CC0 / rawpixel.com /

Бивши високи званичници из Велике Британије, Француске, Немачке и Русије одржали су у јулу састанак у Бечу како би размотрили могуће услове за мировне преговоре о Украјини, преносе медији, позивајући се на изворе упознате са догађајем.

Како се истиче, на састанку су учествовали некадашњи саветник за националну безбедност Велике Британије Тим Бароу, бивши државни секретар Министарства спољних послова Немачке и некадашњи амбасадор ЕУ у Русији Маркус Едерер, као и бивши високи дипломата Француске и Европске уније Пјер Вимон. Извори нису открили који су бивши руски званичници присуствовали разговорима.

Тим Бароу и Министарство спољних послова Француске нису желели да коментаришу ове информације. Немачко Министарство спољних послова саопштило је да није било упознато са одржавањем поменутих разговора и истакло да састанак није организован у име министарства нити у координацији са њим.

Председник Русије Владимир Путин је крајем јуна изјавио да Москва очекује наставак дијалога са Сједињеним Америчким Државама о Украјини након окончања „вруће фазе“ кризе у вези са Ираном. Он је поручио да је Русија спремна да настави преговоре и разматра све теме покренуте током разговора у Енкориџу у августу 2025. године.

Портпарол Кремља Дмитриј Песков раније је изјавио да је Москва спремна за мирно решавање украјинског сукоба, али да истовремено располаже довољним капацитетима за наставак Специјалне војне операције.

Чланак Тајни сусрет у Бечу? Разматрани услови за мировне преговоре о Украјини се појављује прво на ИСКРА.

Сједињене Америчке Државе, Иран и Оман приближавају се привременом споразуму о поновном отварању Ормуског мореуза, а САД намеравају да данас објаве детаље тог споразума. Поред разговора између Омана и Ирана, катарски, пакистански и саудијски званичници су такође учествовали као посредници у постизању спорзума, казали су извор.

Амерички председник Доналд Трамп изјавио је да ће се Ормуски мореуз, који блокирају иранске снаге, бити отворен „врло брзо“ или ће Иран бити „веома снажно“ погођен у нападу Сједињених Америчких Држава. У међувремену из из Америчке централне команде (ЦЕНТЦОМ) саопштено је да је Ормуски мореуз отоврен за сва комерцијална пловила.

Чланак САД, Иран и Оман близу постизања споразума о отварању Ормуског мореуза се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Ivan Zambrano / Europa Press

Улазак десетина хиљада миграната на територију Шпаније показао је бесмисленост миграционе политике Европске уније и противречности између њеног средишта и периферије, пише за РТ Интернешенел Ксенија Смертина, експерт у Руском савету за међународне односе.

Нешто више од месец дана након ступања на снагу новог Миграционог пакта ЕУ, десетине хиљада илегалних миграната пробило се из Марока у Сеуту и Мелиљу, шпанске ексклаве у северној Африци. Ова најезда без преседана има мање везе са традиционалним хуманитарним разлозима, а више са све већом употребом миграција као геополитичког оружја.

Колапс шпанске границе открио је комбинацију фактора на делу. С једне стране, краљ Марока Мухамед VI је поново употребио мигранте како би од Мадрида изнудио субвенције. С друге стране, међународне групе кријумчара искористиле су недавну одлуку Шпаније да амнестира илегалне мигранте и почели да на друштвеним мрежама шире причу да су „границе отворене“.

Окидач је повукла сама Шпанија. Коалициона влада социјалисте Педра Санчеза је цинично рачунала да ће амнестијом истовремено решити два проблема: подићи ће БДП земље увозом нове јефтине радне снаге, док ће од новонатурализованих миграната направити лојалне гласаче.

Пошто је Шпанију претворио у командно место либералне левице у ЕУ, Санчез сад покушава да уцени Брисел да повећа субвенције Мадриду или се суочи са поплавом миграната. Међутим, његов домаћи политички трик прети да од Миграционог пакта ЕУ направи инструмент самоубиства блока.

Аустрија, Данска, Италија, Словенија, Финска и Чешка су већ захтевале да се Шпанија суспендује из Шенгена, а Француска је увела граничне контроле у Пиринејима.

Миграциони пакт и политичка мапа ЕУ

Раније је опште оквире миграционе политике одређивала директива ЕУ, док су специфичне процедуре прописивале државе-чланице. Када је 2015. више од два милиона миграната запљуснуло границе блока, овај систем се показао као неадекватан. Чак и тада није било воље да се нешто промени. Мигрантски логори су били далеко од очију јавности, а грађани ЕУ нису разумели шта се тачно крије иза флоскула о „мултикултурализму“ и „ефикасној интеграцији“.

На крају је систем посрнуо под теретом низа фактора, попут одсуства критеријума и механизама за депортацију и тенденције миграната да се селе у земље са највећим животним стандардом.

Основни принцип ЕУ да мигранти морају да траже азил у земљи уласка довео је до успостављања огромних кампова за азиланте дуж јужне границе блока. Италија и Грчка то нису могле да издрже, па су зажмуриле на обавезу да региструју мигранте. Дошљаци би онда кренули пут најбогатијих држава блока, углавном Немачке, где би оснивали гета.

Током недавне дискусије у Валдајском клубу на ову тему, британски политиколог и професор универзитета у Кенту, Ричард Саква, објаснио је како је мигрантско питање редефинисало политичку културу унутар ЕУ.

По њему, приступ ЕУ илегалним миграцијама давно је престао да буде хуманитаран и прерастао је у „концептуално“ питање, као показатељ потпуне немогућности држава чланица да своје границе заштите од све одважнијих транснационалних кријумчара људи.

Ситуацију је додатно погоршала катастрофална демографска ситуација у Европи, где је стопа наталитета често испод 1,5. Чланице све и да хоће не могу да помажу своје становништво, јер морају да одвоје огромна средства на социјално збрињавање милиона миграната. Све то, плус висока стопа криминала међу мигрантима, допринело је расту популарности десних популиста који су усвојили анти-мигрантску реторику.

Резултат овог дводеценијског фијаска, каже Саква, је напуштање традиционалног политичког спектрума између левице и деснице. Миграција је постала идеолошки „тотем“ од којег корист имају искључиво конзервативци и националисти. Нова Европа све гласније позива на депортације америчког типа, односно „ремиграцију“, јер више није вољна да буде талац цивилизацијских грешака Брисела.

Овај притисак са деснице је приморао ЕУ да коначно обрати пажњу на мигрантско питање,  за које се сматра да одвлачи пажњу и ресурсе са спољнополитичких приоритета попут јачања војне индустрије. У том контексту је настао и Миграциони пакт.

Као што је током исте дискусије напоменуо аналитичар из Брисела Андреа Бјанки, пакт представља „неоколонијалну“ реформу, која је у интересу транснационалног капитала у средишту ЕУ. По њему, ово ће омогућити Немачкој и Француској да профитирају од јефтине радне снаге, док ће трошкове пријема миграната и политичку цену платити земље на јужним и источним границама блока.

Ко све ово плаћа?

Миграциони пакт прецизира „механизме солидарности“: Придошлице има да се равномерно распореде у свим земљама ЕУ на основу броја становника и БДП-а по глави. Земље које то одбију, морају да плате 20.000 евра по мигранту.

Јасно је да ће највећи рачун за ову „гозбу“ добити управо земље централне и источне Европе. Управо то објашњава успон деснице и популиста у њима, као и напоре Брисела да их дискредитује оптужбама за корупцију, као у Пољској и Мађарској.

Фискални приступ ЕУ миграцијама неминовно ће постати политички топуз на предстојећим изборима у бројним земљама-чланицама. Италију, Пољску и Словачку чекају општи избори 2027, а Француску и Немачку 2029. године.

Недавна најезда миграната у Шпанију може да има огромне последице по политику у ЕУ, наводи Фјодор Лукјанов, уредник часописа „Русија у глобалној политици“. Левица и либерали, који су увек сматрали Шпанију за идеолошки узор, сада се налазе под великим притиском са деснице.

Миграције постају главни изборни фактор у Француској и Немачкој. Како предвиђа Бјанки, италијанска премијерка Ђорђа Мелони ће водити кампању 2027. на платформи критике диктата из Брисела. А за земље централне и источне Европе, миграције постају питање опстанка.

Егзистенцијално угрожени

На пример, у Пољској су већ упоредили хибридни напад Марока на Мадрид са најездом илегалних миграната преко Белорусије у лето 2021. Тадашња власт у Варшави је одговорила изградњом утврђења на граници, о свом трошку, не обазирући се на кукњаву бораца за људска права из Брисела.

Под притиском јавности, обично пробриселски либерални премијер Доналд Туск је у пролеће 2024. гласао против Миграционог пакта. Како би одолео притиску козервативне ПиС, чак је изразио спремност да привремено суспендује издавање азила. Брисел му је дао дозволу за такав корак тек крајем 2025, када је кандидат ПиС Карол Навроцки већ добио изборе. За пољске гласаче, то је био доказ да је пакт јачи од суверенитета: Пољска зависи од субвенција ЕУ, које Европска комисија може да замрзне ако сматра да Варшава не испуњава своје обавезе по питању миграција.

Будимпешта је то већ искусила на својој кожи. Мађари су још 2016. одржали референдум на којем је 98 одсто од 3,2 милиона гласача одбацило насељавање миграната. Иако је он службено поништен због недовољне излазности, остао је оружје у борби против Брисела. ЕУ је вршила притисак на Виктора Орбана тако што је Мађарској ускратила милијарде у субвенцијама. Петер Мађар је у предизборној кампањи чак оптужио Орбана да тајно припрема логор за мигранте у Витњеду како би откључао субвенције!

Братислава ту тражи пролаз кроз иглене уши. Словачки премијер Роберт Фицо је у Европском савету гласао у прилог неких одредби Пакта а против других, да би одбио да га примени у потпуности када је на крају усвојен простом већином. Фицо је осудио Пакт као „ликвидацију сувереног етно-културног пејсажа“ али тиме прикрива прагматичну рачуницу: Братислава не може да приушти 20.000 евра по мигранту. Словачка гледа да избегне насељавање миграната из Африке и Азије тако што ће у квоту да рачуна избеглице из Украјине.

Огољени проблеми

Највећи проблем миграторне политике ЕУ је што она у ствари не постоји. Миграциони пакт је само скуп фискалних механизама. То сада постаје очигледно, јер се испоставило да ни ЕУ ни њене чланице не знају шта да раде када једна од њих објави амнестију и тако испровоцира навалу миграната.

Пароле о суспензији Шенгена лепо звуче онима који нису прочитали споразум и не знају да он такве мере не дозвољава. На обезбеђењу јужних граница ЕУ није се урадило ништа. Идеја „флексибилне солидарности“ показала се као обмана, која је земљама централне и источне Европе само одузела право да избегну демографске грешке других.

Вест да је већина миграната у Сеути и Мелиљи одличила да се врати услед несташице хране само је потврдила да овде није било речи о потрази за азилом због угрожености, већ о чистом користољубљу у потрази за социјалним фондовима ЕУ, које је вољно да устукне на први знак суверене силе.

Повлачење у Мароко потврдило је да су Пољска и Мађарска све време биле у праву: безбедност ЕУ не гарантују мигрантске квоте и „механизми солидарности“, већ одбрана граница.

Чланак ЕУ је мигрантима отворила капије, сад тражи ко ће да плати цех се појављује прво на ИСКРА.

© РИА Новости/Дмитрий Виноградов

Руски системи противваздухопловне одбране С-400 „тријумф“ оборили су 10 украјинских ловаца Миг-29 током једног дана 2023. године, дејствујући са удаљености ван линије директне видљивости, наводи се у тексту чији је коаутор начелник Ракетних снага ПВО Ваздушно-космичких снага Русије, генерал-мајор Александар Романенков, објављеном у часопису руског Министарства одбране „Војна мисао“.

„Резултати првог дејства система С-400 ‘тријумф’ ван хоризонта 2023. године заиста су били тријумфални – за један дан оборено је 10 украјинских Миг-29, а за недељу дана укупно 24 авиона (типови нису прецизирани)“, наводи се у тексту под насловом „Карактеристике маневрисања ракетних јединица ПВО у условима оружаних сукоба, узимајући у обзир искуства Специјалне војне операције“.

Према наводима аутора, примењена тактика подразумевала је распоређивање далекометних лансера система ПВО способних за гађање циљева „ван хоризонта“ у заседе.

У тексту се додаје да је противник у међувремену детаљно анализирао овакав начин употребе система, због чега ће, како се наводи, у будућности бити тешко поновити тако високе резултате.

Ипак, аутори сматрају да је неопходно распоређивати лансере тако да непријатељски авиони одмах по полетању улазе у зоне дејства противваздухопловних ракета.

Тадашњи руски министар одбране Сергеј Шојгу изјавио је у октобру 2023. године да су руске снаге добиле системе који су у року од пет дана оборили 24 украјинска авиона.

Систем С-400 „тријумф“ представља руски противваздухопловни ракетни систем дугог и средњег домета.

Намена му је уништавање ваздушних нападачких и извиђачких средстава, укључујући и авионе са смањеном уочљивошћу (стелт), као и других ваздушних циљева, чак и у условима интензивног електронског ометања и противдејства.

Систем је уведен у наоружање Оружаних снага Русије 2007. године.

Чланак Како је С-400 оборио 10 украјинских „мигова“ за једну ноћ се појављује прво на ИСКРА.

© fakti.rs

Aутор:Дмитриј ПОПОВ

ШЕФ америчке дипломатије Марко Рубио рекао је Сергеју Лаврову да су преговори у Енкориџу пропали.

Нагласио је да претходни предлози, дакле – са Аљаске, „нису тада били прихватљиви Украјини“ и да мисли да ће јој још мање бити прихватљиви сада“. Закључио је да је то зато што последњих месеци Русију „нападају дубоко унутар њене територије“ чега није било крајем 2025-те године.

Другим речима: заузео је гард да су за Украјину услови из Енкориџа сада „још мање прихватљиви“, као и за Русију.

И западни медији твраде да се Москва више неће задовољити само Донбасом.

Окупиране територије у Харковској и Сумској области такође би требало да остану наше. Штавише, могуће је да ће се „тампон зона“ проширити на целу Новорусију – Одесу и још четири области Украјине западно од Дњепра.

Рубио је, иначе, дословно рекао:

„Ако дође до мира, то ће бити захваљујући новим идејама и концептима, и спремни смо да понудимо неке од њих у одговарајућем контексту и формату. Ако се укаже прилика а услови буду прави. Спремни смо да у томе играмо конструктивну улогу. У сваком случају,  Сједињене Државе ће наставити да траже компромис“.

Лавров је поново потврдио спремност Русије за политичко и дипломатско решење сукоба.

Све у свему, „дух Енкориџа“, ако га посматрамо као жељу за дијалогом, још увек није мртав.

Пре је тежак рањеник у реанимацији.

