Током скупа истакнуто је да је професор Пејчић аутор великог броја радова из области књижевности, те да је за свој вишедеценијски научни и књижевноисторијски рад више пута награђиван. Посебно је наглашено да његово приређивање драгоцјених дјела из историје српске књижевности представља велики допринос општој култури српског народа.

Професор књижевности Валентина Питулић истакла је да је рад Јована Пејчића као историчара књижевности од изузетног значаја за српску културу, јер се није бавио искључиво теоријом књижевности, већ је, како је навела, из историјских дубина издвајао оно што је важно за опстанак српског народа.

Руководилац Одјељења за књижевност Андрићевог института Владимир Димитријевић оцијенио је да је Пејчићево стваралаштво једно од темељних у другој половини 20. вијека, изразивши увјерење да је и овај скуп јасно показао о каквом је значајном аутору ријеч.

Чланак АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ: Одржан научни скуп о стваралаштву Јована Пејчића (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

По речима Кустурице, ове године добитници награде су двојица књижевника који узбуђују свако на свој начин, потпуно одвојено од онога што нам нуди мејнстрим или главни ток и у Италији и у Србији

На свечаности у Андрићевом институту у Андрићграду данас је италијанском писцу Алесандру Барику уручена „Велика награда Иво Андрић“ за животно дело, а српском књижевнику и новинару Небојши Јеврићу „Велика награда Иво Андрић“ за књигу „Мртви дим“. Лауреатима награде је уручио славни српски режисер Емир Кустурица, идејни творац и градитељ Андрићграда и покретач награде која се ове године додељује по десети пут.

„Јакина Гузељ, добитница ове награде, на свечаности пре коју годину цитирала је староримску сложеницу да – народ који не зна своју прошлост не заслужује будућност. А ја мислим да српски народ превише добро зна своју прошлост и не може се рећи да ми не памтимо и не покушавамо да изравнамо те рачуне, али нам некако не иде. Мислим да је веома важно да ми тај вишак знања о прошлости пројектујемо у културу и да је то најбоље“, рекао је додељујући награде Кустурица.

Он је оценио да су ове године добитници награде двојица књижевника који узбуђују свако на свој начин, потпуно одвојено од онога што нам нуди мејнстрим или главни ток и у Италији и у Србији.

„Мртви дим“ је књига која мене као редитеља који понекад и пише подсећа на Кишловског и његов „Декалог“ који је ретка појава у светској кинематографији где лично искуство сублимирано кроз филмску форму показује најсуптилнији израз који у филму после Другог светског рата постоји. Овде је Јеврић кога знам од 90-их година прошлог века када је све кренуло наопако или да дође на своје место. Његове приче и његове репортаже биле су врло узбудљиве и вратиле 90-те године у најоштријој слици у којој се неко време може вратити. Немамо ми другог приповедача који је тако у целини сагледао тај рат“, рекао је Кустурица.

У образложењу „Велике награде Иво Андрић“ италијанском књижевнику, новинару, књижевном и музичком критичару, пијанисти, режисеру и есејисти Александру Барику жири је констатовао да је реч о аутору који је увек иновативан, који сваком новом књигом осваја неку нову баснословну територију.

„Барико приповеда топло, са истанчаним осећајем за људску патњу и усамљеност. Лирски сугестивно описује посебна стања духа, промене, сумњу, кроз богату игру речи и стилова али и кроз благу иронију и шалу, остварујући фасцинантан спој стварности и фикције“, наводи се у образложењу жирија.

Захваљујући на награди Алесандро Барико рекао је да награду прима са великом захвалношћу у земљи коју не познаје, у коју долази први пут, у име великог писца Ива Андрића кога је научио да цени издалека.

„Добијам награду од Емира Кустурице, који је за мене годинама био једна нестварна фигура, сада га познајем и видим оно што је замислио, остварио и направио око себе. Све је поприлично нереално, делује као сан. Почео сам да улазим у свет књиге када сам био јако млад, читајући а не пишући и врло се јасно сећам осећаја који сам имао да стварност није баш таква и да може бити и боља. За мене је читање постала једна врста путовања, можда чак и нека врста надокнаде, у књижевности сам налазио стварност каква сам жело да буде, богатију, у живим бојама“, рекао је Барико.

Место где је стигао, где се јутрос пробудио и које се зове Дрвенград, наставио је Барико, за њега је невероватно, село саграђено на машти Кустурице, и баш је оно што је тражио још када је био дечак.

„Сећам се, када сам гледао Емирове филмове, а морате знати да сам рођен у озбиљном граду на северу Италије, много магле, много фабрика, гледао сам „Подземље“, био сам широм отворених очију и помислио сам, ах, то је живот који желим. Онда бих изашао из биоскопа, поново магла, поново она атмосфера, али, унутра ми је остала идеја да тај живот може да се оствари, да рукама може да се направи стварност, све оне боје које желимо и велики део свог времена сам посветио томе. Захвалан сам Емиру за све што су нам његови филмови дали“, рекао је Барико.

За збирку прича „Мртви дим“ за коју је награду добио Небојша Јеврић жири је у образложењу навео да су светови његових јунака судбински преплетени са стварношћу свих нас.

„Ако размотримо позиције Јеврићевих јунака и приповедача самог, уочићемо да се ту стварност неосетно прелива у књижевност а књижевност у стварност и да је Јевирћев неореализам крајње заводљив и сугестиван. Иако посве таман и на тренутке и језив, у Јеврићевој збирци је приповедачки исказ племенит и изразито лиризован. У својим најновијим причама Јеврић је сурово стваран и неодољиво романтичан“, оценио је жири.

„Превео сам живот по злу путу трагајући за причом коју још нисам нашао.Kад сам био у осмом основне, отац, сад већ сигуран да хоћу да будем писац, уписао је Руску књижевност. Заједно са оцем сам прочитао све Русе који су били у програму. Од Чернишевског и Доброљубова до Мајстора и Маргарите. Kад сам сам стигао у Београд и објавио своје прве приче у „Kњижевној речи“ нашао ме Миодраг Булатовић гладног. Без капута. Одвео ме у кафану Kоларац на ручак. „Једи, ко зна кад ћеш следећи пут јести ако хоћеш да будеш писац“, рекао ми је. После ме је ставио у кола и одвезао до свог стана. Из ормара је извадио је капут од енглеског штофа. Тај капут је једне кишне јесени добио од Ива Андрића. Kад сам покушао да му се захвалим испричао ми је шта му је Андрић казао поклањајући му капут: „Немојте се, младићу, мени захваљивати. Поклоните тај капут неком ком ће бити потребнији. Добро треба да иде у круг“, рекао је Јеврић данас у Андрићевом институту у Андрићграду захваљујући на награди.

Испричао је како је после Дејтона тај капут поклонио Жељку Пржуљу из Неџарића, којем су отац и брат погинули од пријатељске ватре.

„Захваљући Булатовићу добро сам упознао београдску књижевну чаршију. Стогодишњу госпођицу Хаџи Чаршију Салијери. Згађен сам изнајмио собицу на штајги, међу курвама са сидом и гонорејом, шибицарима, дилерима и коцкарима. Схватио сам да писац мора да буде заступник најнесрећнијих пред богом. Руски народ робијаше зове несретницима, пише Достојевски. Док је моја књига чекала да буде објављена, добио сам прво педесет дана затвора а на јесен још месец. Због речи. Напустили су ме уплашени и последњи пријатељи. Био сам гладан, прслих ципела, када је у Београд дошла мајка, пронашла ме и одвела на лечење од туберкулозе“, рекао је Јеврић описујући даље свој ратни пут новинара репортера од Славоније, Крајине, Сарајева до Косова.

