Getty © Alex Wong

Трампова администрација припрема продају бомби тешких 900 килограма Израелу, вредну више милијарди долара, што би била највећа појединачна продаја ове контроверзне муниције у последњих неколико година, рекао је један амерички званичник за „Вашингтон пост“.

Пакет вредан 2,8 милијарди долара, који би био плаћен новцем америчких пореских обвезника, обухвата 40.000 бомби од по 900 килограма, укључујући 20.000 бомби МК-84 и 20.000 БЛУ-117, рекао је званичник. Продаја обухвата и 20.000 пробојних бојевих глава И-2000 „пенетрејтор“.

Међу најразорнијом муницијом у западним војним арсеналима, експлозија бомбе МК-84 разбацује металне фрагменте у свим правцима на удаљености од више километара, може да пробије метал и дебели бетон и често ствара велике кратере у земљи.

О продаји су неформално обавештени одбори Конгреса, што би могло да представља тест за демократе у тренутку када је незадовољство израелским премијером Бенјамином Нетанјахуом довело до, до сада незабележених тензија у односима САД и Израела.

„Све продаје оружја иностранству пролазе кроз одговарајућу процедуру. Не коментаришемо продаје које су у поступку“, одговорио је један високи званичник администрације на питање о забринутости због хуманитарних последица.

Величина овог пакета премашује претходне продаје исте муниције Израелу током Бајденове и Трампове администрације, укључујући контроверзну продају вредну 2,04 милијарде долара из 2025. године, која је заобишла уобичајени поступак разматрања у Конгресу.

Израел је бомбе од 900 килограма употребио у стотинама наврата у Гази и Либану, а оне су имале значајну улогу у броју погинулих у тим сукобима. Израел је био изложен критикама због редовног бацања бомби МК-84 у зонама у Гази које је сам означио као безбедне за цивиле.

„Они заиста воле много да их користе када покушавају да гађају било коју зграду. Ако се Хезболах или било ко други налази у згради, МК-84 ће срушити целу зграду“, рекао је Тревор Бол, бивши техничар америчке војске за уклањање експлозивних средстава.

Бомба, којој су амерички пилоти током Првог заливског рата дали надимак „чекић“, једина је врста муниције чију је испоруку Израелу администрација председника Џозефа Бајдена обуставила током рата у Гази због забринутости због страдања палестинских цивила. Радило се о обустављању једне пошиљке ове муниције у пролеће 2024. године. Председник Доналд Трамп је ту политику одмах поништио у јануару 2025, током првог месеца по повратку на власт.

„Имајући у виду начин на који је Израел водио ваздушни рат у Гази и, у одређеној мери, у јужном Либану, постоји стварна забринутост око тога како би такво оружје било употребљено у густо насељеним областима. И то под претпоставком да за почетак постоје легитимни војни циљеви, јер постоји забринутост у вези са тим шта Израел сматра легитимним војним циљевима“, изјавио је Брајан Финукејн, виши саветник у Међународној кризној групи.

Иако рок испоруке за овакве наруџбине може да буде и неколико година, одобравање оваквих продаја шаље ширу поруку о билатералним односима.

„Ако је циљ Трампове администрације да смири ситуацију на Блиском истоку, тајминг овога је необичан. Без обзира на то да ли им је то намера или не, ово Израелу шаље поруку поверења“, додао је Финукејн.

Трампова администрација врши притисак на руководиоце Одбора Сената за спољне послове и Одбора Представничког дома за спољне послове да одобре продају.

Републикански и демократски лидери традиционално су подржавали такве продаје, али сада почињу да се суочавају са отпором међу осталим члановима својих странака када је реч о америчкој подршци Израелу, услед непопуларности ратова у Гази и Ирану.

Поред МК-84, продаја укључује И-2000, пробојно тело бомбе које се користи за нападе на утврђене објекте, као и БЛУ-117, варијанту МК-84 са термичким заштитним премазом који је чини безбеднијом за складиштење на бродовима.

Чланак „Чекић“ који би могао да уздрма Трампову администрацију: САД опет продају озлоглашене бомбе Израелу се појављује прво на ИСКРА.

© POOL /

Амерички новинар Такер Карлсон сматра да Владимир Зеленски има за циљ да уништи становништво Украјине.

„Зеленски мења законе у Украјини, омогућавајући великим корпорацијама да купују земљиште и стичу власништво над великим налазиштима природних ресурса. Уз то, у Украјину се доводе и страни радници, јер су многи Украјинци већ погинули на бојном пољу. Мислим да је то једна од најстрашнијих ствари која се дешава током мог живота”, рекао је он у интервјуу за руске медије.

Такође је додао да је задатак Зеленског да уништи хришћанство у Украјини.

Подсетимо, амерички новинар је недавно у интервјуу за РТ рекао да је у Украјини успостављен тоталитарни режим у којем нема основних људских права и слобода.

Чланак Такер Карлсон: Зеленски хоће да уништи становништво и хришћанство у Украјини се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Слика генерисана вештачком интелигенцијом / Канада у Европској унији

Европској унији требају савезници, поготово после неуспелог референдума на Исланду, а Канада је идеалан кандидат јер је богата ресурсима, што ЕУ није. Брисел такође покушава да што више земаља увуче у своју планирану ратну авантуру против Русије, док Канада тражи потпору због сукоба са Трампом.

Овако политиколог и аналитичар Александар Павић тумачи разлоге за новонастало пријатељство и потенцијално савезништво Европске уније и Канаде.

Канадски премијер најавио је јединствено безбедносно и економско савезништво са ЕУ , док је председник Европске комисије Урсула фон дер Лајен изјавила да ЕУ жели да „подигне партнерство са Канадом на највиши могући ниво“, те да ће заједно радити на „отварању врата Канади да постане прва придружена чланица Европске уније “.

Павић каже да се премијер Канаде Марк Карни, тиме што је у последњем тренутку одустао од склапања трговинског споразума са Американцима, директно укључио у америчку кампању за предстојеће међуизборе и да ту чињеницу демократе већ користе као средство политичке борбе против Доналда Трампа.

Овим потезом глобалистичка империја узвраћа ударац. Карни је човек који се дубоко налази у либерално-глобалистичком кампу. Он је био и гувернер Банке Канаде и Банке Енглеске и налази се на истим идеолошким позицијама као Урсула фон дер Лајен. Овај савез јесте контра Трампу, дефинитивно, каже Павић за Спутњик.

Он подсећа да Канада заиста има огромне географске предности које би користиле земљама ЕУ, а да уз то имају и премијера који дели бриселске идеолошке позиције. Ипак, оно што би можда могло да им поквари јесте питање да ли ће Канада остати читава пролазећи кроз овај процес.

За Алберту, која је богата нафтом, поуздано се зна да су блиски Трампу, а Трампови људи раде на томе да се тамо одржи и референдум. Поставља се питање да ли се овим савезом прави рачун без крчмара, односно да ли ће цела Канада моћи да иде путем којим би Карни хтео да је води. Ово је апсолутно идеолошки и интересни савез, ту нема никаквог говора, једни су потребни другима. Канади је потребна ЕУ као појачање, као савезник против Трампа, а Бриселу је потребна Канада због ресурса и као помоћ против Русије.

Има ли Карни легитимитет за овакав потез?

Осим Алберте, питање је хоће ли и остатак земље пристати на то да га Марк Карни одведе у загрљај ратоборним ЕУ бирократама који непрестано најављују рат са једном нуклеарном суперсилом. Наш саговорник сматра да ће Карни тешко моћи да донесе овакву одлуку сам и подсећа на већ постојеће сепаратистичке тенденције у Канади.

Квебек је увек џокер у руци, а поготово ће бити џокер ако у Француској идуће године у априлу Марин Ле Пен победи на председничким изборима. Нија Алберта једина, али је најближа референдуму. Сама Канада није више онако хомогена како је била, чему су кумовале либерално-глобалистичке елите. Они данас пате од проблема који су захватили скоро све велике западне демократије, имају превише миграната, разводњили су сопствену некадашњу хришћанску и европску културу и тиме изгубили хомогеност.

Павић подсећа на чињеницу да је Карни неизабран премијер , односно да га је изабрала партија, а не гласачи, те због тога он нема ни мандат за овако велики потез. Уколико би и покушао да озваничи овај савез, наш саговорник каже да би се можда чак умешали и Американци у смислу узбуркавања јавног мњења у Канади. Што се Европске уније тиче, процес придруживања је ионако селективан и ван сваке логике.

Ко ће извући дебљи крај?

Европа треба Канади, Канада је потребна Европи, али нема сумње да би у случају званичног чланства, Канада извукла дебљи крај. Европска унија се налази у далеко већим проблемима, будући да је решила да увуче читав континент у рат са Русијом.

Уколико Канада заиста постане придружени члан ЕУ, у неком тренутку ће се Канађани запитати: „А шта ће нама то да будемо увучени у рат са Русијом преко Европске уније чији су лидери очигледно изгубили разум?“ Мислим да у том погледу Европској унији много више гори под ногама. Канада је далеко више заинтересована да буде у добрим односима и у сагласју са Сједињеним Америчким Државама, него да отвара фронт, чиме би постала поприште борбе за утицај између Европске уније и Вашингтона.

Брисел се, сопственом кривицом, нашао у кризи са енергентима, на ивицу су отвореног сукоба са Руском Федерацијом и фали само мала провокација да до тога и дође, што би одређени кругови у Бриселу, укључујући Урсулу фон дер Лајен, и желели. Из тог разлога, додаје наш саговорник, Европска унија је та која очајнички тражи потпору и партнера, а Карни је идеалан кандидат јер му је ово последња прилика да повуче било какав значајнији потез. Питање је да ли ће Канада у скорије време имати премијера попут Марка Карнија, човека дубоко огрезлог у сада већ губитничку либерално-глобалистичку причу, због чега се и жури Европској унији са доношењем одлуке о придруживању, закључује Павић.

Чланак Глобалисти узвраћају ударац: Рађа се бизарни савез на Западу који би могао да – поцепа Канаду се појављује прво на ИСКРА.

Владимир Зеленски, украјински председник (Фото: president.gov.ua)

Добродошли у онај сурови мамурлук, буђење после пијане ноћи, које је уследило после летње еуфорије око украјинског „преокрета на фронту“.

Заправо, та фаза усхићења била је кратког века, тако да ову горку мучнину осећамо бар од средине јула, када је председник Зеленски сменио популарног министра одбране  Михајла Федорова. Само неколико дана касније разрешио је дужности и главнокомандујућег Александра Сирског, а већ сутрадан и начелника Генералштаба Оружаних снага Украјине, Андрија Гнатова.

Ратни председници не смењују свој војни врх када им на бојишту цветају руже. А након овог кијевског кадровског претумбавања, Русија је само интензивирала ваздушне ударе – засипајући критичну инфраструктуру млазним дроновима и гађајући источна украјинска упоришта у стратешки важном „појасу тврђава“.

Додуше, ни Украјина не остаје дужна – задаје ударце нападима дубоко на руској територији, гађајући рафинерије нафте како би појачала притисак на Москву. Чини се да ти удари имају за циљ да руског председника Путина приморају на енергетско примирје пре зиме, тако да у томе барем постоји некаква стратешка логика. Међутим, како је војна аналитичарка Џенифер Кавана недавно навела: „Шта год Украјина може да уради, Русија може још боље.“

Ове недеље, међутим, пажњу највише привлачи политичко превирање унутар власти Владимира Зеленског. Пошто је исцрпео залихе генерала које би могао да смени, украјински лидер се сада обрушава на бивше званичнике у покушају да успостави контролу усред хаотичне корупционашке кризе.

Ако мислите да је то нови и забрињавајући развој догађаја, само делимично сте у праву. „Ништа од овога није ново“, наводи Балаж Јарабик из Карнегијевог центра за Русију и Евроазију за American Conservative. Оно што јесте ново, додаје он, јесте то што нагомилани скандали „сада стварају вишестрану кризу уочи изузетно тешке зиме, у којој Русија располаже далеко већим деструктивним капацитетом“.

Критички гласови

Ове недеље, Зеленски је увео санкције сопственој бившој портпаролки, Јулији Мендел, која је у међувремену постала један од његових најжешћих и најистакнутијих критичара. Према председничком указу, Менделова шири „руску пропаганду“ и подржава „агресивну политику Русије према Украјини“. Осим што ће се суочити са економским ограничењима попут замрзавања имовине, корисницима интернета унутар Украјине биће блокиран приступ њеним налозима на друштвеним мрежама.

Менделова је за American Conservative изјавила да су оптужбе против ње потпуно измишљене и осмишљене да би се ућуткао глас који позива на мир (са чиме се, у суштини, слажу чак и присталице Зеленског). „Мој случај је само један у низу у којима су људи противуставно санкционисани“, каже Менделова. „То је још један доказ политичког прогона у Украјини. Дубоко страхујем за своју породицу и за себе.“ Зеленски је и раније уводио санкције украјинским држављанима, укључујући и свог бившег шефа кабинета, па чак и једног бившег председника.

Тајминг овог најновијег потеза додатно поткрепљује тврдње Менделове о политичком прогону. „Санкције су ми уведене оног тренутка када се сазнало да треба да говорим у Европском парламенту и заложим се за мир“, тврди Менделова.

Још један председнички указ Зеленског, издат овог понедељка, потврдио је смену генералног тужиоца Руслана Кравченка на основу овлашћења која председнику даје ратно стање. У изјави датој раније тог дана, Зеленски је описао разговор који је недавно водио са Кравченком: „За овог генералног тужиоца постоји само један пут – смена с функције“, поручио је Зеленски. „Управо то сам му и рекао.“

За разлику од Менделове, Кравченко није никакав критичар Зеленског – реч је о његовом кључном лојалисти. Штавише, он је оставку поднео још пре недељу дана и практично је само чекао да је украјински парламент и званично потврди. Зашто је онда Зеленски, уместо да га једноставно смени, од Кравченковог „отказа“ направио читаву представу? Прича је, међутим, доста запетљана.

Кравченкова смена уследила је након што су водећа украјинска антикорупцијска тела упала у његов кабинет – пењући се мердевинама након што им је незаконито ускраћен улаз на главна врата – а затим разоткрила велику аферу са телефонским преварама, рекетирањем и прањем новца. Кравченко демантује било какву умешаност, али многи сумњају да је управо он тај „шеф“ који се помиње у процурелим аудио-снимцима из истраге; у сваком случају, у аферу су умешани бар неки од његових потчињених. Ипак, у понедељак увече омогућено му је да у службеном аутомобилу напусти Украјину.

Антикорупцијске истраге полако али сигурно стежу обруч око самог Зеленског

Ево и слона у соби за испитивање: антикорупцијске истраге полако али сигурно стежу обруч око самог Зеленског. Сага се, међутим, ту не завршава. Практично већ по свом повлачењу, Кравченко је извео неочекивани противудар. Објавио је видео-снимак под насловом „Епизода 1: Део 1“, у ком је обелоданио „пријаву“ коју је наводно управо потписао против Семена Кривоноса, шефа једног од антикорупцијских тела. Кравченко је Кривоноса оптужио за поткупљивање бирача, фалсификовање докумената, незаконито богаћење и „фиктивно усвајење“. Ова последња фраза није никакав посебан стручни термин – Кравченко тврди да се Кривонос претварао да је усвојио бебу како би издејствовао блажи третман на суду у поступку који се води против њега.

Јарабик сумња да је овај преокрет у последњем часу режирао управо Зеленски. „Зашто Зеленски прави читаву представу? Мора да покаже да се бори против корупције“, истиче Јарабик. „Али ово је био јасан дил између њих: Кравченко може да оде, али под условом да потпише пријаву против Кривоноса.“

Украјинска политика никада није деловала оволико сулудо, премда се у овом тексту нисмо дотакли оружаног обрачуна који се пре две недеље одиграо усред бела дана, између супарничких украјинских обавештајних служби. Меци су на улицама Кијева почели да лете око 8:30 ујутру (замислите да то посматрате кроз прозор уз јутарњу кафу). Зеленски је то назвао „апсолутно срамним догађајем“ и наредио истрагу генералном тужиоцу – истом оном Кравченку који је управо побегао из земље.

Изоловани Зеленски

У међувремену, подршка Запада Украјини показује знаке пуцања. Ћудљиви председник Доналд Трамп неко време је нагињао ка Украјини, али усред сопственог тешког рата и енергетске кризе коју је сам изазвао, Трампово клатно се сада креће у супротном смеру. „Зеленски мора да уради једну ствар – мора да престане да уништава руски дизел“, наводи амерички председник.