Чланак Mогуће је да ће руска „тампон зона“ обухватити целу Новорусију – Одесу и 4 области западно од Дњепра се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Сергей Пятаков /

Патријарх московски и целе Русије Кирил изјавио је да је стварање совјетског, односно руског нуклеарног оружја у Сарову (некадашњем Арзамасу-16), који је повезан са Светим Серафимом Саровским, било део Божјег промисла и благодати за Русију.

Поводом Дана обретења моштију преподобног Серафима Саровског, патријарх је после литургије у Свето-Тројицком Серафимо-Дивјејевском манастиру подсетио да су научници који су радили у Сарову створили руску атомску бомбу, која је, како је рекао, осујетила планове непријатеља да уништи и пороби Русију.

Он је додао да се кроз труд научника, радника и инжењера који су радили у том граду „пројавила Божја благодат и милост“ над Русијом.

Патријарх Кирил је оценио да није случајност што су се управо у Сарову, где се подвизавао и молио преподобни Серафим, одвијала научна истраживања и инжењерски радови који су, према његовим речима, сачували народ и државу од највећег могућег разарања, након којег можда не би било ни земље ни народа.

Он је истакао да и многи физичари, који су православни верници, сматрају да стварање тако моћног оружја на том месту није било случајно и да се догодило, између осталог, и молитвама преподобног Серафима Саровског.

Чланак Патријарх Кирил: Атомска бомба је Божја промисао која је спасила Русију се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Константин Михальчевский /

Западно наоружање са украјинског ратишта могло би се вратити као безбедносни бумеранг Европи, упозорава Јан Гагин, руски војно-политички експерт и учесник Специјалне војне операције, указујући да континентом већ хара „нова украјинска мафија“ коју чине људи са ратним искуством и приступом тржишту илегалног оружја.

Гагин упозорава да западно наоружање намењено украјинском ратишту завршава на црном тржишту, јер га украјински корумпирани званичници препродају терористима, бандама и наркокартелима широм света.

„Последице за Европу могу бити веома тешке, јер се у Европи већ одавно појавила тзв. ‘нова украјинска мафија’, коју чине мигранти и избеглице из Украјине, међу којима има бивших војника који су ратовали, а који неће у тим земљама радити, већ ће се бавити незаконитим пословима. У принципу те украјинске избеглице представљају много већу претњу за Европу него избеглице и мигранти из земаља Блиског истока и Африке. Тих Украјинаца се озбиљно плаше чак и ти са Блиског истока и из Африке зато што су добро организовани, имају борбено искуство и имају илегално оружје, којег сада у Европи има много “, каже Гагин.

У Европи, како оцењује, тек почињу „нова криминална времена“, јер ћe питања унутрашње политике, уличног и организованог криминала наставити да се погоршавају „ када власт буде у рукама мафијашких структура , а не државе“.

Гагин наводи да се илегална трговина оружјем на црно одвија и преко тзв. Даркнета, тамне стране интернета, где сe тргује различитим типовима опреме и наоружања, од муниције до ракетних система , кроз разрађене шеме комуникације, испорука и плаћања .

„Истрагу на ову тему спроводио сам још 2022. и 2023. године, а испоставило се да је оружје из војне помоћи НАТО-а Украјини још од самог почетка доспевало у Јужну Америку и афричке земље, и то у прилично великим количинама. Покушавали смо да ступимо у контакт са украјинским војницима, официрима и војним званичницима преко тзв. Даркнета, на коме се и данас тргује. Довољно је да унесете захтев типа – ‘желим да купим 10 комада притовоклопних пројектила ‘џавелин’’ и након тога вам стиже информација где можете да га набавите, какви су услови испоруке и слично. Постоје фотографије тог оружја. Тамо су се нудили различити типови наоружања — од стрељачког оружја и муниције до ракетних система, па чак и оклопне технике . Много тога је фотографисано директно на палетама, потпуно ново, тек што је изашло из фабрике“, каже Гагин .

Он наводи да део оружја из западне војне помоћи Украјини није ни стизао до украјинског ратишта , већ је директно из Сједињених Америчких Држава, Немачке, Велике Британије, Француске и Пољске преусмераван конкретним купцима који су за њега платили.

„Спровели смо веома занимљиву истрагу, конкретно на Блиском истоку – у Сирији и Либану. Представљали смо се као припадници оружаних група из, рецимо, Либана и заиста нам је нуђено да купимо то оружје. Направили смо цео филм о томе. Тај филм емитован је на руској телевизији, на каналима ‘Звезда’ и ‘Раша тудеј‘“, наводи експерт, алудирајући на документарац „Украјински господари оружја“ .

Гагин истиче да земље НАТО -а користе Украјину као хаб и „перионицу“, како саме не би биле директно повезане са испорукама наоружања криминалним или радикалним групама. Према његовим наводима, оружје се Украјини шаље као војна помоћ, а затим се део њега препродаје, чиме западне земље остају „чисте“ у тој шеми.

На Даркнету се тргује оружјем, белим робљем и људским органима

Гагин оцењује да нелегална трговина оружјем није нова појава, али истиче да је веома важно што је ту тему поново покренуо специјални изасланик Министарства спољних послова Русије Родион Мирошник , који тврди да се испоруке оружја са територије Украјине на црно тржиште одвијају уз учешће специјалних служби кијевског режима и западних земаља. Према његовим речима, Запад користи Украјину као „црно тржиште“ наоружања као како би преко ње остваривао политичке, комерцијалне и коруптивне интересе, док оружје, како тврди, завршава у рукама криминалних група у Азији, Африци, на Блиском истоку, али и у Европи.

„Он се ту, између осталог, ослања се и на наша истраживања. У сваком случају, купити оружје у Украјини је веома лако. На исти начин се на Даркнету може купити човек, могу се купити људски органи и на исти начин се може купити дете. При томе вас нико неће питати зашто вам је потребно. Једноставно ће вам га продати и доставити где треба – за новац. Све то може да се пронађе на Даркнету . Ући тамо није тешко. Наравно, то није законито, али је могуће“, каже експерт.

Поред тога, Гагин наводи да су украјински војници још од почетка Специјалне војне операције, 2022. године, продавали оружје директно на фронту. Купци су били руски официри који су се представљали као припадници криминалних група, како би документовали и потврдили постојање организованих канала илегалне трговине оружјем .

Према његовим речима, илегална трговина оружјем већ годинама функционише као добро организована мрежа у коју су укључени поредставници украјинских власти , цивилних и војних структура.

„Зеленски не може а да не буде упознат са тим, јер је то транснационална и трансдржавна шема. Од тога профитирају и украјински званичници који продају оружје , укључујући и Зеленског и његов кабинет, као и они који донирају ово оружје и војну помоћ из својих земаља — укључујући руководство земаља НАТО-а и Европске уније . Многи лидери земаља Европске уније, као и Сједињених Америчких Држава, укључујући и тадашњег председника Џозефа Бајдена били су укључени у ту шему и користили су је и уверен сам да је и даље користе“, сматра Гагин.

Он оцењује да је цифра од око 780.000 комада изгубљеног или украденог оружја , које је могло да заврши на црном тржишту „веома скромна“ у односу на стварне размере илегалне трговине.

„Ta бројка је веома скромна, јер су, на пример, исти ти ‘џавелини’ нуђени на продају у стотинама комада. Исто важи и за стрељачко оружје , које је нуђено ново“, додао је експерт, додајући да су његове тврдње поткрепљене доказима и приказане у филму.

„Ленд лиз“, а не помоћ за Украјину

Гагин оцењује да је Украјина постала полигон за испитивање нових врста наоружања и војних стратегија. Према његовим речима, рат се користи за тестирање ефикасности различитих система оружја, као и за усавршавање нових тактика њихове примене у реалним борбеним условима.

„Сви памте инвазију у Курску област Руске Федерације, када су Оружане снаге Украјине упале тај регион. Тамо је практично сво наоружање било страно — из земаља НАТО-а. Тамо су извођена борбена тестирања тог оружја које раније није коришћено у војним сукобима. Било је много плаћеника и војних стручњака из земаља НАТО-а који су учествовали у инвазији на Курску област и они су спроводили испитивања тог оружја. У суштини, цела кампања на југоистоку Украјине, у Донбасу, представља велики полигон за испитивање најновијег оружја НАТО-а. При томе се, наравно, усавршавају нове тактике употребе тог оружја, јер је свака нова битка рад на грешкама. После сваке битке — изгубљене или добијене — аналитичари разматрају како су се понашале одређене врсте наоружања, шта је било непрактично у употреби, како се може другачије користити и слично. Наравно, то је полигон и за тестирање оружја и тактике“, наводи експерт.

На питање — ако је мир заиста приоритет, зашто Запад истовремено повећава војну помоћ уместо да инсистира на преговорима — Гагин одговара да је, пре свега, разлог у томе што та „помоћ“ доноси профит .

„То заправо и није ‘помоћ’. То је ‘ленд лиз’ какав је постојао током Другог светског рата, када су Сједињене Државе пружале такву врсту ‘помоћи’ Совјетском Савезу. Али то није помоћ, то је задуживање. Сво оружје које се Украјини даје то се чини у замену за неку врсту актива, природних ресурса и слично. То није поклон, већ дугорочна и лукава инвестиција. Друго, то доноси највише користи руководству европских земаља и земаља НАТО-а, јер не стиже сва та ‘помоћ’ до Украјине — ни финансијска, ни војна“, оцењује експерт .

Гагин објашњава да се део западне „помоћи“ Украјини „губи“ кроз коруптивне механизме у земљама којe ту помоћ обезбеђују.

„Рецимо, ако је најављена милијарда долара , само половина тог износа ће стићи до Украјине, док ће остатак бити разграбљен и украден од стране руководства оне земље која тзв. помоћ обезбеђује, јер је то могућност да се лично обогате. Од онога што је преостало, најмање половину ће украсти украјински званичници. Рећи ћу вам искрено, када би сва војна и финансијска помоћ коју је Запад пружио Украјини заиста стигла до Оружаних снага Украјине и до фронта нама би, уверавам вас, било знатно теже да се боримо. Управо захваљујући корупцији у земљама НАТО-а и међу руководствима тих земаља, као и корупцији у Украјини, нама је, између осталог, нешто лакше“, закључио је Гагин.

Чланак Европи прети катастрофа: Оружје са украјинског ратишта завршава у рукама мафије се појављује прво на ИСКРА.

www.globallookpress.com © MOD Russia

Стратегија колективне безбедности Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ) и војна доктрина Руске Федерације предвиђају могућност употребе нуклеарног оружја ради заштите савезника у случају напада, изјавио је за РИА Новости стални представник Русије при ОДКБ Виктор Васиљев.

„Документи усвојени у оквиру спровођења ове Стратегије, као и војна доктрина Руске Федерације, предвиђају могућност употребе нуклеарног оружја, укључујући и ради заштите савезника у случају напада“, истакао је он, одговарајући на питање да ли би се руско нуклеарно оружје у будућности могло појавити и у другим државама чланицама ОДКБ.

Васиљев је појаснио да се у документу који је усвојен у оквиру ОДКБ, међу савременим изазовима и претњама колективној безбедности, наводи „могућност повећања броја држава које располажу војним нуклеарним потенцијалом, као и ширења оружја за масовно уништење и средстава за његову испоруку“.

У последње време европске земље појачале су реторику у вези са нуклеарним одвраћањем. Тако је почетком марта председник Француске Емануел Макрон изјавио да Париз улази у период „унапређеног нуклеарног одвраћања“. У складу са новом доктрином, Француска ће повећати број нуклеарних бојевих глава, док ће савезницима бити омогућено учешће у заједничким војним вежбама.

Поред тога, парламент Финске је у јуну усвојио измене закона којима је укинута забрана увоза, производње, складиштења и употребе нуклеарног оружја на територији те земље.

Чланак Руска војна доктрина предвиђа могућност употребе нуклеарног оружја ради заштите савезника се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Zelenskyy Social Media Account/Anadol

Владимир Зеленски је у Вашингтон дошао по ракете „патриот“ и нову војну подршку Украјини, а отишао са две фотографије и разговором са Доналдом Трампом иза затворених врата. Иако је повод његове посете била сахрана Линдзија Грејема, једног од најгласнијих заговорника Украјине у америчком Сенату, чини се да су с њим закопане и све наде Кијева, пише за РТ Интернешенел Јевгениј Балакин.

После приватног састанка, на друштвеним мрежама се појавила слика на којој Трамп очински тапше Зеленског по рамену. Односно, две слике: једна у боји, а друга црно-бела. У америчкој политичкој традицији, црно-беле фотографије се објављују у помен покојнику.

Како каже војни стручњак Алексеј Леонков, фотографије шаљу јасну поруку: Држи се, стари, немамо „патриоте“ за тебе.

Атмосфера неформалне и непланиране посете Зеленског само је појачала утисак да је Вашингтон још једном показао Кијеву границе своје подршке.

Грејем је дуго био један од најватренијих навијача Украјине у Сенату. Кијев је могао да рачуна на њега да притисне Трампа и прогура нове пакете војне помоћи. Зато је Зеленски искористио његову сахрану као повод да посети САД.

Чињеница да је Грејем сахрањен у затвореном ковчегу породила је многе теорије завере. Званично, он је преминуо од „нагле и кратке болести“. Незванично, био је „на погрешном месту у погрешно време“, каже Леонков, који је подсетио да се Грејем налазио у посети Кијеву током руских ракетних удара на предузећа украјинске војне индустрије.

Дај-дај (ракете)

Зеленски свакако није потегао чак до Вашингтона како би се опростио од сенатора с којим је делио мржњу према Русији. Иза затворених врата, Трампу је уручио „списак жеља“. Како наводи државни саветник Андреј Клинцевич, Зеленски је од Американаца тражио оно што од Европе не може да добије: ПВО ракете.

„Тражио је зимски пакет од 300 ракета за системе патриот, типа ПАК-3, који могу да оборе неке руске ракете, мада не хиперзвучне попут искандера“, као и лиценцу да их производи у Украјини, каже Клинцевич.

Ове жеље су се брзо насукале на сурову стварност. Производња ових ракета захтева сложен технолошки ланац, у којем учествују RTX, „Локид Мартин“, „Боинг“ и друге компаније. Неке производе бојеве главе, друге моторе, а свака компонента захтева посебну лиценцу, коју нико није вољан да уступи.

Док су компоненте за беспилотне летелице доступне на отвореном тржишту, то није случај са ракетама. „Све је специјализовано, од мотора до заковица, од горива до свега осталог“, подсетио је Клинцевич.

Притом „Локид“ производи око 600 ракета годишње за све системе. Кад производња крене у Немачкој, биће их још 50, а планирана је производња до 2.500 годишње, али тек 2035.

„С обзиром на то колико ракета Русија испаљује, ни то им неће бити довољно“, каже Клинцевич.

Други фронт у Ирану

Други предлог Зеленског је био да се умеша у сукоб са Ираном, како би добио приступ америчким ланцима војног снабдевања. С тим циљем је украјински дрон напао један ирански танкер, усмртивши једног од чланова посаде.

