовољности у производњи хране.

Подсећа како је било страшно у Србији под санкцијама, али би, каже, било много горе да нисмо били у високој мери самодовољни у производњи хране. „Са нама нешто заиста није у реду, уколико ми наше тржиште препустимо страним компанијама, а то је процес који се већ дешава. Од 2000. године на овамо, наши светски познати институти – Институт за кукуруз из Београда и Институт за ратарство и повртарство из Новог Сада – губе тржишну позицију. А имају више под 1.500 створених сорти и хибрида разних култура. Све то што је створено у ове две институције од националног значаја, доказало се у овим временима. Посебно за време суша, показали су боље резултате на овом поднебљу од увозних сорти и хибрида. У последњих неколико година на тржишту семена кукуруза доминира мултинационална компанија ‘Пионир’. Ако се тако настави, за двадесетак година ће потпуно нестати домаћа семенска индустрија“, упозорава она.

И Димитријевић се пита: зар треба да дезавуишемо сопствену производњу класичног семена која је светски позната и призната, да бисмо узели туђи производ без технологије? Шеварлић, као и агроекономиста Милан Простран, сматра да Србија управо треба да очува „злата вредан статус генетски немодификоване земље“, пре свега, соје и кукуруза и њихових прерађевина које имају јако добре референце и великим делом их извозимо, најчешће у ЕУ. Свега 2,1 одсто соје и око 20 одсто кукуруза потиче из држава које нису произвођачи ГМО. То значи да земље као што су Русија, Мађарска, Украјина, Србија, све што произведу могу да продају без проблема. Шеварлић сматра да ће са дозволом промета производа ГМО странци дампишким ценама освојити 60 одсто тржишта пољопривредно-прехрамбених производа. Тржиште ћемо, како каже, не продати, него предати. „Моја процена је да ће релативно ’плитко‘ тржиште пољопривредно-прехрамбених производа у Србији са око три милијарде евра бити заузето увозним производима ГМО, чиме ћемо погоршати спољно-трговински биланс Србије, а и здравствену сигурност потрошача“, каже он. Као и Простран, и он објашњава да су наши потрошачи углавном слабије платежне моћи и да нису довољно информисани, тако да ће куповати јефтиније, не водећи рачуна о последицама. А дугорочно, оне доносе конфронтације произвођача и потрошача. Произвођачи ће се питати зашто се дозвољава увоз јефтиних ГМО производа у Србију, а њима није дозвољено да их гаје, објашњава Шеварлић. Димитријевић, уз то, напомиње да је велико питање у којој мери СТО уопште има кредибилитет да тражи да се у нашој земљи обавља промет ГМО хране, када на пример Мађарска, која је чланица СТО, у Уставу има баријере за улазак ГМО хране у ту земљу. И није једина. То што Русија није дозволила ГМО није било препрека да ипак уђе у СТО. Штавише, руски председник Владимир Путин потписао је закон који забрањује ГМО производе, осим у експерименталне сврхе.

Сопствена штета

Српско семе је најпрофитабилнији део српског агробизниса и сада је на удару мултинационалних компанија. Нама се деценијама уништавају институти. Уместо да развијамо семенску производњу која није ГМО, ми све чинимо на сопствену штету, против сопствених интереса. Пошто сам почасни професор Волгоградског универзитета, каже Шеварлић, имао сам прилику да разговарам с тамошњим замеником губернатора и с председником Трговачке коморе волгоградске области. Они су ми рекли да су на том подручју српским семенима засејавали пола милиона хектара. Замислите који је то извозни приход. Чак смо имали и копију нашег Института за кукуруз из Земун поља у Руској Федерацији – исти такав центар за дораду семена који је сарађивао с нашим институтом. Они су још увек заинтересовани за сва наша семена.

Извозници семена, постали увозници!

Увозно семе потискује домаће на уштрб квалитета. Семенарству се поклања велика пажња у свим државама у којима је производња хране један од приоритета. Посебна пажња се поклања семенарству у државама које имају успешне институте у области оплемењивања биљака и које значајан део семена својих сорти и хибрида извозе. По речима проф. Мирослава Малешевића, стручног саветника у компанији “Best seed producer (BSP)”, која у Србобрану има један од највећих дорадних центара у Србији, наша држава је све до 2016. године била значајан извозник семена, али су се околности у последњих пар година значајно промениле. Имали смо извоз семена који је значајно превазилазио увоз, тако да је суфицит у међународној трговини са 30 милиона долара у 2012. години, пао на свега 1,9 милиона долара у 2015. Ствари су се по домаће произвођаче додатно погоршале  2016. године када је Србија постала увозник семена, а остварени дефицит у трговини је износио чак 19,4 милиона долара. То је прилично драстичан преокрет у јако кратком периоду, каже проф. Малешевић. Тако смо ми на путу да од извозника, постанемо увозници семена. То није добро.