Деловало је да Трампов специјални изасланик Џаред Кушнер, након што је посетио и Москву и Кијев како би поново покренуо преговоре, кривицу за изостанак дипломатског напретка сваљује на Украјину. „Председник Путин је зацртао сопствену линију онога што жели да постигне“, каже Кушнер. „Да је Украјина желела да се повуче на ту линију, онда бисмо, знате, очигледно имали већ склопљен и заокружен остатак споразума. Украјина у овом тренутку то не жели.“

У међувремену, Европска унија је одложила рок предвиђен за 15. септембар када је требало продужити санкције Русији, чиме је остављено више времена да се размотре предлози Словачке, али и – што је далеко веће изненађење – Француске и Луксембурга, да се поједини руски бизнисмени уклоне са црне листе. Зеленски због тога не крије незадовољство. „Ово дефинитивно није тренутак за укидање санкција, нити за то да се руски олигарси штите од њих, а поготово не за то да Европа дарује било какве поклоне Русији“, поручује украјински председник.

Да ствар буде још гора, Украјина се суочава са акутном буџетском кризом која у потпуности збуњује европске савезнике – јер им није јасно где је испарио сав новац који су до сада обезбедили. Зеленски је покушао да кривицу за мањак од чак 27 милијарди долара свали на Федорова, смењеног министра одбране, али је проблем дубоко структуралан: рат постаје све скупљи, док руски удари на морске луке истовремено лишавају Кијев значајног дела прихода.

Украјинци тако улазе у сурову зиму коју ће обележити све интензивнији руски напади и све колебљивија подршка Запада. Њихова будућност никада није деловала мање извесна, а њихов лидер никада није био изолованији. „На крају крајева, то и јесте трагедија Зеленског“, закључује Јарабик. „Остао је потпуно сам, без тима око себе.“

Ендрју Деј је доктор политичких наука и уредник листа „The American Conservative“

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: The American Conservative

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: president.gov.ua

БОНУС ВИДЕО:

Чланак Ендрју Деј: Стезање обруча око Зеленског се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Ekaterina Chesnokova /

Немачка припрема војску, државни апарат и економију за потенцијални сукоб са Русијом великог обима, рекла је Јулија Жданова, шеф руске делегације на преговорима о војној безбедности у Бечу.

„Тренутни курс немачке владе јасно је усмерен на припрему Бундесвера, државног апарата, привреде и цивилне инфраструктуре за потенцијални сукоб великих размера са Русијом”, рекла је она.

Она је такође известила да Бундесвер, у сарадњи са немачким Министарством здравља, израђује планове за прихват до 1.000 рањених.

Жданова је додала да су стратези НАТО-а одредили су Немачку као кључно логистичко чвориште НАТО-а и ЕУ , намењено за размештање до 800.000 војника и 200.000 јединица тешких возила са точковима и гусеницама на источни бок Алијансе.

Земље НАТО-а планирају да војну конфронтацију са Русијом ескалирају у врућу фазу најкасније до 2029–2030. године.

„Европа не крије чињеницу да је модернизација мреже аеродрома, логистике, железничких прелаза и мостова — као и њихово укључивање у такозвану мрежу ’војног Шенгена‘ — подстакнута дугорочном војном конфронтацијом са Русијом, за коју се предвиђа да ће прећи у врућу фазу најкасније до периода 2029–2030. године”, рекла је Жданова.

Према њеним речима, земље Алијансе увежбавају на Балтичком мору сценарије блокаде Калињинградске области, као и војно-политичке изолације руских лука на северо-западу, укључујући Санкт Петербург , рекла је Жданова.

Провокација са дроном у Лајпцигу корисна је само војно-индустријском комплексу Европе, укључујући Немачку, навела је Жданова.

Русија, истакла је Жданова, позива земље НАТО-а да процене ризике неконтролисане милитаризације и спрече да се ситуација развије по најгорем могућем сценарију.

Чланак Представница Русије: Берлин припрема земљу за потенцијални сукоб са Русијом великог обима се појављује прво на ИСКРА.

© kremlin.ru

Грађани Русије знају за шта се бори њихова отаџбина, изјавио је председник Руске Федерације Владимир Путин у обраћању поводом предстојећих парламентарних избора и поручио да је глас сваког бирача значајан.

„Ваш избор и воља још једном ће показати да милиони људи стоје иза наших бораца, да смо јединствен народ, уједињен заједничким вредностима, историјским памћењем и љубављу према домовини, и да нико неће успети да нас подели и застраши, нити да поткопа нашу државност и друштвено-политички систем“, рекао је Путин.

Учешће у предстојећем гласању је заједнички допринос победи Русије, јачању земље и представља одговорност сваког бирача, нагласио је шеф руске државе.

„Знамо за шта се Русија бори и шта је дужност сваког њеног грађанина. Победу кују наши хероји на бојном пољу. Приближавају је сви који поштено раде за домовину и схватају своју одговорност за њену будућност“, рекао је Путин.

У Русији је у току значајна и одлучујућа изборна кампања, рекао је шеф државе. Путин је напоменуо да се кампања одвија у условима Специјалне војне операције и изразио уверење да ће војници и официри који обављају тежак борбени посао активно учествовати на изборима.

„Храброст и оданост отаџбини које су показали руски војници и официри служе као пример целој земљи“, навео је Путин.

Он је замолио Русе да обавезно изађу на гласање и донесу одговорне одлуке како би резултати потврдили зрелост друштва. Глас сваког бирача значајан, додао је председник.

„Од избора свакога од вас зависи какве политичке силе и ко ће конкретно заступати интересе народа“, додао је председник.

Према његовим речима, резултати избора биће заједнички одговор онима који желе да ослабе Русију, да успоре њен развој, да је лише суверенитета и права да самостално одређује сопствену судбину.

„Уверен сам да ће, ослањајући се на вашу подршку и поверење, победити најдостојнији и најкомпетентнији кандидати, истинске патриоте Русије. Они који нас неће изневерити, који су доказали своју оданост домовини, своју спремност да служе нашем народу и да бране земљу од било каквих претњи“, рекао је Путин у обраћању Русима поводом предстојећих парламентарних избора.

Такође је истакао да ће становништво Донбаса и Новорусије по први пут од поновног присаједињења са Русијом бирати посланике у Државној думи. Како је напоменуо, избори ће се одржати у строгом складу са законом и постављеним роковима.

Избори за Државну думу трајаће три дана, од 18. до 20. септембра. У истом периоду ће се одржати избори за високе званичнике у 11 региона Руске Федерације.

Поред тога, избори за посланике у локалним скупштинама биће одржани у 39 региона Руске Федерације, као и избори за представнике општина у административним центрима 10 региона.

Чланак Путин: Знамо за шта се Русија бори, нико неће успети да нас подели и застраши се појављује прво на ИСКРА.

© fakti.rs

Аутор:Ростислав ИШЋЕНКО

УКРАЈИНА је за Европску унију неопходан алат. Без ње, ЕУ нема платформу за прокси рат са.

Украјина се дуго надала да ће моћи да преговара и тргује са Русијом поводом Крима. А Москва је сада једнострано прогласила границе са Украјином које се протежу дуж административних граница Херсонске и Запорошке области, као и Доњецке и Луганске Народне Републике.

У међувремену, Европа инсистира на враћању Украјини граница из 1991. године. То је њена преговарачка позиција.

Увела је Русији брдо санкција.

Ако ЕУ пожели директан рат са Русијом, учиниће то без икаквог изговора. Може се изведе мању провокацију на Балтику или да нападне Белорусију. Сумњам, наравно, да ће поћи на такав ризик. Али, ако жели рат, добиће га.

ЕУ не рачуна на украјинску офанзиву, јер тамо признају да Украјина реално губи. Али, и даље јој помажу да се некако ратно одржава јер им је потребно да конфронтација са Русијом потраје што дуже.

Да је Европа желела да преговара, одавно би направила уступке. Уосталом, требало је да направи уступке само на рачун Украјине. Али, она то за сада не чини, јер очекује да ће победити у овом рату.

За њу је победа у рату важна јер жели потпуно уништење Русије као државе, или макар њено слабљење до те мере да призна политичку супремацију ЕУ и уступи јој контролу над својим ресурсима.

Не само над природним ресурсима, већ и над војним и политичким.

Из ЕУ желе да се Руси нађу у условима из којих ће им деведесете године изгледати као рај и просперитет. То им је једини начин да надокнаде економске губитке претрпљене у овој конфронтацији.

Ми у Русији смо мирни људи. Још не планирамо ни да уништимо Украјину, иако би требало. На задовољава да владамо постојећим територијама, са неком врстом тампон зоне и контроле над украјинском политиком, као и демонтажом војне инфраструктуре НАТО-а на нашим границама.

Јасно је шта Европа у целини жели, али зашто говори о границама из 1991. године кад је то евидентно бесмислица?

Чак и током Мајдана у Кијеву, неки руски политичари редовно изјављивали: „Враћање Крима Русији је бесмислица. То се никада неће догодити. Признали смо га за украјински и не треба да мењамо ту одлуку“. Али, три недеље касније, променили су мишљење јер је Крим постао руски.

Тако функционише политика: оно што делује као бесмислица често постаје стварност. Русија говори само о денацификацији и демилитаризацији зато што јој то даје флексибилност за постизање циљева Специјалне војне операције.

Када Американци дођу у Москву, ми им говоримо: „Можемо да преговарамо. Ако се Украјина сложи, а видећемо какви су услови. Наши услови су познати. Ако их Кијев прихвати, можемо покушати да преговарамо. Ако не, питање ће бити решено војном акцијом.“

Притом не прецизирамо колико дуго ћемо решавати само питање. То нам омогућава да у сваком тренутку кажемо: „Остварили смо своје циљеве. Сада хајде да преговарамо. Не желите? Хајде да наставимо да се боримо.“

То нам обезбеђује и флексибилност у спољној политици. Али, Европа не жели такву флексибилност. Она има другачију стратегију. Од првог дана је рекла: „Подржаваћемо Украјину све док се бори.“

А Украјина се бори за границе из 1991. године. Зеленски никада није рекао да је одустао од својих захтева који се тичу граница из 1991. и репарацијама. Европа је недвосмислено подржавала такве захтеве последњих пет година. А још обезбеђује Украјини новац и оружје да би се борила за те захтеве.

Руски систем за борбу против

дронова „Зверобој“

             Да ли Европа верује да су ти циљеви оствариви или не, од секундарне је важности.

Европи нису потребне украјинске границе из 1991. или 2091. године, већ европска победа над Русијом. И она Украјину посматра као један од инструмената утицаја на Русију током рата исцрпљивања који се води против Русије.

Европљани такође и у Сједињеним Државама виде један од инструмената утицаја на Русију. Зато се боре против Трампа и покушавају да га врате у коалицију, како би рекао: „Опет имате наш нуклеарни кишобран над Европом. Сада ће вас испровоцирати, али ви седите мирно. У супротном, водићете нуклеарни рат не са њима, већ са САД.“

Али Трамп то не жели; он има своје проблеме. Зато Европљани не могу да користе амерички инструмент, али могу да користе украјински.

Узгред, кијевска врхушка Европу види као алат за пуњење сопствених џепова. Њу не занима судбина Украјине.

САД могу жртвовати Украјину или Европу да би решиле своје друге проблеме. Европа може жртвовати Украјину само да би стабилизовала односе са Русијом.

Међутим, Европљани не желе да стабилизују односе са Русијом, а САД желе.

Американци рачунају да ће моћи да задаве Кину, а затим да се поново суоче са Русијом.

Али, Европа не може да задави Кину.

Наравно, Европа има план Б. Она ће ескалирати тензије на граници како би Русија држала своју војску на терену и трошила ресурсе.

Наравно, њима одговара да Русија ратује и троши огромне ресурсе јер Европа не може директно да се бори против Русије…

Чланак Ишћенко: Американци рачунају да ће моћи да задаве Кину, а затим да се поново суоче са Русијом се појављује прво на ИСКРА.

© fakti.rs

ЗАПАДНЕ по једном у сваком веку земље пожеле да нападну Русију да би добиле приступ њеним природним ресурсима, изјавио је француски историчар, експерт за Други светски рат Рене Барки.

„Није Украјина у рату са Русијом. То је НАТО, савез свих западних земаља, које једном у сто година нападну Русију да би  добие приступ њеном богатству и моћи“, додатно је указао француски историчар.

Барки сматра да су економски интереси основа западне антируске политике:

„Русија је изузетно богата природним ресурсима, а западни систем, који је капиталистички, увек тежи да оствари све већи профит“.

Зато западне земље траже изговоре за сукоб и – да би га имале – оптужују Русију за наводне недемократске праксе.

Чланак Француски историчар Рене Барки: Западне земље једном у сто година нападају Русију се појављује прво на ИСКРА.

© Фото : Слика генерисана вештачком интелигенцијом

Немачка тајна група „Зондерштаб“ није само механизам за брзу испоруку оружја Кијеву, већ и важна спона између немачке војне индустрије и украјинског фронта, где се западно наоружање тестира у реалним борбеним условима, а искуства користе за његово усавршавање и развој будућих система Бундесвера, оцењује руски војни експерт Алексеј Леонков.

Он је поводом навода западних медија да у посебно обезбеђеном делу немачког Министарства одбране делује тајна група „Зондерштаб Украјина“ , задужена за организацију војне помоћи Кијеву, оценио да њена улога може бити знатно шира од саме координације испорука оружја.

„Наравно да нећемо добити прецизне податке о том ‘партизанском одреду’, али можемо претпоставити следеће, полазећи од реалности које постоје у Украјини. Прво, Украјина се користи као полигон, јер се Украјини испоручују одређени експериментални примерци наоружања који се тестирају у реалним борбеним условима. Друго, техника и наоружање које сада стиже из Европе – наравно, не нужно европске производње, али ако долази из Немачке, онда је, разумљиво, реч о немачкој производњи – захтева, с једне стране, обуку украјинских стручњака, а с друге стране, потребно их је надгледати и пружати им подршку зато што је сво то наоружање прилично специфично, као на пример немачки систем ПВО ИРИС-Т, који Немци, фактички, као један од најновијих система не само да тестирају у Украјини, већ га и технички усавршавају“, наводи Леонков.

Он напомиње да су прве испоруке тог система у Украјину стигле у релативно „сировом“ и недовољно усавршеном стању, због чега је његова дорада и техничко усавршавање настављено током борбене употребе. У том процесу учествовали су и немачки стручњаци , који су на основу искустава са фронта радили на отклањању уочених недостатака и побољшању карактеристика система.

„Мислим да је управо тај ‘партизански одред’ повезан са тим. Чињеница да раде над неком специфичном питању вероватно се тиче неког експерименталног оружја о чијој судбини се одлучује и питању да ли ће се пустити у серијску производњу или не. Свакако, резултати употребе тог наоружања на линији борбеног контакта или у оквиру противваздухопловне одбране веома су важни за немачку војну индустрију и зато су тамо и послати ти стручњаци, под командом бригадног генерала, како би се та питања решавала на лицу места, укључујући и хитне испоруке или друге захтеве неопходне за извршавање задатака које је та група добила. Наравно, ми не знамо цео спектар тих задатака, али мислим да је то ипак повезано управо са програмима наоружања које немачка војна индустрија сада покреће за серијску производњу“, каже Леонков.

Тајна немачка група „Зондерштаб Украјина“ помаже Кијеву у набавци оружја. Реч је о јединици немачког Министарства одбране која броји мање од 20 људи , а ипак успева да усагласи испоруке наоружања за мање од две недеље.

Унутар структуре ову групу називају „партизанским одредом“, а на челу је бригадни генерал Јоахим Кашке , бивши пилот авиона „торнадо“, који је девет пута боравио у Украјини. Сматра се да је мали број запослених предност, јер се одлуке доносе брзо, заобилазећи бирократске процедуре.

Група није настала одмах. У почетку је постојао ситуациони центар који је само пратио сукоб. У јулу 2022. године он је претворен у „Зондерштаб“. Први руководилац Кристијан Фројдинг је говорио о томе да су радили даноноћно, у сменама. Постепено су од праћења ситуације прешли на набавку наоружања. Украјина је достављала списак, а Берлин је плаћао немачким компанијама.

Немачка је, између осталог, преко ове групе финансирала испоруке дронова „квантум“ Украјини, ПВО системе ИРИС-Т и директно набављала друго наоружање од домаћих произвођача.

Западне испоруке наоружања и корупциони траг

Медији наводе да је ова група организовала набавку оружја од немачких произвођача за Кијев, заобилазећи стандардне прописе и званичне процедуре јавних набавки. Шема је критикована због високог ризика од корупције током рата.

Леонков тврди да све војне испоруке које иду из Европе ка Украјини имају „корупциони траг“ , али у Европи тиме нико не жели озбиљно да се бави, чак ни у светлу корупционашких скандала који тренутно потресају Украјину, јер би истрага коју би покренуо Брисел могла да доведе до европских званичника. Због тога, иако корупционашка компонента постоји, нико неће спроводити истраге, барем не док су на власти актуелни европски комесари и лидери тзв. „партије рата“ у европским земљама, сматра Леонков.