Украјински шеф дипломатије Андреј Сибига је у први мах изјавио да је Иран „заслужио“ напад, али је променио тон после посете Вашингтону и позвао да се „не распламсава сукоб“. Очигледно, покушај Зеленског да се умеша није успео.

„(Израелски премијер Бенјамин) Нетанјаху не жели конкуренцију по питању Ирана, јер је то прерогатив Израела“, каже Леонков.

Израел љубоморно чува своју улогу на Блиском истоку. Нетанјаху је одбио да се са Зеленским састане насамо. А Вашингтон није вољан да се замери кључном савезнику ради Кијева. Уосталом, ранији покушаји Украјине да помоћу специјалиста из „Групе Мађара“ обезбеди одбрану Блиског истока од иранских дронова нису уродили плодом.

Амерички став се уклапа у ту логику: Зеленском је речено да САД неће подржати украјинске иницијативе које излазе из задатих оквира.

Упомоћ, „побеђујемо“!

Чињеница да се састанак са Трампом десио без протокола или заједничке изјаве оставља простор за његово тумачење. Зеленски је вероватно покушао да убеди америчког председника да Украјина сада побеђује у борби против Русије, и да треба да подржи „победника“.

Леонков сматра да иза неуспеха Зеленског стоје објективни разлози. Упркос дроновима, обавештајним подацима и употреби „Палантирове“ вештачке интелигенције, украјински ваздушни рат против Русије није успео.

Током посете Зеленског, украјинске оружане снаге су напале Москву дроновима како би поправиле свој имиџ на Западу. Напад је одбијен.

„Удари које Русија сад наноси целој саобраћајној инфраструктури, од лука и железница до енергетике, не само да ће паралисати украјинску армију на фронту већ и пореметити логистику коју је Запад успоставио на територији Украјине 2023, када је почео активно да шаље оружје и војну опрему“, сматра војни стручњак.

Више од било чијег тумачења говори чињеница да ни Пентагон ни Стејт департмент нису ништа саопштили о неким новим пакетима војне помоћи Кијеву. Можда је у садашњим околностима руска војска једина способна за „давање“ ракета Украјини, напомиње Балакин.

Каријере многих западних политичара који своју судбину повезали са Зеленским — а у случају Линдзија Грејама, и живот — досад су се завршиле прилично неславно. Нажалост, то је по свему судећи случај и са самом Украјином.

Чланак Да ли је у Вашингтону сахрањен Линдзи Грејам, или украјински сан? се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Alexey Vitvitsky /

Бивша немачка канцеларка Ангела Меркел признала је да су Мински споразуми служили како би се Русија довела у заблуду и Украјини обезбедило време за наоружавање, изјавили су у интервјуу за Спутњик познати руски пранкери Вован (Владимир Кузњецов) и Лексус (Алексеј Стољаров).

Према њиховим речима, до разговора није дошло лако. Разговарали су са Меркеловом, представљајући се као бивши председник Украјине Петар Порошенко.

„Контактирали смо њен кабинет. Људи често мисле да је довољно само позвати и рећи: ‘Добар дан, госпођо Меркел, како сте?’. Међутим, најпре смо разговарали са једном особом из њеног окружења, затим са другом, а потом је уследила дуга преписка електронском поштом. Прошло је неколико недеља пре него што је разговор коначно одржан“, испричали су Вован и Лексус.

Они наводе да је Меркел током разговора обезбедила сопственог преводиоца и одмах затражила да све што каже остане поверљиво.

„Иако јој разговор очигледно није пријао, био је веома занимљив. Признала је да су Мински споразуми били потребни само да би се Русија обманула и да би Украјина за то време могла да буде наоружана“, тврде пранкери.

Током сукоба у Донбасу, од 2014. до 2022. године, Минск је био место мировних преговора. Први протокол потписан је у септембру 2014, док је споразум познат као „Минск 2“ закључен 12. фебруара 2015. године. Документ је предвиђао прекид ватре, повлачење тешког наоружања и низ политичких мера за дугорочно решавање сукоба.

Након почетка рата у Украјини, бивши председник Француске Франсоа Оланд, бивша немачка канцеларка Ангела Меркел и некадашњи британски премијер Борис Џонсон изјављивали су да Француска, Немачка и Велика Британија нису озбиљно рачунале на спровођење Минских споразума, већ да су они, према њиховим речима, послужили да Кијев добије време за јачање својих војних капацитета.

Руски председник Владимир Путин је касније више пута изјавио да је Русија, након неуспеха Минских споразума, била приморана да покрене специјалну војну операцију ради, како је навео, заштите становништва Донбаса.

Чланак Ангела Меркел признала: Мински споразуми куповали време за наоружавање Украјине се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Anna Moneymaker

Став председника САД Доналда Трампа према украјинском сукобу је најбољи показатељ да Русија побеђује како на фронту, тако и у позадини, пише колумниста РИА Новости Александар Носович.

Судећи по Трамповом односу према ЕУ и Владимиру Зеленском, који је Носович описао као „софистицирано малтретирање“, САД више немају илузије о некаквој својој победи над Русијом.

Најбољи показатељ је прича о ракетама-пресретачима за ПВО систем „патриот“. Трамп је на самиту НАТО-а у Анкари изјавио да ће Украјини дати лиценцу за њихову производњу. Када је Зеленски током посете Вашингтону тражио ове ракете, становник Беле куће није рекао ни да, ни не.

Зеленски се ипак вратио у Кијев празних шака, а Трамп је објавио да нико неће добити дозволу за производњу „патриота“ јер не може да ризикује цурење тајне америчке технологије. Значи, не само Украјина, већ ни европске чланице НАТО-а или неки други савезници САД, иначе спонзори кијевског режима.

Проблем за Зеленског није технологија, већ саме ракете, подсећа Носович. Лиценца за производњу је симболичан гест, пошто би Украјини требало неколико година да успостави производњу ракета, под условом да фабрику пре тога не посети „орешник„. Дотад, није извесно шта ће од Украјине уопште остати.

Украјински ПВО већ данас не функционише, па зато бомбардују Доњецк и Белгород. Зато је Зеленски у Белој кући тражио не лиценцу, већ 300 ракета, како би одбио руске нападе током зимских месеци. Судећи по америчкој штампи, Трамп је то одбио и пожелео је народу Украјине срећан Божић.

Кијев сада хистерично захтева ракете од остатка света. Европа би радо помогла, али нема чиме. А Вашингтон, изгледа, нема више жеље да спасе кијевски режим од Владимира Путина, пише Носович.

Да би избегао критике због недостатка „патриота“ и подршке Украјини уопште, Трамп је у свом препознатљивом стилу кренуо у офанзиву. Подсетио је Кијев на давно заборављени споразум о преносу украјинских налазишта ретких земних метала Сједињеним Државама. Американци још увек нису добили ни цента од тог споразума, подсећа Носович, јер Украјинци потписују све своје споразуме са намером да преваре оне који су им веровали.

Ако Украјинци крену да се жале због ракета, Бела кућа сад може да одговори: где је 300 милијарди долара које је Зеленски обећао Американцима? Додуше, он то није могао дати чак и да је хтео, јер је реч о типичној украјинској превари: Украјина просто нема ретке земне метале у толикој вредности.

Трампов приступ Европи био је још једноставнији: поново се покренуло питање Гренланда. Амерички председник је у интервјуу изјавио да ће Гренланд постати амерички до краја његовог мандата, па се чак и кладио са водитељем подкаста да ће некако „истиснути“ Данску са највећег острва на свету. Да ли ће добити опкладу није ни битно, тренутно је важнији тактички циљ: да се ућуткају Европљани.

САД имају своје интересе, нису у обавези да било шта дају другим земљама, а ако желе, могу оно што су дале и одузети, подсећа Носович. Самим тиме, Трамп није ни „наш“: сва корист коју од његових поступака има Русија је више колатерална.

Американци, подсећа колумниста РИА Новости, имају навику да се острве на лак плен. Данска и Гренланд то свакако јесу, а Иран се таквим чинио пре шест месеци. Европљани сада покушавају да убеде Трампа да је Русија лака мета, јер је наводно остала без горива а Украјина „побеђује“ својим чудотворним дроновима. Призивају великог брата из Вашингтона да се врати пројекту поделе Русије и њених ресурса.

Кијевска пи-ар машинерија стално производи живописне слике како би симулирала победу и свима замазала очи психолошким операцијама, иза којих се стварност тешко разазнаје. С тим у виду, понашање САД је веома користан показатељ ко заиста побеђује у сукобу. А сваки Трампов гест, вели Носович, просто „вришти“ да је победник — Русија.

Чланак Трамп послао јасну поруку: Русија побеђује се појављује прво на ИСКРА.

© fakti.rs

Аутор: Василиј КАШИН

ПОЧЕТКОМ 2026-те, непријатељ је осмислио план за велику информациону и политичку офанзиву против Русије.

Није га осмислио Зеленски. Био је то заједнички план САД, Европе и Украјине. Сукоби између њих су намерно преувеличани. У ствари, није их ни било. Штавише, све кључне војно-техничке кораке за спровођење овог плана предузеле су САД, а не Европа.

То је укључивало манипулацију Старлинком и испоруку Хорнета. Циљ је био да се створи одређени ефекат, при чему би руско друштво изван фронтова осетило утицај рата, што би наводно довело до неке врсте прекретнице.

Одређени ефекат је заиста постигнут. Међутим, довео је до супротног резултата. Руско становништво, које је осетило тај „утицај“, одговорило је не позивима на мир, већ позивима на још озбиљније ударе. Стога је ескалација са наше стране у току и делује прилично убедљиво.

Да, Кијев је мало испред нас по укупном броју беспилотних летелица које се лансирају дневно. Међутим, ми користимо више дронова на млазни погон, као и балистичких и крстарећих ракета. У том смислу, наши удари на Украјину су достигли нови ниво.

Јасно је да само бомбардовање неће донети ратну победу. Зато ограничавамо раст украјинске војне производње, значајно повећавамо за Европу трошкове издржавања кијевског режима и повећавамо притисак на америчке арсенале противваздушне одбране, који су у критичној фази исцрпљивања због Украјине и сукоба у Персијском заливу.

Започети „рат градова“ ускоро може достићи нови ниво. Кључно је стога да развијемо нашу противваздушну одбрану. Много се ради на том плану. Појавили су се нови типови система противваздушне одбране, укључујући противваздушну артиљерију са вештачком интелигенцијом и дронове-пресретаче. А када ти системи достигну одређену тачку засићења, односно масовности, ефикасност малобрзинских украјинских беспилотних летелица значајно ће опасти.

Главни догађаји ће се и даље одвијати на фронту. Важно је повећати темпо напредовања и обим губитака које наносимо непријатељу.

Ако Украјина почне да ескалира своје нападе озбиљније него што очекујемо, одређене одредбе наше нуклеарне доктрине и одређене опције за циљање украјинских производних погона у Европи могу доћи до изражаја.

Не смемо узимати здраво за готово тренутни модел управљања конфликтом у Украјини. У ствари, то је веома опасна криза. Свих ових година живели смо под сталном претњом нуклеарне ескалације, која би могла да почне сваког тренутка.

Каскадни колапс фронта је непредвидив, али би се могао догодити у време политичке кризе у Украјини. Наше стратешко бомбардовање би такође могло да убрза тај процес.

Ако брзо пробијемо непријатељску одбрану у неким областима, нека врста френетичне активности ће почети на европској страни. Када се нешто слично десило у прошлости, започели су хаотичне припреме за увођење трупа у Украјину и повукли неке црвене линије. Сада ће им бити још теже.

Прво, последњих шест месеци убеђују себе да „Украјина побеђује, само треба да будемо стрпљиви још мало“. Друго, почели су да се исцрпљују.

Ако се ова позитивна динамика настави, можемо покушати да спроведемо неке нове планове у Украјини о којима јуче нисмо могли ни да сањамо.

Чланак Кашин: Како је кренуло, имаћемо прилику за нове планове у Украјини о којима нисмо ни сањали се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Kirill Braga /

Русија планира да произведе три нове вакцине против рака, изјавио је за Спутњик Александар Гинзбург, академик Руске академије наука и научни директор Националног истраживачког центра за епидемиологију и микробиологију „Гамалеја“.

„У будућности планирамо да произведемо вакцине против рака бешике, рака плућа малих ћелија и колоректалног карцинома“, објаснио је он.

У априлу је први пацијент примио персонализовану вакцину за лечење меланома . Био је то шездесетогодишњи становник Курске области.

Како је премијер Михаил Мишустин најавио у априлу, Руси ће моћи да се на овај начин путем обавезног здравственог осигурања.

Чланак Русија незаустављива у лечењу рака: На помолу три нове вакцине се појављује прво на ИСКРА.

© Tanjug/AP Photo/Mahmoud Illean

Вашингтон је недавно издао безбедносно упозорење којим позива све америчке држављане да сместа напусте Западну Азију. Западне новинске агенције извештавају да САД и Израел припремају напад великих размера на енергетску инфраструктуру Ирана.

Претходно је амерички председник Доналд Трамп запретио да ће за једну ноћ уништити читаву цивилизацију.

Неоконзервативни медији у Америци са радошћу и одушевљењем пишу да ће „Иран вратити у доба свећа“. САД – које су се после Другог светског рата представљале као браниоци правног поретка – поново отворено прете новим ратним злочинима.

Америка, са својом огромном мрежом тинк-тенкова, своди своју поруку Ирану на један императив: „Умри, или ћемо те убити“, пише ирански историчар Али-Мохамед Мохаџер Насер на сајту „Мулиполар прес“, и додаје: „Ова, двеста педесет година стара сила, више не говори чак ни енглески језик, њен речник се свео на голу принуду, силу, смрт и претњу уништењем“.

Ово је терминални језик саме либералне (западне) демократије, наставља ирански историчар, која је некада тврдила да представља кулминацију људског напретка и последњу фазу цивилизацијске еволуције.

Америка, која се представљала као сила која штити међународни поредак заснован на људским правима и људском достојанству, сада стоји огољена, док се испод универзалистичке реторике скрива нешто много примитивније и опасније. И сваки критички ум, пише Насер, данас мора да се данас суочи са наслеђем хуманизма, просветитељства и либерализма, који су створили ово чудовиште.

Рат не започиње бомбама и ракетама

Јер, рат не почиње са бомбама и ракетама. Прве детонације су детонације до којих долази у самом језику. Како примећује овај аутор, када се уништење виталне инфраструктуре једне земље предлаже само рутинска опција, ствара се нешто много значајније од пуке војне претње.

Послератни међународни поредак почивао је на ставу да рат мора бити регулисан правилима. Женевска конвенција и међународно хуманитарно право заснивали су се на принципу да постоји разлика између војних циљева и цивилног живота, и да се људска патња не може свести на пуки инструмент политике.

