УМРО ЈЕ РАДОМИР АНТИЋ: ЈЕДИНИ СТРУЧЊАК КОЈИ ЈЕ ТРЕНИРАО СВА ТРИ НАЈВЕЋА ФУДБАЛСКА КЛУБА У ШПАНИЈИ

ИСКРА на Фејсбуку

(Радомир Антић) фото: М. Цветковић

          Преминуо је Радомир Антић. Наш Антара. Један од највећих фудбалских стручњака које је Србија имала отишао је у легенду. Оставио нам је успомену на својој бриљантној биографији. Пружио нам прилику да се радујемо што смо га познавали. Радомир Антић је једини фудбалски стручњак који је тренирао три највећа фудбалска клуба у Шпанији – Реал Мадрид, Атлетико Мадрид и Барселону. Са Атлетиком је постигао највећи успех, освојио је титулу првака државе и, у истој години, и Куп Шпаније.

Антић је рођен 22. новембра 1949. године у Житишту у Банату, од оца Јова и мајке Милке. Растао је, међутим, и школовао се у Титовом Ужицу, где су његови родитељи добили запослење, и где су дошли и он као шестогодишњак и старији му брат Драгомир. Његов ујак Радомир Бркић, пуковник по коме је добио име, био је народни херој Југославије.

Титово Ужице је, крајем шездесетих година прошлог века, имало сјајну фудбалску школу и изванредне појединце. Као средњошколац, учио је Техничку школу, Радомир се брзо уклопио са својим школским друговима у жеље омладинског погона Фудбалског клуба Слобода, у том периоду једне од најбољих фудбалских екипа у Србији и шире чије је утакмице пратило редовно по неколико хиљада навијача. У првом тиму Слободе Радомир Антић је заиграо са осамнаест година, 1967. године. Тренер му је био чувени Крешимир Араповић.

(Радомир Антић) фото: М. Цветковић

Колико је он имао жарку жељу да оде у већи клуб, очекујући даље напредовање, толико се на том плану ангажовао и тадашњи председник Слободе Глишо Кокора, познати ужички угоститељ, који га је 1968. године, као деветнаестогодишњака, лично одвео у београдски Партизан где је, као уосталом и са Црвеном звездом, имао добре односе као база тих великих српских клубова. Глишо је, наравно, одвео Антића у Партизан јер је у њему видео будућег зета. За Антића се удала Глишова кћерка Вера Кокора.

У Титовом Ужицу, тада економском, културном и спортском центру западне Србије, школовао се велики број  средњошколаца. Постојале су Техничка школа, Гимназија, Учитељска, Економска и Школа ученика у привреди. Фудбал је био најпопуларнији спорт, а затим и рукомет и кошарка. У Титовом Ужицу је тада постојао и Фудбалски клуб Први партизан, који је финансирало предузеће „Први партизан“ и који је своје утакмице играо на истом Градском стадиону на коме и Слобода, и имао велики број присталица. Истовремено, и ФК Јединство је стасавало у велики и квалитетан фудбалски клуб.

Фудбал је био у успону и у суседној Пожеги, одакле је у Слободу дошао Мирослав Павловић Павика, и у Ивањици, одакле је у Слободу прешао Петар Кривокућа, обојица касније узданице Црвене звезде и репрезентативци Југославије.

У Партизану је Радомир Антић провео осам година и одиграо 181. утакмицу, и са Вером добио двоје деце, сина Душана и кћерку Ану. У лето 1976. године из Партизана Антић прелази у Фенербакче из Истамбула у Турској, где за две године игра 28 утакмица и постиже два гола. У 1978. години прелази у Реал-Сарагосу у Шпанији, и бележи 57 наступа и седам голова. Из Шпаније одлази у Лутон крај Лондона где за истоимени фудбалски клуб од 1980. до 1984. године бележи равно 100 наступа и постиже девет голова.

Не треба заборавити да је Радомир Антић спасао Лутон од испадања из Прве Енглеске лиге. Постигао је одлучујући погодак четири минута пре завршетка последње првенствене утакмице, и то против Манчестер Ситија, који је, због овог Антићевог гола, испао из најјаче енглеске лиге.

Радомир Антић је имао један наступ за репрезентацију Југославије, и то у пријатељском сусрету против репрезентације Мађарске  (1 : 1), 1973. године.

Прве тренерске кораке направио је у Партизану, као помоћник Ненаду Бјековићу а затим и Фахрудину Јусуфију, двема легендама црно-белих, када је Партизан освојио титуле шампиона, а затим је био годину дана тренер младих категорија Партизана. Али, боравак у Шпанији с разлогом се Антићу учинио најбољим избором за наставак тренерске каријере. И због менталитета житеља ове земље, и због услова за напредовање.

Како се дисцилиновано понашао као играч, када су се његови младалачки изласци завршавали већ у 21 час и када је живео истинским спортским животом, тако је наставио и као тренер. У посебном сећању остаће му Реал-Сарагоса, не само зато што је у овој екипи играо две године већ и зато што је ту, 1988. године, први пут самостално водио екипу. Овом клубу препоручио га је тадашњи тренер италијанске Самбдорије, легендарни Вујадин Бошков који је у Шпанији био тренер мадридског Реала.