„Никад у историји није забележено да деветнаст најмоћнијих држава и 157 мултинационалних компанија нападне на један тако мали а велики народ. Да употреби обогаћени уранијум за бомбардовање Срба. Од десеторо деце из Хаџића осморо је умрло од рака. Треба обићи гробље у Братунцу и видети колико је становника Хаџића умрло и умире од рака. Нож у грло Мома Kапора и Драгоша Kалајића је забоден кад је бомбардован ремонтни завод у Хаџићима који су се црнели од дима, а они били тамо. Доктори су им резали грла покушавајући да их спасе. Читати Бојана Вегару, дечака из Хаџића. Разбили су нам државу, а Срби и даље одбијају да признају пораз. Одбијање признавања пораза води његовом дуплирању и вишеструком увећавању. Све док нас потпуно нестане“; рако је Јеврић.

„Све време рата сам носио шлем на којем је отпозади писало ћирилицом: „НЕ ПУЦАЈ БРАТЕ“. Молим моје непријатеље, којих је много, да не пуцају. Ова седа ратничка глава није заслужила метак него каму. „Желим да смрт дође спреда и у лице да ме гледа“ – последњи су стихови које ми је из Љубљане послао мој кум Бора Чорба“, беседио је данас у Андрићграду Небојша Јеврић пошто је из руку Емира Кустурице примио „Велику награду Иво Андрић“.

Чланак Свечаност у Андрићевом институту у Андрићграду: Јеврићу и Барику уручена „Велика награда Иво Андрић“ се појављује прво на ИСКРА.

У Андрићевом институту у Андрићграду данас ће бити уприличена традиционална додјела „Велике награде Иво Андрић”, која се јубиларни десети пут додјељује најврснијим ауторима домаће и свјетске књижевне сцене.

„Велика награда Иво Андрић” додјељује се у двије категорије: за животно, књижевно стваралаштво, које представља укупни допринос књижевности и култури и за најбољу књигу објављену у Републици Српској и Републици Србији у години за коју се Велика награда додјељује.

У свечаној сали Андрићевог института, у 14.00 часова биће уприличена свечана додјела „Велике награде Иво Андрић”. Награда за животно дјело биће додјељена италијанском писцу Алесандру Барику, чија се књижевност одликује лирским, готово музичким језиком и поетизацијом свакодневнице, гдје се граница између стварног и имагинарног непрестано брише. Награда за најбољу књигу додјељује се Небојши Јеврићу за књигу „Мртви дим”, који пише као свједок – даје глас људима са маргине, описујући судбине на размеђу XX и XXI кроз кратке приповјетке које су често сирове, директне и емотивно набијене.

Након свечане додјеле награда у Галерији Петар Лубарда биће отворена изложба слика „Женски принцип” ауторке Иване Живић. Она ће се представити публици дјелима великог формата, рађеним техником уље на платну, која истражују суптилне слојеве људског постојања – простор између стварности и сна, тишине и унутрашњег немира.

У оквиру музичког програма додјеле награде у биоскопској сали „Доли Бел” у 19 часова Урош Адамовић & Echo Ensemble одржаће концерт под називом „Звуци Балкана – склад традиционалног и савременог”. У оквиру програма концерта биће изведена Вивалдијева „Годишња доба”, поводом 300 година од објављивања, као и неке од најљепших пјесама са Балкана – „Ајде Јано”, „Tou Margoudi”, „Јовано, Јованке”, чији су аранжман за овај ансамбл радили неки од најбољих композитора Србије.

Чланак СВЕЧАНОСТ У АНДРИЋГРАДУ: Данас додјела „Велике награде Иво Андрић“ се појављује прво на ИСКРА.

Андрићев институт (Фото: Искра)

У Андрићевом институту 23. октобра биће уприличена традиционална додјела „Велике награде Иво Андрић”, која се јубиларни десети пут додјељује најврснијим ауторима домаће и свјетске књижевне сцене.

„Велика награда Иво Андрић” додјељује се у двије категорије: за животно, књижевно стваралаштво, које представља укупни допринос књижевности и култури и за најбољу књигу објављену у Републици Српској и Републици Србији у години за коју се Велика награда додјељује.

У свечаној сали Андрићевог института, у 14.00 часова биће уприличена свечана додјела „Велике награде Иво Андрић”. Награда за животно дјело биће додјељена италијанском писцу Алесандру Барику, чија се књижевност одликује лирским, готово музичким језиком и поетизацијом свакодневнице, гдје се граница између стварног и имагинарног непрестано брише. Награда за најбољу књигу додјељује се Небојши Јеврићу за књигу „Мртви дим”, који пише као свједок – даје глас људима са маргине, описујући судбине на размеђу XX и XXI кроз кратке приповјетке које су често сирове, директне и емотивно набијене.

Након свечане додјеле награда у Галерији Петар Лубарда биће отворена изложба слика „Женски принцип” ауторке Иване Живић. Она ће се представити публици дјелима великог формата, рађеним техником уље на платну, која истражују суптилне слојеве људског постојања – простор између стварности и сна, тишине и унутрашњег немира.

У оквиру музичког програма додјеле награде у биоскопској сали „Доли Бел” у 19 часова Урош Адамовић & Echo Ensemble одржаће концерт под називом „Звуци Балкана – склад традиционалног и савременог”. У оквиру програма концерта биће изведена Вивалдијева „Годишња доба”, поводом 300 година од објављивања, као и неке од најљепших пјесама са Балкана – „Ајде Јано”, „Tou Margoudi”, „Јовано, Јованке”, чији су аранжман за овај ансамбл радили неки од најбољих композитора Србије. Због ограниченог броја мјеста, сви који желе да присуствују концерту могу преузети бесплатне улазнице у Биоскопу „Доли Бел” сваког дана од 20 часова од петка 10. октобра.

Чланак АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ: „ВЕЛИКА НАГРАДА ИВО АНДРИЋ” се појављује прво на ИСКРА.

У Андрићевом институту 23. октобра биће уприличена традиционална додјела „Велике награде Иво Андрић”, која се јубиларни десети пут додјељује најврснијим ауторима домаће и свјетске књижевне сцене.

„Велика награда Иво Андрић” додјељује се у двије категорије: за животно књижевно стваралаштво, које представља укупни допринос књижевности и култури и за најбољу књигу објављену у Републици Српској и Републици Србији у години за коју се Велика награда додјељује.

У 14.00 часова биће организована свечана церемонија додјеле „Велике награде Иво Андрић”. Награда за животно дјело биће додјељена италијанском писцу Алесандру Барику, чија се књижевност одликује лирским, готово музичким језиком и поетизацијом свакодневнице, гдје се граница између стварног и имагинарног непрестано брише. Награда за најбољу књигу додјељује се Небојши Јеврићу за књигу „Мртви дим”, коју пише као свједок – даје глас људима са маргине, описујући судбине на размеђу XX и XXI кроз кратке приповјетке које су често сирове, директне и емотивно набијене.

Након свечане додјеле награда у Галерији „Петар Лубарда“ биће отворена изложба слика „Женски принцип” Иване Живић. Аутирка ће се представити публици дјелима великог формата, рађеним техником уље на платну, која истражују суптилне слојеве људског постојања – простор између стварности и сна, тишине и унутрашњег немира.

У оквиру музичког програма додјеле награде у биоскопској сали „Доли Бел” у 19 часова Урош Адамовић & Echo Ensemble одржаће концерт под називом „Звуци Балкана – склад традиционалног и савременог”. У оквиру програма концерта биће изведена Вивалдијева „Годишња доба”, поводом 300 година од објављивања, као и неке од најљепших пјесама са Балкана – „Ајде Јано”, „Tou Margoudi”, „Јовано, Јованке”, чији су аранжман за овај ансамбл радили неки од најбољих композитора Србије. Због ограниченог броја мјеста, сви који желе да присуствују концерту могу преузети бесплатне улазнице у Биоскопу „Доли Бел” сваког дана од 20 часова од понедељка 13. октобра.

Чланак АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ: ДОДЈЕЛА „ВЕЛИКЕ НАГРАДЕ ИВО АНДРИЋ“ 23. ОКТОБРА се појављује прво на ИСКРА.