Према његовим речима, раније je немачкa техника , која важи за сложену, у Украјину стизалa заједно са стручњацима који су обучавали украјинске војнике за руковање тим оружјем.

„Постојале су информације да смо приликом уништавања те технике заједно са њом уништавали и немачке стручњаке, који су држали мастер-клас украјинским војницима. Мислим да је трошење таквог ресурса као што су немачки војни стручњаци за Немачку постало превише скупо. Зато су прешли на неко дистанционо решавање задатака, али максимално приближено месту борбених дејстава. Тако они седе на заштићеном месту, негде у бункеру у Украјини. Сматра се да је то виши степен безбедности него када би се налазили непосредно на линији борбеног контакта и одатле проверавали функционалност и борбену способност своје технике, истовремено обучавајући украјинске војнике. Мислим да је управо зато изабран такав облик“, сматра руски експерт.

Што се тиче руског одговора, Леонков сматра да би немачки штаб могао бити мета руских високопрецизних удара који се сада изводе по територији Украјине, али истовремено напомиње да би Немачка евентуалне губитке својих стручњака могла да представи као некакав несрећни случај или инцидент , али неће признати да су погинули у руском нападу.

На крају оцењује да искуства из рата у Украјини директно утичу на будући развој европског и немачког наоружања.

„Чињеница је да је Европа тренутно у стању панике, јер све оно што је сматрала напредним и технолошки супериорним наоружањем, током Специјалне војне операције није се показало као јединствено, а пошто су већ много оружја потрошили, није им јасно какве нове системе треба правити. Зато се не баве истраживачким или развојним радом, јер то захтева доста времена, већ покушавају да скрате овај период усавршавајући те експерименталне примерке и тестирајући их у Украјини током борбених дејстава. Стога, наравно, развој европског војно-индустријског комплекса, програми наоружања које тренутно разрађују као део милитаризације Европе, директно зависе од резултата које постижу на бојном пољу“, закључио је Леонков.

Немачка је постала највећи европски финансијер војне помоћи Украјини и заузима лидерско место у њеној милитаризацији. Процењује се да је Берлин од 2022. године за украјинско наоружање издвојио готово 58 милијарди евра .

Русија сматра да испоруке оружја Украјини отежавају постизање решења, директно увлаче земље НАТО-а у сукоб и представљају „игру ватром“. Кремљ је поручивао да наоружавање Украјине од стране Запада не доприноси преговорима и да ће имати негативне последице.

Чланак Немачка тајна група за борбу против Русије: Какве задатке има „Зондерштаб“ се појављује прво на ИСКРА.

© fakti.rs

Aутор: Јаков КЕДМИ

РАТ на Блиском истоку је показао да је потрошња разних пројектила неколико пута већа него што су рачунали они који су планирали војне потребе за будуће ратове.

А Русија производи све нове типове пројектила или их надограђује. А још се показало да су донедавно биле потребне две ракете Патриот да би се оборила једна руска ракета, а да тренутно чак ни пет понекад није довољно.

Зато Зеленски може да моли, преклиње, клечи и изводи стриптиз – ништа му неће помоћи.

Украјински систем противракетне и противваздушне одбране се урушава. Штавише, постоје најмање две врсте руских ракета које Украјина не може да обори чак ни ракетама Патриот. Једна од њих је Циркон.

Москва ће натерати Европљане да преговарају тек када они лицима ударе о сто. Тада ће – бришући крв и пљујући зубе – говорити: „Ох, спремни смо за преговоре!“

Без тога, не може бити преговора.

У међувремену, европске државе предузимају разне демонстративне потезе. На пример, копају ровове дуж границе са Калињинградском облашћу и Белорусијом… Ако то раде у очекивању рата или напада на Калињинградску област, саветовао бих им да ураде нешто друго.

Да за себе копају гробове за себе, а не ровове.

Уосталом, то копање је за њих напросто глупо. Копати ровове да би се спречили напредовање непријатељских тенкова, непријатељских хорди – нема смисла. Русија ће их смирити својим нуклеарним арсеналом.

Да ли Русија планира да тенковским дивизијама из Калињинградске области крене на Пољску или чак на Немачку? Не, она у Калињинградској области ни нема довољно оклопних снага да покрене офанзиву против Европе. Али, има довољно ракета – оних са нуклеарним оружјем – да примора Европљане на мир.

Они то не разумеју то. И нису у стању да предвиде следеће кораке Русије.

Ствари за Русију изгледају све боље на фронту.

Уукрајинска војска свакодневно слаби. Нема успеха – ни тактичких, ни у наоружању, ни у војно-индустријском комплексу. Све се распада.

Русија методично одсеца Украјину од Црног мора, лишавајући је могућности да прима робу преко лука Одесе или да је извози. То је досад најмоћнији ударац задат Украјини.

Појавили су се извештаји да је Украјина, преко Турске, предложила Русији поморско примирје, уздржавање од напада на трговачке бродове.

Али, за шта би Русији било потребно то примирје?

Разумем зашто је потребно Зеленском. Такође разумем зашто је потребно Турској. Али зашто је потребно Русији? Шта би Русија њиме добила?

Ако Русија пристане на то, вратиће се политици „гестова добре воље“ и одрећи се својих предности у нади да ће то неко ценити.

Русија нема разлога да на то пристане.

Напротив, има само разлоге да интензивира разарање инфраструктуре украјинских луке како би спречила пријем било какве западне робе или извоз било какве робе.

Ако Русија прихвати турску иницијативу, кренуће против својих националних интереса.

Не знам по коју цену би Русија могла бити наведена да се одрекне дела својих националних интереса.

Чланак Кедми: Европљани ће преговарати са Русијом тек када лицима ударе о сто – бришући крв и пљујући зубе се појављује прво на ИСКРА.

© fakti.rs

ПРЕМИЈЕРИ Шкотске, Велса и Северне Ирске потписали су меморандум који предвиђа и могућност референдума о отцепљењу од Уједињеног Краљевства.

Учинили су то на Самиту келтских нација у Кардифу, а по његовом завршетку постало је јасно да Северна Ирска жели да покрене питање поновног уједињења са Републиком Ирском, да Шкотска жели нови референдум о независности пре 2031. године, а Велс – да добије додатна овлашћења, односно – још већу аутономију.

Како тврди The Telegraph, премијери су првобитно планирали да потпишу документ са јачим формулацијама, са отвореним инсистирањем на праву на референдуме о независности, што би означило почетак изласка Шкота, Велшана и Ираца из Уједињеног Краљевства.

Кабинет британског премијера Ендија Бернама саопштио је да он не подржава идеју о отцепљењу и да позива на јединство како би се економски проблеми решили кроз реформе.

У Кардифу су се срели Џон Свини лидер Шкотске националне партије, Рун ап Јорверт из странке Плејд Кимру и Мишел О’Нил из северноирског Шин Фејна.

Потписивању је присуствовала и председница Шин Фејна Мери Лу Макдоналд, која је споразум оценила као „историјски“:

– Ово је тај тренутак кад колективно потврђујемо наше неотуђиво право да одлучујемо о својој будућности.

Лидери три келтска народа су нагласили да „верују да уставне промене долазе“.

Истовремено су се позвали на „право на самоопредељење“ својих народа и позвали британску владу да „припреми, планира и олакша уставне промене у свакој јурисдикцији“.

Свини је изнео тврдњу да се Бернам „суочава са идејом да ће ући у историју као последњи премијер Уједињеног Краљевства“.

Пораз лабуриста у Велсу на мајским изборима значи да су сада странке које се залажу за независност први пут на власти у Шкотској, Северној Ирској и Велсу.

Индикативно је и то што се у Кардифу чуло да будућност келтских народа Велике Британије „припада Европској унији“.

Чланак Три келтска народа заједно крећу ка отцепљењу од Велике Британије се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Стрингер /

Човек је опседнут Русијом. Опседнут је тиме да покаже да је Пољска европска војна велесила, да има армију која може да победи Русију. То је оживљавање пољских империјалних тежњи. Али заборавља важну ствар, руске ракете су ту, у Калињинграду. А са друге стране, у Белорусији, те ракете имају и нуклеарне бојеве главе.

Овако војни аналитичар Андреј Млакар за Спутњик коментарише серију изјава пољског министра иностраних послова Радослава Сикорског, која је кулминирала формулацијом о брзој победи Пољске над Русијом, у случају оружаног сукоба:

„Пољска већ дуже време нишани Калињинград. Не скривају жељу да контролишу тај простор и стратешки су се наоружали. То је покушај притиска на Русију. Било би им боље да ћуте“.

Пољски министар спољних послова Радослав Сикорски изјавио је да би Пољска могла „прилично брзо поразити Русију“, ако би Москва напала неку чланицу НАТО-а. Као главну предност савеза истакао је знатно снажније ваздушне снаге.

Сикорски показује мишиће

Током дискусије на годишњем састанку Јалтске европске стратегије (YЕС) у Кијеву, Сикорски је истакао је да НАТО има огромну предност у ваздушним снагама од око 2.500 авиона. Нагласио је да је та надмоћ очигледна чак и без учешћа Сједињених Америчких Држава.

Министар Сикорски сматра и да НАТО треба да појача војне вежбе у близини границе са руском Калињинградском облашћу.

Иако се Пољска и Балтичке земље стратешки наоружавају, Млакар објашњава да је ова изјава Сикорског пре свега пропагандни трик и дизање медијске прашине. Рат у Украјини , сматра наш саговорник, Пољској је добро дошао за подизање свести о њеним империјалним тежњама:

„Они су већ мењали географске називе у Калињинградској области, претварали градове у пољске. Вечна жеља Пољске јесте да контролише тај простор. Они сматрају да је то део њихове територије, иако им никада није ни припадала као Пољској, већ као Пруској. Као што је половина данашње Пољске припадала Прусији, односно тадашњој Немачкој, а не Пољском краљевству“.

Жеља да се господари Балтиком

Млакар сматра да је други разлог Сикорског да лансира овакве изјаве, које немају везе са реалношћу, чињеница да се истовремено, дириговано, подижу тензије на Балтику.

„Тензије на Балтику доведене су до усијања. Сада више није Украјина место где би могао почети сукоб Русије и НАТО , већ је то Балтик. При том је Пољска изградила огромну армију и сада жели да покаже мишиће, како је доминантна, моћна и јака армија која може да чува своје савезнике у Литванији, Естонији и Летонији, да они могу бити господари Балтика. То је и разлог зашто премијер Пољске позива и на интензивније војне маневре, оштрије војне вежбе уз границу – да би провоцирали руску страну“.

Млакар, међутим, појашњава да то о чему прича министар Пољаци раде редовно. Сваког дана барем три или четири авакса лете и осматрају комплетан простор Калињинграда . Електронска шпијунажа и извиђањем територије је константна.

Са друге стране, наш саговорник каже да Пољска јесте направила армију од хиљаду и нешто тенкова. Донекле и има на чему да се гради прича о борби, али не и да се у сваком тренутку може прегазити Калињинград, да се може прегазити Белорусија .

„Министар не схвата да у Калињинграду постоји ракетна бригада која је способна да са искандерима покрије пола Варшаве. Олако прича о брзој победи над Русијом, а вероватно му се не би допала прича да би могла тако брзо, муњевито да се поново разори Варшава , као што је била у Другом светском рату. То су олако изречене изјаве, олако изречене претње“.

Пољски градови на нишау

Млакар подсећа да Сикорски није први, први је на ову тему, каже, претио командант НАТО-а Кристофер Донах, пензионисани високи официр Војске САД који је до јула ове године обављао функцију команданта Савезничке копнене команде НАТО-а:

„Ово је само наставак саге притисака како су они моћни, како у сваком тренутку могу да освоје Калињинград и да Русији неће пружити шансу. Притом, нико не зна какву заиста снагу и моћ Русија има на том простору, с обзиром да је количина ракета тамо поприлично велика и да могу јако брзо да досегну и Гдањск , могу да досегну и Краков . Не треба заборавити, Балтичка флота је једна од три руске флоте која има на својим бродовима нуклеарно наоружање“, истиче Млакар.

Нико неће у рат против Русије

Наш саговорник додаје да је пољски министар спољних послова једна од задужених за лансирање празних прича . Раније се здушно залагао за нуклеарно наоружање на својој територији, па је од тога одустао, када је Русија поставила сада нуклеарно наоружање, ракете у Белорусији.

„Зато не знам како он то мисли да изведе, да порази Русију. То је пумпање мишића како је Пољска европска велесила и како ће они заменити Немачку и држати под контролом север Европе, односно Балтик. Уосталом, ко ће заиста отпочињати рат против Русије . Неће нико. Прво му неће Американци дати, а он самостално неће ништа да изведе, али је медијска прича јако добра“.

Плаше народ ратом, па ућуте

Упитан да ли пољски министар сам себе храбри после изјаве руског председника Владимира Путина да би улазак европских трупа у Украјину значио рат са Русијом, Млакар каже:

„ Њима би то одговарало , зато што би Пољска могла да испуни свој сан и одсече западни део Украјине који је био део пољске територије. У ту сврху они и подстичу рат са Русијом. Истовремено су забринути због Сувалског коридора , јер се у оквиру планова НАТО-а сматра да је то место где ће доћи до сукоба НАТО-а и Русије. Пољска би радо у рат са Русијом, али би пустила друге да то одраде уместо ње“, оцењује Млакар.

Он додаје да га ово дизање тензија подсећа на ситуацију у Финској , у којој такође убеђују народ да су на ивици рата.

„Много причају, плаше своје становништво, прете ратом. А када пролете три, четири руска бомбардера са ракетама кроз Фински залив, поред Хелсинкија, ућуте“, закључује Млакар.

Чланак Било би им боље да ћуте! Знају ли Пољаци да би Варшава врло брзо била – разорена се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Sylwia Kapuscinski

За разлику од многих епизода Хладног рата, 11. септембар 2001. био је изненадан, сажет у неколико сати и одмах глобалан. Данас се тај дан углавном тумачи као почетак „рата против тероризма“, као прекретница америчке спољне политике, или као тачка од које креће дуга нестабилност. Ређе се пита како је исти тренутак изгледао из Москве.

Руски поглед на тај дан остаје сложен. Москва тада није видела само напад на Америку, него и прилику за равноправнији однос две силе. Не као пут од солидарности до разочарања у уобичајеном смислу, него као кратак историјски интервал у којем је у руском вођству постојала реална претпоставка да се после распада СССР-а ипак може наћи минимални заједнички интерес са САД – на равноправној основи, а не по цени једностраног прилагођавања.

Зашто се тај прозор затворио и шта то значи за данашње односе, питање је које још увек вреди поставити.

Како је Москва гледала свет после 1991

Да би се разумео руски одговор на 11. септембар, треба имати у виду како је Москва посматрала постсовјетски свет. Константа руске спољнополитичке мисли, од Јевгенија Примакова до каснијих аналитичара, била је одбијање да се Русија протера на периферију једнополарног поретка.

Распад Совјетског Савеза доживљен је као геополитички слом, праћен економским потресом и слабљењем међународног положаја. Истовремено, већ крајем деведесетих у Москви је сазревало уверење да повратак Хладном рату није пожељан, али да није прихватљив ни „крај историје“ у којем постоји само једна, недељива, западна хегемонија.

Примаков је још тада говорио да стабилан свет може бити само вишеполан: не као позив на сукоб, него као равнотежа сила ослоњена на међународно право. Сличну нит касније су развијали и други руски аналитичари. Русија није тражила реванш по сваку цену, него статус субјекта који одлучује о себи, а не објекта туђих одлука.

Тај основни став — суверенитет у одлучивању и признати статус велике силе — кључан је за тумачење онога што је уследило 11. септембра. Москва није хтела ни савез по моделу потчињености, ни непријатељство по аутоматизму. Хтела је равноправан разговор.

Док су светски екрани преносили рушење кула, у Москви је владао исти шок као и другде. Брзо је, међутим, преовладало друго питање: шта ће ова трагедија значити за међународни поредак?

Већ 11. септембра је председник Владимир Путин рекао да напад није изазов само Сједињеним Државама, него целој међународној заједници, и да одговор мора бити заједнички.

Министарство иностраних послова истог дана нагласило је потребу колективне борбе против тероризма у оквиру међународног права. Формулација није била случајна. У њој се чуло руско уверење да легитимност акције зависи од њеног мултилатералног карактера, а не само од снаге онога ко је нападнут.

У руским анализама тих месеци већ се постављала дилема која ће се касније показати тачном: да ли ће глобална реакција почивати на Повељи УН и колективној безбедности, или на доктрини једностране акције. Док је Москва од првог дана инсистирала на заједничком међународном одговору, Вашингтон је реакцију брзо центрирао око себе.