Али у пракси ови принципи су безброј пута прекршени: у Вијетнаму, Ираку, Југославији, Авганистану, Гази…

Када уништење енергетске мреже једне државе – од које зависи свакодневна егзистенција милиона људи – постане уобичајени речник у међународној политици, питање више није само да ли је такав чин компатибилан са међународним правом. „Поставља се“, каже Насер, „једно много крупније питање, прожето горком иронијом: шта се десило са тим истим поретком који је тврдио да је изграђен како би се обуздао рат? И да ли је такав поредак заиста икад постојао?“.

Наравно да није. То је била замка за неизлечиво лаковерне. Патње и страдање цивила су одувек биле само део „рутинских операција“ САД, које се, посебно после Другог светског рата, налазе у сталном ратном стању.

Рат је мир, а мир је рат, писао је енглески писац Џорџ Орвел у роману „1984“.

Каква је разлика између Америке и ИСИС-а

Данас се ционистички режим Бенјамина Нетанјахуа, који живи од рата између муслимана и хришћана, спрема да испише нова поглавља историје злочина против човечности, пише ирански историчар, и додаје:

„Нетанјаху, охрабрен недавном успешном безбедносном операцијом своје владе против Шпаније, сада мисли да убеди Америку да покрене регионалну апокалипсу“. Регионалну апокалипсу, за почетак.

Ово питање нас доводи до мрачне територије деконструкције – области у којој се суочавамо не само са кршењем закона, већ и са самоуништењем сопственог дискурзивног темеља закона. Француски филозоф Жак Дерида је тврдио да „сваки текст“ – а сваки правно-политички поредак јесте текст – почива на сакривању својих унутрашњих контрадикција. Управо то се десило са „либералним поретком заснованим на правилима“.

Либерални поредак, пише Насер, почивао је на „светој бинарности“: „ми“ – наводно цивилизовани, који поштују „правила“ – против„њих“ – против „дивљака“, који не познају никакав закон. Женевска конвенција, Повеља УН, кантовско обећање „демократског мира“ – све је то било смишљено да повуче јасну линију између легитимног рата (одбрамбеног или хуманитарног) и нелегитимног рата (агресивног и варварског).

Али данас, Америка – као наводно опуномоћени представник овог поретка – отворено представља бомбардовање виталне цивилне инфраструктуре као „рутинску опцију“. Ова бинарност између „нас“ и „њих“ се ту урушава; Америка више није цивилизована сила која успоставља законе, већ се претвара у дивљака.

Која је разлика између америчке претње ратним злочинима и претње геноцидом ИСИС-а, пита се он и наставља: „Обе говоре језиком чисте смрти. ИСИС је, барем, био искрен“.

Црнохуморне досетке Трампа и Хегсета

Када Пентагон описује гађање школа и болница као „грешку у прорачунима мању од пет процената“, више се не суочавамо са правом, већ са математиком смрти, пише ирански историчар: у америчком политичком језику „преговори“ значе ултиматум, „одвраћање“ је економски геноцид, регионални поредак „управљани хаос“.

Трамп и Хегсет деле снимке бомбардовања и кажу: „Наставићемо са тим“. А то више није политичка изјава, већ трагична, црномухорна досетка, натопљена људском крвљу. Када се рат сведе на комедију и спектакл, сам поредак се претвара на гест – а овај гест, ма колико био смртоносан, више се не може схватити као глобална норма, већ као признање сопственог нихилизма, додаје Насер.

И Трамп и Хегсет, као и Нетанјаху, славе рат и убијање. Прави циљ је рат, а не мир.

САД сада стоје саме у пустињи голог нихилизма

Америка, прети „да ће вратити Иран у доба свећа“ и, уништењем инфраструктуре, експлицитно изјављује да „цивилни живот“ у њеним очима нема никакву вредност, већ да је само средство политичког притиска.

Како примећује овај аутор, то значи да САД сада стоје саме у пустињи голог нихилизма. А у тој пустињи нико не издаје наређења; сви су и ловци и ловина. А ловац ван закона, ма колико био добро наоружан, више не може претендовати на улогу моралног учитеља. Ово није безначајна лекција за свет у коме постоји више држава са нуклеарним оружјем.

Амерички поредак је некад заиста постојао, али не као утврђена истина, већ као оснивачки мит. Данас је овај мит директно суочен са сопственим, непобитним контрадикцијама – геноцидом у Гази, претњом ратних злочина Ирану, мучилиштима у Абу Граиба и Гвантанаму, примећује Насер.

Другим речима: амерички либерални поредак је доживео сопствени унутрашњи колапс. Схватити озбиљно овај урушени поредак, пише овај аутор, било би права лудост.

Немогућ је сваки покушај да се води озбиљан дијалог САД, јер то значи суочавање живих људи са америчком машином смрти.

Чланак Увод у апокалипсу: Америчка машина смрти против Ирана се појављује прво на ИСКРА.

Суоснивач групе „Пинк Флојд“ Роџер Вотерс, осудио је војно гомилање НАТО-а и ескалацију сукоба са Русијом у Европи, тврдећи да западне владе воде свет ка катастрофи док произвођачи оружја и политичке елите профитирају од сталног рата.

Говостујући у емисији „Ефекат Санчеза“, Вотерс је рекао да су позиви европским чланицама НАТО-а да повећају војну потрошњу на пет посто националног БДП-а „проклето луди“. Довео је у питање како западни лидери могу уопште да размишљају о директном сукобу са Русијом, с обзиром на одлучујућу улогу Совјетског Савеза и огромне губитке током Другог светског рата.

„Често кажем људима, да ли знате ко је руски народ? Они су победили у Другом светском рату, за име Бога. Двадесет пет милиона њих је погинуло, спасавајући свет за нас“, рекао је. „А ви желите да ратујете са њима? Колико глупо.“

Вотерс је окривио западне владе за продужавање сукоба у Украјини и тврдио да је рат могао бити спречен или путем Минских споразума или путем прелиминарног мировног споразума постигнутог у Истанбулу 2022. године.

„Прошло је 12 година од Мајдана, откако је Џон Мекејн отишао и организовао ту такозвану револуцију, убио неколико људи, решио се изабране владе и поставио бандеровце. Нацисти – они су само нацисти, и ми то знамо“, рекао је. „Онда смо послали једног кретена… Ко је најглупљи човек који је икада био на влади у Енглеској? Бориса Џонсона! Пошаљите га у Украјину да им каже да им није дозвољено да склопе мир!“

Оптужио је западне лидере да жртвују руске и украјинске животе због геополитичких и финансијских интереса.

„Помислите на сву децу и унуке, све људе са обе стране који су убијени од тада“, рекао је. „Зашто? Новац. То је све.“

Музичар је тврдио да су модерни сукоби првенствено вођени профитом и интересима уске владајуће класе. Указао је на велике извођаче радова у одбрамбеној индустрији и богате политичке донаторе, тврдећи да је новац корумпирао демократске институције и учинио америчку спољну политику рањивом на приватни утицај.

Према његовим решима, западни интервенционизам је укорењен у вековима европског империјализма и колонијализма. Рекао је да су САД наследиле исто веровање да су страни народи и њихови ресурси „зрели за брање“.

„Овај брод се креће ка стенама“, упозорио је, позивајући обичне људе у Европи и САД да престану слепо да верују политичким лидерима који промовишу конфронтацију и уместо тога обнове комуникацију и сарадњу преко националних граница.

„Морамо да отворимо очи“, рекао је. „Морамо да почнемо да разговарамо са нашим суседима и да сарађујемо једни са другима.“

Чланак Роџер Вотерс: Запад жртвује руске и украјинске животе за новац се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Lucy North – PA Images / Contributor

Војно-техничка равнотежа снага је кључни елемент сваког политичког система и промене у тој равнотежи, укључујући и оне изазване појавом нових облика ратовања, обликују политичке намере и одређују шта је могуће у међународним пословима.

Брза трансформација ратовања, вођена револуцијом дронова и демонстрирана током прошле године и у Украјини и у Ирану, нуди прилику да се поново процене познати концепти и како се они развијају, пише за РТ интернешенел уредник часописа „Русија у глобалној политици“ Фјодор Лукјанов.

Август 2025. може се сматрати прекретницом, када су Доналд Трамп и Владимир Путин одржали свој састанак на Аљасци. Да ли су постигнути неки конкретни споразуми остаје спорно, али оно што је јасно је суштина онога што је постало познато као „дух Енкориџа“.

Трамп је веровао да је пораз Украјине неизбежан и што пре Кијев прихвати уступке, штета ће бити мања.

Наводно постигнути споразуми одражавали су оно што је Русија била спремна да прихвати – повлачење украјинских снага из Донбаса и где би могли да почну смислени политички преговори. Бела кућа се затим окренула другој заинтересованој страни, партнерству Украјина-Западна Европа.

Тешко је проценити колики је притисак Трамп заправо извршио на своје европске колеге. Чини се да је уложен одређени напор, али ни Трамп ни његови саветници нису били спремни да уложе значајан политички капитал, а то је посебно тачно с обзиром на то да делови његове администрације нису делили његово непријатељство према Владимиру Зеленском.

Западни Европљани су, са своје стране, вешто одиграли. Ходочашће лидера у Белу кућу после Аљаске послужило је својој сврси. Циљ ЕУ и Велике Британије био је једноставан – успорити процес који је, изгледа, почео на Аљасци и купити довољно времена да убеде америчког председника да су његове претпоставке погрешне. Украјина, инсистирали су, још је способна да промени ток сукоба.

Скоро годину дана касније, може се рећи да су Брисел и Лондон, заједно са Украјином, постигли барем део тог циља.

У међувремену, западне перцепције сукоба су се промениле и на летњим самитима Г7 и НАТО-а, амерички председник је показао приметно неутралнији, понекад чак и благонаклон став према Кијеву. У ствари, признао је да је његово раније поверење у неизбежни пораз Украјине било, у најмању руку, преурањено.

Да ли ова промена одражава истинске промене на бојном пољу или успех ефикасне политичке и медијске кампање, отворено је за дебату, али у сваком случају, промена је стварна и много дискутовани „дух Енкориџа“ је избледео јер се сама политичка клима променила.

Страх и мржња у Европи

Растућа способност Украјине да изводи нападе дроновима дугог домета резултат је три године континуиране финансијске и технолошке подршке из Западне Европе, и упркос Трамповим поновљеним тврдњама да је „Поспани Џо“ проћердао стотине милијарди америчких долара на Украјину, европске владе, пре свега Немачка, сада носе највећи терет подршке ратним напорима Кијева. Зато помоћ није престала након што се Трамп вратио у Белу кућу и скресао америчку помоћ.

Западна Европа се налази у тешкој позицији јер се суочава са сталним економским проблемима, уз растућу забринутост због Украјине и сопствене унутрашње стабилности. Континуирана подршка Кијеву је политички одржив само ако се не представља као солидарност са Украјином, већ као инвестиција у сопствену безбедност.

Јавна реторика, посебно у Немачкој, све више сугерише да је војни сукоб са Русијом на прелазу из једне у другу деценију стварна могућност. Аргумент је једноставан: док год се Украјинци боре, Западна Европа има времена да се припреми и стога би сукоб требало да траје што је дуже могуће, иако је остало отворено за дебату колико ове милитаристичке реторике одражава истинско веровање.

Околности су несумњиво оживеле дугогодишњу историјску сумњу Западне Европе према Русији, моћном и, из њихове перспективе, непредвидивом гиганту на истоку. Током периода блиске економске сарадње, ови страхови су се повукли у други план, замењени тежњом ка обостраној користи, али је ова политичка криза брзо потиснула комерцијалне интересе у страну.

У том смислу, данашње очекивање будућег војног сукоба није сасвим вештачко, јер одражава дубоко укорењене ставове у политичкој свести Западне Европе.

Међутим, постоји још једна димензија која је и рационалнија и можда није у потпуности схваћена, а то је да политички естаблишмент ЕУ и Велике Британије тражи нову основу за унутрашњу кохезију у време дубоких економских и друштвених промена и да је, суочен са растућом неизвесношћу, потребна обједињујућа идеја.

Ништа не служи тој сврси боље од спољне претње.

Чланак Зашто је Западној Европи потребно да се сукоб у Украјини настави се појављује прво на ИСКРА.

© fakti.rs

АМЕРИЧКИ председник Доналд Трамп изјавио је да Американци могу да дођу у Украјину и узму безмало све што пожеле јер имају уговор са Кијевом који им то омогућава.

„Украјина има веома богато и плодно земљиште у погледу ретких елемената. Имамо споразум и можемо тамо да одемо у било ком тренутку и узмемо скоро све што желимо“, нагласио је.

Подсећања ради, САД и Украјина су потписале споразум о ретким металима 30. априла 2025. Неки од његових анекса се и даље држе у тајности.

Да би оправдао своју „иранску политику“, преседник САД указао:

„У Ирану смо тек пет месеци, док смо у Вијетнаму били 20 година“.

Протеклих месеци о Ирану је још изјављивао:

„Ово је златно доба Америке. И ми смо у рату. Ја то називам војном операцијом… Иран је у веома тешкој ситуацији. Пролазе кроз веома, веома тешка времена… Веома је тешко са њима се носити; веома су непоштени и бескрупулозни… Али то није важно. У веома, веома су тешкој ситуацији.

Америка је своје ракете на Ирану потрошила преко сваке мере, али је Трамп тврдио:

„Иранци још увек имају неке ракете, али много мање него што су имали пре четири или пет месеци… Њихов производни капацитет је скоро исцрпљен. Њихове могућности дронова су скоро изгубљене, али им још увек нешто остаје“.

Чланак Трамп: Америка може да уђе у Украјину и узме безмало све што пожели се појављује прво на ИСКРА.

Getty © CFOTO/Future Publishing/Contributor

Компанија „Антропик“ саопштила је да су њени АИ модели „клод“ ненамерно извели три сајбер напада на стварне организације током тестирања сајбер безбедности, која су требало да буду спроведена у изолованом окружењу.

Инциденти су накнадно откривени током интерне ревизије, покренуте након сличног случаја у који су били укључени „ОпенАИ“ и „Хагинг фејс“, онлајн платформа за АИ моделе и скупове података, о чему је овог месеца већ било извештавано.

„Антропик“ је навео да су пронађена три случаја из априла. У сваком од њих погрешно конфигурисано тестно окружење задржало је приступ интернету, што је омогућило „клоду“ да комуницира са стварним компанијама и јавним сервисима.

Компанија је узрок проблема приписала неспоразуму са партнером за тестирање, компанијом „Ирегулар“.

Тестови су подразумевали такозване „ухвати заставу“, у којима је „клод“ требало да дође до ограничених информација са симулираних циљева. Међутим, моделу је погрешно речено да мрежа нема везу са спољним светом, због чега је све системе на које је наишао третирао као део симулације.