Чланак Емир Кустурица: Побуњени анђео се појављује прво на ИСКРА.

Жири за доделу „Велике награде Иво Андрић” у саставу: Желидраг Никчевић, Душко Певуља и Слађана Илић (председник), одлучио је да се „Велика награда Иво Андрић” за животно дело за 2024. годину додели књижевнику, новинару, књижевном и музичком критичару, пијанисти, режисеру и есејисти Алесандру Барику (Торино 1958).

Алесандро Барико завршио је студије филозофије, као и конзерваторијум на одсеку за клавир. Написао је четрнаест романа, више есеја и сценарија. Многа његова дела суекранизована и постављена на позоришне сцени. Обиман је и значајан његов рад на

телевизији, филму и у позоришту. Његов први роман Замкови гнева доноси му значајна европска признања, а романи Свила, Пијаниста и Сити светску славу.

„Реч је о автору који сваком новом књигом осваја неку нову списатељску територију и због тога од краја 1990-их година интерес за његово стваралаштво само расте. Барико је увек свеж и иновативан, мајсторски демонстрирајући метаморфозе имагинације и њене неисцрпне могућности. Један од највећих савремених европских писаца себе види као занатлију који ради, размишља и посматра свет. У писању је, каже Барико, најважније пренети енергију, а лепоту и таленат доживљавати као дуготрајне, скоро вечите процесе, баш као и само писање. Сматрајући да су историја и политика прецењени, као најважније тренутке егистенције он види рођење, смрт, сусрет, тишину… истичући да људи сами плету животно ткање и бирају боје свог живота“, наводи се у образложењу жирија

Главни јунаци његових романа, подсећа жири у образложењу, су обично велики путници, авантуристи и ствараоци.

„Они кроз свет лутају маштајући, преиспитујући га погледом и додиром… Како сам каже, писање је неодољива људска потреба, инстинкт, потрага и путовање. Потребу да читав свој рад обележи причом Барико наводи као универзалну човекову тежњу: стварање неког другачијег, суптилнијег и комплекснијег живота. Због тога често пише о посебности која нас чини истовремено различитим и веома повезаним. Барико приповеда топло, са истанчаним осећајем за патњу, усамљеност и тугу. Лирски сугестивно описује посебна стања духа, промене и сумњу, кроз богату игру речи и стилова, али и кроз благу иронију и шалу, остварујући изненађујући и фасцинантни спој стварности и фикције“, наводи жири.

„Његови јунаци по свему су нетипични, па су, у складу с тим, особена и њихова размишљања, начин живота, однос према ближњима. Пратећи њихове путеве, читалац ће разумети и њихов однос према времену и према онима који их чекају. Унеколико то јесте породица, а увек јесу жене. Мотив жене која чека и која неупитно прихвата одсуство мушкарца и све оно што његов повратак доноси, јесте један од доминантних мотива у Бариковим делима. Приповедајући о томе, јунак приповедач као да жели да потцрта неуништиви ерос међу њима, који ничим не може бити нарушен. Књижевност одувек настоји да одговори на ова крупна и деликатна питања. Сваки писац то чини на свој начин, у оквиру поетика које, ипак, нису само ствар врхунског заната. Да јесу, било би много врхунских прича, и књига, које личе једне на друге. Барикове књиге, међутим, не личе на друге, увек су посебне, упечатљиве и бескрајно занимљиве. Због свега наведеног, сматрамо да је Алесандро Барико достојан добитник „Велике награде Иво Андрић” за 2024. Годину“, стоји у образложењу жирија.

Велика награда Иво Андрић“ за 2024. годину одлуком истог жирија додељена је Небојши Јеврићу за збирку прича Мртви дим (Српска књижевна задруга, Београд 2024).

Небојша Јеврић рођен је 17. маја 1959. године у Бијелом Пољу. Студирао је на Филозофском факултету у Београду. Писац је, новинар, ратни извештач. Писао је за Дугу, НИН, Политику, Јединство, Стварање, Књижевну реч, Експрес и многе друге недељнике, дневнике и месечнике. Међу бројним књигама, објавио је више приповедачких: Црни кофер (1981), Адамова глава (1983), Тихи Тат (1990), Бајке (1994), Српски рулет (1995), Херој на магарцу путује у Хаг (1998), Кокошињи рат (2002), Фајронт (2002), Луда кућа 1 и 2 (2012), Осми патуљак (2017), Приче уличарке (2019), Ђавоље јаје (2021).

„Збирка прича Небојше Јеврића „Мртви дим“ (СКЗ, Београд 2024) могла би се мотивски сврстати у већ постојећи низ веома значајних остварења савремене српске прозе, у чијем средишту се налазе управо друштвени маргиналци. Колико год се, на први поглед, чинило да је реч о онима који живе неке паралелне животе, поред нас, и да између њихових судбина и егзистенције већине обичних људи не постоји тачка пресека, након читања, под јаким утиском о дубини бића Јеврићевих јунака и ситуацијама и времену у којима су затечени, схватићемо да су њихови светови заправо судбински преплетени са стварношћу свих нас“, наводи се у образложењу жирија.

„У прилог томе сведочи атмосфера узаврелог велеграда, али и оних скривених места у којима је данас врење такође интензивно и трауматично. Ако размотримо позиције Јеврићевих јунака, уочићемо да се ту стварност ефектно прелива у књижевност, а

књижевност у стварност, и да је тај неоверизам крајње заводљив и сугестиван. Иако посве таман, на тренутке и језив, у Јеврићевој збирци је приповедачки исказ често изразито лиризован, јер већ поменута дубина његових јунака, њихова висока осетљивост, захтева и такав тон. У својим најновијим причама Јеврић је неодољиво романтичан и сурово стваран. Другачије не може ни бити с обзиром на то да у појединим јунацима, ратницима из деведесетих година прошлог века на просторима бивше Југославије, константно пулсира бивша стварност, ако је стварно бивша, и неретко управља њиховим поступцима. У средишту „Мртвог дима“ је и мотив рата. Готово рефренски се понављају благо модификовани искази о томе како га јунаци наслућују, поново ишчекују, суочавају се с његовом неминовношћу или са чињеницом да нови ратови почињу стално у различитим деловима света и да заправо никада неће престати, само ће се њихова манифестност, у складу с техничким и научним „достигнућима“, мењати. Ипак, човеков страх од рата, који је, парадоксално, баш људски производ, увек остаје исти, као и његове последице. Може се рећи да је писање за Јеврића истовремено и болни крик и метафизичка запитаност, слика ужасавајућег простора у коме идеали понекад надвладавају збиљу. Његова слика света и визија историје јесу песимистичне, али снови и љубав као да дискретно поричу општи хаос историје. Због свега наведеног сматрамо да је Небојша Јеврић достојан добитник „Велике награде Иво Андрић“ за 2024. Годину“, закључују чланови жирија.

Чланак Образложење жирија за доделу „Велике награде Иво Андрић“ се појављује прво на ИСКРА.

фото: mc.rs

Прослављени режисер и директор Андрићевог института Емир Kустурица рекао је данас да се имена добитника „Велике награде Иво Андрић“ више неће саопштавати у Београду.

Kустурица је на данашњој конференцији за новинаре у београдском Медија центру, на којој је објављено да су овогодишњи добитници престижног књижевног признања Андрићевог института Небојша Јеврић и италијански публициста и књижевник Алесандро Барико, оцијенио да је очигледно да писци које он и чланови жирија бирају или групација којој припадају немају свој ехо у Београду, односно оно што би то требало да произведе у свијету културе.

Kустурица је указао да су од почетка тешко сарађивали са државом и од ње једва добијали сагласност да помогне у очувању Андрићевог института.

„Врло тешко смо сарађивали са онима који су могли да помогну, тако да је дошло до једне кризе, у којој ћемо последњи пут имена добитника саопштавати у Београду“, рекао је Kустурица.