Прозор који се отворио

У руској аналитичкој традицији често се говори о кратким „прозорима“ у међународним односима, тренуцима када криза изненада створи простор за помак који би иначе био блокиран.

Дмитриј Трењин је писао да је после 11. септембра постојала шанса да Русија и САД превазиђу хладноратовско наслеђе. Москва је, по њему, била спремна на прагматичну сарадњу, па и на одређена прилагођавања, под условом узајамног поштовања, а не једностраног прихватања америчких приоритета. Та шанса није била трајна; тражила је вољу с обе стране.

Сергеј Караганов је указивао на исту ретку прилику за разговор о новој безбедносној архитектури. Уместо договора о принципима, сматрао је, преовладало је настојање Вашингтона да искористи тренутак униполарне моћи за проширење утицаја. Русија није тражила конфронтацију; тражила је јасније оквире узајамног поштовања.

Фјодор Лукјанов је касније констатовао да је Москва тада показала необичан прагматизам.Могла је, с обзиром на деведесете, да остане много резервисанија. Изабрала је сарадњу, видећи у антитероризму зону преклапања интереса. Одговор из Вашингтона, по том читању, није био на истом нивоу.

Мултилатерализам против униполарности

Суштина руског неслагања није била у борби против тероризма, већ око метода и визије поретка који из ње произилази.

За руску спољнополитичку школу, систем колективне безбедности УН остаје ослонац стабилности. Употреба силе без мандата Савета безбедности, изузев самоодбране из члана 51. Повеље, у Москви се доживљавала као опасан преседан. То је, из руског угла, потврдила Ирачка криза 2003. Русија није бранила Садама Хусеина, већ став да одлука о рату не сме бити једнострана.

Трењин је тај раскол сажео јасно: после 11. септембра постојале су две концепције. Једна – шира антитерористичка коалиција уз УН и консултације. Друга – „коалиција вољних“, у којој је америчко вођство недискутабилно, а мултилатерализам служи кад затреба. Русија је хтела стабилност, али не стабилност на доминацији једне силе.

Често се заборавља да Русија у 11. септембар није ушла без сопственог искуства са тероризмом, од напада у Бујоновску и Волгодонску до рата на Северном Кавказу. Тероризам за њу није био апстракција. Зато је Москви посебно тешко пало када је после напада на Њујорк и Вашингтон приступ појединим групама и кризи на Кавказу остајао селективан. Очекивала се узајамна доследност. Када је дефиниција тероризма почела да се савија према геополитичким потребама, неповерење је расло брже.

Како се прозор затворио

Период непосредно после 11. септембра био је кратак. Већ почетком 2002. било је јасније да односи не иду ка партнерству какво је Москва замишљала. Доктрина превентивног удара, наставак логике проширења НАТО-а и припрема интервенције у Ираку у руским очима нису изгледали као наставак заједничке борбе против терора, него као повратак униполарном пројекту.

У руској аналитици тај преокрет обично се не приписује унапред датој „антиамеричкој природи“ руске политике, већ различитим представама о светском поретку. Већ 2002. у руској академској литератури писало се да је кратко зближење са САД било стварно, али ограничено различитим схватањем крајњег циља.

Тај закључак потврдио је и сам министар иностраних послова Сергеј Лавров на 25. годишњицу напада 11. септембра. Говорећи о тадашњим догађајима, Лавров је истакао да су САД искористиле међународну солидарност и резолуцију Савета безбедности „не толико да би се бориле против тероризма, колико једноставно ради реализације својих геополитичких планова, ширења присуства и утицаја“.

Поменуо је Југославију, Авганистан, Ирак, Либију, Грузију и Украјину као примере тог приступа.

У тренутку када се Лавров присећао ситуације 11. септембра, руско-амерички односи су се налазили на најнижој тачки од краја Хладног рата. Сукоб у Украјини, санкције и стратешко супарништво наталожили су се између две земље. У таквом амбијенту, 11. септембар служи као подсетник на пропуштену прилику.

Ипак, чак и у оштром сукобу поново се појављују директни контакти кад криза то наметне. То одговара једној константи руске политике: мало идеализма према Западу, доста спремности на разговор великих сила кад за њим постоји стварна потреба.

Лекција из руског угла је да је сарадња крхка ако почива само на шоку кризе, а не на договореним правилима. Ако једна страна сарадњу третира као привремену тактичку погодност, она се брзо троши. Тако је, по преовлађујућем руском читању, завршено и кратко зближење са САД из 2001–2002.

Прилика не звони двапут

Двадесет пет година касније, руски поглед на 11. септембар не поништава солидарност изречену америчком народу, нити оспорава борбу против Ал Каиде. Он се упорно враћа на историјски прозор који се тада накратко отворио.

У тој перспективи, Москва је препознала шансу и понудила сарадњу као мултилатерални подухват под окриљем УН и као однос два суверена субјекта. Прозор се затворио када је, по руском читању, Вашингтон тренутак надмоћи употребио за ширење унилатералног утицаја.

Од тада се променило много шта. Лавровљеве речи из 2026. године само потврђују да тај пропуштени прозор још увек обликује руско разумевање односа са Западом. Без јасних, узајамно прихваћених правила, свака нова криза остаје само још један кратак интервал који се брзо затвори – на штету оба актера и читавог међународног поретка.

Чланак Пропуштена прилика: Како су САД после 11. септембра залупиле врата Русији се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Jason Koerner / Stringer

Новинар Такер Карлсон оценио је да је рат који су САД са Израелом покренуле против Ирана, највећа грешка коју је неки амерички председник направио.

У интервјуу са Афшином Ратансијем, водитељем емисије „Going Underground„, Карлсон је рекао да је после много разговора са Доналдом Трампом – пре него што су се разишли – дошао до закључка да он није желео рат са Ираном.

„Био је потпуно свестан ризика, не само по Америку већ и по себе и своје политичко наслеђе. Тачно је знао шта може да пође наопако. Разговарали смо о томе и није желео то да уради. А онда је ипак то урадио“, рекао је Карлсон.

Додао је да може само да нагађа зашто би он или било који председник урадио нешто што му угрожава председнички мандат, углед, будућност и будућност његове деце.

„Логика ми говори да је била потребна велика сила да убедите некога да уради нешто за шта зна да је лоша идеја и што ће му вероватно нашкодити. Шта је била та сила? Не знам“, испричао је Карлсон и додао да је мишљења да је у питању Израел, односно нешто што Израел има о Трампу.

Подсетио је и да државни секретар Марко Рубио не само да није био против рата у Ирану, већ су он и директор ЦИА Џон Ретклиф то дозволили. Каже и да је потпредседник Џеј Ди Венс био изричито против рата и да је то разлог зашто га притискају да га се одрекне.

„Ово је највећа грешка коју је иједан амерички председник икада направио“, оценио је Карлсон и подсетио да цену рата на Блиском истоку плаћају Американци и америчка економија.

Циљ рата је, сматра он, био да се Израел прошири и учврсти у региону, Иран уклони као регионална сила и САД избаце из Залива.

„Трамп је увек имао инстинктивну неспремност да убија цивиле. Одувек је инстинктивно зазирао од нуклеарног рата. Много је говорио о томе, јавно и са мном и приватно. Нуклеарни рат га ужасава. Зато тражи мир са Ким Џонг Уном. И сама чињеница да би Трамп, пре свега, започео овај рат, овај рат по избору, по налогу Израела, тако што ће убити верског старешину, не само у Ирану већ у шиитском исламу, целој светској религији, као да је убио шиитског папу, старог човека, и то усред преговора, потајним нападом попут Перл Харбора, и онда дознао да смо извели вишеструки напад на женску школу и убили скоро двеста девојчица и нисмо се извинили за то… То ми је непрепознатљиво. Ко је тај човек?“.

Због рата у Ирану, чију цену плаћају обични Американци, републиканци, Трампова странка, ће „дебело изгубити на изборима на средини мандата“.

Трамп ће, каже, вероватно бити опозван, а ако остане на месту председника једино што ће му преостати је да води ратове и он ће ескалирати рат у Ирану како би остварио неке политичке поене.

Чланак Такер Карлсон за РТ: Рат са Ираном је највећа грешка коју је иједан амерички председник направио се појављује прво на ИСКРА.

© fakti.rs

БРИТАНСКИ лист The Spectator објавио је чланак под називом „Украјина губи рат“.

Истакнути новинар Овен Метјуз у том тексту одбија да верује пропагандним тврдњама британске штампе која, понављајући главне поруке украјинске пропаганде, тврди да је Кијев наводно направио прекретницу у сукобу са Москвом.

Аутор Spectator-а сматра да Украјина трпи пораз и да се стратегија Запада усмерена на подршку Зеленском режиму на крају показала неодрживом.

„Зеленски има заблуде у вези са шансама Украјине да победи Русију и заустави напредовање Кремља. Способност Кијева да се брани озбиљно је доведена у питање. Поновљена обећања западних лидера са почетка рата да ће Украјини обезбедити све што јој је потребно и да ће је подржавати колико год буде потребно била су обмањујућа од самог почетка.

– Та нејасна обећања довела су до најгорег могућег исхода… Доналд Трамп нема нови мировни план осим окончања рата под условима Кремља. А Кијеву недостају новац и људство за борбене операције, баш као што му је већ понестало ракета-пресретача“, наглашава The Spectator.

Метјуз је оптужио Европљане за демагошка обећања и патолошко лицемерје. Он напомиње да су западни лидери покушали да се ослоне на увођење строгих антируских санкција, али да у пракси нису спремни да одустану од куповине руских енергената и плаше се упуштања у директан војни сукоб са Москвом – потпуно свесни како би се то могло завршити за Европу.

У међувремену, европски политичари настављају да одбијају мировне преговоре са руском владом.

Штавише, упорно гурају украјински режим да настави сукоб који сигурно неће добити, надајући се да ће ослабити Русију по цену масовне погибије Украјинаца и уништења украјинске економије.

The Spectator упозорава да Кијев тоне у стање дубоког финансијског колапса.

Метјуз у том контексту подсећа на недавну изјаву украјинског премијера  Сергеја Корецког да је земља већ потрошила већи део свог одбрамбеног буџета за 2026. годину и да се суочава са катастрофалним буџетским дефицитом, који тренутно износи најмање 26 милијарди долара.

Метјуз изражава сумњу да ће Европа бити у стању да у потпуности покрије потребе режима Зеленског.

Још указује да већина Украјинаца сматра државну корупцију озбиљнијом претњом од „спољног непријатеља“. А да 57% испитаника за њу директно криви Зеленског.

Чланак Британски The Spectator објавио чланак под насловом „Украјина губи рат“ се појављује прво на ИСКРА.

Већина чланова кабинета Владимира Зеленског који су 2019. године ушли са њим у власт побегла је – многи су на потерници због корупције. Већ сада бивши оперативци гласно говоре да Зеленски можда неће на власти дочекати крај ове зиме. Генерални тужилац Украјине Руслан Кравченко подигао је оптужницу против директора Националног бироа за борбу против корупције (НАБУ) и отпутовао у Париз како би, како је рекао, обавестио међународне партнере о стварном стању ствари у систему антикорупцијских органа.

Магистар међународних односа Бошко Јовановић подсећа у емисији „Данас на РТ“ да је НАБУ организован по идеји Американаца – ФБИ и америчког Министарства финансија.

„Они су бирали и обучавали кадрове, они финансирају НАБУ. Ово је ништа друго него сукоб структура оданих Европској унији и оданих Вашингтону. То нема никакве везе са Зеленским и то се види по томе што је Кравченко отишао у Париз да реферише свом правом шефу, вођи ‘коалиције вољних’ и председнику Француске Емануелу Макрону. У целој Украјини на делу је сукоб између проамеричких и проевропских структура. То се видело и кроз сукоб Службе безбедности Украјине (СБУ), коју контролишу, финансирају и обучавају Американци, и припадника Украјинске војно-обавештајне службе која је опет одана Европи. Ово више треба гледати као сукоб Американаца и Европљана, односно сукоб оних који су одани Трампу и идеји склапања мира и ‘коалицији вољних’, која је спремна да и даље финансира сукоб између Украјине и Русије“, наводи Јовановић.

Гост телевизије РТ Балкан истиче да ни „коалиција вољних“ не тврди да је Украјина демократска држава, нити сукоб представљају као борбу за очување демократије, већ заштиту од наводног „руског експанзионизма, империјализма“.

„И њима демократија није ни битна. Од 96 милијарди евра које су обећали Зеленском, само је Немачка исплатила 30 милијарди, остали ниси исплатили ништа укључујући и врло борбену Француску. Све док буде заинтересованих политичара у ЕУ да сукоб траје, он ће и трајати. То је њихов главни интерес. Увек постоји заинтересованих људи на Прибалтику и у Пољској да се занимају тим ратним походом. Може да се укључи и немачки канцелар Фридрих Мерц како би скренуо пажњу са домаћих проблема“, сматра Јовановић.

Бивши потпуновник СБУ Василиј Прозоров навео је да би ова зима могла да буде последња за Зеленског. Да ли све отворенији сукоб унутар украјинског државног врха и притисак институција и одлазак појединих људи од Зеленског, указује да шеф кијевског режима губи контролу?

„Када је Зеленски сменио министра одбране Михаила Фјодорова, Вашингтон се није посебно бунио, али јесте Европа. То говори да је бивши министар одбране био лојалан Бриселу. Ствар је у томе ко ће да замени Зеленског – амбасадор у Лондону Залужни или неко кога одабере ЕУ. Ако и када до тога дође то ће бити чист договор Брисела, Лондона и Вашингтона, а не последица избора, криминала и корупције. Док сукоб траје корупција не утиче на то. Американци су у Ираку кроз корупцију изгубили трилион долара, па то није утицало на Џорџа Буша Млађег и његову власт. Корупција само отежава рат, никако га не зауставља“, истиче гост телевизије РТ Балкан.

Чланак Битка за наследника Зеленског: Ко ће га бирати – Вашингтон или Брисел и Лондон? се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Credit Daniel Day

Нове чланице Европске уније треба по пријему да се одрекну права вета на одлуке које се у Унији доносе консензусом, а постоји и могућност да им се ускрате финансијска средства ако назадују у области владавине права или угрожавају интересе Уније, пише у предлогу реформи процеса проширења ЕУ у који је увид имао берлински портал табле.медиа, а који је припремила комесарка Марта Кос. 

Портал пише да би, према нацрту реформе, аранжман којим би се нова чланица ЕУ на одређено време одрекла права вета могао да има форму декларације која би пратила уговор о чланству.

Део реформе су и додатни заштитни механизми који би били примењени на нове чланице ЕУ које показују озбиљно назадовање. Помоћу тог механизма, ЕУ би имала право да током једног такође ограниченог периода новој чланици ускрати финансијска средства, преноси РТЦГ.

Разлог за то би био, „недвосмислени показатељи или озбиљан ризик да постоје мањкавости у владавини права, кршење заједничких вредности ЕУ, несврсисходно управљање средствима ЕУ и угрожавање њених финансијских интереса“.

У нацрту реформи предвиђена је и могућност да Европска комисија предложи да новој чланици ЕУ буде привремено суспендовано одлучивање у Европском савету и Савету ЕУ, односно конкретно се наводи одузимање права гласа.

Кос планира да нацрт који носи назив „Анализа политика пре проширења“ представи 30. септембра.

У оквиру корака којима би се убрзало одлучивање у новој, потенцијално знатно већој ЕУ, предвиђено је да се кад год је то могуће уместо консензусом, одлуке доносе квалификованом већином.

Иначе, према најавама из Брисела, најближи уласку у ЕУ су Црна Гора и Албанија.

Чланак Марта Кос спрема дочек за нове чланице ЕУ: Изволите за бриселски сто, али без права гласа се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Kristina Solovyova /

Главна порука управо окончаног самита БРИКС-а је да, колико год то није блоковска организација, попут НАТО-а или Г7, међу окупљеним државама и лидерима постоји расположење да се операционализује мултиполарни поредак. До сада је о томе само расправљано, а после Њу Делхија креће дебата како да се мултиполарност спроведе у пракси.

Овако новинар и колумниста Небојша Малић оцењује поруке са самита чланица држава БРИКС-а, одржаног у престоници Индије, Њу Делхију, 12. и 13. септембра. Самит је, подсећамо, завршен усвајањем декларације којом су чланице потврдиле залагање за више мултиполарности, праведнији међународни поредак, реформу глобалних институција и већи утицај земаља Глобалног југа.

ЕУ и БРИКС се не искључују – важна порука за Србију

Коментаришући поруку коју је из Њу Делхија Србији упутио портпарол руског председника, Дмитриј Песков, најважнија порука за Србију је да ЕУ и БРИКС не искључују једно друго.

