БОЈАН ЗДЕЛАР, ШАМПИОН ЕВРОПЕ: Слушао сам химну после сваког тренинга

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Лична архива

– Уз химну, редовно сам слушао “Ој Косово, Косово”. То је још једна песма која код мене буди снагу, вољу и жељу да се истраје. Знао сам да, бранећи боје Србије у исто време браним и наше Косово и Метохију. Лично сматрам да је то наша земља, да нема места одмору када се ради о њој и да сам као човек и као спортиста дужан да урадим  нешто за наше Србе који тамо опстају. Ова победа је нешто највише што сам могао и за њих да учиним, каже шампион Бојан Зделар

Деветнаестогодишњи Митровчанин Бојан Зделар нови је шампион Европе у кајаку једноседу на 1000 метара у конкуренцији такмичара до 23 године. До златне медаље у чешким Рачицама, Боја је стигао убедљивом вожњом у финалу које је извеслао за 3:28.015, што је најбрже време икада извеслано у финалима Европских првенстава.

Наступ у Чешкој био је пети на европским шампионатима. Први пут је наступио 2015. године, као најмлађи такмичар и већ тада се видело да има потенцијал за најсјајније одлична. До сада, Бојан је иза себе оставио пет шампионата старог континента. На њима је освојио шест медаља: једну златну, две сребрне и три бронзане, као и две медаље са Светског првенства. 

– Ово је најуспешније европско првенство за мене и најбоље искуство које сам имао, каже у разговору за наш портал Бојан. – Сваки пут када идем на оваква такмичења промишљам да ли сам спреман, да ли ће резултат бити добар и да ли ћу имати снаге да издржим. У Чешкој је све било као што сам планирао, резултат је био сјајан. Први пут сам победио на оваквом шампионату и остварио сан да на највишем постољу слушам нашу химну. 

Да ли та химна другачије звучи на победничком постољу?

Током припрема слушао сам је стално. Након сваког тренинга сам је пуштао, како бих се подигао и појачао психолошке капацитете. Била ми је најбољи мотив и најбољи лек за одмор и опуштање у исто време и чини ми се да је тада била лепша. Када сам се попео на постоље, нисам био емотиван колико сам мислио да ћу бити. Нисам чак ни плакао, а мислио сам да хоћу. Вероватно сам сузе потрошио на тренинзима, пошто сам, искрен да будем, умео да оплачем док сам је слушао. Увек сам мислио и сада мислим да нема ништа лепше од борбе за своју државу, химну и заставу. Знате, иза тога се крије много више од “обичних” симбола и у томе и лежи њихова снага. Уз химну, редовно сам слушао “Ој Косово, Косово”. То је још једна песма која код мене буди снагу, вољу и жељу да се истраје. Знао сам да, бранећи боје Србије у исто време браним и наше Косово и Метохију. Лично сматрам да је то наша земља, да нема места одмору када се ради о њој и да сам као човек и као спортиста дужан да урадим нешто за наше Србе који тамо опстају. Ова победа је нешто највише што сам могао и за њих да учиним.

Како је из твог угла изгледало само финале?

– После квалификација, где сам одлично веслао, ушао сам у финале спреман да остварим одличан резултат. Имао сам два дана слободно и плашио сам се да се не повредим, разболим, да не учиним било шта што би могло да ме угрози. Тренирао сам мало, био сам на води, увек се трудећи да не претерам. Међутим, када сам стао на црту, био сам потпуно сигуран у себе. Требало ми је неких 200 метара док нисам избио на челну позицију. Био сам стрпљив и успео да одговорим на све притиске којих је, како је трка ишла свом крају било све више. Но, све се добро завршило, освојио сам злато и сада већ лагано размишљам о наставку припрема и даљим наступима. Ово ми је убедљиво најбољи резултат у каријери, а посебно ми је драго то што је остварен на самом почетку такмичења у категорији млађих сениора и фактички на почетку сезоне. Био сам и најмлађи финалиста, а за две сукнде сам оборио европски рекорд. Такође, срећан сам и због мојих родитеља и пријатеља који су се обрадовали мом резултату. Иако сам у суштини индивидуалац, одувек сам волео да учиним нешто за људе из моје средине. Овај пут сам их учинио срећним и то ме чини задовољним.

фото: Лична архива

Да не заборавимо, ти си уз злато, освојио и сребро у дициплини једноседа на 500 метара. Како гледаш на ту медаљу? Да ли си задовољан или је то, како се обично каже, “изгубљено злато”?

– Баш тако. Нисам превише задовољан. Недостајало ми је три десетинке, али ето… нисам довољно загризао, мало ме је злато ушушкало. Ипак, када се све сабере, била је и то одлична трка и немам много разлога да жалим. Злато јесте изостало, али је квалитет био приказан.