Он је истакао да је ово јубиларна десета година како се додјељује „Велика награда Иво Андрић“, коју су добијали и нобеловци и носиоци престижних свјетских награда.

„Награђивали смо оне људе који су етаблирани у свијету и чије су књиге масовно превођене, јер смо тако хтјели да скренемо пажњу на оно што је у нашем читању у том ширем спектру завређивало пажњу и што је, како се касније показало, и у свијету било тако“, рекао је Kустурица.

Он је навео да је занимљиво да су међу лауреатима „Велике награде Иво Андрић“ занзибарски добитник Нобелове награде Абдулразак Гурна, нобеловац Петер Хандке, који је посебно задужио Србију и Захар Прилепин, кога краси можда и један од најбољих романа од онога што је, како је рекао Kустурица, њему лично у посљедњих 10 до 15 година било доступно.

„Дакле, све сама изузетна пера, која смо ми увели у неки паралелизам са оним што се код нас дешава“, рекао је Kустурица.

Међутим, истиче Kустурица, све то није било довољно да добије одговарајући ехо у јавности, тако да неки говоре да не могу да дођу, јер раде тек од један поподне, док други нису заинтересовани.

Члан жирија за дођелу „Велике награде Иво Андрић“ Желидраг Никчевић рекао је да Андрићев институт има највећу и најважнију књижевну награду у региону, и то не само због новчаног износа који је највећи и не само због имена добитника.

„Рекао бих да је то прије свега због врхунске умјетничке и културне атмосфере која се обавија око ове награде приликом њене додјеле, али и онога што слиједи касније“, навео је Никчевић.

Он је оцијенио да је награда живи доказ да српска књижевност и срппска култура могу да буду на висини европске и свјетске, универзалне кутуре у најбољем значењу те ријечи.

Нажалост, како каже, у пријестоници Србије се то некако заобилази, што је велика штета.

„Можда парадаоксално звучи, али је то пут да такозвана престоница постане провниција, а такозвана провинција престоница. Ово је важно да се каже, јер и од медија и од наше културне јавности зависи и колико ће савремена српска књижевност и умјетност бити на висини онога што је некада била и онога што треба да буде у будућности“, нагласио је Никчевић.

Чланак Кустурица: Имена добитника „Велике награде Иво Андрић“ више нећемо саопштавати у Београду се појављује прво на ИСКРА.

фото: mc.rs

Директор Андрићевог института Емир Kустурица саопштио је данас на конферендији за медије у Београду да су Институт и трочлани жири „Велике награде Иво Андрић“ одлучили да ове године јубиларно, десето признање додијеле Небојши Јеврићу и Алесандру Барику, јер су њих двојица аутори који говоре о паралелним вриједностима српске, односно свјетске литературе.

Kустурица је након објављивања имена лауреата истакао да Јеврића одликују хемингвејски приступ и једна техника у литератури која се заснива на томе да аутор све што му деси, а што је важно, посебно ако је драматично, преноси на папир.

Јеврићево дјело „Мртви дим“, за коју је добио „Велику награду Иво Андрић“ за најбољу књигу, према ријечима Kустурице, састоји се од кратких прича, које њега подсјећају на нешто што је било у филму, а рађено је на основу судских списа.

„Тако се и у овој доживљеној литератури, која се базира на стварности и живој истини, покрећу наша најдубља осјећања везана за прошлост, а посебно за рат деведестих, одакле Јеврић читаоцима, као сам каже, пред очи приноси оно што су суштаствени догађаји из тог времена“, рекао је Kустурица.

Он је указао да је Италијан Александро Барико, лауреат „Велике награде Иво Андрић“ за животно дјело, нешто сасвим друго у односу на Јеврића.

„Он је поштовалац /Хорхеа Луиса/ Борхеса и једне традиције модерне у европској литератури, у којој су многи покушали да направе свој заштизни знак“, рекао је Kустурица.

Он Барика, како је објаснио, доживљава као писца који пише у асоцијативним низовима, који су маштовити.

„За мене је занимљивије што се он бавио позориштем и филмом и своју литературу базирао на ономе што је дневно писао за италијанске новине. Дакле, ове јубиларне године имамо два лауреата који код мене изазивају дубоко поштовање и врло изражену пажњу“, рекао је Kустурица.

Предсједник жирија за дођелу награде Слађана Илић оцијенила је да је Јеврић у својим најновијим причама недоољиво романтичан и сурово стваран.

„Може се рећи да је писање за Јеврића истовремено и болни крик и метафизичка запитаност, слика ужасавајућег простора у којем идеални понекад надвладају збиљу. Његова слика света и визија историје јесу песимистичне, али снови и љубав као да дискретно поричу оппшти хаос историје“, навела је Илићева.

Према њеним ријечима, Барико је аутор који сваком новом књигом осваја нову списатељску територију, због чега интерес за његово стваралаштво само расте.

Осим Илићеве, у жирију за дођелу награде „Иво Андрић“ били су Желидраг Никчевић и Душко Певуља, који су одлуку о лауреатима донијели 8. маја.

„Велика награда Иво Андрић“ установљена је 2015. године, а састоји се од новчаног износа и повеље. На иницијативу Kустурице утемељивач награде је Андрићев институт, а додјељује се од 2016. године.

Награда се дођељује у двије категорије – за животно, књижевно стваралаштво, које представља укупни допринос књижевности и култури, и за најбољу књигу објављену у Републици Српској и Србији током године.

Међу добитницима за животно дјело до сада су били Матија Бећковић, Душан Kовачевић, Ју Хуа, Горан Петровић, а посљедњи Сандро Веронези.

За најбољу књигу награђивани су Владимир Kецмановић, Захар Прилепин, Бора Ђорђевић, Рајко Петров Ного, Петер Хандке, а посљедњи добитник је Енес Халиловић.

Чланак Андрићев институт, Андрићград: Велика награда „Иво Андрић“ ове године Небојши Јеврићу и Алесандру Барику се појављује прво на ИСКРА.

У Галерији „Петар Лубарда“ Андрићевог института 13. марта свечано је отворена изложба „Андрић и Вишеград: oд првих корака до незаборава“. Изложба је посвећенa обиљежавању 50 година од смрти Иве Андрића, једног од најзначајнијих књижевника јужнословенског простора и добитника Нобелове награде за књижевност.

Организатор изложбе је Андрићев институт, а аутори су др Гордана Станчић, Славко Гарић, Горица Ћећез и Жељка Остојић. Један од кључних сарадника на реализацији изложбе је Дивна Васић, професор српске књижевности у пензији и дугогодишњи проучавалац Андрићевог лика и дјела. Архивска грађа коришћена приликом припреме изложбе прикупљана је из сљедећих институција: Задужбине Иве Андрића, Музеја града Београда, Архива Српске академије наука и уметности, Архива Босне и Херцеговине, као и установа са сједиштем у Вишеграду: Културног центра „Иво Андрић“, Народне библиотеке „Иво Андрић“, Средњошколског центра „Иво Андрић“, Туристичке организације Вишеград и Архива Општине Вишеград.

Један од аутора изложбе, Гордана Станчић, истакла је да је идеја која стоји иза изложбе била да се прикаже повезаност Андрића са Вишеградом, његовим завичајним градом, како га је сам називао.

„Припрема изложбе текла је у неколико фаза. Оне су подразумјевале истраживање литературе о Андрићу, затим прикупљање и селекцију архивске грађе, хронолошко сортирање одабраног материјала и техничку реализацију и прављење паноа,“ рекла је Станчићева.

Она је нагласила да је изложба је подјељена на неколико тематских цјелина.

„Њима смо обрадили Андрићево дјетињство у Вишеграду, Вишеграђане који су били инспирација за настанак ликова у његовим дјелима, одржавање контакта са Вишеградом преписком, Андрићеве посјете Вишеграду, и начин на који Вишеград његује сјећање на Иву Андрића.“

Један од кључних сарадника на реализацији изложбе, Дивна Васић, рекла је да документарна грађа, која је дио поставке, хронолошки прати чврсте, дубоке и јаке везе Андрића и Вишеграда.