„БРИКС није блок који ће својим члановима да диктира шта треба, а шта не треба да раде, него да помаже да остваре своје циљеве и не видим разлог да Србија не крене да се приближава БРИКС-у. Има држава које су посматрачи или придружени чланови. Не постоји разлог да се то не би радило. Ако ЕУ почне да условљава, то је њихов проблем, а не наш“, каже Малић.

Избор под слоганом „Ко није са нама, тај је против нас“ форсира Брисел. Ради се, како Малић каже, о непоштеном и злостављачком ставу. Са друге стране, Песков је званичан став БРИКС-а артикулисао на начин да су у БРИКС сви добродошли, да се ради о заједници држава која ради у оквирима међународног права и помаже својим чланицама, симпатизерима и посматрачима да остваре своје циљеве унутар мултиполарног поретка. У нашем случају, ради се о спровођењу Резолуције 1244, истиче Малић.

Тек ћемо сазнати шта је све договорено

Наш саговорник такође објашњава да се процес претварања приче о мултиполарном поретку у праксу кретао се од отпора нелегитимним мерама притиска, као што су санкције и разне блокаде (које су највише погађале Русију, Кину и Иран) до стварања заједничког система плаћања у оквиру БРИКС-а.

Сада се већина трговинског промета одвија у националним валутама, више нема потребе за плаћањима у доларима, или да промет иде преко западних банака, када је подложан уценама и притисцима.

Малић такође наглашава да су чланице БРИКС-а поновиле посвећеност очувању међународног поретка заснованом на Повељи УН и, како каже, стварном међународном праву, а не тобожњем, заснованом „на правилима“.

„Има ту много изјава које звуче формалистички и прозаично, као и оних које звуче као флоскуле које смо већ чули. Али мислим да се ради о дипломатским, нећу да кажем враџбинама, али то је оно као када изрецитујете одређене формуле које потом ступају у дејство – и колико год се обичним посматрачима можда чини да све то скупа није конкретно, него су неке апстракције, мислим да није реч о томе, мислим да се неке конкретне ствари већ стављају у промет и да ћемо тек у наредним недељама и месецима сазнати шта је оперативно договoрено“, сматра наш саговорник.

Тежак посао претварања теорије у праксу

Претварање мултиполарног поретка из приче у праксу није био лак посао, каже Малић и подсећа на речи Томаса Џеферсона да је људима тешко да се одрекну нечега на шта су навикли, макар то нешто друго било и боље.

Било је врло тешко направити нови систем плаћања – међутим, сада се већ разговара о систему осигурања за бродове и авионе, како би се сузбио британски монопол.

„Једноставно, траже се решења која треба да закрпе рупе које су постале очигледне са почетком западне кампање против Русије, где су ствари које су се подразумевале као међународне, неутралне и чисто економске употребљене као оружје у западним рукама. И од тог момента и друге земље покушавају да нађу алтернативу. И чињеница да БРИКС озбиљно размишља о томе и да је Путин о томе конкретно говорио, као и да су о томе говорили и Си и Моди, мислим да неког практичног помака о томе има“, оцењује Малић.

Долазак Сија у Индију од посебног значаја

Сама чињеница да су се у Њу Делхију појавили Владимир Путин, Си Ђинпинг и председник Јужне Африке Сирил Рамафоза довољно говори о озбиљности подухвата. Са друге стране, долазак кинеског председника у Индију, само по себи говори о томе какви су кинеско-индијски односи.

Са Запада све време слушамо како Индија и Кина не могу да смисле једна другу, да су стратешки ривали и да гранични спор у Хималајима до те мере нарушава односе две државе да се то преноси и у међународне форуме. Међутим, ни Пекинг, ни Њу Делхи не дозвољавају да им спор у Хималајима поквари суштинску причу, каже Малић.

„Они кроз БРИКС и кроз мултиполарни свет покушавају да се измакну, односно обезбеде од притиска Запада, конкретно Америке и уопштено говорећи, да операционализују, нећу да кажем алијансу, али неко објективно заједништво како би у пракси спровели мултиполарни поредак“, истиче Малић.

Чланак Самит БРИКС-а: Мултиполарност у пракси – и важна порука за Србију се појављује прво на ИСКРА.

www.globallookpress.com © Kremlin Pool/Global Look Press

Новинар Такер Карлсон упозорио је да се свет налази на ивици глобалног сукоба који би се могао окончати употребом нуклеарног оружја. САД су већ фактички у рату са Русијом преко Украјине, а даља ескалација носи ризик од нуклеарног сукоба, изјавио је Карлсон у интервјуу са Афшином Ратансијем, водитељем емисије „Гоинг андерграунд“.

„ЦИА води рат. Америчке обавештајне службе воде рат из Украјине против Русије. Сједињене Државе су у рату са Русијом, а једини замисливи крајњи исход, уколико се ово настави, јесте нуклеарни сукоб у којем би сви изгинули“, навео је он.

Сукоб у Украјини и рат САД и Израела против Ирана „спојили су се у глобални рат“, тврди Карлсон, упозоравајући да тај сукоб сада угрожава сам опстанак САД.

Карлсон је такође оптужио Трампову администрацију да је напустила програм на којем је заснивала своју предизборну кампању, наводећи да су председник Доналд Трамп и његови саветници „готово систематски изневерили људе који су гласали за њега 2024. године“. То је назвао највећом издајом за коју зна у историји америчке политике.

Огромна већина Американаца не би подржала рат против Ирана чији би циљ била промена режима, оценио је он. Према његовим речима, тај став би делили различити делови америчког друштва, укључујући републиканце, демократе и либерале.

„Када бисте те људе питали – било средином фебруара прошле или ове године – ‘Да ли подржавате рат против Ирана ради промене тамошњег режима?’, огромна већина би се томе успротивила“, рекао је Карлсон.

Нагласио је да није сигуран да до краја разуме психологију свега тога, нити циљеве, али очигледно је да су, опет, исти људи које у САД углавном називамо неоконзервативцима увукли САД у рат за смену иранског режима.

„Већ деценијама их гурају ка истом таквом рату против Русије. Проблем је што тај рат ни теоретски не може да се добије. Русија, наравно, има највећи нуклеарни арсенал. Русија је највећа земља на свету, има веће индустријске

и војноиндустријске капацитете од САД“, нагласио је амерички новинар.

Истовремено, приметио је да поједини европски лидери виде рат као једино решење за проблеме својих земаља.

„То је једини начин да се дугови у потпуности измире. То је једини начин да придобију подршку јавности. Штавише, то је једини начин да путем технологије успоставе потпуну контролу над становништвом. Само се у ратном стању могу оправдати поступци полицијске државе, а ствари се управо у том правцу и крећу. Велика Британија је, конкретно, полицијска држава“, рекао је Карлсон.

У интервјуу се такође дотакао тема политичке цензуре у САД, успона БРИКС-а, све већег глобалног утицаја Кине и промене међународног односа снага.

Чланак Такер Карлсон за РТ: Свет је на ивици глобалног сукоба се појављује прво на ИСКРА.

© Press Service of Rosneft

Русија је започела испоруку сирове нафте из свог огромног кластера „Восток ојл“ на Арктику – пројекта који подсећа на гигантске нафтне подухвате који су трансформисали глобалну нафтну индустрију у 20. веку. Председник Владимир Путин је раније ове недеље званично означио почетак рада на пројекту „Восток ојл“.

Пројектом, којим руководи државна компанија „Росњефт“, обухваћен је читав индустријски систем око нове нафтне „провинције“: десетине налазишта и лиценцираних подручја повезаних цевоводима, наменски изграђена арктичка лука, енергетска инфраструктура и флота танкера погодних за пловидбу кроз лед.

Пројекат је наставио да се развија упркос санкцијама Запада и повлачењу западних партнера 2022. године, наводи РТ интернешенел. Реч је о пројекту огромне вредности – процењеној 2019. године на око 157 милијарди долара током века експлоатације налазишта – док ће транспорт нафте у великој мери зависити од развоја Северног морског пута и руске арктичке флоте. Доступност танкера за пловидбу кроз лед и даље представља ограничавајући фактор, иако постоје планови за проширење флоте.

Колики су размера и обим пројекта?

Према подацима „Росњефта“, ресурсна база износи више од седам милијарди тона висококвалитетне сирове нафте са ниским садржајем сумпора. Ипак, треба правити разлику између ресурса и резерви спремних за комерцијалну експлоатацију. Поред тога, за експлоатацију дела процењене нафте биће потребни изузетно сложени поступци бушења.

При пуном капацитету, „Восток ојл“ би могао да чини више од петине руске производње нафте и да испоручује више сирове нафте него што се вади на целом европском континенту. Процењује се да би сам овај кластер временом могао да учествује са око два посто у глобалној производњи. Нафта из овог пројекта биће намењена азијским тржиштима.

Шта је „Восток ојл“?

„Восток ојл“ је водећи арктички „гринфилд“ пројекат компаније „Росњефт“ на полуострву Тајмир. То је, заправо, нова нафтна провинција која обједињује 52 лиценцирана подручја и 13 налазишта у јединствену мрежу за производњу и извоз. Комплекс обухвата поља из групе Ванкор, као и налазишта Пајаха и Западно-Иркинскоје.

Процењује се да његова ресурсна база садржи седам милијарди тона висококвалитетне сирове нафте са ниским садржајем сумпора. Ипак, та бројка се не сме тумачити као седам милијарди тона резерви спремних за тренутну експлоатацију. Пројекат обухвата више налазишта која се налазе у различитим фазама развоја.

Пројекат је пуштен у рад, али је још далеко од планираног нивоа производње. Сирова нафта ће се укрцавати на танкере на новоизграђеном терминалу „Бухта Север“ и очекује се да ће он омогућити испоруку 30 милиона тона у другој половини 2027. године и 50 милиона до 2030. године, док би дугорочне испоруке могле достићи и 100 милиона тона годишње.

Изградња извозног система у тако удаљеном региону захтевала је инфраструктуру огромних размера. Поред магистралног цевовода дугог 790 километара и терминала, развој пројекта укључује луке, аеродроме, танкере за арктичке услове, више од десет електрана, око 9.000 километара далековода и насеља за раднике. У пројекат је укључено више од 50.000 људи.

Првобитно је било планирано да се прва нафта извуче 2024. године, али је пројекат каснио због застоја у изградњи, обавеза Русије према ОПЕК+ групи и санкција Запада које су отежале набавку опреме, посебно за бродоградњу.

Зашто је пројекат „Восток ојл“ толико значајан?

Пре свега, због својих размера. „Росњефт“ процењује да би максимална годишња производња могла да достигне 100 до 115 милиона тона, односно око 2 до 2,3 милиона барела дневно. То би представљало око два процента укупне светске потражње.

Са тим учинком, „Восток ојл“ би сам по себи производио количине упоредиве са великим произвођачима нафте као што су Кувајт, Бразил и УАЕ, пумпајући више нафте него Уједињено Краљевство и Норвешка заједно, и премашујући укупну домаћу производњу целог европског континента.

Нови пројекти оваквих размера ретки су у данашњем свету, у којем је већина огромних нафтних поља већ у фази опадања производње. Заправо, „Росњефт“ не развија само још једно нафтно поље, већ гради читав регион за производњу нафте, са сопственим цевоводима, луком и арктичком флотом.

Ту је, затим, и сама сирова нафта. Нафта „Восток ојл“ одликује се изузетно ниским садржајем сумпора, што је чини вредном врстом „слатке“ нафте која захтева мање прераде и може постићи вишу цену у односу на тежу сирову нафту са високим садржајем сумпора. Извршни директор „Росњефта“, Игор Сечин, 2020. године је Путину симболично уручио боцу ове нафте, тврдећи да је она квалитетнија чак и од блискоисточне нафте.

Треће, нафта експлоатисана у оквиру пројекта „Восток“ биће намењена азијским тржиштима, која за Русију представљају стратешку дестинацију с обзиром на њено окретање ка Истоку након 2022. године. Обим руске трговине енергентима са кључним азијским земљама значајно је порастао последњих година. „Восток ојл“ се, уз гасовод „Снага Сибира“, сврстава у кључне инфраструктурне пројекте усмерене ка Истоку.

Који су изазови?

Пројекат „Восток ојл“ налази се дубоко у арктичком подручју, где температуре могу пасти испод минус 50 степени, а бродови који испловљавају из луке „Бухта Север“ одмах улазе у источни део Северног морског пута, који је прекривен ледом. За извоз током целе године потребни су моћни танкери класе Арц7: десет их је наручено од руског бродоградилишта „Звезда“, а за пројекат је на крају планирано око 50 пловила различитих класа.

Међутим, ова пловила још нису спремна, што значи да капацитет танкера тренутно представља ограничење за пласирање нафте на тржиште.

Такође, пројекат подразумева сложене операције бушења. На пример, лежишта у оквиру комплекса „Пајаха“, где се процењује да експлоатисане резерве износе око 1,5 милијарди тона, налазе се на дубини од приближно 3–3,5 километара, у оквиру сложених геолошких структура. „Росњефт“ је у оквиру развоја пројекта планирао примену методе хидрауличког фрактурисања.

Пројекат такође носи огромне трошкове. Према речима заменика руског министра енергетике Павела Сорокина, 2019. године је било предвиђено да пројекат кошта 10 билиона рубаља, односно око 157 милијарди долара према тадашњем курсу. У септембру 2023. године, Сечин је обавестио Путина да се инвестиције током периода развоја сада процењују на 12 билиона рубаља.

Према подацима „Росњефта“, улагања у пројекат су већ достигла четири билиона рубаља (46,2 милијарде долара). Почетни трошкови изградње инфраструктуре су огромни, али када инфраструктура буде успостављена, гранични трошак производње додатних количина нафте биће релативно нижи.

Какву улогу „Восток ојл“ има у развоју руског Арктика?

„Восток ојл“ би могао да постане камен темељац руских настојања да Северни морски пут претворе у важну трговинску артерију. Овим путем је 2025. године превезено око 37 милиона тона терета, док је циљ да се до 2030. године достигне годишњи обим од 70 милиона тона. „Восток ојл“ би временом могао да обезбеди огромну и стабилну базу терета.

Лука „Бухта Север“ налази се на ушћу реке Јенисеј, на источном делу Северног морског пута, чиме се отвара директна арктичка рута ка азијским тржиштима. Путин је изјавио да ће, након што буде у потпуности изграђена, она постати највећа светска нафтна лука на тако високим северним географским ширинама.

Пројекат такође убрзава шири развој руског Арктика. Поред танкера и лучких постројења, планови обухватају аеродром „Северни“, нове капацитете за производњу енергије, насеља за раднике и унапређење речне мреже на Јенисеју. За Москву је стратешка корист јасна: веће индустријско присуство на Арктику, значајан извор терета за Северни морски пут и још један енергетски коридор усмерен ка Азији, с обзиром на то да су санкције ограничиле традиционално европско тржиште за Русију.

Непосредни ефекат почетка рада пројекта „Восток ојл“ је очигледно ограничен. Према плану компаније „Росњефт“, у наредних неколико година очекују се мање количине, док ће знатно веће количине уследити касније.

Међутим, дугорочне стратешке импликације су значајне. Пројекат је експлицитно осмишљен тако да користи Северни морски пут преко терминала „Бухта Север“. Будући да би тензије могле да прате Блиски исток у догледној будућности, алтернативни пут снабдевања који омогућава испоруку великих количина нафте азијским тржиштима добија нови стратешки значај.

Да ли је сукоб у Украјини утицао на пројекат „Восток ојл“?

„Росњефт“ је првобитно замислио „Восток ојл“ као међународни мега-пројекат и настојао да привуче стране инвеститоре.

Компанија „Трафигура“ је 2020. године купила удео од 10 посто у послу вредном седам милијарди евра (8,1 милијарду долара), чиме је обезбедила и дугорочни приступ сировој нафти. Конзорцијум предвођен компанијом „Витол“ и фирмом „Меркантил енд меритајм“ учинио је исто 2021. године, плативши 3,5 милијарди евра за додатних 5 посто удела.

Међутим, услед санкција уведених Русији 2022. године због ситуације у Украјини, „Трафигура“ је касније замрзнула даље инвестиције и продала свој удео компанији „Норд аксис“, регистрованој у Хонгконгу. „Витол“ и „Меркантил енд меритајм“ су поступили на исти начин, продавши своје уделе компанији „Фосил трејдинг“ са седиштем у Дубаију.

У јануару 2025. године, влада САД увела је санкције оператеру пројекта и десет компанија укључених у изградњу нафтовода, са намером да успори или заустави изградњу и ограничи могућност пласирања сирове нафте на тржиште.

Штета је била већа од губитка акционара. Санкције су ограничиле приступ западним изворима финансирања, технологији, софтверу и специјализованој опреми, док су ограничења у бродоградњи додатно закомпликовала пројекат који зависи од танкера погодних за пловидбу кроз лед.