Златом се окитила твоја клупска колегиница Марија Достанић. Њен двосед је веслао одмах после тебе. Како се теби чинио њен наступ?

– Мислим да је она, што се тиче једноседа, била и у бољој форми, а што се тиче двоседа, ту се нама шта додати. Тандем који смо видели у Чешкој је предодређен за медаљу и одличне резултате и сматрам да је то нешто на чему треба инсистирати и у будућности.

Хоћеш ли и ти једног дана сести у двосед?

– Не верујем. Од самог старта ја сам у једноседу, волим индивидуалне спортове, индивидуалац сам и сигуран сам да ће тако и остати. Био сам у двоседу на Олимпијским надама, освојио сребро и то је то. Када си сам, све је на теби, све је у твојим рукама и успеси и падови падају на ваша леђа. То понекад није лако издржати, али ја сматрам да у томе и јесте драж. Ја, рецимо, ретко када пратим колективне спортове, не навијам за неке клубове и засиста изузетно ценим резултате које људи остваре сами. Да се разумемо, ту можемо урачунати и двосед, пошто синхронизација мора бити на изузетном нивоу. Када говорим о колективним спортовима мислим пре свега на фудбал, одбојку, кошарку и слично. 

Какви су планови за даље?

– Имам не баш пријатан избор. Чека ме светски шампионат за млађе и старије сениоре, где се боримо за олимпијске норме. Једно такмичење ћу морати да одбацим, како бих био спреман да остварим одличан резултат. Још увек нисам решио за шта ћу се определити, то ћу решити у договору са тренерима, али, како год да буде знам да ћу дати све од себе и да ће ми ипак бити жао што нисам отишао на оба такмичења. 

А мимо спорта? 

– Сви моји планови су у суштини везани за спорт и зависе од спорта. Завршио сам како Вуковац Митровачку гимназију, рачунарски смер и планирам да упишем факултет у складу са тим. Последњу годину сам завршио ванредно, упис сам ове године прескочио, али се надам да ћу то поправити. Све је било подређено овом такмичењу и захвалан сам управи школе што је имала разумевања за мене и моје потребе.

Да ли одлазак из Митровице подразумева и промену матичног клуба?

– Не. Наш “Вал” је свакако најбољи клуб у држави и нема разлога да напуштам најбоље. И као клуб и као репрезентација, ми “Валовци” остварујемо одличне резултате. Имамо квалитетне стручњаке, сјајне услове и једино што тренутно недостаје јесу деца, мада мислим да су деца иначе све мање заинтересеована за спорт.

фото: Лична архива

Како проводиш слободно време?

– Немам много слободног времена. Школа, тренинзи, пријатељи. Кајак је спорт који захтева велику снагу и издрживост, а да би се до тога дошло важно је упоредо јачати и тело и душу. Тело јачам интензивним тренинзима, што на води, што у теретани и то од три до пет сати, а душу слушајући музику која ме подиже, а која је, у мом случају, везана за наш народ. Пре кајака сам тренирао тенис, али рекреативно. На кајак сам дошао са дванаест година, тренер Ненад Косијер је у мени видео потенцијал и тако ме убедио да у овом спорту останем. Мислим да је урадио праву ствар и на томе сам му веома захвалан.

Мало људи зна да се ти одлично сналазиш и на бициклу. Као основац остварио си запажене резултате из познавања саобраћаја. 

Да… то је истина. Имам положено за кола и мотор, пошто је отац бајкер. Могу слободно рећи да ми је остало још само да седнем у авион… али то се неће скоро десити. Вода и земља, то су моје подлоге. А у петом разреду смо имали такмичење у познавању саобраћаја. Радили смо теоријске задатке и полигон на бициклу. Био сам други у Србији и на европском првенству где смо наступили као репрезентација. Тада сам научио да без рада, труда и посвећености нема ништа. То је нераскидива нит која ме прати од школских до кајакашких дана. Човек све може ако се труди и ако зна за шта се бори. Имати мотив довољно снажан да га ништа не може пољуљати, најважнија је ствар у животу. 

Разговарао: С. Лапчевић

– Први пут сам веслао уз плажу и то је било наивно. После месец дана сам први пут прелазио преко Саве и сећам се да сам тешко савлдавао страх. Недостатак чврсте подлоге је чинио своје и није ми било лако. Међутим, после неколико пута сам видео да нема разлога за бојазан и од тада, а то је било пре седам година, Сава и ја смо постали нераздвојни, каже Бојан Зделар.

Стево Лапчевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.