„Вишеград је Андрићев први град. Не само град његовог дјетињства и ране младости, него град који је сматрао својим домом и завичајем. Да није било Вишеграда, не би било ни романа ’На Дрини ћуприја’, ни многобројних приповједака са вишеградском тематиком“, навела је Васићева.

Директор Андрићевог института, Емир Kустурица, рекао је да је изложба одржана уз његов благослов и уз иницијативу која је потекла директно из кругова који ће наслиједити Андрићев институт. Он је нагласио да Андрић стоји раме уз раме са највећим свјетским писцима и да су у вријеме Другог свјетског рата створена највећа дјела српске књижевности.

„Уз сам крај рата 1945. године написао је највећа дјела која остају као наш легитимитет јер ми других легитимација немамо“, додао је Kустурица.

Према његовим ријечима, идеја Иве Андрића остаје жива захваљујући, између осталог, и Андрићевом институту.

„Срећан сам јер постоји нова генерација која ће наставити рад и унаприједити све оно што смо ми урадили у последњих једанаест година и што је настало управо из потребе да се Иво Андрић не заборави“, поручио је Kустурица.

Изложба представља хронолошки уређен избор фотографија, докумената и препискe које осликавају животни пут Иве Андрића – од дјетињства проведеног у Вишеграду, преко школских дана и првих књижевних корака, до зрелих година када је нобеловац био на врхунцу свог стваралачког достигнућа. Посебан акценат стављен је на Андрићеву повезаност с Вишеградом, градом који је, осим што је обиљежио његово одрастање, постао и један од кључних топоса његовог књижевног стваралаштва. У оквиру поставке изложена су Андрићева дјела из фонда библиотеке Андрићевог института и неколико докумената Андрићеве преписке са вишеградском Гимназијом.

Ова документарна изложба представља значајан допринос очувању културног насљеђа, истичући дубоку везу између писца и његовог завичаја. Кроз фокус на Вишеград као кључну тачку у контексту његовог стваралаштва, изложба по први пут обједињује сву архивску грађу која освјетљава везу Иве Андрића са Вишеградом, пружајући нову перспективу и отварајући простор за даља истраживања.

Чланак АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ: Изложба „Андрић и Вишеград: oд првих корака до незаборава“ се појављује прво на ИСКРА.

У Галерији „Петар Лубарда“ Андрићевог института 13. марта са почетком у 12 часова биће уприличено свечано отварање изложбе „Андрић и Вишеград: oд првих корака до незаборава“. Изложба је посвећенa обиљежавању 50 година од смрти Иве Андрића, једног од најзначајнијих књижевника јужнословенског простора и добитника Нобелове награде за књижевност.

Организатор изложбе је Андрићев институт, а аутори су др Гордана Станчић, Славко Гарић, Горица Ћећез и Жељка Остојић. Један од кључних сарадника на реализацији изложбе је Дивна Васић, професор српске књижевности у пензији и дугогодишњи проучавалац Андрићевог лика и дјела. Архивска грађа коришћена приликом припреме изложбе прикупљана је из сљедећих релевантних институција: Задужбине Иве Андрића, Музеја града Београда, Архива Српске академије наука и уметности, Архива Босне и Херцеговине али и установа са сједиштем у Вишеграду: Културног центра „Иво Андрић“, Народне библиотеке „Иво Андрић“, Средњошколског центра „Иво Андрић“, Туристичке организације Вишеград и Архива Општине Вишеград.

Изложба представља хронолошки уређен избор фотографија, докумената и препискe које осликавају животни пут Иве Андрића – од дјетињства проведеног у Вишеграду, преко школских дана и првих књижевних корака, до зрелих година када је нобеловац био на врхунцу свог стваралачког достигнућа. Посебан акценат стављен је на Андрићеву повезаност с Вишеградом, градом који је, осим што је обиљежио његово одрастање, постао и једно од кључних топоса његовог књижевног стваралаштва. У оквиру поставке биће изложена Андрићева дјела из фонда библиотеке Андрићевог института.

Ова документарна изложба представља значајан допринос очувању културног насљеђа, истичући дубоку везу између писца и његовог завичаја. Кроз фокус на Вишеград као кључну тачку у контексту његовог стваралаштва, изложба по први пут обједињује сву архивску грађу која освјетљава везу Иве Андрића са Вишеградом, пружајући нову перспективу и отварајући простор за даља истраживања.

Чланак Изложба „Андрић и Вишеград: од првих корака до незаборава“, Поводом 50 година од смрти Иве Андрића се појављује прво на ИСКРА.

У оквиру ликовног програма осамнаестог издања престижног Међународног филмског и музичког фестивала Kустендорф, који је већ деценијама значајно место сусрета свјетски признатих филмских и музичких умјетника, у галерији Андрићевог института ће у суботу, 25. 01. 2025. године у 14 часова бити отворена изложба илустрација и  карикатура аутора Југослава Влаховића. Влаховић већ неколико деценија заузима мјесто једног од најистакнутијих југословенских и српских карикатуриста и илустратора, а јавности је познат  и као дугогодишњи уредник и илустратор недељника НИН.

Изложба карикатура и илустрација која ће овим поводом бити приказана ликовној публици спаја дух хипи покрета и театра у јединственој синтези слика и идеја. На изложби ће бити представљене двије тематске цјелине: FLOWER POWER – омаж хипи покрету, ери која је мијењала свијет кроз музику, умјетност и идеје мира и LUDUS IN FABULA – збирка позоришних карикатура приређена поводом стогодишњице Удружења драмских умјетника Србије. Ови радови приказују раскош театра, али и иронију и дубину драмске умјетности. Влаховићеви радови, препуни оштроумних порука и дубоких слојева симболике, свjедоче о његовом ненадмашном таленту да умjетношћу проговори о друштвеним, културним и политичким темама.

Током своје дуге каријере, Влаховић је приредио преко 80 самосталних изложби, илустровао више од 100 књига и стрипова, те креирао култне омоте за плоче легендарног бенда Рибља Чорба. Његова дјела налазе се у најзначајнијим музејима и приватним колекцијама широм свијета, а добитник је бројних награда за илустрацију, карикатуру и графички дизајн.

Изложба илустрација и карикатура Југослава Влаховића, природно се повезује са духом овог фестивала који слави креативност и умјетност, спајајући визуелну умјетност, позоришне илустрације и карикатуре са тематским изражајима филмске и музичке индустрије.

Чланак АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ: Изложба илустрација и карикатура Југослава Влаховића се појављује прво на ИСКРА.

У недјељу 26. јануара у 18 часова у Андрићевом институту одржаће се промоција романа „Црвени кровови” ауторке Неде Бјелановић. На промоцији ће говорити академик Јован Делић, проф. др Драгана Вукићевић, главни уредник ИК „Архипелаг” Гојко Божовић и ауторка.

Неда Бјелановић рођена је 1984. у Сарајеву. Основну и средњу школу завршила је у Вишеграду, а дипломирала и докторирала на Катедри за српску књижевност и језик Филолошког факултета Универзитета у Београду.

„Црвени кровови” је њен први роман. У његовом средишту је тема егзодуса сарајевских Срба 1995. и 1996. године, мада књижевна критика констатује да је ријеч о превасходно породичном роману и тзв. роману одрастања, за који ауторка, с друге стране, наглашава да није (сасвим) аутобиографски.