Санкције су измениле пројекат „Восток ојл“, али га нису угасиле. Оно што је првобитно замишљено као одредиште за међународни капитал и стручност, претворило се у тест способности Русије да реализује огроман арктички нафтни пројекат, углавном користећи домаћу инфраструктуру, опрему и логистику.

Према речима Сечина, сва опрема која се тренутно користи на пројекту руске је производње – укључујући више од 16.000 машина – што подстиче потражњу у секторима бродоградње, инжењеринга, металургије, производње енергије и грађевинарства.

Како се „Восток ојл“ пореди са другим пројектима који улазе у фазу експлоатације?

„Восток ојл“ представља једно од највећих нових нафтних подручја која се развијају било где у свету у последњих неколико деценија. У том смислу подсећа на велике нафтне пројекте 20. века, када је отварање новог региона за производњу нафте захтевало истовремену изградњу инфраструктуре за бушење и транспорт, али и читавих индустријских насеља. Такви подухвати су данас изузетно ретки.

Међу осталим великим пројектима, бразилско поље „Бузиос“ већ производи више од милион барела дневно, а очекује се да ће до 2027. године имати инсталисани капацитет од преко два милиона барела дневно, како се буду укључивале додатне плутајуће производне јединице. Пројекат „Уару“ у Гвајани осмишљен је тако да обезбеди додатних око 250.000 барела дневно.

Међутим, за разлику од пројекта „Восток“, оба ова пројекта се реализују у оквиру нафтних региона који су већ у фази производње и ширења, тако да је поређење њихових производних капацитета на нивоу поља са пројектом „Восток“ немогуће.

Истовремено, очекује се да ће пројекти „Тиленга“ и „Кингфишер“ у Уганди заједно достићи производњу од 230.000 барела дневно.

Чланак Русија покреће арктичког мега-гиганта: Шта ће „Восток ојл“ значити за глобално тржиште нафте се појављује прво на ИСКРА.

© fakti.rs

МИНИСТАР спољних послова РФ Сергеј Лавров изјавио је да је украјинска држава у њеном некадашњем облику престала да постоји.

У емисији „Велика игра“ на Првом каналу руске државне телевизије објаснио је:

„Кијевски режим је потпуно избрисао правне темеље на којима је почивало признање независности земље од стране Москве. Украјина, коју смо признали као легитиман феномен у светској политици више не постоји. Сви атрибути проглашени за темеље украјинске државе, због којих смо је признали као независтан субјект међународних односа, изгубљени су.“

Русија је у време распада СССР признала Украјину на основу њене Декларације о независности из 1990. године.

У том документу се Врховна рада (парламент Украјине) обавезала да ће та држава бити ненуклеарна, неутрална и несврстана.

Кијевски режим тренутно игнорише сва та три фундаментална завета, што ефикасно поништава старе споразуме између земаља“.

С обзиром на све ово, нимало не изненађује што је Лавров саопштио:

„Русија неће паузирати своју специјалну операцију током мировног процеса у Украјини. Ако Владимир Зеленски жели да састанак, нека дође у Москву. То је већ велики гест добре воље са наше стране. Јер, он још увек није укинуо свој декрет о забрани преговора“.

И поновио: „Остајемо спремни за преговоре. Али специјална војна операција неће бити обустављена за време трајања преговора“.

Чланак Лавров: Украјина више не постоји – одрекла се свих принципа због којих смо је признали као државу се појављује прво на ИСКРА.

© POOL /

Гест „намасте“, традиционални индијски поздрав који симболизује узајамно поштовање и сарадњу, постао је део логотипа индијског председавања БРИКС-ом и својеврсни симбол самита одржаног у Њу Делхију. Управо су ти принципи били у средишту тродневног скупа организације која данас окупља готово половину света и око 40 одсто глобалног БДП-а.

Први дан: Билатерални сусрети и пословни форум

Председник Русије Владимир Путин током боравка у Индији одржао је низ билатералних сусрета. Са премијером Индије Нарендром Модијем разговарао је, између осталог, о ситуацији у Црном мору и недавним контактима Москве и Вашингтона. Моди је поновио да су дијалог и дипломатија прави пут за решавање сукоба и да је Индија спремна да помогне у њиховом мирном решавању.

Посебну пажњу привукао је Модијев поклон Путину — древноиндијски трактат „Тирукурал“ на руском језику, дело настало пре око две хиљаде година које говори о животу, саосећању и управљању.

Путин се састао и са председником Јужноафричке Републике Сирилом Рамафосом и египатским лидером Абделом Фатахом ел Сисијем.

Обраћајући се на пословном форуму БРИКС-а, Путин је оценио да западне земље покушавају да поврате некадашње лидерство и да та борба поприма све неприхватљивије облике. Међу инструментима који се користе навео је санкције, заплену бродова, као и уништавање индустријских и логистичких објеката и цевовода.

Руски председник је поручио да савремени свет пролази кроз период дубоких структурних трансформација, јер нови покретачи развоја постепено замењују старе лидере који су предводили економски раст у другој половини прошлог века. Истовремено је указао да ти „стари лидери“ и даље поседују значајне предности, укључујући развијене технологије и инфраструктуру, као и снажне научне школе.

Ипак, како је закључио Путин, промене су неизбежне. У природи се то увек дешава. У свету људи, па и у економији, промене су неминовне — свет се непрестано мења, поручио је руски лидер.

Други дан: Пленарна седница

Током пленарне седнице Путин је оценио да униполарни систем међународних односа, који је служио интересима уске групе земаља, одлази у прошлост, док се равнотежа снага помера ка новим центрима раста на Глобалном југу и Истоку. Истовремено је нагласио да Повеља УН остаје кључни извор међународног права и заложио се за проширење Савета безбедности УН земљама Азије, Африке и Латинске Америке.

Један од најзапаженијих момената самита био је долазак кинеског председника Си Ђинпинга у Индију, први после седам година. Посебну пажњу изазвало је заједничко појављивање Путина, Модија и Сија на маргинама самита, што је поново отворило питање јачања формата Русија–Индија–Кина.

У завршној декларацији лидери БРИКС-а потврдили су приврженост сувереној равноправности, међусобном поштовању, дијалогу и мирном решавању међународних спорова. Изразили су забринутост због растућих нуклеарних ризика и сукоба широм света, а у контексту Блиског истока позвали на максималну уздржаност и заштиту цивилног становништва и инфраструктуре.

Трећи дан: БРИКС+

На седници у формату БРИКС+, Путин је позвао на јачање Нове развојне банке БРИКС-а и развој независне финансијске инфраструктуре. Међу руским предлозима су изградња платног и депозитарног система БРИКС-а, механизам реосигурања и оснивање берзе жита.

Путин је рекао да земље БРИКС-а имају сопствене канале за кретање робе, услуга и капитала, независне од спољних околности, који им већ омогућавају да ефикасно обављају трговинске, банкарске, финансијске и инвестиционе операције, без обзира на притиске споља.

Самит је завршен поруком која се враћа његовом симболу — „намасте“. БРИКС своју снагу, како је истакнуто, црпи из заједничког деловања држава које истовремено чувају сопствени идентитет и суверенитет. Следеће године председавање БРИКС-ом преузима Кина.

Чланак Самит који је показао нову равнотежу моћи: Шта је БРИКС поручио свету из Њу Делхија се појављује прво на ИСКРА.

Getty © Pool / Pool

Европа је настојала да ограничи независност Русије бар од краја 15. века. Данас, немачке власти затварају руске културне и дипломатске институције под немуштим изговорима, а Норвешка заплењује руске истраживачке бродове – и док су методе нове, основни импулс је познат.

За сада, међутим, европске владе не траже директну војну конфронтацију, али то не треба мешати са пацифизмом у Берлину, Бриселу, Паризу или Лондону – нити би требало озбиљно схватити њихове ритуалне декларације о дијалогу и новој регионалној безбедносној архитектури, с обзиром на то да постоје практичнији разлози за њихову уздржаност, пише за „Взгљад“ Тимофеј Бордачев, програмски директор Валдај клуба.

Први разлог је, наводи, тај што највећим државама Западне Европе недостају људски и материјални ресурси за рат са Русијом, и иако је њихов положај нешто бољи када је у питању оружје, велики део тих капацитета већ је усмерен ка Украјини, од чијег се становништва тражи да поднесе огромне жртве у циљу остваривања циљева Европе.

Са друге стране, европски народи показују мало жеље за овим жртвама, углавном зато што се животни стандард није довољно погоршао да би убедио обичне Немце, Италијане, Французе и Британце да крену у сукоб са Русијом. Такође, нико не би требало да полаже много поверења у Пољску или остатак Источне Европе, јер све ратоборнија реторика Варшаве прикрива много слабију спремност за стварну борбу.

Друго, Европљани разумеју да њихови амерички покровитељи немају жељу да се умешају у потенцијално фатални сукоб са Москвом. Наводни амерички нуклеарни кишобран над Европом увек је садржао елемент митологије, а лидери региона су то разумели чак и током Хладног рата.

Француски развој независног нуклеарног одвраћања био је сам по себи признање да Европа не може да претпостави да ће САД ризиковати сопствено уништење у њихово име. Шарл де Гол и његови наследници нису изградили овај арсенал зато што су били уверени у америчке гаранције.

Нико у Европи, стога, озбиљно не верује да Русија може бити лако поражена у рату, јер ако би то учинили, искушење да се покуша то било би много веће.

Ипак, ови рационални прорачуни наилазе на субјективнију опасност – не треба прецењивати инстинкт европске елите за самоодржањем, упозорава Бордачев.

За разлику од Русије или Кине, Западна Европа није доживела смену својих владајућих елита у последњих 150 година, што значи да су данашњи политички естаблишменти, у важном смислу, потомци оних који су довели Европу у Први и Други светски рат.

Западноевропски политичари, посебно немачки и британски, историјски су показивали склоност ка авантуризму. За разлику од Руса, па чак и Американаца.

САД, упркос својој спремности да користе војну силу, генерално преферирају да нападну само када су уверене да противник не може да им узврати и нанесе неприхватљиву штету. То чини Американце, у извесном смислу, предвидљивијим и стога подложнијим дипломатији. Чак и на врхунцу америчке униполарне моћи, Вашингтон је гајио мало илузија о томе шта би директан рат са Русијом подразумевао.

Европа има проблематичнију историјску прошлост и њене силе су више пута стварале опасне ситуације које су на крају измакле њиховој контроли, а Други светски рат је врхунски пример. Наполеонова инвазија на Русију и немачка инвазија више од века касније такође су биле огромне коцке, токови деловања који су изгледали непромишљени чак и многим савременицима.

За сада, Европа води своју борбу против Русије првенствено индиректним средствима јер јој недостају ресурси за нешто амбициозније и задржава довољно здравог разума да препозна опасности од ескалације – али би било непромишљено од Москве да претпостави да ће ово уздржавање трајати заувек.

Са сваком новом фазом конфронтације, европске владе спаљују мостове који би иначе могли подржати уравнотеженији систем коегзистенције. Посматрано у овом контексту, одлука Русије да затвори Гете институте није само симетричан одговор на немачке мере, већ има смисла и на дужи рок.

Свиђало нам се то или не, културна и хуманитарна сарадња све више постаје инструмент државне политике. Чак се и од наизглед безазлених облика међународне сарадње сада очекује да служе националним циљевима, што је за жаљење – али одражава ширење савремене спољне политике далеко изван оквира традиционалне дипломатије. Владе могу користити финансијска средства и институције како би утицале на готово сваку сферу међународних контаката.

Резултат је парадоксалан: политички терет који се намеће културним институцијама на крају подрива саму вредност односа које су оне створене да негују.

Можда је стога ерозија тих старих облика сарадње неизбежна, па чак и неопходна, како би будући културни и академски контакти постали мање зависни од политичке климе у европским престоницама.

Ипак, Русија се тренутно суочава са непосреднијим проблемом: европски лидери и даље страхују од директне конфронтације, а ипак их њихове сопствене одлуке постепено увлаче све дубље у спиралу сукоба.

Њихов опрез је стваран, али историја Русији не пружа много разлога да верује како ће опрез увек надвладати авантуризам – а то од Москве захтева будност и одлучност да се у складу с тим и делује.

Чланак Опасна игра Европе: Спаљују мостове сарадње са Русијом се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Kristina Solovyova /

За разлику од политичара на Западу који се смењују као на покретној траци и немају елементарни демократски легитимитет, Путин, као председник велике силе која предводи нови мултиполарни свет, није случајно на Самиту БРИКС-а изјавио да би улазак европских трупа у Украјину значио – рат са Русијом. Путин је Западу упутио једно врло озбиљно упозорење.

Ово за Спутњик каже новинар и публициста Милорад Вукашиновић коментаришући изјаву руског председника током посете Индији, односно Самиту БРИКС-а у Њу Делхију:

„Изабрао је право место са кога ће послати ову јаку државничку поруку. Веома озбиљно упозорење је упутио пре свега западном јавном мњењу – да се пожар више не може гасити бензином“.

Одговарајући на питања новинара руски председник је изјавио да би улазак европских трупа на територију Украјине значио рат са Русијом.

Путинова порука – Не играјте се ратом

Путин је такође навео да Русија нема разлога за сукоб са Европом , да не прети, нити намерава да прети европским земљама.

„Европске елите плаше становништво измишљеном претњом из Русије“, оценио је Путин и додао да су актуелна политичка кретања у Европи последица системских грешака западних глобалистичких елита у политици, безбедности и економији.

Вукашиновић каже да је управо искуство рата у Украјини показало ко је ко, односно, ко је све време у великој заблуди. Показало је и ко је спреман да иде до краја, да изгуби, не само рат, већ и у глобалној утакмици:

„Ова порука, можемо и тако речи, није нека посебна новина у руској политичкој и друштвеној свести, јер се већ одавно Украјина у Русији доживљава као део руског света и као део руске интересне сфере, која није само духовна, културолошка, национална и емоционална, него и те како безбедносна“, каже Вукашиновић.

Он подсећа да је још 1997. године у својој капиталној монографији „Основи геополитике 1 и 2“, Александар Дугин одговарајући Бжежинском на његову идеју из „Велике шаховске табле“ о Украјини као делу западне цивилизације, на неки начин најавио да ће Русија жестоко да брани своју безбедност и своје националне интересе на том простору.

Историјско „не“ рату са Русијом

Путинова порука дакле, није новина, али изречена на овом месту, управо сада, има посебно значење:

„Ово озбиљно упозорење упућено је пре свега западном јавном мњењу , које све мање верује својим политичарима. О томе сведоче и последњи избори у покрајини Саксонији-Анхалт, где је Алтернатива за Немачку са 43 одсто гласова убедљиво победила владајућу коалицију и тиме јасно изрекла једно историјско „не“ рату Немачке против Русије и једно велико „не“ концепту милитаризације, који већи део немачке, нарочито источнонемачке јавности, не прихвата“.

Наш саговорник додаје да је председник Путин озбиљан државник који располаже и обавештајним подацима и информацијама. Он, каже, сасвим правилно разуме у ком смо преломном тренутку када је реч о Украјини.

„Путнову поруку можемо читати и овако, уколико се настави овакав тренд моралног и интелектуалног пада западних политичких и интелектуалних елита, то неизбежно води у рат. Зато ово о чему говори више доживљавам као врсту упозорења западном јавном мњењу, шта ће се десити уколико се настави авантуристичка политика коју западна Европа спроводи на простору Украјине од почетка специјалне војне операције фебруара 2022“.

Европа срља у геополитичко самоубиство

Говорећи о рату у Украјини, Путин је поновио тврдњу да је настојање Запада да Украјину уведе у НАТО после промене власти у Кијеву 2014. године било основни узрок садашњег сукоба и поручио је да су те грешке почеле да се увећавају, да расту као снежна грудва.

Председник Русије је такође истакао да ће грешке Европе у области енергетике довести до још већег раста цена гаса за Европљане.

Вукашиновић каже да је оно о чему председник Руске Федерације сада говори сваком разумном било јасно када је започето минирање руских гасовода у Европи:

„Оног тренутка када је срушен Северни ток 2 и када је англосаксонска геополитика имала највећи интерес од таквог једног чина, било је јасно где иде Европе“, каже.

Посебно је, додаје, било јасно након ћутања немачке политичке елите. Истрошене гополитичке фразе након свих ових догађаја, али и нових напада на руску економију, Европи не могу донети добро.

„Јасно је да је све ово што европске политичке структуре раде један акт геополитичког самоубиства и додатне маргинализације Европе. Стварање једне нове гвоздене завесе која више није идеолошка, али, како они воле да кажу, цивилизацијска, при чему без икаквог разлога појам некакве цивилизованости и цивилизације усвајају за себе“.

