КАД БРИТАНИЈОМ ЗАГРМИ: Новак Ђоковић је лош момак који није урадио НИШТА погрешно

Били смо, онако малтене колективно, изнервирани када је протекле седмице један британски, уједно један од најчитанијих светских таблоида, преувеличао догађај са Вимблдона, направивши од Новака Ђоковића човека који иде около и плаши скупљачице лопти. Сада, после нове Новакове титуле на најпрестижнијем турниру, и то победом у финалу над Рождером Федерером, човеком који је седам пута баш ту подизао пехар, Британијом одјекује једна посве другачија порука.

Преносимо вам текст уредника спортске рубрике британског јавног медијског сервиса (ББЦ) Тома Фордиса:

Зашто Новак Ђоковић заслужује више поштовања?

Победнику иде плен. За Новака Ђоковића, после тријумфа у четири сета над Роџером Федерером, иду и ‘изјаве саучешћа’.

Није то нека инстиктивна, емотивна реакција када неко управо освоји девету гренд слем титулу и успут заради 1,8 милиона фунти. Али, Федерер је краљ под сунцем Централног терена, а човек који га скида са трона мора да носи терет који је, колико неизбежан, толико и неправедан.

У недељу је 33-годишњи Федерер, седмоструки шампион имао, као подршку, уз себе сваког човека, жену и елегантно обученог редара, јер је покушавао да победи и преседане и минуле године.

То је оставило Ђоковића, актуелног шампиона, светског броја један, у ситуацији да је најусамљенији човек у југозападном Лондону, да буде сматран хладнокрвним убицом Федерерове бајке и човек који остварује романтичне снове присталица који га воле.

Шта може Новак… Он је лош момак који није урадио ништа погрешно. Није он узео слаткиш од детета, или отказао Божић, или конструисао зрак смрти који је усмерен ка највећим градовима планете. Не, он је превазишао на вечним листама неке од највећих гренд слем шампиона: Андреа Агасија, Џимија Конорса, Ивана Лендла, нашег драгог Фреда Перија. Има два више гренд слема од Џона Мекинроа, три више од Штефана Едберга и сопственог тренера Бориса Бекера. Ни Бјерн Борг му није далеко.

А он је то урадио наступима без грешке – са таквом прецизношћу удараца од којих се, малтене у сваком поену, дизала боја којом су означене линије. Урадио је то са снагом која је терала Федерера да буде сведен на простор на који то Новак жели. Урадио је то са снагом која је терела Роџера да јури и повлачи се. Урадио је то са таквом брзином и интензитетом у одбрани, да ривал мора да изведе неколико директних поена, пре него што заиста освоји поен.

У једном тренутку, када је Федерер при 1:1 у сетовима, уз брејк заостатка у трећој деоници извео сјајан лоб, са једног седишта из дела трибина за који су улазнице биле јефтиније, чуло се „Ти си геније, Роџере!“. Али, шта је онда Новак, који је победио Федерера у два узастопна вимблдонска финала, а који је освојио четири гренд слем титуле од Роџерове последње?

Ђоковић је чудо ове ере жестоке конкуренције, момак који није само напредовао у другој половини златних каријера Федерера и Рафаела Надала, већ био јачи и од свежијих ривала, као што су Енди Мареј и Стан Вавринка, који су се такође борили за примат.

А опет, он испадне негативац наспрам тих китњастих хероја, као злокобни Теренс Стемп у другом делу Супермена, не баш као „Генерал Зод који је сада Генерал Ђок“. Да поновим – он је заслужено тријумфовао.

Очекивала се изједначена борба, јер је њих двојицу само једна победа делила после 39 претходних мечева, а резултат је био 6:6 у последњих 12 гренд слем сусрета. И, на моменте је и било изједначено, јер је квалитет тениса који су приказали доказао да су баш они – двојица најбољих на свету. Нарочито се то видело у чудесној другој деоници у којој је Федерер спасао седам сет-лопти и некако се искобељао до – изједначења.
Али, иако је егал могао да се примети на семафору, није било баш уједначено на терену. Не велике, не и константне, разлике су постојале у кључним поенима и критичним разменама ударцима.

У првом сету, који је изгубио, Федерер је погодио само 59% првих сервиса, наспрам 85% колико је имао у савршеном полуфиналном наступу против Мареја. Направио је 11 неизнуђених грешака, Ђоковић само три, а притом је Швајцарац код сет лопте за његовог ривала – направио двоструку сервис грешку.

Главни разлог због ког је послао Мареја кући после три сета је била снага коју му је доносио тај први сервис, док се Мареј наслађивао дугим разменама удараца. Само их није било много. А да би победио Ђоковића, Федерер је морао да задржи тај ниво. Уместо тога, морао је да се повуче, и то у онај простор у који га је шампион сатерао.

Федерер је имао шансе. Баш онакве какве је, на врхунцу своје каријере, користио. Направио је брејк ‘са нулом’, а онда… Онда је, као тенисер који је у првих 12 дана турнира дозволио ривалима само четири брејк шансе, доживео брејк већ у наредном гему. Потом су се десиле две Роџерове сет лопте код резултата 6:5. Оба пута Ђоковићев сервис се показао као незаустављив, као што је дубина његових форхенда успела да га спасе и доживљеног брејка у другој деоници.

Роџер је навикао дао контролише темпо вимблдонских финала. Али, овога пута, када су његови сервиси враћани под његове ноге, његов тајминг је био поремћен, а аура му је нестала.

Ђоковић није требало да дозволи да му се онај други сет измигољи. Видевши да се то ипак десило, вратио се у још оштријем издању, малтене за секунд правећи брејк шансе, од којих је једну и искористио у трећем гему. И, када је киша прекинула финале на кратко, чинило се да долази лепше време за Федерера. Јер, исто му се десило 2012. против Мареја, па се после прекида вратио на терен, освојио два наредна сета и подигао трофеј. Ђоковић је, међутим, као неко ко је отпоран на таква знамења и такве ‘срећне завршетке’, успео да га онемогући у томе.

У трећем сету, Новак је изгубио само шест одсто поена на своје прве сервисе. У четвртом је опет сломио свог ривала са 12 директних поена, освајајући малтене половину поена на сервисе супарника, терајући га да се изнова и изнова повлачи.
На крају, 35 неизнуђених грешака потекло је са некада савршеног рекета – Федерер је деловао и истрошено и збуњено, јер је нестала његова стара магија.

Таква је била Ђоковићева моћ, која је терала Федерера да малтене у сваком поену трчи бар за метар више од млађег супарника. Роџер није баш деловао као званично најстарији тенисер који је у последној 41 години дошао до мушког финала Вимблдона, никада то и не би могло да му се деси, али његови прави поштоваоци знају да је све ово овако било, ма колико да су се прижељивали још једно, последње чудо.

Та жалост неће трајати дуго.

А Ђоковић заслужује више.

И, у наредним годинама, требало би то и да добије“, закључио је спортски уредник ББЦ-а.

Тагови: Британија, Вимблдон, Новак Ћоковић, Тенис