Из критике проф. др Роберта Ходела, академика САНУ, за „Политику”:

„Нараторка поседује проницљив, хуморни поглед на свет који је очито наследила од женских предака. Та способност да се сагледа властита, нестварно тешка судбина, да се она поново проживи кроз наратив и тако се истовремено од ње дистанцира, јесте оно што представља основни квалитет овог романа. Неда Бјелановић је написала уверљиву, емотивно задивљујућу, на тренутке дубоко дирљиву, аутентичну причу – аутентичну у својој сржи, причу посвећену Граду, детињству у нетакнутој породици и незаборавној раној љубави из детињства. Она је понајвише аутентична стога што се види јасна тежња да се да у том напору обликовања ратови деведесетих оставе иза себе, али је такође јасно да нараторка ни њени јунаци нису љути, нису кивни, нису злопамтила.”

Чланак АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ: Промоција романа „Црвени кровови” Неде Бјелановић се појављује прво на ИСКРА.

(Емир Кустурица) Фото: М. Цветковић

Поводом Саопштења за јавност које је потписао Недељко Елек, представник државног капитала у Андрићграду, сматрамо неопходним да се јавности обратимо истинитим и цјеловитим информацијама. Kао што је и сам Андрићград много више од камења и малтера, тако и прича о њему заслужује више пажње, разумјевања и истине.

Тврдња да је Андрићград настао као „идеја Емира Kустурице за потребе снимања филма На Дрини ћуприја“ не само да је нетачна, већ у потпуности занемарује дубљи смисао овог пројекта. Андрићград је осмишљен и изграђен као туристички, културни, образовни и административни центар – трајна задужбина која је промjенила ток туристичког и друштвеног живота у Вишеграду и источном дијелу Републике Српске.

Овај град, посвећен Иви Андрићу, једином нашем нобеловцу, симбол је културне и духовне баштине нашег народа. Налази се на кључном мјесту у Вишеграду, гдје данас функционишу најважније институције од административног, вјерског и културног значаја.

Изузетно цјенимо улагање Владе Републике Српске од 15 милиона марака у овај пројекат. Међутим, Недељко Елек је пропустио да спомене кључну чињеницу: поред државних средстава, Емир Kустурица је у Андрићград уложио сопствена материјална средства од 11 милиона марака и, што је још значајније, своје интелектуално власништво. Поређења ради, реконструкција обрушене жељезничке станице у Новом Саду коштала је 65 милиона евра (према наводима из медија), док је Андрићград, са својих 27.000 квадратних метара и преко 20 објеката, изграђен за вишеструко мањи износ.

Такође, изградња овог комплекса није била мотивисана краткотрајним циљем, већ трајном намјером да се створи задужбина за будуће генерације. С обзиром на то да је Недељко Елек навео да је Андрићград сценографија за филм, подсјећамо га да се сценографија гради од лаких и привремених материјала само за потребе снимања, док је Андрићград грађен од чврстих материјала, с визијом трајности.

Вишеград, прије Андрићграда, био је мјесто које су туристи обилазили у пролазу, фотографишући се поред ћуприје. Данас, захваљујући Андрићграду, Вишеград је постао туристички центар. Град сада има преко 200 регистрованих апартмана, више од 100 рјечних пловила и тридесетак продавница сувенира. Током година, културна понуда  била је обогаћена бројним догађајима – од филмских пројекција и позоришних представа, преко научних скупова и сајмова књига, књижевних вечери, до фолклорних и дјечјих фестивала. Напомињемо да су током година Андрићград, а самим тим и Вишеград, захваљујући Емиру Кустурици, посјетиле многе истакнуте личности попут Пепеа Мухике, Монике Белучи, Никите Михалкова, Петера Хандкеа, Абдулразака Гурне, Новака Ђоковића, Паола Сорентина и многих других.

Посебно истичемо 2014. годину, када је Андрићград био једино мјесто у Србији и Републици Српској које је обиљежило стогодишњицу почетка Првог свјетског рата спектакуларним перформансом Побуњени анђели. Док су многи на Западу покушавали да Гаврила Принципа представе као терористу, Андрићград је био бастион историјске истине, а што све опет сведочи о дугогодишњем залагању Емира Кустурице за очување српског идентитета.

Изјава Недељка Елека да Емир Kустурица подржава оне који „кажу да је био геноцид у Сребреници и онима који нас називају светосавским говедима“ представља не само увреду већ и несувислу инсинуацију. Нелогичности те изјаве доприноси чињеница да је Емир Kустурица носилац бројних признања Српске и Руске православне цркве, укључујући Орден Светог Саве првог реда, Орден Светог краља Милутина, Орден Светог деспота Стефана Лазаревића, Орден Светог цара Николаја, Орден Светог Серафима Саровског првог степена, као најпрестижнијег ордена за допринос очувању традиционалних вриједности у друштву. Његов допринос очувању српског идентитета кроз рад Андрићевог института, организацију научних скупова, предавања и културних догађаја, немјерљив је.

На крају, с обзиром на то да Недељко Елек очигледно не располаже тачним  информацијама о Андрићграду, позивамо га да нас посјети. Радо ћемо му представити не само историју и постигнућа овог пројекта, већ и његову важност за Вишеград, Републику Српску и српску културу у цјелини. Андрићград није само пројекат – он је идеја, визија и доказ да се, упркос изазовима, могу створити трајне вриједности које повезују прошлост, садашњост и будућност. Уколико није у могућности да дође предлажемо да погледа видео након чега ће му визија о Андрићграду можда бити јаснија:

Поштоваоци Емира Кустурице из Вишеграда

Чланак Одговор на Саопштење за јавност управе Андрићграда, потписано од стране Недељка Елека се појављује прво на ИСКРА.

Спортски терен у склопу комплекса Андрићград добио је потпуно нови изглед, захваљујући радницима „Хидроелектрана на Дрини“, који су својим ангажманом допринијели томе да Вишеград ускоро постане богатији за још један спортски објекат.

Посљедња фаза радова обухватала је освјежавање бетона на трибинама и површини за играње, уклањање неравнина, те фарбање комплетног терена, укључујући и трибине.

Завршни су и радови који су подразумијевали монтажу око 1.500 столица за трибине.

Овај мултифункционални терен, поред своје основне намјене везане за одржавање спортских догађаја, послужиће и као мјесто обиљежавања културних манифестација.

На овај начин, својом снагом и залагањем поред основне сврхе, производње електричне енергије, ово предузеће помаже и јача друштвену заједницу у којој послује.

Чланак Захваљујући радницима „Хидроелектрана на Дрини“: Спортски терен у Андрићграду у новом издању се појављује прво на ИСКРА.

Андрићев институт је на овогодишњем 67. Међународном београдском сајму књига представио изузетну продукцију својих научних и културних издања, што је изазвало велико интересовање и потврдило значај ове установе у домаћој и регионалној културној сцени. Промоција је одржана 26. октобра у сали „Иво Андрић,” а на њој су учествовали водећи стручњаци института.

Истакнута издања из области историје и критике друштва

Др Мирослав Перишић, директор Одељења за историју, представио је капиталне монографије академика Љубодрага Димића, „Срби и Југославија (изгубљени век)” и „Тито и Совјети 1944–1980 (Стаљин, Хрушчов, Брежњев),” истичући да су ова дела резултат четрдесетогодишњег истраживачког рада. Перишић је нагласио да Димић у овим монографијама открива историјске токове и драме које су обележиле век српског и југословенског народа.

Публикације које преиспитују савремене вредности

Емир Кустурица, познати уметник и директор института, представио је књигу „Либерализам сам против себе” аутора Самјуела Мојна, наглашавајући да ово дело разбија традиционалне илузије о слободи и просвећености либерализма. „Либерализам овде показује свој одмак од еманципаторске мисије,” истакао је Кустурица, подвлачећи значај критичког сагледавања овог политичког концепта у нашем добу.

Одељење за српски језик – поносна продукција

Проф. др Милош Ковачевић, руководилац Одељења за српски језик, истакао је да је овогодишња продукција одељења највећа до сада, са чак девет објављених публикација. „Часопис ‘ЛИК’ постао је тек други часопис из Босне и Херцеговине са ознаком М51, што га сврстава у часописе од националног и културног значаја,” додао је Ковачевић. Овај часопис, као и монографије из области српске лингвистике, обогаћују научну литературу и унапређују српску синтаксу.