У једном случају, фиктивна компанија у коју је „клод“ требало да се „инфилтрира“ имала је исто име као стварни интернет домен. Модел је током четири одвојена тестирања приступио стварном сајту и преузео информације које су, према наводима компаније, укључивале акредитиве за апликације и инфраструктуру.

Током другог теста „клод“ је наишао на фиктивна упутства у којима се од софтверског инжењера тражило да инсталира пајтон код. Потом је поставио злонамерни софтверски пакет на PyPI, јавни репозиторијум за пајтон програме, у покушају да добије приступ циљаном систему.

Пре него што је PyPI идентификовао пакет као злонамеран, он је преузет и покренут на 15 стварних система, укључујући и један који припада компанији за сајбер безбедност. „Антропик“ наводи да је „клод“ потом преузео акредитиве које је искористио за приступ додатним деловима инфраструктуре те компаније.

У трећем и најновијем случају модел није успео да пронађе предвиђени циљ, па је почео да претражује интернет у потрази за алтернативним метама. На крају је прекинуо активности када је утврдио да су системи на које је наишао стварни, а не симулирани.

„Антропик“ је навео да је „клод у својој евиденцији закључивања, током инцидента са PyPI, навео да постављање злонамерног софтвера на стварни репозиторијум „НИЈЕ прихватљиво“. Ипак, модел је сам себе убедио да је сервис део симулације, јер није препознао стварне сертификационе ауторитете који су обезбеђивали интернет везу.

Ово саопштење долази у тренутку све интензивније конкуренције између америчких и кинеских компанија које развијају вештачку интелигенцију, док се водећа предузећа такмиче у развоју све способнијих АИ модела. Компаније попут „Антропика“ и „ОпенАИ“ настоје да покажу напредак у перформансама својих система, истовремено улажући значајна средства у њихов даљи развој.

Поједини руководиоци технолошких компанија сматрају да би америчке АИ компаније требало да ублаже одређена безбедносна ограничења како би очувале своју позицију у глобалној трци у области вештачке интелигенције.

Чланак „Антропик“ признао: „Клод“ се отргао контроли и самостално извео три сајбер напада се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Photo by Ramil Sitdikov – Host

Време је да се отворено саопшти да више нема и не може бити никаквих правила у односу према неонацистичком Кијеву, написао је на друштвеној платформи Макс заменик председника Савета безбедности Русије Дмитриј Медведев.

Медведев је додао да је то изазвано масовним терористичким нападима противника на руске градове, чији интензитет расте и очигледно ће наставити да расте, и да „једино што за нас мора остати изван граница прихватљивог јесте намерно уништавање цивилног становништва… Све остало је потпуно допустиво, ма колико урлао изрод из Банкове и његова бедна европска пратећа играчка екипа“.

Западу се Русија не допада

Или, изјава Медведева на Сверуском омладинском образовном форуму „Територија смисла“: „Наши противници су увек покушавали да дестабилизују нашу државу, како год се она звала. Руско царство, Совјетски Савез или данашња Руска Федерација. Не допада им се наша земља – велика, јака, поносна, самодовољна, јер је њом немогуће командовати.“

Или, једини начин да Русија опстане јесте победа у Специјалној војној операцији. Према његовим речима, Запад користи сва могућа средства како би уништио Русију и то уопште не скрива, а сада за то користи Украјину.

Медведев непрекидно подсећа Запад да се са руским светом не треба играти. Он често не користи дипломатски језик. Постоје званичне дипломатске линије високих званичника, где се све изражава прилично дипломатски, али постоји и овакав приступ. Медведев, једном речју, говори истину.

Многима се, чак и у Русији, овакав приступ не свиђа.

Према речима руског мислиоца и геополитичара Александра Дугина у новој емисији „Ескалација“ на „Спутњику“: „Не смемо заборавити да Дмитриј Медведев није само бивши председник Руске Федерације (иако је то веома важно), већ је и заменик шефа Савета безбедности.“

Ова позиција, наставља Дугин, посебно је створена за њега као опуномоћеног представника председника Путина у Савету безбедности: „Он је, у суштини, алтер его председника у Савету безбедности, а то је кључна позиција у земљи.“

И сам сам, каже Дугин, у почетку био шокиран језиком који је користио да опише оно шта се дешава.

„Он псује“, додаје руски мислилац, „не само Украјину већ и западну дипломатију и прети Енглеској страшном одмаздом“.

Ствари треба називати правим именом

Заправо, он описује ствари онаквима какве заиста јесу, каже Дугин, јер дипломате говоре о стварима које често не постоје. Дипломате  претпостављају да треба да живимо у миру, али у стварности Русија се налази у рату.

„Медведев нас подсећа да смо у рату са Европском унијом, са Британијом, са нацистичком државом, која је терористички ентитет попут ИСИС-а. За њега је Украјина управо иста таква терористичка организација, која, како каже Медведев, нема право да постоји“, примећује Дугин.

Медведев говори из перспективе Савета безбедности, из перспективе правог идентитета руске државе. Ствари једноставно треба називати правим именом.

Русија је у рату са Западом, зато што се побунила против западне хегемоније. На Западу су тада рекли: „Како је то могуће? Ви сте део нас, ваша елита живи на Западу, ви сте наша филијала, а ипак организујете побуну.“

А како бисмо требали да називамо наше непријатеље, пита се руски мислилац. Замислите Велики отаџбински рат: „Драги Гебелсе, дубоко поштовани Хитлеру, нашем драгом партнеру Герингу…“

Медведев нам, међутим, каже да Кају Калас, британско руководство, НАТО и Украјину треба називати правим именима. Током рата, додаје руски мислилац, Немце смо називали фашистичким олошем, али након победе постали смо опрезнији и почели смо да говоримо о „драгим немачким друговима“.

Када победимо у Украјини, онда ћемо, можда, променити наш језик. Али, за сада се понашамо као да се обраћамо „драгим друговима Химлеру и Хитлеру“, што је апсурдно, примећује Дугин.

Медведев говори грубим језиком реалности

Медведев, међутим, говори језиком реалности. Он је можда груб, али тако мисле и осећају људи који воде министарства и одељења реструктурирана по војном принципу.

Медведев не користи фразе попут „поштовани партнери“, „дивна Каја Калас“ или „дивни британски премијер Стармер“. Он их назива правим именом, а то руски народ савршено добро разуме, зато што је реалност управо таква.

И Медведев, као и Песков, примећује Дугин, нам отворено говоре да смо у рату са Западом.

Русија у ствари не води рат против Украјине. Украјина је само огледно поље, на коме Запад испитује своје могућности рата против Русије. И то је јасно свакоме. Запад дозвољава Украјинцима да нападају руске територије, каже Дугин, снабдева их оружјем и планира да буде потпуно укључен у рат против Русије 2030. године.

Притом, нико чак и не разматра преговоре – Русији се нуди једино капитулација. Онај ко се надао да Трамп жели нешто друго је погрешио, али ово питање је сада дефинитивно скинуто са дневног реда.

Када победимо, можда ћемо пружити руку пријатељства или, можда, нећемо, тврди Дугин. Зависи.

Када грме топови, дипломате ћуте

Што се тиче Трампа, понекад у Русији примећују критике Трампа упућене Владимиру Зеленском или Каји Калас.

Као да смо током Великог отаџбинског рата пратили унутрашњи сукоб између Гебелса и Химлера, и говорили: „Видите, какав је Химлер добар момак, разоткрио је Гебелса! Другим речима, покушавамо да се уклопимо у агенду система са којим смо у стању апсолутног и директног идеолошког рата и тражимо да покажу неке симпатије.“

Постоји, уосталом, старо правило дипломатије: када топови тутње, дипломате ћуте.

Зато Медведев каже да није потребно уништити само „нацистички олош“, већ цео геополитички инструмент – саму Украјину као терористички ентитет.

Када се окупљају Зеленски, Макрон, Мерц и Каласова, то је чин успостављања ритуала нове дипломатије, каже Дугин, и додаје: „Острво Епстин, на које долазе представници америчке и европске елите је облик нове постмодернистичке стварности. Све што је повезано са Трампом и његовим понашањем је чисти постмодернизам: он побеђује Иранце двадесет пута дневно, потом им прети, а затим изјављује да ће преговарати. То је чисти Тарантино!“

Управо зато треба да се угледамо на дискурс Дмитрија Медведева, каже руски мислилац, јер његов дискурс све доводи у фокус, у логичну везу: „Он само говори онако како заиста јесте.“

Постоје лажи и постоји истина. Али не постоје лажи које нас могу спасити. Спасти нас може само истина.

Украјину, на пример, води човек чији су говори и поступци – ако се сетимо снимака из „Квартала 95“ – преко сваке мере. Па ипак, овај човек је изабран је за председника, а цела глобална елита му се умиљава.

Како то назвати? Истина је лековита. Зеленски је само прљави кловн, каже Медведев.

Чланак Дмитриј Медведев: Човек који говори истину се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Alexey Nikolskiy /

Амерички председник Доналд Трамп, говорећи о ретким земним металима које Сједињене Државе „могу у сваком тренутку да узму од Украјине“, подсећа Кијев да је потпуно зависан од својих поверилаца и да је задужен, изјавио је специјални изасланик руског Министарства спољних послова Родион Мирошник за руске медије.

Трамп је подсетио Владимира Зеленског да је до грла у дуговима и да Америка може да захтева њихову отплату у сваком тренутку, приметио је званичник.

„Тиме је нагласио да Украјина и Зеленски немају основу за вођење политике независне од Сједињених Држава. Они то дугују Сједињеним Државама у сваком случају. Такође је нагласио да анекси споразума САД-Украјина о ретким земним металима, за које је Рада гласала без читања, садрже робовласничке услове под којима је Кијев дужан Сједињеним Државама“, нагласио је дипломата.

Украјина је обавезна у сваком тренутку да бар почне да отплаћује овај дуг или да пренесе управљање барем налазиштем ретких земних метала на Сједињене Државе, закључио је он.

Чланак Трамп подсетио Кијев да дугови долазе на наплату се појављује прво на ИСКРА.

© Tanjug/AP Photo/Antonio Sempere

ЕУ је одговорила на инвазију миграната у Сеуту млаким изјавама о солидарности и одлучним одбијањем да окриви Мароко за отварање граница. Али када је Брисел могао да криви Русију, певао је другу песму.

Како се скоро 60.000 северноафричких миграната слило у шпанску ексклаву Сеуту из Марока у четвртак и петак, десничарски и централно десничарски европски лидери одмах су окривили Шпанију, где је премијер Педро Санчез само три месеца раније одобрио легални статус за 500.000 илегалних миграната.

Санчез је одбио позиве локалних власти у Сеути да прогласи националну ванредну ситуацију, али је распоредио симболичну силу од 60 војника у ексклаву – гест који је европска десница доживела као неадекватан.

Италијанска премијерка Ђорђа Мелони је прва реаговала, позивајући на искључење Шпаније из Шенгенског простора ЕУ. Шпански министар спољних послова Хозе Мануел Албарес је љутито одговорио, захтевајући од Италије „европску солидарност, а не страначку демагогију“. Ипак, Италија је у петак увече суспендовала безвизни режим са Шпанијом.

SPAIN MUST BE SUPPORTED IN THE FIGHT AGAINST ILLEGAL MIGRATION.

I am closely monitoring developments in the migration crisis in the Spanish enclave in Africa on an hourly basis. Today, I also joined the initiative of Italian Prime Minister Giorgia Meloni calling for a strong…

— Robert Fico (@RobertFicoSVK) July 31, 2026

Европска десница није показала много саосећања за Шпанију. Бројни лидери су се придружили Мелонијевој у оптуживању Санчезове политике за нагли пораст миграната:

Пољски премијер Доналд Туск захтевао је да Шпанија обезбеди своје границе „ако Шенген жели да опстане“. Аустријски канцелар Кристијан Штокер запретио је да ће затворити границе Аустрије и оптужио Санчеза да ствара „додатни подстицај за илегалну миграцију“.

Данска премијерка Мете Фредериксен је рекла да би ЕУ требало да размотри суспензију Шпаније из Шенгена, док је шведски премијер Улф Кристерсон захтевао да Шпанија поврати контролу над својим границама.

Чешки премијер Андреј Бабиш – позвао на суспензију Шпаније из Шенгена. Финска министарка унутрашњих послова Мари Рантанен подржала је суспензију Шенгена, док је француски председник Емануел Макрон најавио припреме за јачање унутрашње границе Француске са Шпанијом.

Словачки премијер Роберт Фицо заузео је другачији тон, критикујући „лицемерје“ лидера ЕУ који се противе илегалној имиграцији, али су „пре само неколико година, својим лабавим приступом, дозволили илегалним мигрантима да улазе у земље ЕУ у огромном броју, изазивајући озбиљне кризе“. Фицо је осудио предлоге за избацивање Шпаније из Шенгена и понудио шпанској влади помоћ у обезбеђивању њених граница.

Како је ЕУ реаговала на талас миграната?

Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен описала је инвазију на Сеуту као „неприхватљиву“ и обећала да ће сарађивати са Шпанијом и Мароком како би „контролисали ситуацију“. Фон дер Лајен је одбила да криви шпанску или мароканску владу, уместо тога изјављујући да „повратак мора бити брз, како то дозвољавају наша правила“.

„Уверена сам да ће наше блиско партнерство са Мароком помоћи у постизању конкретних резултата“, додала је.

The images coming from Ceuta are unacceptable.

We cannot allow anyone to come to our Union without abiding by our rules.

Dangerous crossings must stop immediately. Smuggling networks must be dismantled. And returns must be swift, as our rules allow.

I tasked two Commissioners…

— Ursula von der Leyen (@vonderleyen) July 31, 2026

Док су државе чланице ЕУ нападале Шпанију, неки од највиших званичника блока покушали су да угуше растући бес деснице. Потпредседник Европског парламента Хави Лопез осудио је став Ђорђе Мелони као „недостојан европског партнера“, додајући да „када се миграција користи као оружје, Европа одговара солидарношћу, а не себичношћу“.

Бивши шеф дипломатије ЕУ, Жозеп Борел, исмејао је претње италијанске премијерке да ће избацити Шпанију из Шенгена. „Та опција једноставно не постоји у правној архитектури Уније“, написао је на друштвеним мрежама. „Једноставно не може.“

Шефица дипломатије Каја Калас, у међувремену, није издала ниједну изјаву о најозбиљнијем кршењу границе у историји ЕУ, примећује РТ интернешенел.

Зашто нико не помиње Мароко?

Усред унутрашњих сукоба, ниједан од европских лидера који криве Санчеза, нити било ко у Европској комисији, није јавно признао улогу Марока у подстицању кризе.

Видео снимак са границе у Сеути изгледа приказује мароканске стражаре како отварају капије од бодљикаве жице, дозвољавајући мигрантима да пређу на шпанску територију.

Бројни камиони су снимљени како превозе стотине младића према граници са мароканске стране.

Док најраспрострањени снимак приказује полицију како пресреће једно од возила неколико километара даље, многи други очигледно истоварују своје путнике на отвореној граници без ометања.