Сарагоса је ту сезону, са Антићем на челу стручног штаба, завршила на одличном петом месту, и пласирала се у Куп УЕФА. Као и док је играо, Антић је у Сарагоси остао и као тренер две године.

Његова блистава тренерска каријера започиње у марту месецу 1991. године, када је постављен на место првог тренера Реал Мадрида, заменивши на том месту чувеног Ди Стефана, једног од најбољих фудбалера на свету свих времена.

(Радомир Антић) фото: М. Цветковић

Реал је тада био „прикован“ за доњи део табеле, а Антић га је, у 12 утакмица, довео до трећег места, и с њим изборио пласман у УЕФА куп. Тада су за Реал играли шпански фудбалски великани Емилио Бутрагењо, Фернандо Јеро, Мичел, Санчез, Хаџи, па и партизановац Спасић и други.

Најбољу оцену Антићевог вођења екипе Реала дао је 1991. године Емилио Бутрагењо у интервјуу тиражној „Експрес политици“ из Београда. На моје питање шта је то Антић учинио да до те мере стимулише екипу да за 12 кола из доњег дела табеле стигну до другог места, Бутрагењо је одговорио: „Он је једини тренер који ми није опсовао мајку“. Сам Антић ми је на изјаву Бутрагења показао читаву библиотеку књига психологије, највећих европских стручњака, које је прочитао да би пронашао начин како да се односи према својим фудбалерима и на тренингу, и на утакмицама, и у приватном животу.

У наредној сезони, у којој је на Антићево инсистирање доведен као појачање талентовани Луис Енрике из Спортинг-Хихона, и Роберт Просинечки, председник реала, чувени Рамон Мендоза, одлучио је да доведе Леа Бенхакера за спортског директора клуба. Бенхакер није био задовољан Антићевим вођењем екипе. Отпустио га је у јануару 1992. године, иако се Реал у том тренутку налазио на првом месту са седам бодова предности у односу на другопласирану Барселону, док је у Уефа купу био већ изборио четвртфинале. Бенхакер је тада дошао на Антићево место, и предност Реала од седам бодова се истопила, а Барселона је освојила титулу првака Шпаније.

После развода са Реалом Антић преузима Реал-Овиједо, који је био у незавидном положају. Захваљујући овом неуморном Ужичанину Овиједо је завршио сезону изнад зоне испадања. У лето 1993. године Антић је у Реал-Овиједо довео Славишу Јокановића из Партизана, и с њим овај клуб осваја солидно десето место. У наредној сезони у Реал-Овиједо Антић је довео и Просинечког који је тада већ био склон честим повредама. И те године Овиједо је био девети, а Антића „јури“ Валенсија с којом су трајали разговори и у тренутку када је стигла веома примамљива понуда од мадридског Атлетика.

– Овај клуб се не одбија, – поручио је Радомир Антић те 1995. године.

Екипу Атлетика водио је од 1995. до 1998. године. У првој сезони овај тим ће изборити опстанак у лиги, и то у последњем колу, али ће следеће године, након извршене селекције за наредну сезону са 35 на 20 фудбалера, и са довођењем једног броја играча, међу којима се нашао и млади играч Партизана Милинко Пантић који је дошао из Паниониса у мадридски клуб, остварити бриљантну сезону. Освојиће дуплу круну. Атлетико Мадрид је са Антићем и Милинком Пантићем (у клубу су тада били Дијего Симеоне, Каминеро, Кико и други) већ после другог кола засео на врх табеле, и није га испуштао до краја првенства.

Предвођен Антићем, где је Милинко Пантић као голгетер имао бриљантну сезону, Атлетико Мадрид је у 42. одигране утакмице те сезоне примио свега 32 гола, а постигао – 58. Те голове постигла су петорица играча – Пенев, 16, Симеоне, 12, Кико, 11, Пантић, 10, Канаваро, 9. Исте сезоне Антић је са Атлетиком узео Куп краља, победивши у финалу Барселону, поготком Милинка Пантића. Тада је клуб одлучио да њима двојици, за постигнуте успехе, у кругу стадиона Атлетико-Мадрида постави спомен бисте.

Како то обично бива, у Атлетику су желели још боље резултате. Председник клуба Хесус Хил је намерио да појача екипу за следећу сезону, али је тај покушај био безуспешан, због чега ће он сменити Антића и на његово место довести Италијана Сакија. Више то није бо онај Атлетико с којим је Антић освојио дуплу круну. У сред сезоне 1998/99 Антић је враћен на место шефа стручног штаба Атлетико Мадрида. Он је покушао да заустави посрнуће тима, али није успео. Атлетико је испао из Прве лиге, а у финалу Купа краља изгубио је од Еспањола.

Антић је 2000. године поново преузео Реал-Овиједо, и водио га и наредне, 2001. године,а 2003. нашао се на кормилу Барселоне. Већ наредне, 2004. године, он преузима Селту-Виго. Остаће уписано да је два пута водио тимове у финалу Лиге шампиона. У периоду од 2008. до 2010. године Антић је био селектор репрезентације Србије. Успео је да Србију одведе на Светско првенство 2010. године, у Јужноафричкој Републици, а 2012. и 2013. године окушао се као тренер и у Кини где је водио Шандонг Луненг. Био је изванредан радио и Тв коментатор,  што му је било омиљено занимање последњих година.

 

СВЕТИСЛАВ ТИЈАНИЋ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.