Одељење за књижевност: наслеђе Андрићевог стваралаштва

Проф. др Мило Ломпар представио је зборник радова са научног скупа посвећеног критичком издању дела Иве Андрића, оцењујући га као „подухват од националног и културног значаја.” Ломпар је истакао значај овог издања за изучавање Андрићевог књижевног наслеђа и његов утицај на савремену српску књижевност.

Социолошка истраживања и критика западног друштва

Проф. др Слободан Антонић из Одељења за друштвене науке представио је књиге које истражују савремене друштвене појаве. „Публикације Макса Шелера и Ане Вуковић баве се критиком модерног западног друштва, као и културом поништавања,” рекао је Антонић, додајући да овогодишњи зборници и монографије дају важан допринос разумевању савремених социолошких феномена.

Изузетна продукција и посвећеност националном идентитету

Промоција је закључена представљањем зборника радова са прошлогодишњих научних скупова, укључујући теме као што су „Отац у српском језику, књижевности и култури” и „Култура поништавања и поништавање културе: српски случај,” које додатно доприносе актуелним друштвеним дискурсима. Андрићев институт својом продукцијом потврђује мисију очувања и неговања српског културног и научног идентитета, као и посвећеност развоју критичке мисли.

Чланак Одржана промоција издања Андрићевог института на 67. Међународном београдском сајму књига се појављује прво на ИСКРА.

ФОТО: ЗОРАН ШАПОЊИЋ

Традиционалне „Видовданске свечаности“одржане су 28. јуна у Андрићграду, а централни догађај била је додела Велике награде „Иво Андрић“ коју додељује Андрићев институт. Овогодишњи лауреати тог престижног признања су нобеловац Абдулразак Гурна из Занзибара и српски песник Саша Радојичић.
Програм је почео у јутарњим сатима, светом архијерејском литургијом у Храму светог цара Лазара у Андрићграду, коју је поводом храмовне славе служио митрополит дабробосански Хризостом. Након литургије уприличено је и резање славског колача, а потом је организована литија до Трга палих бораца, где је служен парастос српским војницима страдалим од Косовског боја до данас.

Велика награда „Иво Андрић“ за афричког нобеловца
Додела Велике награде „Иво Андрић“ за животно дело уприличена је у свечаној сали Андрићевог института. Гурни је признање уручио редитељ Емир Кустурица.
„Кажу да је прво писмо направљено пре 12.000 година и ми се данас радујемо што у нашим редовима имамо једног од, по суду Мила Ломпара, а и по мом суду, десет најбољих писаца на свету. То мало ко може себи приуштити, мало ко може да доведе људе који су тако значајни и самом појавом, која изазива радост, усхићење које нам свакодневно измиче између прстију док гледамо ријалити програме, нове звезде селебрити система које упадају у наше животе, оптерећују га, трују“, рекао је Кустурица.

ФОТО: ЗОРАН ШАПОЊИЋ

Према његовим речима, Гурна је писац који, паралелно говорећи о колонијализму и последицама колонијализма у Африци, по свему подсећа на Иву Андрића, пишући романе у којима су увек присутни странци.
„Има ли ко ко боље од нас зна шта значи кад су странци присутни? Уписани смо у историју као неко ко је почео Први светски рат, али га ми нисмо започели, ми смо само, као мали народ, из ‘Младе Босне’ добили револуционара који је хтео Босну и Херцеговину да ишчупа из колонијалног загрљаја који, нажалост, и данас постоји. Ми овде и даље осећамо присуство оних који су нам загорчавали живот вековима“, рекао је Кустирца.

Према речима члана жирија, професора Мила Ломпара, романи Абдулразака Гурне унели су у нашу свест извесне подударности, сличности и духовна прожимања која су нас вратила делу Ива Андрића.
„Ти романи су унели неке од важних Андрићевих топоса изнова у нашу свест, показали нам универзалност дела нашег нобеловца и, истовремено, његову способност да кореспондира унутар хоризонта идеја савременог света. У Гурнином роману ‘Рај’ појављује се једна од карактеристичних слика Андрићеве прозе, једна врста романа одрастања младића који се тражи унутар хоризонта укрштених светова којима припада. Реч је, наравно, о односу територије и човека, једне врсте прожимања Занзибара и Танзаније с хоризонтима колонијалног света“, рекао је Ломпар.
Према његовој оцени, додир Гурне и Андрића треба тражити превасходно у хуманистичком искуству, у поверењу које се појављује упркос сваком неповерењу, које је српски нобеловац формулисао идејом о служби писца, човеку и човечности.

ФОТО: ЗОРАН ШАПОЊИЋ

„У композицији дела нашег данашњег лауреата препознајемо елементе приповедања с краја 20. и почетка 21. века, једну врсту постмодерне технике која начинима приповедања доводи пред наше очи кризу идентитета, промену субјекта унутар човековог понашања, промену субјекта унутар историјске ситуације и веома занимљиву мозаичну композицију којом читалац путује из једног у друго поглавље, не сасвим сигуран на којем се путу налази, да би тек касније у вешто разрешеном заплету стигао до краја путовања на начин који је логичан и изнутра садржајан“, рекао је Ломпар.
У жирију су, поред Ломпара били и Слађана Илић (председник) и Желидраг Никчевић.

„Готово сви јунаци његових романа рођени су у Занзибару или у Кенији, али Гурна приповеда о њиховом увек нелагодном сусрету с Европом, о недобродошлици Европе у којој су утврђене одређене вредности које је, по мишљењу једног од Гурниних јунака, цео свет плаћао и плаћа, никако не добијајући прилику да мало ужива у њима“, рекла је Слађана Илић.
Гурна је захвалио на признању и позиву да буде гост Андрићграда и додао да је прочитао Андрићев романа „На Дрини ћуприја“ још почетком деведесетих година, као и објављени роман „Омер-паша Латас“, које су дубоко укорењене у историју Босне и Херцеговине, истакавши да је свет на губитку није више превођено и доступно на енглеском језику.

„Важно је читати књижевност из разних делова света, књижевност која нам причињава задовољство чији циљ није да нас насмеје или разоноди, већ задовољство које нас заокупља и проширује нам видике“, рекао је Гурна и додао да нам књижевност доноси новине, ствари које нисмо знали из углова који нам раније нису били познати и доприноси да осетимо заједништво с другим људима.
Абдулразак Гурна рођен је у Занзибару, а деценијама живи и ствара у Великој Британији. Гурна је Нобелову награду за књижевност добио 2021. године за, како је наведено у образложењу Нобеловог жирија, „бескомпромисан и саосећајан продор у ефекте колонијализма и судбине избеглица у јазу између култура и континената“. Ради као професор емеритус енглеске и постколонијалне књижевности на Универзитету у Кенту.

ФОТО: ЗОРАН ШАПОЊИЋ

На српски језик преведена су његова дела „Рај“, „Поред мора“, „Напуштање“ и „Живот после живота“.
Саши Радојчићу Велика награда „Иво Андрић“ за збирку поезије „Тобоган“
Награда је уручена и песнику и есејисти Саши Радојчићу, који је признање добио за поетску збирку „Тобоган“.
„Збирку песама ‘Тобоган’ написао је онај који зна све што треба знати о стиху и о песми. Томе се, наравно, не треба чудити имајући у виду да је реч о аутору ерудити, најпре читаоцу, како то Саша Радојчић воли да истакне, филозофу, професору и песнику. Мајстор певач испуњава белину лкистова и тишину времена попут својих значајних претходника и попут савременика, даље испитујући промену света, попуст Стерије, говор који је опстанак у нади, попут Ивана В. Лалића и однос ствараоца и песме, њене моћи“, рекла је Слађана Илић.