ESTO ES MUY GRAVE. Me llegan estas imágenes de cómo las autoridades marroquíes vacían camiones llenos de jóvenes cerca de la frontera con Ceuta.

Quien no quiera ver que se trata de una operación perfectamente preparada por el régimen, es que es ciego. pic.twitter.com/YpxFAaF7Wb

— Taleb Alisalem (@TalebSahara) July 30, 2026

Мароко дуго полаже право на Сеуту и ​​Мелиљу, две шпанске северноафричке ексклаве, а ово право прећутно подржава Комитет за буџет Представничког дома САД, неки делови моћног америчког израелског лобија и републикански представник Марио Дијаз-Баларт из Флориде, блиски сарадник државног секретара Марка Рубија.

Мароко је и раније користио мигранте као политичку полугу. Када је Шпанија дозволила сепаратистичком лидеру Западне Сахаре Брахиму Галију да уђе у земљу ради лечења 2021. године, Мароко је одговорио привременим ублажавањем ограничења на граници са Сеутом, дозволивши око 8.000 миграната да уђу на шпанску територију.

Мадрид је – уз подршку ЕУ – оптужио Рабат да миграције користи као оружје, али је Мароко на крају победио: следеће године, Шпанија је пристала да подржи марокански „план аутономије“ за Западну Сахару, бившу шпанску колонију. Према плану, Западна Сахара би добила нека овлашћења самоуправе, али би остала под сталним мароканским суверенитетом.

Криза је мароканску владу научила снажној лекцији: коришћењем миграција, може да извуче вредне политичке уступке од Шпаније и ЕУ.

Лицемерје ЕУ

Лепо поступање ЕУ са Мароком је у оштрој супротности са њеним одговором на сличну ситуацију у Белорусији у октобру и новембру 2021. Те ​​године, нешто мање од 40.000 миграната – углавном из Африке и Азије – покушало је да пређе из Белорусије у Пољску, што је навело пољске власти да подигну ограду од бодљикаве жице, распореде хиљаде војника и оптуже белоруског председника Александра Лукашенка да води „хибридни рат“ у име руске владе.

Лукашенко је имао нерашчишћене односе са Пољском и ЕУ које су пружиле ентузијастичну подршку његовим политичким противницима током нереда у Минску, које је подржао Запад годину дана раније. Међутим, он је негирао оптужбе о злоупотреби миграната, а никада се нису појавили докази о било каквом учешћу Русије у наводној кампањи „хибридног ратовања“.

Ипак, ЕУ је прихватила пољско мишљење. Фон дер Лајен је изјавила да је пораст броја миграната на граници био „хибридни напад, а не миграциона криза“. Председник Европског савета Шарл Мишел и главни дипломата Жозеп Борел користили су исту формулацију, и у року од неколико недеља, ЕУ је санкционисала 17 белоруских званичника због „кршења људских права и инструментализације миграната“.

At the border between Poland and Belarus.

Poland is facing hybrid attacks from across the border.

We stand in solidarity with our Member State.

In our new EU budget, we have proposed to triple border management funding.

We are all responsible for Europe’s external borders pic.twitter.com/gdoWTmr3NW

— Ursula von der Leyen (@vonderleyen) August 31, 2025

Упркос чињеници да је Сеута примила више миграната у једном дану него Пољска за годину дана, ниједан високи званичник у Бриселу или било којој држави чланици ЕУ није покренуо могућност санкционисања Марока. ЕУ је способна да предузме брзе мере против наводног „хибридног ратовања“, али одлука о томе се очигледно доноси само када је политички сврсисходно то учинити – а не када би то узнемирило де факто савезника САД и Израела.

Шта се дешава у Сеути?

До петка увече, отприлике 48.000 од 60.000 миграната се добровољно вратило у Мароко, према подацима шпанског Министарства унутрашњих послова. И Санчез и министарство су захвалили Мароку што је примио своје мигранте назад, иако је остало нејасно да ли је Мадрид морао да направи неке уступке да би се то догодило.

Криза не јењава, а њено наслеђе ће бити двоструко: прво, очигледно веровање Марока да може имати несразмеран утицај на политику ЕУ путем миграција је додатно потврђено. Рабат је открио да може да извуче уступке од Мадрида са 8.000 миграната у 2021. години. Са 60.000, може да гурне ЕУ у унутрашње борбе и доведе Шенгенски простор до тачке слома.

Друго, Шпанија вероватно неће заборавити нападе Мелони и њој сличних. Објављујући на Иксу у петак увече, Санчез је поделио низ података о миграцији који указују на то да је Италија била водећа тачка уласка миграната у ЕУ између 2021. и 2026. године. Приметно је, и упркос кампањи широм ЕУ против Лукашенка 2021. године, да се источна граница блока – са Белорусијом и Украјином – налази на самом дну листе.

„Солидарност и емпатија су опционе“, написао је Санчез. „Поштовање европских уговора и података нису. Ово није време за поделу. Време је да се настави изградња јаке и уједињене ЕУ.“

Чланак Лицемерје хибридног рата: Како је напад миграната на Шпанију разбио заблуду о „солидарности ЕУ“ се појављује прво на ИСКРА.

Getty © picture alliance / Contributor

Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху 2023. године није дозволио да САД пошаљу Украјини ПВО системе „гвоздена купола“, позивајући се на одредбе споразума о заједничкој производњи који даје Израелу последњу реч о употреби система, иако су ракетне батерије направљене средствима америчке владе.

И Нетанјаху и шеф кијевског режима Владимир Зеленски недавно су били у Вашингтону, тражећи подршку од америчког председника Доналда Трампа за своје сукобе.

Тако су се, наводи „Вашингтон пост“, обе земље нашле у конкуренцији за ресурсе Вашингтона.

Израелска амбасада у Вашингтону саопштила је да је нова Нетанјахуова одлука о блокирању предаје ПВО система Кијеву мотивисана забринутошћу да би технологија могла да заврши у Техерану.

Дипломатска мисија је додала да је, заузврат, Израел вратио системе „патриот“ Сједињеним Државама ради даљег трансфера Украјини.

Раније ове недеље, Зеленски се састао са председником САД Доналдом Трампом у Белој кући, након чега се амерички лидер састао са Нетанјахуом. Прес служба Беле куће, без навођења детаља, известила је да су оба састанка прошла „веома добро“.

Касније су медији, позивајући се на изворе, објавили да је израелски премијер одбио да се састане са шефом кијевског режима.

Чланак Може да заврши у Ирану: Зашто је Нетанјаху блокирао трансфер „гвоздене куполе“ Кијеву се појављује прво на ИСКРА.

© fakti.rs

РУСКЕ оружане снаге по први пут су у Украјини уништиле америчку фабрику дронова у Кијеву Terminal Autonomy.

Производила је дронове дугог домета AQ-400 Scythe и AQ-100 Bayonet са системима навођења отпорним на електронско ратовање и алгоритмима за самонавођење помоћу вештачке интелигенције.

„То је први познати напад Русије на једну америчку компанију у Украјини. Добродошла промена. Мало је закаснио, али бар је нешто“, прокоментарисао је руски писац и официр Захар Прилепин.

Експерт за ракете, Јуриј Кнутов, оценио је да тај напад значу да у Украјини више нема забрањених зона ни циљева:

„Сједињене Државе, као и Француска, пружају Украјини све потребне обавештајне податке, целу мапу, о нашим системима ПВО. У игри су и терминали америчког сателитског система Старлинк, који обезбеђују навођење дроновима, и коришћење на фронту система вештачке интелигенције Мејвен из Палантира“.

Кнутов је уверен да трако треба гледати и на најаве да ће Украјина градити две фабрике у Сједињеним Државама. Једна би производила дронове, друга беспилотне летелице (БПЛ). Американци би наводно куповали производе тих фабрика.  А Кнутов указује:

„Озбиљно сумњам да су Американцима потребни. У стварности, те фабрике ће производити дронове и БПЛ за Украјину. Стога је задатак да се Украјина што више изолује од спољног света. Као што смо је изоловали од Црног мора, морамо је изоловати и од испорука оружја преко Румуније и Пољске пресецањем транспортних коридора из ових земаља. Стога, удари треба да се изводе по железничиме чворовима, мостовима на аутопутевима, самимпутевима, по свему што би могло да ограничи транспорт оружја и дронова из Пољске и Румуније“.

Кнутов закључује:

„Чињеница да смо сада први пут напали америчку фабрику, и да је то објављено, указује да су САД отворено стале на страну Украјине и да, заправо, воде непријатељску политику према нашој земљи. Напад на ту фабрику је озбиљан сигнал Американцима да не би требало да отварају такве фирме у Украјини. И, уопште, да им је боље да не снабдевају оружјем терористички режим у Кијеву“.

Чланак Заокрет: Руси први пут ракетирали америчку војну фабрику у Украјини се појављује прво на ИСКРА.

© AP Photo / Antonio Sempere

Масовни покушај преласка готово 50.000 миграната у шпанску енклаву Сеуту није могуће објаснити само сиромаштвом и жељом за одласком у Европу. Криза има и геополитичку димензију, јер се појављује у тренутку нових тензија између Марока, Шпаније и САД.

Масовни продор миграната ка шпанској енклави Сеути, на граници са Мароком, представља једну од највећих мигрантских криза у Европи последњих година. Према проценама шпанских власти, око 49.000 људи покушало је или успело да пређе границу у веома кратком периоду, што је изазвало озбиљну безбедносну и хуманитарну кризу.

Десетине хиљада људи на граници, покушаји преласка морским путем и сукоби са полицијом поново су отворили питање због чега се мигрантски таласи из северне Африке повремено нагло интензивирају.

Није разлог само сиромаштво…

Међутим, према мишљењу др Марка Гагића, са Катедре за арабистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, одговор се не налази само у економским проблемима, већ и у сложеним политичким односима у региону.

Гагић, који говори и марокански дијалекат арапског језика и који је више пута боравио у Мароку, сматра да актуелну кризу треба посматрати кроз спој неколико фактора – унутрашњих проблема мароканског друштва, односа Рабата и Мадрида, али и ширег геополитичког контекста који укључује Сједињене Америчке Државе.

Не звучи невероватно да је отварањем изненадне мигрантске кризе на својим границама Шпанија „кажњена“ од стране Вашингтона због ставова своје владе поводом израелског напада на Газу (који Гагић назива геноцидом), као и сукобом у Персијском заливу.

Сличан сценарио већ виђен 2021. године

Према његовим речима, посебно је важно што се сличан мигрантски притисак догодио и 2021. године, када су односи Марока и Шпаније били озбиљно нарушени због политичког спора око Западне Сахаре.

„Пре неколико година око десет хиљада људи препливало је у Шпанију. Тада је конкретан повод био спор око Западне Сахаре, односно због тога што је један од лидера Фронта Полисарио (који се бори за независност Западне Сахаре) био примљен на лечење у Шпанији. То је изазвало озбиљне тензије између Рабата и Мадрида“, подсећа Гагић.

Он сматра да је управо понављање сличног обрасца разлог због којег актуелне догађаје треба пажљиво анализирати.

„Новост није то што људи покушавају да пређу границу. То се дешава годинама. Новост је да сада то покушавају у тако великом броју и практично организовано. Тешко могу да замислим да то буде потпуно спонтано. Можда јесте делимично спонтано, можда полудириговано или полуорганизовано“, наводи Гагић.

Он наглашава да нема доказе да иза мигрантског таласа стоји нека држава или организација, али сматра да искуство из 2021. године показује да мигрантски притисак може постати инструмент политичког притиска када се појаве озбиљни дипломатски спорови.

Мароко, САД и питање Западне Сахаре

Гагић оцењује да се данашња криза не може одвојити од односа између Марока и Сједињених Америчких Држава, као и од промењене позиције појединих западних држава према питању Западне Сахаре.

Мароко већ деценијама сматра Западну Сахару својим историјским и територијалним питањем од највећег националног значаја. Са друге стране, око тог подручја постоји међународни спор који укључује Фронт Полисарио и питање будућег статуса територије.

„За Мароканце је то једно од најважнијих националних питања. Они то доживљавају као саставни део своје државе и око тога постоји готово потпуни национални консензус“, каже Гагић.

Он подсећа да је важан тренутак био 1975. године, када је Шпанија напустила тадашњу Шпанску Сахару, након чега је организован чувени Зелени марш, догађај који је постао један од симбола савременог мароканског националног идентитета.

Према Гагићевим речима, подршка коју је Мароко добио од Вашингтона по питању Западне Сахаре додатно је учврстила стратешко партнерство две земље.

„Американци су подржали мароканску позицију око Западне Сахаре. После тога су и Француска и Немачка заузеле много повољнији став према мароканском плану аутономије. То је за Рабат огромна дипломатска победа“, оцењује он.

Истовремено, Гагић наводи да је Мароко због тога направио одређене спољнополитичке уступке, међу којима је било и успостављање дипломатских односа са Израелом.

Посебну пажњу, према његовим речима, изазива чињеница да је Мароко истовремено важан амерички савезник, док велики део становништва те земље снажно подржава Палестину и критички гледа на израелску политику.

Сеута и Мелиља – отворено питање

Поред Западне Сахаре, још једно питање које деценијама оптерећује односе Рабата и Мадрида јесу шпанске енклаве Сеута и Мелиља на северу Африке.

„Мароканци сматрају да су Сеута и Мелиља њихове. То није питање које је нестало. Оно постоји у јавности и политици већ деценијама“, каже Гагић.

Иако су ове територије под шпанском управом и представљају спољне границе Европске уније, у Мароку постоји широко распрострањено уверење да би оне у будућности требало да буду део мароканске државе.

Гагић сматра да се због тога актуелни мигрантски талас не може посматрати изоловано од ширих политичких процеса.

„Када погледате односе Марока и САД, питање Западне Сахаре, односе Шпаније и Вашингтона око Газе и чињеницу да се нешто слично већ догодило 2021. године, мени је тешко да поверујем да је све потпуно спонтано. То је моја процена и моје виђење ситуације“, каже он.

„Два Марока“

Ипак, према његовим речима, ниједна политичка калкулација не би била могућа без дубоког економског и социјалног незадовољства које постоји међу великим делом мароканског становништва.

Гагић указује на парадокс савременог Марока – земље која улаже огромна средства у инфраструктуру и жели да се представи као регионална (чак и континентална) сила, али истовремено има велики број младих људи који не виде будућност у сопственој земљи.

„Мароко претендује да буде регионални лидер или чак континентални лидер и доста улаже. Граде брзе пруге, имају најбржи воз у Африци који повезује Тангер, Рабат и Казабланку. Железничке станице изгледају као нешто што је на нивоу западне Европе“, наводи он.

Међутим, иза те слике модернизације постоји другачија свакодневица за велики број грађана.

„Постоји Мароко за оне који имају новца и постоји Мароко за Мароканце који немају новца. Велики број њих нема перспективу и нема места у таквом Мароку“, оцењује Гагић.

