Није битно колико пута паднеш, већ колико брзо устанеш. Реченица је коју смо слушали много пута, а која може у потпуности да се примени на оно кроз шта је Новак Ђоковић прошао у претходном периоду.
Доживео је веома тежак ударац на Ролан Гаросу, Стен Вавринка га је потпуно заслужено победио и ове године распршио његове снове о освајању јединог грен слема који му недостаје. Мало ко би заиста после тако силовитог ударца могао да се опорави, али не и један човек – несаломиви Ноле.
Дошао је у Лондон, без иједног припремног турнира и сигурним корацима прешао до друге недеље. Није имао ниједан изгубљен сет до осмине финала и окршаја са Кевином Андерсоном (Јужноафричка Република). Високи играч га је прописно намучио, није био предалеко ни од сензације, али је у тешким моментима меча Новакова снага одиграла кључну улогу.
А, да се то не понови, био је много озбиљнији у четвртфиналу и полуфиналу, где је “самлео” Марина Чилића (Хрватска) и Ришара Гаскеа (Француска) и дошао до финала са човеком који је једна од икона Вимблдона – Роџером Федерером (Швајцарска).
Није добро започео меч Новак, био је стегнут, слао кратке ударце, показивао можда и превише поштовања према ривалу, па је на семафору стајало 3:1 за Швајцарца… Међутим, од тог момента као да се нагло “пробудио”. Почео да “гађа” линије и углове, да излази на мрежу, а све је дошло на своје место у тај-брејку првог сета. Други сет, наставак приче, овог пута прегршт прилика за Србина, чак седам пропуштених сет лопти и практично поклоњен сет противнику.
За разлику од прошле године, када је у финалу Отвореног првенства Енглеске био видно уздрман када је Роџер добио четврти сет, овог пута друга прича. Тотална доминација, изузев другог гема трећег сета на терену је постојао само један играч. Тенисер који је на крају апсолутно заслужено подигао пехар на најпрестижнијем турниру на планети.
Али, није само то важно, оно што је можда још битније јесте чињеница да овај тријумф представља почетак, или наставак, у зависности од гледишта, доминантности Новака Ђоковића.
Када ни човек који је један од симбола Вимлбдона није успео да дође ни близу шансе за победу, а камоли победе у „својој кући“. Шта тек онда да траже Раонић, Вавринка, Нишикори, Димитров или остала три члана “велике четворке” Федерер, Мареј и Надал.
Поготово када се узме у обзир да сада следе припремни турнири за Ју-Ес опен, а затим и последњи грен слем сезоне. Све то на подлози која највише одговара српском асу, подлози на којој има најбољи проценат тријумфа…
Следе турнири у Монтреалу, Синсинатију, а на крају као “шлаг на торту” на том континенту и Отворено првенство Америке, а шта тек рећи за такмичења у Кини. Уколико га заобиђу повреде и настави да игра на овом нивоу, велике су шансе да Новак подигне пехаре на свим тим турнирима и тако још једном потврди ко је владар светског тениса.
Тријумфом на Вимблдону је Новак остварио још једну “слатку победу” и то над британским медијима. Исти они новинари који су на почетку турнира оптуживали Ђоковића и Бекера да варају, који су пре финала “из нафталина” извукли причу о Срђану Ђоковићу и једном српском коментатору су после тријумфа кренули да се “додворавају”. Па је тако “Би-Би-Си” имао текст под насловом “Момак који није урадио ништа лоше”, “Гардијан” је ставио “Ђоковић завршио еру велике четворке и остао да стоји сам”, “Дејли мејл” је написао да је “Новак уништио журку у Федереровој кући и да је однео пехар”…
Дакле, исти они који су се бавили ударцима “испод појаса” су одједном кренули са хвалоспевима…
Још пре почетка меча је било јасно да ће публика бити на страни седмоструког освајача Вимлбдона Роџера Федерера, али су и они претерали у неким тренуцима са звиждуцима и навијањем за Швајцарца у финалу. Но, успео је Новак да буде јачи и од њих и од Роџера и да трећи пут подигне трофеј у Лондону.
Тагови: Велика Британија, Вимблдон, Новак Ђоковић, Роџер Федерер, Тенис