Будућност у БРИКС-у, прошлост у европском ропству

Вукашиновић каже да је природно стање у коме свет треба да обитава управо БРИКС , на чијем је Самиту руски председник послао Западу велико упозорење. Будућност је у БРИКС-у, савезу равноправних чланица где сваки народ треба и има могућност да развија своју културу и цивилизацију без икаквих идеолошких наметања.

„ Будућност је у БРИКС-у, а прошлост је у европском ропству . Богатство овог света је у различитим културама и цивилизацијама и њиховом проживању, а не наметању једног идеолошког и културног псеудомодела који порађа стање културне и друштвене шизофреније“, закључује Вукашиновић.

Чланак Не играјте се! Врло озбиљно упозорење које је Путин упутио Западу – баш из Индије се појављује прво на ИСКРА.

© Фотографија генерисана вештачком интелигенцијом

Иако је генерални секретар НАТО Марк Руте изјавио да се алијанса мора одвојити и осамосталити од Америке, као и да Русија жели да порази НАТО и спречи овај војни савез у пружању помоћи Кијеву, европски народи показују све веће дистанцирање од такве ратнохушкачке политике, каже за Спутњик генерал-мајор у пензији Митар Ковач.

У жељи да дистанцирање Америке од Европске уније и НАТО-а представи као тријумф уместо као почетак краја алијансе, генсек Руте је изјавио како европске земље преузимају НАТО коримило, те да ће од сада имати „већу улогу у руковођењу политиком алијансе“.

Признао је да ће бити потребно уложити и времена и напора приликом изградње „европскијег“  НАТО-а, али је истакао да је безбедност Старог континента нешто што САД треба да обезбеђује заједно са Европом, а не уместо ње.

Последица америчког, а не европског деловања

Ковач сматра да неће моментално доћи до формалног пуцања у оквиру НАТО-а, већ да је то процес који траје. Овај „заокрет“ тумачи као последицу односа Америке према НАТО-у и чињенице да су се већ неколико пута и председник Америке Доналд Трамп, као и његова комплетна администрација, изјаснили по овом питању негативно.

Трампова администрација је више пута исказала став да Америка нема намеру да повећава базирање снага и да троши велики новац за безбедност Европе. Кроз полису о повећаном издвајању из бруто домаћег производа индиректно су рекли: „За свој новац браните се сами, ми ћемо бити ту само толико да помогнемо уколико будете угрожени на други начин.“ То не значи крвљу и смрћу америчких војника, него евентуално обавештајним и безбедносним информацијама, као и логистиком, у смислу продаје својих савремених борбених система европским државама у оквиру НАТО-a, каже Ковач за Спутњик.

Он додаје да је овај нови развој догађаја у сагласју са настојањима Америке да Европа преузме потпуну одговорност за своје стање безбедности и да буде способна да сама себе брани. То је окосница америчке стратегије, објашњава Ковач, и она је пренета кроз НАТО структуре, а водеће земље НАТО-а у Европи већ увиђају своје место и улогу. Отуда потичу и пројекције развоја њихових појединачних оружаних снага, повећања логистичких капацитета за производњу муниције и ракета у Европи.

Уз све ово иду наравно и инструкције појединих политичара да се спремају за некакав рат са Руском Федерацијом, односно тежња да буду спремни да одговоре на некакве хипотетичке нападе руске војске на било коју од чланица НАТО-а у Европи.

Одакле им паре?

Хронични недостатак финансија Руте је представио као пређашњу невољност НАТО земаља да по америчком диктату издвајају новац за алијансу, док ће сада „убрзано повећати финансирање безбедносних и одбрамбених мера“. Он је такође позвао и на даље јачање подршке Украјини. Ковач сумња у овакав изненадни финансијски обрт и тврди да НАТО и Европска унија једноставно не поседују новчане капацитете за тако нешто.

Они за сада немају финансије за тако нешто. То се потврђивало и пре, односно на самом почетку украјинске кризе, када привреде њихових држава још нису биле толико рањиве, али сада то још више долази до изражаја. Ипак, и поред овога, НАТО земље су острашћене у свом науму да се спреме за рат и због тога одвајају финансијска средства од других функција и буџетских ставки за потребе њихове одбране. Они то представљају као некакву хитну меру, док покушавају да убеде друштво, односно своје гласаче да наступа ново време које мора резултирати повећаним војним издвајањима.

Народ неће рат са Русијом

Упркос Рутеовим „киселом грожђу“ и вербалним вратоломијама, наш саговорник сматра да европски народи, пре свега народи водећих НАТО земаља, попут Француске, Немачке и Британије, нису сагласни са мерама које подразумевају ванредно повећање издатака за војску, а поготово не на рачун других државних и социјалних потреба.

Већински народ у тим земљама не подржава ту политику, зато, рецимо, и сведочимо покушају забране политичког живота и развоја АФД-а у Немачкој. Успех и покушаји забране те политичке странке иду у прилог тези да народ премешта тежиште са досадашњих ратоборних политичких опција на оне партије које су спремне да изграђују мир у Европи и да спречавају изградњу баријере између Руске Федерације и Западне Европе.

Овакав развој ситуације допринеће и промени власти у овим државама, можда чак и на наредним изборима. Треба очекивати комплетну реформу Европске уније, а са тим и реформу европског дела НАТО-а у погледу безбедносне и одбрамбене функције, али не на начин на који то Руте предвиђа. Европски народи ће све мање бити спреман да учествује у некаквим пројектованим ратовима глобалистичке елите из Брисела, закључује Ковач.

Чланак НАТО губи конце: Спремају се у рат против Русије и то – без Америке се појављује прво на ИСКРА.

© Sputnik / Sergey Kazak

Ако се ово лудило у прибалтичким земљама настави, то се неће добро завршити за њих, каже за Спутњик руски војни стручњак Василиј Дандикин поводом иницијативе Литваније да укине забрану распоређивања нуклеарног оружја на својој територији.

Дандикин, члан експертског савета организације „Официри Русије“, упозорава да се од три бивше совјетске републике у Прибалтику, Литванија понаша најагресивније.

„Агресивнија је и од Естоније и Летоније. Јер код њих се већ тамо појавила бригада Бундесвера. Први пут после дуго времена у историји уједињене Немачке, односно Савезне Републике Немачке, појавила се оклопна бригада на нечијој територији. И то је чињеница коју не можемо негирати. Треба имати у виду да је то близу Лењинградске области, на коју они, у суштини, полажу право. Ти наводно забринути литвански националисти говоре да је то ‘наша земља‘. Мисле и да је њихов коридор Сувалки”, примећује наш саговорник, имајући у виду узак појас који повезује Пољску и Литванију, а раздваја Белорусију и руску Калињинградску област.

Дандикин подсећа и да је слични став о могућности размештања нуклеарног оружја на својој територији раније изнела и Финска, која се такође налази близу Санкт Петербурга.

„У Литванији желе да иду путем тих земаља и да буду, вероватно, међу најактивнијим политичким снагама Брисела када је реч о односу према Русији. А имајући у виду да се тактичко нуклеарно оружје већ налази на територији Савезне Државе Русије и Белорусије, као и средства за његову испоруку — авиони, ракете ‘искандери‘, па и ‘орешник‘ — и имајући у виду оно што су рекли наши представници, да ће средства за напад бити усмерена и на ту државу. Наравно, ништа добро из тога за Литванце неће произаћи. Да ли они то разумеју? Тешко ми је да кажем како на то гледају обични људи. Али да ово лудило, у случају рецимо, агресије НАТО-а, за коју се они припремају на овај или онај начин, не би довело ни до чега доброг — укључујући и за ту земљу — то је очигледно”, напомиње војни експерт.

Дандикин верује и да у Литванији, па и другим земљама које показују агресивну русофобију, очигледно нема довољно разумевања за то какве би биле последице евентуалног напада на Русију.

„Ако се то деси – а ми знамо да се америчко нуклерано оружје налази не само у Западној Европи, већ и у Немачкој, чини ми се у Холандији, Италији, не могу да кажем да ли је и у Турској – ако се то деси, онда потомака неће бити. То је очигледно. Да ли то разумеју у тој малој и ‘поносној‘ земљи? Јер они су и део Европске уније, а некад је постојала и велика Литванија. А и у односу на Белорусију и на Калињинград мислим да се сада руководство Литваније, укључјући и министра спољних послова и председника, понаша веома агресивно. Све земље које се налазе на Балтику су међу најагресивнијима. Али ако до тога дође, а то не желим, ако се макар донекле не опамете, онда ће они без сумње бити први на линији удара. А како другачије? Тамо већ постоји такво разметање да се стиче утисак као да није реч о нуклеарном оружју него о нечему попут испоруке егзотичне робе, чаја или нечег другог. А ово је озбиљна ствар.“

Портпарол Кремља Дмитриј Песков рекао је ће територија Литваније бити на нишану руског нуклеарног оружја ако Виљнус одлучи да распореди оружје за масовно уништање на својој територији. Он је додао да је очигледно да ће то оружје бити усмерено ка Русији и да оваква намера Литварније представља нову рунду ескалације.

Према наводима литванских медија, тамошња влада планира да почетком 2027. године укине уставну забрану размештања оружја за масовно уништење на својој територији. У јулу је литвански парламент пристао да размотри одговарајући предлог који је покренуо председник Гитанас Науседа. Претходно је Финска укинула сличну забрану и од 1. јула дозволила увоз и складиштење нуклеарног оружја.

Чланак Било би добро да се опамете! Лудачки потез Литваније могао би да добије – страшан одговор се појављује прво на ИСКРА.

© POOL /

Улазак европских трупа на територију Украјине значио би рат са Русијом, изјавио је руски председник Владимир Путин, одговарајући на питања новинара током посете Индији.

„Они сада говоре да размишљају о томе како да уведу трупе на територију Украјине. То значи рат са Русијом“, рекао је Путин.

Он је навео да Русија нема разлога за сукоб са Европом и да не прети нити намерава да прети европским земљама. Према његовој оцени, европске елите плаше становништво „измишљеном претњом“ из Русије.

Путин је оценио да су актуелна политичка кретања у Европи последица системских грешака западних „глобалистичких елита“ у политици, безбедности и економији.

Говорећи о рату у Украјини, Путин је поновио тврдњу да је настојање Запада да Украјину уведе у НАТО после промене власти у Кијеву 2014. године било основни узрок садашњег сукоба. Поручио је да су те грешке почеле да се увећавају, да расту као снежна грудва.

„У сфери безбедности је јасно о чему је реч. То је покушај да се ‘дотуче’ Руска Федерација, најпре уз помоћ терориста на Кавказу, сепаратиста, затим уз помоћ других инструмената, а сада, ево – уз помоћ неонацистичког режима у Украјини. То се не прекида“, подвукао је.

„Некада су нас укључили у Г8 (осморку). Али ја сам о томе већ говорио. То није било пуноправно чланство. Ја сам све то одлично видео. Мада је изгледало као да је све, тако да су се речи изговарале, све исправно. Али у пракси, понављам, директно подржавајући сепаратизам на Кавказу, покушавали су да до краја разбију Русију. То је чињеница. Али и данашња криза у Украјини, и њу су они изазвали. То је стални, стални елемент притиска“, подвукао је руски лидер.

Нагласио је да су много пута говорили о томе да је за Русију је неприхватљиво ширење НАТО-а на исток.

„Најзад смо стигли до Украјине – уклањање, путем државног удара, председника Јанукoвича с власти. Ја сада не дајем оцене деловању председника Јануковича. Вероватно је било много грешака и, вероватно, било је основа за незадовољство становништва. Али он је био против уласка Украјине у НАТО. Одмах чим су сменили режим путем, понављам, крвавог државног удара, одмах су поставили циљ да увуку Украјину у НАТО. И то је, на крају крајева, заиста и био прави узрок данашњих трагичних догађаја у Украјини“, објаснио је руски лидер.

Председник Русије је такође истакао да ће грешке Европе у области енергетике довести до још већег раста цена гаса за Европљане.

„Па колико смо им пута говорили о неопходности очувања успостављених односа између нас у енергетици“, упитао ке шеф руске државе.

Напоменуо је да је Русија испоручивала гас Европи по 150 долара или 180 за хиљаду кубика.

Цене гаса у Европи на берзи не формирају произвођачи, него берзански трговци, указао је.

„‘То је скупо’, говорили су нам, ‘треба прећи на тржишно формирање цена’. А шта је то тржишно формирање цена? Наше цене су биле везане, па и сада по дугорочним уговорима продајемо уз везивање за цену нафте или нафтних деривата, које настају на тржишни начин. Не, цене морају да се формирају, да настају на берзи. Ми смо им говорили: гас није тржишна роба, у сваком случају не класична тржишна роба. Ништа неће испасти, само ће вам цене порасти. Па, изволите – сада имате хиљаду долара, или евра“, поручио је Путин.

„Ево, сада, у истој тој Немачкој – они имају, чини ми се, задатак да напуне складишта гаса на 70 одсто, само задатак да напуне на 70 одсто. Да ли ће напунити или не – то се још не зна. А у Холандији је ситуација још гора. А зашто? Људи који се баве берзанском трговином не размишљају о техничком стању тих складишта, не размишљају о физичким количинама. Они мисле да је данас исплативије извући из складишта гас који је купљен по нижим ценама, а сутра ћемо видети шта ће бити. Па то ће довести до тога да тамо неће бити 1000, него 1500. То је још једна грешка, овога пута у сфери економије“, објаснио је руски лидер.

Путин се осврнуо на то да у истој тој Немачкој данашње власти говоре о томе да се придржавају курса бившег руководства Немачке, при чему се помиње и име Хелмута Кола.

„Ја сам познавао Кола. Могу снажно да тврдим: он није имао такве ставове какве данас заступа руководство ХДС-а, просто их није имао. Разговарао сам с њим док је још био канцелар, а и после тога, када више није био канцелар, долазио је у посету код нас. Он је сматрао да ће будућност Европе, Савезне Републике, бити обезбеђена само у случају да постоје блиски, добросуседски, савезнички односи с Русијом“, подсетио је руски председник.

Напоменуо је да је Кол говорио да те земље морају да да се допуњују, јер ће само тако европска цивилизација моћи да се очува као самосталан центар интелектуалне, хуманитарне снаге, а самим тим и са свим осталим последицама у области политике, у области економије.

Чланак Путин: Улазак европских трупа у Украјину значио би рат са Русијом се појављује прво на ИСКРА.

www.globallookpress.com © Roman Naumov

Очигледно је да продубљивање економског партнерства и поуздане пословне везе у великој мери представљају основу за заједнички раст односа, чине их отпорнијим и стабилнијим и помажу у превазилажењу кризних појава са којима се суочава савремени свет, изјавио је председник Русије Владимир Путин на Пословном форуму БРИКС-а у Њу Делхију.

„А данас се одвија фаза дубоких структурних промена. Оне су изазване тиме што старим лидерима, који су били у авангарди економског раста у другој половини прошлог века, долазе нове локомотиве развоја. Наравно, када кажем ‘стари’, то је условно. Сви знамо и разумемо о чему је реч“, нагласио је руски лидер.

Истакао је да стари лидери данас поседују велике предности, различите структурне, технолошке, научне, информационе и друге предности.

„Али, ипак, у природи се то увек тако дешава. У свету се то увек тако дешава. И у економији је то неизбежно. У свету долази до промена, свет се мења“, указао је Путин.

Додао је да о томе говори објективна статистика: током последњих пет година више од 40 одсто светског бруто производа обезбедиле су земље БРИКС-а.

Напоменуо је да је истовремено Г7 обезбедио свега 29 одсто.

„Ако говоримо о расту светске економије у истом том периоду, готово половину тог раста оствариле су земље нашег удружења, док је Г7 учествовао са свега 18 одсто“, нагласио је Путин.

Истакао је да је одговор на разлог овакве динамике заправо једноставан.

„Државе БРИКС-а, у којима живи око половине светског становништва, поседују огромна и динамична домаћа тржишта“, истакао је.

Како је нагласио, у тим земљама градови се убрзано развијају и расту, урбанизација се одвија великом брзином, а националне компаније све снажније се афирмишу као глобални играчи.

Тако индијска компанија „Тех Махиндра“ нуди ефикасна дигитална решења заснована на платформама, укључујући решења заснована на вештачкој интелигенцији.

Кинески „Хуавеј“ је глобални технолошки гигант светског ранга, а бразилски „Ембраер“ заузима чврсте позиције у ваздухопловно-космичкој индустрији.

Такође, компанија „ДП ворлд“ из Уједињених Арапских Емирата ефикасно послује у области логистике, док је руски „Росатом“ признати број један у области мирнодопске употребе нуклеарне енергије.

„Таквих успешних корпоративних прича у нашим земљама има много. Иза сваке од њих стоји напоран свакодневни рад у условима озбиљне конкуренције“, нагласио је  Путин.

