Андреј Иљич Фурсов: Русија ће увек бити уз Србе

Руски историчар и филозоф, директор Института за системску и стратешку анализу Андреј Иљич Фурсов боравио је у Србији на позив Института за европске студије и одржао серију предавања у Београду и Новом Саду на тему актуелних светских збивања и епохалних историјских промена којима сведочимо.

Оно што се без сумње може потцртати, сматра Фурсов, јесте да се pax americana неминовно круни, те да Американци “нису били спремни за рат са Русијом”.

Из дана у дан, пораз Запада у Украјини чини се све неминовнијим. Да ли видите било какав простор за споразум Русије са Западом, по окончању овог сукоба, могућност за неку “нову Јалту”?

Историја има непредвидиву ћуд. До овог тренутка, не видим простор за било какву нову Јалту, или било какав сличан споразум између Русије и Запада, али то не значи да се таква могућност неће појавити у наредна два или три месеца. Видимо како се ситуацију у свету мења муњевитом брзином. Погледајте само Блиски исток.

Изнели сте неколико пута предвиђање да ће се по завршетку сукоба у Украјини нови фронт Запада према Русији отворити у Централној Азији. Како стоје руски интереси у овом региону, нарочито пошто одређени западни медији сеире над сваком могућношћу удаљавања Русије и, у првом реду, Казахстана?

Руски интереси у ЦентралнојАзији су стабилно осигурани.

Подсетио бих вашу публику на етапу која је у историји позната под именом “велика игра”. Тај назив “велика игра” сковао је (британски) пуковник Коноли, неких педесет година пре Радијарда Киплинга коме се обично приписује да је кумовао овом историјском процесу.

Учесници старе “велике игре” били су Руска и Британска империја. Данас је ситуација много компликованија у новој “великој игри”. Поред Русије и Велике Британије, ту су и Сједињене Америчке Државе, Иран, Турска, Кина, па чак и Индија и Пакистан. Ту су и транснационалне компаније и криминални синдикати.

Сигуран сам да ће у тренутку руске победе на украјинском фронту наши западни “партнери” створити проблеме у Централној Азији. Американци су већ преместили три групе пакистанских талибана у северни Авганистан. Проблем је што, за разлику од авганистанских талибана које интересује само Авганистан, пакистанске талибане интересује да предузму џихад у читавој Централној Азији. Они су песница Англосаксонаца усмерена против Русије.

У том погледу, најрањавији је Туркменистан. Туркменистанску границу не брани туркменистанска војска, већ Узбеци, а узбечки одреди су много слабији од пакистанских талибана. Следећи велики проблем за Русију је Централна Азија.

Али, у свему томе постоји једна добра вест. То не би био проблем само за Русију, већ и за Кину. Интереси Кине и Русије се ту потпуно поклапају, и никако ни једнима, а ни другима, није у интересу дестабилизација региона.

Споменули сте Конолија који је изгубио живот у Бухари. Умро је за Империју. И 19. век је био време великих британских империјалиста, као што су Сесил Роудс и Алфред Милнер. После њих, десио се пренос моћи од Британије према Америци, али чак ни у оно време Англоамериканци нису били способни да спроведу велике пројекте као што је пруга Кејп-Каиро. Да ли су за то способни данашњи империјалисти, који ратују против сопственог народа, сопствених канона и цивилизације?

Да, судбина (Артура) Конолија је заиста занимљива. Он је послат у Бухару да спаси једног британског официра, свог колегу, кога је емир Бухаре ухапсио. Међутим, бухарски емир је ухапсио и Конолија, и бацио га у зиндан, чекајући вести из Авганистана. Када је сазнао да су Авганистанци победили Енглезе, убио их је обојицу.

Но, знате, као што се показује на Конолију, велики пројекти, пројекти империјалиста, не зависе само од оних који су за кормилом, већ и од оних који пружају отпор. Ако пажљиво читамо Клауса Шваба, видимо да је уплашен. Прво, уплашен је од отпора обичног становништа. Друго, њему је време непријатељ, па захтева што бржи прелазак на поредак “нове нормалности”. Трећи страх му се већ обистинио, јер је сам рекао да његови пројекти не могу бити приведени крају, ако једна од великих сила, дакле Русија, Кина или Америка, иступе из спровођења плана.

Америку су вратили на колосек збацивањем Трампа, али је Америка сада на ивици грађанског рата. Кина игра сопствену игру, а Русија је од фебруара 2022. ван Швабове игре.

Мада, ситуација није тако црно-бела. На пример, Русија се опире глобализацији, али пристаје на мантру о зеленим политикама. За Кину важи исто. Но, то је одлика ових великих прелазних историјских етапа. Ново и старо су међусобно испреплетени, и тешко је разумети шта је нова супстанца у старој форми, и обрнуто.