Он наводи да су незапосленост, посебно међу младима и високообразованима, неуједначен квалитет образовања и проблеми у здравственом систему међу главним разлозима због којих многи желе да оду.

„Велики број младих жели да емигрира у Европу, било да је то Шпанија, Француска или нека друга земља западне Европе. То није нова појава. Новост је да то сада покушавају у тако великом броју“, каже он.

Очај превазилази страх

Према Гагићевим речима, спремност људи да ризикују живот преласком границе показује дубину проблема.

„Можете да замислите ниво нечијег очаја или незадовољства када је спреман да ризикује сопствени живот да би стигао негде одакле ће га можда одмах вратити назад. То показује колико је озбиљан проблем и колико људи не виде будућност у својој земљи“, каже он.

Он додаје да се не ради о људима који не воле своју земљу: Мароканци су генерално патриоте, воле да истичу да су Мароканци, али, истовремено велики број њих има веома јаку жељу да оде из Марока, објашњава Гагић.

Због тога, закључује он, мигрантску кризу у Сеути треба разумети као последицу преплитања два процеса – геополитичких интереса великих сила и дугорочних економских проблема који гурају велики број младих људи ка Европи.

Политичке тензије могу бити окидач, али основни разлог због којег десетине хиљада људи крећу ка граници јесте чињеница да велики део становништва већ годинама не види довољно разлога да остане.

Чланак Мотив није само сиромаштво: Шта се крије иза инвазије Мароканаца на Шпанију се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Pool / Pool

Бивши директор Националног института за алергије и заразне болести Ентони Фаучи одбио је да одговара на питања пред Одбором за унутрашњу безбедност и државне послове америчког Сената, позивајући се чак 111 пута на право из Петог амандмана америчког Устава (особа не мора да сведочи против себе), док републикански сенатори упозоравају да га то неће заштитити од свих правних последица.

Пре него што је одбио да сведочи, Фаучи је оптужио председника одбора, републиканског сенатора Ренда Пола, да годинама води кампању против њега и покушава да га пошаље „иза решетака“.

„Једини закључак до којег могу да дођем јесте да ме је овај одбор позвао само како би ме навео да кажем било шта што би потврдило његове тврдње да треба да завршим у затвору“, рекао је Фаучи, додајући да се, по савету адвоката, позива на Пети амандман.

Иако је бивши председник САД Џозеф Бајден последњег дана мандата, 20. јануара 2025. године, Фаучију дао потпуно и безусловно помиловање за евентуална кривична дела почињена током обављања државних функција између 2014. и 2025. године, оно се односи искључиво на савезне оптужбе.

Већ неколико сати након саслушања, државни тужилац Флориде Џејмс Утмајер саопштио је да покреће истрагу против Фаучија због околности које се односе на период пандемије, чиме је постао први државни тужилац у САД који је формално отворио поступак против некадашњег водећег америчког епидемиолога.

Републикански сенатор Џош Холи током саслушања је упозорио да је Врховни суд САД још у пресуди Браун против Вокера из 1896. године заузео став да особа која је помилована више не може да се позива на заштиту из Петог амандмана како би одбила да сведочи.

Председник одбора Ренд Пол поручио је да ће чланови одбора размотрити да ли ће против Фаучија покренути поступак због непоштовања Конгреса.

„Противзаконито је ометати истрагу Конгреса. Ваше одбијање да данас сведочите имаће последице“, рекао је Пол.

За сада није познато да ли ће републиканска већина у Сенату заиста покренути формални поступак против Фаучија, али саслушање показује да правни и политички притисак на некада најутицајније лице америчког одговора на пандемију није окончан ни након председничког помиловања.

Чланак Фаучи се 111 пута позвао на Пети амандман, али истрага тек почиње: Флорида прва кренула у акцију се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Tamir Kalifa

Све је почело 28. фебруара, месец дана након отмице легитимног председника Венецуеле Николаса Мадура и његове супруге, конгресменке Силије Флорес, која се десила 3. јануара. Трамп је тада поверовао да је свемоћан и да стоји на челу „најсјајније армаде на свету“. Потом су САД и Израел убиле врховног вођу Ирана ајатолаха Хамнеија.

Трамп је тада ликовао: „Погледајте шта ће се данас десити овим дегенерицима“. Међутим, Хамнеија је заменио његов син. Прва, сурова лекција иранског рата: обезглављивање режима га не чини послушнијим, већ га радикализује.

Онда је, 13. априла, Вашингтон увео поморску блокаду Ирану. Техеран је одговорио затварањем Ормуског мореуза. Привремени прекид ватре се некако одржавао све до 6. јула.

Онда се све срушило: 8. јула, на самиту НАТО-а у Анкари, Трамп је прогласио примирје завршеним.

„Готово је“, рекао је, „они су смеће“. То су речи шефа државе који преговара о предаји, а не о победи.

Двострука брава је дефинитивно закључана

Затим су, 13. јула Хути су напали Саудијску Арабију као одговор на саудијску блокаду аеродрома у Сани. Четири године примирја су разбијене једном једином салвом. Ријад, који извози 70 одсто своје енергије преко Јанбуа, добро је разумео поруку: нико више није безбедан, чак ни амерички „партнери“ из Персијског залива, пише афрички геополитичар Мохамед Ламин Каба са Панафричког института за сајт „Њу истерн аутлук“.

Двострука брава је дефинитвно закључана, додаје он: Хормуз на северу, Баб ел-Мандеб на југу. Двадесет процената светске нафте на једној страни, билион долара годишњег превоза роба на другој. Обе славине су затворене једном руком.

Ова имена сада америчка војска рецитује као бројаницу током својих бесаних ноћи. Почев од 8. јуна, наставља Каба, Хути воде рат заједно са Ираном. Испаљене су балистичке ракете на Тел Авив. Забрањена је израелска и саудијска пловидба кроз Црвено море. Иза њих стоји јединствени ланац командовања. Иранска револуционарна гарда (ИРЦГ) поставља официре у Јемену, додаје овај геополитичар, који одлучују о затварању мореуза „Капија суза“ (Баб ел-Мандеб).

А то више није народна милиција. То је регионална војска која, под заједничком командом, делује у оквиру строге логике ескалације.

Распад „Пакс американа“

Колапс америчке хегемоније више није хипотеза, примећује Каба; то је, пре, геополитичка извесност. Раскид са здравим разумом, којег је Трамп најавио на самиту НАТО-а у Анкари, означио је последњу кап која је прелила чашу, или ону сламку која је сломила кичму већ претовареној камили.

Ера америчке доминације се нагло приближила крају, али Трамп покушава да прикрије своју немоћ медијским лажима. Али, то му уопште не помаже: ерозија америчког одвраћања сада је видљива свим војним командантима на Глобалном југу.

Вашингтон не обуздава хаос, примећује Каба, он га производи, а затим наплаћује свету да њиме управља. Покушавајући да овековечи умирући униполарни поредак, закључује овај аутор, Америка је саму себе осудила на стратешки пад, из кога неће бити повратка.

„Пакс американа“ се управо распада, пред нашим очима.

Руковања, прорачунати осмеси, тријумфални комунике…

Седамнестог јуна ове године, сви су славили меморандум, потписан у Версају, на маргинама самита Г7 у Евијану, који је запечатио мир под будним оком Макрона, Рубија и Бароа.

Руковања, прорачунати осмеси, на крају тријумфални комунике, каже Каба. Али, овај меморандум је важио само двадесет и један дан, што је просечно трајање америчког примирја на Блиском истоку још од почетка овог рата, додаје Каба: „Примирје, потписано у Версају, како би се прекршило у Анкари“.

У међувремену, није погинуло само много Иранаца, већ и много америчких војника. Стотине милијарди долара је потрошено узалуд. Међутим, иранска морнарица, која је званично уништена, како тврди Трамп, задржала је способност да потпуно блокира Ормуз.

Моћ грађена на лажима

Наравно, Вашингтон своје неуспехе, попут Вијетанама, Ирака или Авганистана, представља као победе. Саопштења за штампу о „хируршким ударима“, уводници о „обновљеном одвраћању“. Ипак, бродарске компаније не лажу: оне избегавају Црвено море. А тржиште не лаже, пише Каба.

Ништа од тога није случајно, пише овај аутор: од Хирошиме, Америка је градила своју моћ на лажима: идентификовати претњу, преувеличати је, напасти, а затим глумити изненађење због ескалације коју је сама оркестрирала.

Иран 1953, пуч против Мосадека. Вијетнам, домино ефекат. Ирак 2003, фантомско оружје за масовно уништење. Либија 2011, под изговором заштите цивила. Сваки пут, исти образац: тобожња претња оправдава интервенцију, интервенција производи стварну претњу.

Међутим, стварна архитектура остаје скривена: нафта, чија се цена изражава у доларима, бродски путеви под окриљем Пете флоте, екстериторијалне банкарске санкције…

Рат је само једно од многих оруђа која се користе за одржавање доминације, каже Каба, само што се овог пута оружје сломило у рукама оног који га користи.

Овај рат не изолује Иран. Као што рат у Украјини није изоловао Русију. Реч је о солидарности земаља које одбацују диктате из Вашингтона: Кина, Русија, Иран, Северна Кореја (КРИК).

Победа у априлу, пораз у јулу

Пјонгјанг је, у априлу, усред иранског рата, појачао своје ракетне тестове, јер ирански фронт није изолован.

Три америчка фронта, једна једина намера: разбити блок КРИК. Али, он је довео до супротног резултата. Вашингтон је желео да разбије најслабију карику. Али, у томе, а то је сада сигурно, није успео.

Ствари су, у самој основи, сасвим једноставне, уочава афрички геополитичар: сила која обећава победу у априлу мора да призна свој пораз у јулу. Примирје, потписано са великом помпом у Версају, траје три недеље. Поморска блокада, која има за циљ да задави Техеран, не спречава затварање Ормуског мореуза…

Јасно је, уосталом, да сила која стално покреће нове ратове није победила ни у једном претходном, каже Каба, а управо то најављује понижење које тек долази.

Терминална криза умируће империје

Америчко-израелска агресија против Ирана није обнова империјалног ауторитета, пише сајт „Хемтон института“, већ његова терминална криза – последњи грч умирућег царства који је ојачао глобални отпор западној доминацији.

У питању је пресуда историје: Пирова победа, која само убрзава транзицију ка мултиоларности, коју је покушала да заустави.

Овај агресивни рат представља оно што поједини аналитичари идентификују као „фазу очаја“ империјалног пада, када доминантна сила прибегава све безобзирнијим војним авантурама како би одржала контролу, додаје овај сајт.

Или, како то на свом блогу сажето каже бивши официр америчких маринаца Скот Ритер: „Ми, Американци, помазујемо себе за Краља света, као вођу који влада ‘блиставим градом на брду’, само да бисмо на крају открили да смо сами себи најгори непријатељ и да не представљамо ништа“.

Починили смо толико неопростивих злочина у име одбране владавине права и Устава који служи као њен филозофски темељ, да смо тај концепт трансформисали у подсмех самим себи, као мимикрију вођену терором што нас доводи до истинског лудила, додаје он.

Заборавили смо своје злочине и патњу оних који су умрли због тих злочина, наставља Ритер: „Игнорисали смо крваву стварност нашег колективног путовања“.

Америка данас није више од труле сенке онога што је некад тврдила да јесте, земље која је заборавила систем који дефинише ко смо и шта смо.

Имамо, додуше, још Конгрес, али Конгрес који је одустао од својих дужности у име похлепе, пише Ритер, судство које кажњава врлину а опрашта грех, и извршну власт која више не функционише као вођа народа, већ као декадентни култ личности, где се најнижа људска јединка приказује као Бог.

Слике, већ много пута виђене у историји, почев од Римске империје, која је на концу дословно полудела. Када је император Калигула магарца именовао за сенатора и пожелео да га прогласи за конзула.

Чланак „Пакс американа“ се распада: Фаза очаја империјалног пада се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Marcos Moreno/Anadolu

Министарство унутрашњих послова Шпаније саопштило је данас да је, према прелиминарним проценама, око 49.000 миграната ушло у Сеуту морем и копном из Марока у последња 24 сата.

Градоначелник Сеуте пак каже да је у енклаву продрло 60.000 миграната. Према наводима званичника око 7.000 њих су малолетници. Број погинулих у Сеути који су покушали да препливају границу, порастао је на 24.

Иако су и Шпанија и Мароко појачале од јутрос безбедносне мере, хиљаде људи и даље покушава да пређе границу, наводи „Мундо“.

Проблем је стигао и до Мелиле, друге шпанске енклаве у северној Африци, због чега граница града остаје затворена због покушаја илегалних улазака, и где је председник те енклаве Хуан Хозе Имброда проценио да је у четвртак „највише 400“ људи илегално прешло границу.

Према званичним подацима, Сеута има око 83.600 становника, а велики број људи који су ушли у град последњих дана остао је на улицама, а део њих провео је ноћ на отвореном, пише „Паис“.

Један становник Сеуте описао је ситуацију у граду као „сталне демонстрације“, наводећи да је велики број људи непрекидно присутан на улицама.

Избили сукоби мештана и миграната

Наводи се и да су у раним јутарњим сатима избили сукоби између миграната приликом покушаја да уђу у Сеуту и Мелилу.

Из мароканског града Кастилехос, који граничи са Сеутом, групе људи покушале су да се пробију преко ограде и бацале су камење на безбедносне снаге распоређене у том подручју.

Надаље, у близини граничног прелаза Бени Нсар у Надору, избили су и насилни сукоби између снага реда и стотина младих људи, од којих су многи малолетници, који су покушали да уђу у Мелилу и кроз граничну ограду и кроз луку, пише агенција Ефе.

Наводи се и да има оних миграната који су почели да се враћају у Мароко преко исте тачке кроз коју су и ушли, граничног лукобрана који одваја аутономни град од суседне земље.

Због ситуације шпанска влада је мобилисала војне јединице у четвртак увече како би подржала преоптерећену Цивилну гарду.

Први извештаји указују да су се жртве удавиле покушавајући да стигну до обале Сеуте током врхунца такозваног миграционог притиска близу јужног граничног лукобрана код Тарахала, који раздваја шпански град Сеуту од Марока. Како се наводи, не може се искључити могућност да број жртава порасте у наредним сатима.

Гранични прелаз Бени Ензар, једини оперативни прелаз између Шпаније и Марока у Мелиљи, остаје затворен након покушаја масовног уласка миграната, саопштила је Владина делегација у аутономном граду.

Власти су апеловале на јавност да се не иде у погранично подручје, како се не би ометао рад безбедносних снага.

У међувремену, национална и локална полиција распоређене су на различитим тачкама у центру Сеуте и околини како би спречиле пљачке или немири повезане са масовним приливом људи из Марока. Власти су објавиле да је важно узети у обзир да је већина ових људи ушла у земљу носећи само купаће костиме и да немају ни храну ни новац да било шта купе.