Како је подвукао шеф руске државе, успех земаља БРИКС-а обезбеђују динамична унутрашња тржишта и брза урбанизација.

„Стално су нам говорили да је конкуренција светиња, да се уопште не сме дирати. Али, нажалост, наши западни конкуренти данас покушавају на све могуће начине да поврате своје некадашње лидерство. Та конкуренција данас понекад поприма прилично неприличне облике“, указао је председник Русије.

Истовремено, додао је Путин, такви неприлични облици испољавају се чак и на државном нивоу.

Нагласио је да се користе чак и средства директног физичког деловања или уништавања индустријских и логистичких објеката, гасовода и слично.

„Предузимају се покушаји блокирања међународних транспортних коридора, заплене морских пловила, а такође се примењују незаконита ограничења, уз претње такозваним секундарним санкцијама против оних који не пристају да делују у туђем интересу, већ штите своје националне интересе“, подвукао је шеф руске државе.

Нагласио је да зна да би колеге из БРИКС- овде могле да наведу стотине таквих примера.

„Али, када је реч о Русији, уведено је више од 30.000 санкција. То је готово двоструко више него против свих земаља света заједно. Ето статистике“, поручио је Путин.

Председник Русије је истакао да је спољни притисак покренуо структурне промене у руској економији, које су је учиниле снажнијом и мобилнијом.

„У најтежим условима Русија је деловала уверено у своју снагу, ослањајући се на могућности домаћег бизниса, науке и технологија, на образовање, наше инжењерске школе, наше људе, грађане Русије. И постигла је позитивне резултате“, напоменуо је руски председник.

Истакао је да су ојачали национални суверенитет и да развијају везе са поузданим, предвидљивим партнерима.

„За само четири године структура наше спољне трговине драстично се променила. У руској економији покренуте су структурне промене. Оне су је учиниле снажнијом, отпорнијом и мобилнијом“, указао је Путин.

Као резултат тога, током претходне три године стопе економског раста у Русији премашивале су светски просек.

„Од 2023. до 2025. године БДП је повећан за 10,3 одсто, а незапосленост је пала на рекордних, историјски рекордних за нас 2,3 одсто“, подвукао је руски лидер.

Такође, Русија је  дала зелено светло великим технолошким иновацијама, уз увођење вештачке интелигенције, аутономних система, дигиталних платформи, савремених финансијских инструмената.

„Уз то се те иновације пре свега заснивају на сопственим, руским решењима, као и на достигнућима наших партнера у БРИКС-у“, поручио је.

Нагласио је да све то још једном доказује: чак и у условима оштрих спољних ограничења могуће је постављати амбициозне циљеве и успешно их остваривати.

„Наш заједнички задатак је да искористимо потенцијал БРИКС-а у корист наших земаља“, поручио је Путин.

Он је напоменуо да удружење не настоји да се ограничава и да је спремно на сарадњу са свим земљама света.

У оквиру скупа одржавају се тематске сесије посвећене трговини, пољопривреди и прехрамбеној безбедности, услужном сектору, дигиталној економији и иновацијама, као и другим питањима.

Чланак Путин на форуму БРИКС-а: Свет се мења, долазе нове локомотиве развоја се појављује прво на ИСКРА.

Француска пролази кроз дубоку кризу поверења у институције и владајуће елите. Годинама се Французима говорило да су њихове главне бриге – имиграција, куповна моћ, безбедност, национални идентитет – питања другоразредног значаја. Предстојећи избори представљају, верујем, пресудан тренутак: Французи захтевају истински раскид са политикама које су нас довеле довде. Најважнија питања биће имиграција, коју Французи доследно стављају на врх својих брига, затим безбедност, трошкови живота и заштита нашег социјалног модела. Национално окупљање је једина политичка снага која се овим питањима бави директно, без табуа, са конкретним и реалистичним предлозима, каже у разговору за наш портал Јаел Менаше посланик 5. изборне јединице департмана Сом (Somme) у Народној скупштини Француске – Национално окупљање (Rassemblement National).

Национално окупљање је значајно проширило своју изборну базу. Шта објашњава овај раст, посебно међу младима и радничком класом?

Напредак Националног окупљања одражава једноставну чињеницу: наше идеје су исправне и Французи тога постају све свеснији. Млади и радничка класа су схватили да су их традиционалне странке напустиле. Они у Националном окупљању виде покрет који брани национални приоритет, заштиту радника од социјалног дампинга и очување Француске у којој се може живети безбедно и достојанствено. Марин Ле Пен и Жордан Бардела су такође дубоко модернизовали имиџ покрета, учинивши га приступачнијим, озбиљнијим и кредибилнијим у очима свих генерација.

Ако би Национално окупљање постало део владајуће већине у Француској, који би били његови први стратешки приоритети на унутрашњем и међународном плану?

На унутрашњем плану, наши апсолутни приоритети били би: успостављање реда и безбедности на целој територији Француске, спровођење националног приоритета, нарочито у области социјалног становања и запошљавања, строга обустава илегалне имиграције уз контролу легалних миграционих токова, као и повећање куповне моћи кроз смањење цене енергије и пореза на основне животне намирнице. На међународном плану, уравнотежили бисмо положај Француске унутар НАТО-а, не подређујући нашу спољну политику америчким диктатима. Обновили бисмо пуну европску сарадњу засновану на поштовању националних суверенитета и радили на дипломатском решавању сукоба, укључујући и рат у Украјини, како бисмо избегли увлачење Француске у логику отвореног рата.

Широм Европе сведочимо јачању суверенистичких, патриотских и конзервативних покрета. Да ли је то пролазни политички тренд или дубља цивилизацијска промена унутар Европе?

Оно чему сведочимо није пролазан талас. То је буђење европских народа који одбијају да нестану културно, демографски и политички. Глобалистички модел је доживео неуспех: произвео је неједнакости, несигурност и брисање идентитета. Успон патриотских и суверенистичких покрета у Француској, Италији, Мађарској, Аустрији и другде одражава дубоко народно одбацивање технократске и постнационалне Европе. Реч је о цивилизацијском преусмеравању и уверена сам да је оно неповратно. Народи желе да остану оно што јесу.

Како видите будућност Европске уније у наредној деценији? Може ли ЕУ опстати у свом садашњем централизованом облику или су неопходне дубоке институционалне реформе?

Европска унија у свом садашњем облику – хиперцентрализована, идеолошки задојена и презрива према националном суверенитету – није одржива. Избор је јасан: или ће се Европа реформисати у истински савез слободних и суверених нација, или ће наставити да тоне у институционалну кризу која ће је на крају уништити. Ми желимо Европу нација која поштује изборе сваке земље у погледу имиграције, правосуђа, економске политике и моралних вредности. ЕУ која намеће директиве о сваком аспекту националног живота само подстиче отпор. Ми нисмо против Европе, већ против овакве Европе.

Србија наставља да инсистира на очувању свог суверенитета и територијалног интегритета у складу са међународним правом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Како се овај став данас посматра у француским политичким круговима?

Позиција Србије је у потпуности легитимна и заснована на међународном праву. Резолуција 1244 је обавезујућа резолуција Савета безбедности УН и не може се једноставно ставити по страни због политичке погодности. Жалосно је што је значајан део француске политичке класе прихватио, без критичког преиспитивања, наратив наклоњен независности Косова који игнорише овај правни оквир. У Националном окупљању сматрамо да међународно право мора да важи за све, без двоструких аршина. Суверенитет и територијални интегритет држава су принципи које доследно бранимо, како за Србију тако и за друге земље.

Како оцењујете европски пут Србије данас? Може ли Србија да сачува свој суверенитет и стратешку независност, а да истовремено настави сарадњу са Европском унијом?

Европски пут Србије не сме постати пут принудног одрицања од идентитета и суверенитета. Условљавање приступања Србије ЕУ признањем Косова, по нашем мишљењу, представља неприхватљив диктат који нема упориште у међународном праву. Србија може и треба да сарађује са Европском унијом у областима од заједничког интереса – трговини, инфраструктури и мобилности – док истовремено чува своју стратешку аутономију, независну спољну политику и своје културне и цивилизацијске особености. Дубоко поштујемо одлучност Србије да не жртвује свој суверенитет на олтару европских интеграција.

Односи Француске и Србије имају дубоке историјске корене, нарочито током Првог светског рата и у послератном периоду. Да ли је могуће изградити још снажније стратешко савезништво у будућности?

Француско-српско савезништво исписано је крвљу и историјом. Жртва српског народа у Првом светском рату, уз Француску, представља темељну везу коју никада не смемо заборавити. Данас Француска и Србија деле заједничке интересе: стабилност на Балкану, отпор хегемонији великих сила, примат међународног права и одбијање наметнутих решења. Верујем у могућност обновљеног стратешког партнерства заснованог на узајамном поштовању и истинској равноправности, а не на односу старатељства. Француској су потребни поуздани партнери на Балкану, а Србија је један од њих.

Последњих година Европа сведочи забрињавајућем порасту антисемитских инцидената. Шта су, по Вашем мишљењу, главни узроци овог феномена?

Пораст антисемитских дела у Европи дубоко је забрињавајући и мора бити јасно именован: велики део недавних антисемитских напада починили су појединци из исламистичких кругова или заједница које носе културне традиције непријатељске према Јеврејима. Политичка левица је, кроз свој комунитаризам и савезе са исламистичким покретима, у великој мери допринела нормализацији антиционизма који често прелази у антисемитизам. Национално окупљање је увек било недвосмислено по овом питању: антисемитизам је неприхватљив, без обзира на облик у којем се појављује и без обзира одакле долази. Посвећени смо заштити јеврејских заједница у Француској, које се данас суочавају са стварном претњом.

Истовремено, многи људи у Србији и на Балкану сматрају да постоји све већа нормализација антисрпских наратива и стереотипа у делу западне политичке и медијске сфере. Видите ли паралеле између антисемитизма и ширег пораста идентитетског непријатељства у Европи?

Заиста постоји узнемирујућа паралела у самом механизму. Као што је антисемитизам мржња заснована на демонизацији једног народа, његове религије и историје, тако и антисрпски наратив који се одржава у појединим западним медијима и политичким круговима гради поједностављену и неправедну слику Срба као народа који колективно сноси одговорност за догађаје деведесетих година. Такав облик идентитетске стигматизације представља предрасуду против које се морамо борити где год да се појави. Срби заслужују да буду посматрани у својој пуној људској и историјској сложености и достојанству.

Суочавамо се са дубоким геополитичким променама, укључујући рат у Украјини, тензије међу великим силама и кризу постхладноратовског поретка. Како видите место Европе у овом настајућем мултиполарном свету?

Европа мора да прихвати свет онаквим какав јесте, а не онаквим каквим га либерални идеолози замишљају. Униполарни поредак који је настао након Хладног рата је завршен. Улазимо у истински мултиполарни свет у којем Сједињене Америчке Државе, Кина, Русија и нове силе у успону следе сопствене интересе. Европа мора престати да буде подређени актер и постати суверени пол. Треба да буде способна да разговара са свима, а да се ни са ким аутоматски не сврстава. То захтева стратешку аутономију: независну одбрану, енергетску политику ослобођену геополитичких зависности и трговинску политику која штити наше индустрије. Француска треба да предводи овај заокрет и престане да жртвује европски суверенитет на олтару трансатлантске лојалности.

Да ли сматрате да Европа данас пати од кризе политичког лидерства и недостатка дугорочне стратешке визије?

Апсолутно. Европско руководство преузела је технократска класа која меша управљање процесима са истинском политичком визијом. Она производи директиве, зелене планове и миграционе пактове, али не одговара на суштинско питање: чему Европа служи и коме служи? Право политичко лидерство захтева храброст — храброст да се именују проблеми као што су имиграција, исламизам, индустријски пад и демографска слабост, али и да се понуде решења која народи могу да разумеју и подрже. Управо та храброст драматично недостаје садашњем бриселском руководству.

Политика се данас све више обликује под притиском медија, друштвених мрежа и брзе поларизације. Да ли је тешко остати веран сопственим уверењима у таквом окружењу?

То је свакодневни изазов. Савремено медијско и дигитално окружење награђује провокацију и вирални догађај, често на штету дубине, нијанси и дугорочне доследности. Оно што ме је одржало чврсто на земљи јесте непосредан контакт са људима на терену, са становницима департмана Сом које свакодневно представљам. Када ми породица из Перона дође са проблемима у вези са становањем, јавним услугама или запошљавањем, то ме подсећа зашто сам ушао у политику. Моја уверења нису настала у удобности већ стечених позиција; она су се обликовала у непосредном додиру са стварношћу.

Шта Вас је мотивисало да се укључите у политику и које вредности и данас усмеравају Ваш политички рад?

У политику сам ушла јер нисам желела да прихватим пропадање Француске. Француске која је губила безбедност, суверенитет, друштвену кохезију и осећај заједничке будућности. Међутим, главни покретач мог ангажмана била је борба против антисемитизма. Вредности које ме воде јесу вредности Националног окупљања: заштита Француза као приоритета, верност нашој историји и цивилизацији, социјална правда без комунитаризма и дубока приврженост националном суверенитету. За мене политика није каријера, већ истинско лично залагање.

Од уласка у Народну скупштину 2022. године као представник 5. изборне јединице департмана Сом, посебно сте се бавили питањима локалних заједница, социјалне политике и проблемима грађана ван великих урбаних центара. Колико је важно остати блиско повезан са локалним заједницама и обичним људима?

Рекла бих да је то суштински важно. То је сам темељ онога што значи бити представник народа. Француска коју браним није Француска великих метропола и такозване „креативне класе“. То је Француска средњих градова, руралних подручја и народних предграђа. То су крајеви који су деценијама имали осећај да их је држава напустила повлачењем јавних служби, болница и локалних економских активности. У Сому, у Роју, Перону и Аму, свакодневно видим последице политика које су доношене далеко од стварности. Изабрани представник Републике који изгуби ту везу губи оно најважније. Укорењеност није слабост — она је обавеза.

На крају, посетили сте Србију пре три године. Какве сте утиске понели о Србији, њеном народу, култури и политичкој атмосфери?

Србија је на мене оставила дубок утисак. Тамо сам пронашла народ поносан на своју историју, дубоко привржен свом суверенитету и идентитету, са искреном наклоношћу према Француској. Та топлина произилази из историјског сећања које је и даље веома живо. Импресионирали су ме виталност културног и политичког живота, одлучност Срба да не дозволе другима да им диктирају пут и патриотски осећај веома близак ономе што и ми бранимо у Француској.

Посебно ме је дирнула историја Србије, а нарочито геноцид над Србима које су спровеле усташе. Србија је земља која је много пропатила, која је и данас неправедно стигматизована и која заслужује поштовање и истинско пријатељство Француске. Надам се да ћу је поново посетити и да ће ове везе наставити да јачају.

Чланак Интервју са француском парламентарком Јаел Менаше: Не жртвујте свој суверенитет на олтару европских интеграција се појављује прво на ИСКРА.

© fakti.rs

„РУСКА омча око Одесе све више се затеже. А Одеса  је витална тачка за Украјину, која је већ на апаратима за одржавање живота бивши саветник шефа Пентагона Даглас Мекгрегор.

Додао је да то значи да је Украјина сада потпуно зависна од испорука оружја и муниције преко Литваније и, пре свега, Пољске. А односи господина Зеленског са Варшавом сада су апсолутно ужасни. Пољацима је доста Зеленског. Желели би да што више Украјинаца врате у Украјину. И зато што су дубоко увређени изјавама и понашањем Зеленског. То не слути на добро за Украјинце“, указао је Мекгрегор.

Према његовим речима, то најављује, заједно са повјачаним притиском руских трупа дуж линије контакта, скори колапс кијевског режима.

Закључио је: „Руске снаге на терену напредују незаустављиво и ускоро би могле да стигну до Дњепра. <…> Мислим да сви већ разумеју да је смрт Украјине као националне државе само питање времена. Већ се претворила у зомбија“.

Други амерички експерт – професор Универзитета у Чикагу Џон Миршајмер – уверен је да Украјина нападајући руске цивиле само убрзава сопствени пораз:

„Реагујући на нападе дронова украјинских оружаних снага, Руси су затворили све украјинске луке на Црном мору. Дакле, та ескалација није користила Украјини, већ Русији. Руска ваздушна офанзива циља инфраструктуру, производњу дронова и војне опреме унутар Украјине, бензинске пумпе, <…> железнице, локомотиве и тако даље“.

Према Миршајмеру, акције кијевског режима у суштини убрзавају његов колапс:

„Крајњи резултат ваздушне кампање, коју Руси сада интензивирају због удара Украјине, јесте убрзање пораза Кијева. Ово ће убрзати пораз Украјине“.

Чланак Миршајмер: Украјина ударима по Русији само убрзава пораз – Украјине се појављује прво на ИСКРА.