По његовим речима, домаће сорте и хибриди и даље имају веома добар рејтинг у иностранству, али их на домаћем тржишту потискују  увозници семена. То се посебно односи на хибриде кукуруза и сорте пшенице. Да ли је то оправдано, велико је питање. Поређења потенцијала за принос страних и домаћих сорти у непристрасним огледима, које спроводи Сортна комисија Министарства пољопривреде, или код самих произвођача, показују да су домаће сорте веома конкурентне по приносу, а да су супериорне када је у питању квалитет. То најбоље илуструје пример пшенице. Тренутно се у производњи налази више од 100 сорти (од 183 које се налазе на сортној листи). Доминирају интродуковане сорте, из различитих европских селекционих кућа. На жалост, преко 80 одсто гајених сорти имају низак потенцијал за квалитет зрна, али по приносу имају малу предност над квалитетнијим сортама. Квалитетне сорте су углавном домаћег порекла, преко 96  одсто, док су квалитетније сорте иностраног порекла  заступљене са око четири одсто. Иако их на сортној листи има, оне немају предност по приносу у односу на домаће. Баш због свог квалитета најтраженије сорте су „Симонида“, „Звездана“ и старије сорте „Победа“ и „Ренесанса“, каже др Раде Јевтић, руководилац за стрна жита у Новосадском институту за ратарство и повртарство.

Подаци о количини новца која се сваке јесени и пролећа издваја за сетву, јасан су показатељ да је семенарство уносан посао, а то показују и бројни регистровани одржаваоци страних сорти, који купују основно семе у иностранству и дистрибуирају га у Србији, везујући промет семена са прометом пестицида. Они на тај начин постају конкурентнији од домаћих семенских кућа, а таква ситуација на тржишту има неповољан утицај и на наше Институте, који су ствараоци хибрида и сорти тражених у свету. Никако се не сме занемарити агресивни маркетинг, посебно код мултинационалних компанија… Иако произвођачи сами обављају избор сорти, тржишни амбијент је крајње неповољан за произвођаче пшенице због ниске откупне цене, а произвођачи су остали без подстицаја за примарну производњу. На тржишту пшенице не постоје разлике у цени према технолошком квалитету зрна, тако да се намеће борба за што виши принос и то иде на руку страним сортама и њиховим заступницима.

Семе таванка

Као епилог таквих односа на тржишту, просечан квалитет српске пшенице је опао, па је мањи и интерес купаца из иностранства за нашу пшеницу, а исто важи и за домаће брашно, објашњава проф. Малешевић. Он указује и на додатни проблем који представља све масовнија употреба недекларисаног семена код пшенице, као и код соје. Процењује се да је у текућој пољопривредној сезони, преко 60 одсто површина засејано „семеном са тавана“. Овај проблем угрожава и обесмишљава семенарство код самооплодних биљака, а индиректну одговорност сносе и државни органи који су донели Закон о семену, али га не спроводе, о чему сведоче бројни нерегистровани дорађивачи, неконтролисана продаја фунгицида за дезинфекцију семена у малим паковањима. Дакле, раст употребе недекларисаног семена наноси штету свим актерима у ланцу производње пшенице. Да се у Србији стварају и производе високородне сорте пшенице, најбољи доказ је да рецимо суседна Мађарска купује сорту „Симониду“ и сеје је на својим њивама. После  тога, ту пшеницу извози и у Србију, као побољшивач за исхрану!

Министарству пољопривреде Србије упућен је предлог у коме се предлаже пооштравање казнених мера за прекршиоце Закона о семену у делу о доради семена. Једна од мера која се препоручује јесте и увођење неке врсте подстицаја за сетву квалитетнијих сорти и за употребу декларисаног семена. И у “BSP”, основаном 2009. године, који је дораду и паковање семенских стрних жита, кукуруза, уљарица и других култура на најсавременијој опреми развио у запуштеним халама србобранског “Елана”, кажу да очекују позитивне помаке када је домаће семенарство у питању. „Ми са капацитетом дораде од око 400 тона семенске пшенице на дан, јесмо један од регионалних лидера, а и наши други капацитети су на нивоу великих европских компанија. Управо због тога, као и због 12 златних медаља за квалитет са Новосадског сајма, имамо и одговорност према произвођачима и то како у смислу што бољег семена које им испоручујемо, тако и у смислу да предлажемо решења која ће допринети конкурентности домаћих сорти, а тиме посредно допринети и развоју наше пољопривреде“, кажу у „BSP“.

У циљу успешнијег решавања проблема у домаћем семенарству, недавно је покренута широка акција ка Министарству пољопривреде. Иницијативу су покренули компанија “Best seed producer” из Србобрана заједно са Институтом за ратарство и повртарство, Институтом за кукуруз Земун Поље. У документацији која је упућена Министарству пољопривреде се између осталог предлаже да министарство објави листе сорти по припадности технолошкој групи, како би произвођачи на почетку производног процеса знали шта их очекује у моменту продаје пшенице. Убеђени смо да би ова мера утицала на укупан квалитет пшенице у Србији. Наиме, пошто је сорта носилац и приноса и квалитета зрна, приликом поступка регистрације у Сортној комисији Министарства, испитује се и њен потенцијал за технолошки квалитет зрна и ти параметри се морају узимати у обзир.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Макроекономија, 20. 5. 2020)

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.