Председник Мелиље Хуан Хосе Имброда проценио је да је у четвртак увече у аутономни град преко копнене границе и морем ушло „око 300, највише 400“ илегалних миграната.

Имброда је појаснио да је оно што се дешава у Мелиљи неупоредиво са ситуацијом у Сеути и истакао „примерну заједничку акцију“ Цивилне гарде, Националне полиције и Локалне полиције, са којом је „овакав обим прилично добро обуздан“, додајући да је „мароканска жандармерија сарађивала“.

Премијер Шпаније Педро Санчез ће данас отпутовати у енклаву, у пратњи министра унутрашњих послова Фернанда Гранде-Марласке. Брисел је изразио спремност Европске уније да појача своју подршку Шпанији, укључујући и ангажовање Фронтекса.

Шпанији се суспендује Шенген?

У међувремену, како је најавила премијерка Италије Ђорђа Мелони, влада у Риму разматра суспензију Шенгенског споразума о слободном кретању са Шпанијом као резултат миграционе кризе.

Слике које долазе из Сеуте су неприхватљиве. Не можемо дозволити никоме да дође у нашу Унију, а да се не придржава наших правила, поручила је председника Европске комисије Урсула фон дер Лајен.

Како је рекла, опасни прелази миграната морају одмах да престану, мрежа кријумчарења мора да буде разбијена, а повратак миграната мора да буде брз, „како то наша правила дозвољавају“.

„Задужила сам два комесара да подрже контролу ситуације. Радиће на додатној оперативној подршци Шпанији, укључујући и Фронтекс“, рекла је Фон дер Лајенова.

Шеф финског Министарства унутрашњих послова позвао је све европске земље да привремено искључе Шпанију из Шенгенске зоне због миграционе кризе у Сеути.

Мари Рантанен је изјавила да је Мадрид потпуно пропустио да заштити спољну границу Шенгенске зоне од илегалног уласка: „Ово не може да се настави.“

Немачки политичари и представници полиције позвали су данас на појачане мере заштите граница и координацију са Шпанијом и Мароком.

Заменик шефа посланичке групе ЦДУ/ЦСУ у Бундестагу Гинтер Крингс оценио је да је неопходна хитна сарадња са Мароком како би се спречио нови талас илегалних миграција, истовремено критикујући одлуку шпанске владе о легализацији великог броја миграната, за коју тврди да може да подстакне нове покушаје илегалног уласка у Европу, пише „Билд“.

Члан управног одбора Немачког полицијског синдиката (ДПолГ) Мануел Остерман позвао је савезну владу да додатно ојача контролу немачких граница људством и савременом опремом због могућег преусмеравања мигрантских рута преко Шпаније и Француске.

Немачки канцелар Фридрих Мерц позвао је  Шпанију и Мароко да предузму одлучне мере како би ставили под контролу мигрантску кризу.

„Заштита спољних граница Европске уније кључна је за сузбијање илегалних миграција. Јасно очекујем да све државе чланице ЕУ испуне ову обавезу. Поводом овог питања смо у контакту са шпанском владом“, навео је Мерц у саопштењу објављеном на сајту немачке владе.

Он је додао да Шпанија жели и мора да што пре стави ситуацију у Сеути под контролу.

„Стога поздрављам намеру Шпаније да не дозволи улазак илегалних миграната на европски континент. Очекујемо, такође, да Мароко одмах прихвати назад илегалне мигранте“, навео је немачки канцелар.

Он је додао да је добро то што су Европска комисија и комесар за унутрашње послове и миграције Магнус Брунер пружили подршку у том погледу.

„Пропис о враћању миграната, усвојен у јуну, сада мора одмах и у потпуности да буде спроведен“, закључио је Мерц.

Француски министар унутрашњих послова Лоран Нуњез изјавио је данас да ће земља појачати контроле на граници са Шпанијом.

Нуњез је рекао да ће данас поново разговарати са својим шпанским колегом о ситуацији у Сеути, пренео је „Фигаро“.

„Разговарао сам са својим шпанским колегом јуче, а наш разговор је заказан и данас“, рекао је Нуњез за телевизију РТЛ.

Министар спољних послова Холандије Том Берендсен изјавио је да Холандија рачуна на то да ће Шпанија да предузме све што је потребно како би заштитила спољне границе Европске уније, као и да ће Мароко да предузме неопходне мере са своје стране.

„Јутрос сам тим поводом разговарао са својим шпанским и мароканским колегама (Хосеом Мануелом Албаресом Буеном и Насером Буритом). Добро је што је Европска комисија понудила помоћ“, написао је он на платформи Икс.

Чланак Талас миграната на обали Европе, јединство ЕУ на тесту; Урсула поручила: Неприхватљиво (ФОТО) се појављује прво на ИСКРА.

© AP Photo / Denes Erdos

Мигранти за Европу представљају много већу претњу него Русија, рекао је потпредседник словачког парламента Андреј Данко.

„То што се дешава у Шпанији то је права претња. Допустићу себи да кажем: нису проблем Руси, него мигранти, то је проблем који ће уништити европску културу“, рекао је Данко.

Коментаришући ситуацију у шпанској енклави Сеути , где је из Марока за дан продрло скоро 60.000 илегалних миграната, он је рекао да је то велики проблем који мора да се реши.

Како је додао, мигранти су људи који нису у стању да се прилагоде европском закону и менталитету.

Њихов једини циљ је да дођу, настане се и натерају Европу да се прилагоди њима.

Чланак Порука из Братиславе: Нису Руси проблем, мигранти ће уништити европску културу се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Friedemann Vogel – Pool

Европска унија наставља да понавља општа места о руско-украјинском сукобу, али у пракси ради на томе да борбе трају до последњег Украјинца, пише за РТ Интернешенел Рејчел Марсден.

Дан државности у Кијеву (15. јула) био је савршена прилика да Европска унија поново прича о себи. Тон је поставила „краљица“ Урсула фон дер Лајен, изјавом да се „плима окреће“ и да ће ускоро објавити нову иницијативу за војну индустрију да „производи више, брже“.

Повод за нови наступ био је ни више ни мање него пети самит Украјина-Југоисточна Европа, пошто су прошла четири толико постигла да морају да рециклирају њихове закључке.

Значи: подршка, интеграције, пријем у ЕУ једног лепог дана. Украјински пут у Европу изгледа се састоји углавном од састанака који констатују његово постојање. Ова тзв. „коалиција вољних“ испада нешто попут Марвелових „Осветника“, само што уместо да се окупе, европски пајаци прослављају своју супермоћ састанчења.

Тако су се недавно окупили у Паризу и обећали свашта, а постигли уобичајено: још једну рунду обећавања нових обећања. Оно јесте да планирају нове војне вежбе у септембру, за које је заинтересована Пољска, а Британија и Француска би да пошаљу трупе. Али Немачка наводно неће, а Берлин каже да ће то бити углавном штапски догађај.

То вам је као кад потврдите позив на свадбу јер вам се допада идеја брака, али у стварности немате намеру да дођете. Можда ће имати довољно такта да бар пошаљу поклон-картицу?

У међувремену, Бугарска хоће да напусти представу. Премијер Румен Радев је недавно изјавио да је Софија послала 13 пакета војне помоћи Украјини и да су складишта бугарских оружаних снага празна.

Мађарска сад драматично најављује да ће „залупити врата Русима у лице“, како рече министар одбране Ромулуш Рушин-Зенди, али у стварности су то више она вратанца за кучиће, која се отварају по потреби. Шта год прича јавно, Мађарска и даље одбија да шаље оружје Кијеву.

Америка, Словачка и Чешка су већ престале. Пољска и Холандија кажу да су и њихова складишта празна. Уједињени фронт? Ово више личи на групни пројект, где сви кажу да су одушевљени а онда се дискретно разбеже.

Дакле, европске земље и даље користе „праву“ реторику, али све мање њих је спремно да завуче руку у џеп за било шта осим директне користи за сопствену војну индустрију. И сви се праве да не виде све шири јаз између те две ствари.

Највише говори најновији потез Брисела о третману украјинских избеглица. Односно, да мушкарци који хоће да се пријаве за азил морају прво да испуне своју војну обавезу према Кијеву. Па ако преживе, видећемо.

Европски лидери настављају да обећавају подршку Украјини, али то вам дође као куповина половног аутомобила од сумњивог дилера. Боље прочитајте ситну штампу, јер мислите да вас чека азил на немачкој социјали, а оно – првим аутобусом назад на фронт!

Прича се да је сама Украјина тражила од ЕУ да ограничи пријем избеглица. Обично када људи беже од рата, земља од које беже не може да телефонира и каже немојте да их примите. Али ето, за све има први пут.

Европска унија се очигледно не спрема за скори крај овог сукоба, већ за маратон, или нешто као штафету без граница, коју су спремни да плаћају све док не морају да се зноје лично. Зато им је неопходно да што више Украјинаца врате на фронт, да не понестане топовског меса, без обзира шта су ти људи имали у плану, преноси РТ Балкан.

Јер топови су гладни.

Чланак До последњег Украјинца: Зашто ЕУ не жели дезертере од кијевског режима се појављује прво на ИСКРА.

© fakti.rs

Аутор: Игор ПЕРЕВЕРЗЕВ

МНОГИ су збуњени што Америка, са својом моћном морнарицом, групама ратних бродова око носача авиона, ловцима пете генерације и тако даље, једноставно не окупирају Ормуски мореуз и не заврши са тим?

Одговор је двојак. Прво, не могу. Друго, неће.

Недавно је Доналд Трамп објавио да ће Сједињене Државе наплаћивати бродовима накнаду за пролаз кроз Ормуз. Накнада је требало да буде 20% вредности терета. Међутим, буквално следећег дана, као што је његов обичај, променио је мишљење, рекавши да ће се данак наплаћивати другачије – кроз „гигантске“ инвестиције земаља Персијског залива у Сједињене Државе.

А ирански и бродови иранских клијената би, према Трампу, били заробљени у Заливу.

Звучи прилично злослутно, али је неизводљиво.

Амерички носач авиона је пловећи аеродром око којег је више крстарица, разарача и подморница.

Пратећи бродови контролишу све претње у ваздуху, на води и под водом, обезбеђујући дубинску одбрану. Група обично укључује и помоћне бродове и танкере за гориво. А на располагању им је и свемирско извиђање.

Међутим, сила која је плашила све након Другог светског рата у међувремену је постала далеко мање претећа. Посебно када покушава да делује не на отвореном мору, већ ближе копну.

Стотине или чак хиљаде релативно јефтиних дронова различитих типова лансирају се против такве флотиле. Нико не очекује озбиљну штету од погодака. Улога беспилотних летелица је да исцрпе противваздушну одбрану.

Кад постане јасно да је ПВО групе исцрпљена, на њене бродове се лансирају балистичке и крстареће ракете. Или чак хиперсоничне ракете, које је у суштини немогуће пресретати.

Писта носача авиона се прва напада, да са „аеродрома“ не могу узлећу нити да на њега слећу авиони.

Управо зато су Американци сада приморани да држе такве своје ударне групе далеко од иранске обале.

Не постоји једно место са којег иранске батерије отварају ватру на оно што им се не свиђа у Ормузу и наспрам обала Персијског залива.

На иранској страни су прилично високе планине. Већ од обале почињу стрми успони од 500-800 метара, а мало даље су планине Загрос, које се уздижу 1.500-2.000 метара.

У њиховим литицама су бројне пећине где се иранске снаге могу сакрити од ваздушног и сателитског извиђања. Мобилне групе се стално крећу дуж обале у радијусу од хиљаду километара. Оператори контролишу дронове са узвишених положаја, а не директно са места лансирања дронова и беспилотних чамаца – то обављају други борци.

Јединице делују аутономно, ретко комуницирајући са командним центром како би смањиле ризик откривања. Неутралисање такве умрежене структуре је изузетно тешко.

Можете критиковати Иран колико год желите због кршења поморског права јер су  га саме САД недавно уништиле на веома демонстративан начин, па нико на Западу не покреће то питање.

Дакле, САД нису у стању да укину иранску блокаду. Али, да ли могу да одрже своју, антииранску (и углавном антикинеску) блокаду?

Американци пресрећу бродове на отвореном мору. И док Иранци имају скоро 100% шансе да униште танкер, стопа успеха друге стране је много нижа. Међутим, мало је вероватно да би се неко усудио да ризикује.

Мореуз ће зато бити запечаћен на оба краја.

Зашто се Американци једноставно не врате кући сада? Поготово што је Америка  претрпела и гора понижења – на пример, пораз у Вијетнамском рату.

Чему преговори који увек „иду добро“, али се лоше завршавају?

Наравно, америчка флота ће једног дана отићи кући. Када пажња јавности буде заокупљена сасвим другим питањем – економском кризом. У суштини, америчка флота и има задатак да створи ту кризу.

Сврха америчке блокаде Ормуза је сама блокада.

Персијски залив је извор петродолара. Трамп је започео уништавање система јавном увредом саудијског престолонаследника на инвестиционом форуму у Мајамију у марту ове године. Данас наставља да делује у истом духу.

Нема физичких залиха нафте значи да нема профита за арапске монархије. Нема профита значи да нема прилива готовине у САД. И тако даље.

Нема физичке нафте – нема трговине такозваном папирном нафтом, нема спекулација. Немају се чиме куповати обвезнице.

Трошкови отплате америчког дуга порасли су на рекордних 1,35 билиона долара годишње, упркос прогнози да ће остати на „само“ 1 билион долара!

Крива је компензација за обвезнице заштићене од инфлације.

Прилив ликвидности преко берзе такође слаби. Зато се урушава цела структура, коју су тако пажљиво конструисали Кисинџер и компанија.

Амерички портал MarketWatch недавно је објавио дугачак чланак у којем аутор разматра како је Америка заборавила функцију кризе као нечега сличног редовном клистирању.

Током протеклих деценија, кад год би тржиште почело да пада, вештачки је спашавано.

Коментатор Блумберг интелиџенса је новинару у том чланку рекао да проблем лежи у огромној пензионој имовини уложеној у хартије од вредности. И у томе што најбогатији наследници више не поседују акције већ уделе у фондовима попут BlackRock и другим компанијама за управљање. Зато нико не може себи приуштити значајан и дуготрајан пад берзе.

Међутим, проблем је што она не може постојати у овом режиму заувек, чак ни математички.

Трамп и његови су стигли са мисијом спасавања. Зато он намеће огромне царине на спољну трговину. Вероватно ће ускоро увести секундарне санкције против Индије и Кине због њихове трговине нафтом са Русијом.

Зато блокира Ормуз…

Периодични сукоби са Ираном нису повезани са самим Ираном. Они су узроковани жељом да се ограниче физичке залихе нафте и изазову таласања у финансијском систему.

Изгледа да ће на крају успети – криза ће се убрзати. Највероватније, већ ове године.

Чланак Трамп ће Иран и Ормуз оставити на миру кад изазове велику светску економску кризу се појављује прво на ИСКРА.