Говорите о Русији, Кини и Америци, а видите ли Европу као играча од значаја у свим тим великим играма које тек следе, или чак можда простор за европско ослобађање од америчког утицаја?

Не, Западна Европа је осуђена да од некадашњег језгра постане полупериферија светског система. Англосаксонци настоје да убију европску средњу класу, и није случајно да су Британци напустили Европску унију. Двадесете године овог века биће посвећене убијању средње класе Западне Европе. Након тога, главно ће питање бити чија ће средња класа бити уништена наредна. Та друштва, која планирају они о којима смо причали, заправо су друштва која социолози називају “друштвима 80-20”. Зашто? Зато што их чини 20 одсто богатих и 80 одсто сиромашних. Средња класа је луксуз везан за један веома кратак историјски период.

Знате, Хемингвеј је написао једну причу која се зове “Кратки срећни живот Френсиса Макомбера”. Тако сам ја један чланак назвао “Кратки срећни живот средње класе”. Средња класа је постојала педесет, шездесет, седамдесет година, али са становишта високе класе у позном капитализму, она не сме да постоји.

Тако ће питање наредне деценије овог века бити чија ће средња класа следећа бити уништена. Избор ће бити између кинеске и америчке средње класе, али мислим да ће бити изабрана америчка средња класа. Кинези су доказили да могу ефикасно да контролишу своју популацију, за разлику од Американаца. Американци су наоружани, Американци су необузданији. Мислим да ће људи које називамо Демократском партијом бацити људе као што су они у покрету “Црни животи вреде” и сродним организацијама на белце. Биће то грађански рат, а резултат ће бити тај да ће сви бити сиромашни, и црни и бели.

Да ли сте сагласни са теоретичарима и историчарима са Запада, као што је Ендрју Бачевић, а који тврде да Америка нема никакву заслугу за распад СССР-а, већ да се радило о једном процесу који је изнутра довео до распада?

Нестанак СССР-а је компликованија прича, и од оне да га је Америка срушила, и од оне да је смрт дошла изнутра.

Крајем шездесетих година двадесетог века, у СССР-у се окупила група људи који су веровали да Совјетски Савез треба да се интегрише у западни капиталистички систем. Пошто је Совјетски Савез био суперсила, веровали су да ће бити прихваћени као једнаки. Желели су још и да своју моћ конвертују у богатство, иметак. Али, да би то урадили, било им је потребно да буду интегрисани у светско тржиште.

Са друге стране, Запад није могао да уништи СССР без подршке ових људи. Обично кажем, ни стотину идиота какав је био Горбачов не би могло да уништи Совјетски Савез. Био је то задатак појединих група које су желеле да постану део капиталистичког система на Западу. Али нису разумели да у том систему неће бити третирани као једнаки од стране ових људи који су контролисали свет већ 300 година.

Американци нису желели да униште СССР, али су Британци, Кинези и од 1990. Немци то желели. Био је то сукоб између Американаца, којима је била потребна непријатељска фигура СССР-а, али ослабљеног, и Британаца. Британци су шездесетих формирали своје невидљиво финансијско царство, и желели су државу која би била инструмент њиховог финансијског система. То је требало да буде Кина, али да би то било могуће, било је потребно да СССР нестане. Тако да су разне групе имале интерес да СССР нестане.

Догодине следе избори у Америци. Видите ли Доналда Трампа, или неког другог америчког кандидата, као фигуру која је спремна да Америку “одлепи” од идеје о америчкој изузетности, и припреми Америку да буде један од актера у новом мултиполарном свету?

Не треба искључити могућност да до јесени 2024. године Бајден, или неко други ко би био на његовом положају, прогласи вандредно стање. Тиме би избори били одложени на неодређено. Такође, неки кругови захтевају од Бајдена да прогласи ванредно стање под изговором климатске кризе. Пандемија ковида, или неког другог вируса, може трајати неколико година, максимално, али ове климатске промене, ове антропогенетске климатске кризе могу потрајати деценијама.

Цела ситуација у свету се може назвати епохом несигурне равнотеже. Довољно је, као на теразијама, да један лептир слети на једно место, и да поремети све односе. Врло је тешко имати било какве прогнозе, нарочито данас, када је свет у катастрофалном стању.

Имате ли, за крај, неку поруку за наше читаоце?

Српској браћи бих рекао оно што увек кажем и Русима. Срби треба да остану Срби. Треба да памте да су Срби и Руси стварни победници Другог светског рата, и да ће Руси увек бити на српској страни.