Потом је у Галерији „Петар Лубарда“ отворена изложба дела сликара Славка Крунића. Изложбу је употпунио и наступ дуа „Аморосо“, младих уметника с Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву, Вехбије Хоџића и Сенке Слипац, који су извели дела класичне и филмске музике.
У биоскопу „Доли Бел“ у вечерњим сатима изводи се позоришна представа „Књига о Милутину – део први“ Звездара театра, у режији Егона Савина. Представа је заснована на истоименом роману Данка Поповића и доноси снажну антиратну поруку кроз животну причу Милутина Остојића, у тумачењу Ненада Јездића.

Чланак Кустурица: И даље осећамо присуство оних који су нам живот загорчавали вековима се појављује прво на ИСКРА.

фото: З. Шапоњић

„Радујемо се што је данас са нама, овде у Андрићграду, један од десет најбољих писаца на свету, то мало ко себи може да приушти“, рекао је додељујући награду Гурни Емир Кустурица

Нобеловцу Абдулразаку Гурни, књижевнику из Танзаније, данас је у Андрићевом институту у Андрићграду у Вишеграду уручена „Велика награда Иво Андрић“ за животно дело. Награду Гурни уручио је идејни творац и градидељ Андрићграда, директор Андрићевог инстиутута, режисер Емир Кустурица а свечаности у Андрићграду присуствовали су, поред осталих, патријарх српски г. Порфирије, председник Републике Српске Милорад Додик, бројне званице. „Велика награда Иво Андрић“ уручена је данас и песнику Саши Радојичићу за збирку песама „Тобоган“.

„Радујемо се што је данас са нама, овде у Андрићграду, један од десет најбољих писаца на свету. То мало ко себи може да приушти и мало ко може да доведе тако значајне људе и самом појавом њиховом изазове радост и усхићење који нам свакодневно измичу гледајући ријалити програме, нове звезде које из свог селебрити система упадају у наше животе, оптерећују и трују“, рекао је данас у Андрићграду Емир Кустурица уручујући награду Гурни.

фото: З. Шапоњић

По речима Кустурице, Гурна по свему подсећа на Иву Андрића и по томе што говори о колонијализму, о последицама колонијализма у Африци, у свим његовим романима присутни су странци, а „ми овде најбоље знамо шта значи присуство странаца“.

„Уписани смо у историју као неко ко је започео Први светски рат, а ми га нисмо започели, ми смо само имали Младу Босну као организацију која је БиХ хтела да ишчупа из колонијалног загрљаја. Тај колонијални загрљај данас, на жалост, и даље постоји, ми овде осећамо присуство оних који су нам загорчавали живот вековима“, рекао је Кустурица.

Абдулразак Гурна, нобеловац, велики књижевник, захвалио је примајући награду Емиру Кустурици и Андрићевом инистуту.

„Прочитао сам Андрићев роман „На Дрини ћуприја“ пре много година, почетком деведесетих. Иво Андрић био је плодан аутор, романа, кратких прича, поезије и есеја, имао сам среће да прочитам и његов роман „Омер паша Латас“. Обе књиге дубоко су укорењене у историју Босне и Херцеговине, његове земље, и у том смислу нам много казују. Ми смо на губитку јер његово дело није више превођено и доступно на енглеском језику“, рекао је Гурна.

фото: З. Шапоњић

По речима великог књижевика, важно је читати књижевна дела из различитих делова света.

„Књижевност причињава задовољство, огромно задовољство, коме није циљ да нас насмеје или разоноди, већ задовољство које нам проширује видике. Књижевност нам доноси и новине, говори о стварима за које нисмо знали или из угла који нисмо претходно разматрали. Говори нам и о ономе што знамо, уверава нас да је наше разумевање света заједничко са други људима. Уверава нас у нашу човечност“, рекао је Гурна.

Добитник „Велике награде Иво Андрић“ подсетио је данас, говорећи на свечаности, да је био школарац у Занзибару када је Андрић добио Нобелову награду.

„Са жаљењем констатујем да та вест није забележена у мојој свести. Нисам тада ни знао шта је Нобелова награда. То је било на врхунцу покрета несврстаности и  знали смо да су Југославија и њен председник били присталице тог покрета. Можда делује да је било давно, али тада су многе нације задобиле своју слободу од доминанте европске моћи, али су последице и даље присутне“, рекао је Гурна.

Песник Саша Радојичић захваљујући на награди,  говорио је о Андрићевом делу, закључио је да дело нашег нобеловца одлукује дубоко и трајно разумевање историје и историјских дешавања, велико разумевање човекове психе, и савршена реченица.

фото: З. Шапоњић

„Сви ћемо се сагласити да је Морава српска река јер она тече кроз Србију. Али српска река је и Дрина јер они који живе на њеним обалама говоре истим језиком“, рекао је Радојичић.

Председник Републике Српске Милорад Додик, говорећи на свечаности, подсетио је на дане када се „појавио Кустурица и рекао да жели да направи град посвећен Иву Андрићу“.

„У првој визији тог града био је и овај институт који ће се показати као једна од његових најбољих одлука. Моја дужност као председника републике која има овакав институт на свом простору јесте да појачава његове капацитете и створимо све материјалне и логистичке претпоставке да он још боље ради. Велика је ствар да један добитник Нобелове награде има свој град, свој институт и своју високо цењену награду. РС је заинтересована да то буде примећено у широј јавности, не само књижевној“, речи су председника Додика.

Чланак У Андрићевом институту у Андрићграду додељена „Велика награда Иво Андрић“ нобеловцу Абдулразаку Гурни се појављује прво на ИСКРА.

У Андрићевом институту 28. јуна биће уприличено традиционално обиљежавање Видавдана, догађаја који сваке године окупља истакнуте личности из свијета умјетности и књижевности, пружајући публици јединствену прилику да се упозна са врхунским остварењима на пољу културе.

ПРОГРАМ, Андрићев институт, 14 часова

Додјела „Велике награде Иво Андрић“

Централни догађај овогодишњих свечаности је додјела престижне „Велике награде Иво Андрић“ чији су овогодишњи лауреати Абдулразак Гурна, нобеловац чија дјела истражују комплексности идентитета и миграција, и Саша Радојчић, истакнути српски пјесник и есејиста познат по својој дубокој лирској интуицији и филозофским разматрањима. Додјела ће се одржати у свечаној сали Андрићевог института.

Изложба дјела Славка Крунића и музички наступ Аморосо дуа

Након додјеле награде, у Галерији „Петар Лубарда“ биће отворена изложба дјела угледног сликара Славка Крунића. Његове слике, које обилују богатим колоритом и дубоким емотивним набојем, успјевају да посматрачу пренесу сложене наративе и животне приче. Изложба Крунићевих дјела у Вишеграду представља ријетку прилику да публика ужива у дјелима која су освајала престижне галерије широм свијета.

Изложбу ће употпунити наступ Аморосо дуа, младих умјетника са Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву, Вехбије Хоџића и Сенке Слипац, који ће изводити дјела класичне и филмске музике.

Позоришна представа „Књига о Милутину – део први“,

Биоскоп „Доли Бел“, 19 часова

Као завршни догађај свечаности, у биоскопу „Доли Бел“ у 19 часова биће изведена позоришна представа „Књига о Милутину – део први“, Звездара театра, у режији истакнутог Егона Савина. Ова представа, базирана на истоименом роману Данка Поповића, доноси снажну антиратну поруку кроз животну причу Милутина Остојића, коју маестрално тумачи Ненад Јездић. Представа, са трајањем од 105 минута, успјева да кроз једноставну сценографију и снажан драмски израз пренесе све слојеве и комплексности живота обичног српског сељака, те његовог размишљања о бесмислу рата и животним вриједностима.

Због ограниченог броја мјеста, сви који желе да погледају представу могу преузети бесплатне улазнице у Биоскопу „Доли Бел“ сваког дана од 20 часова од среде 19. јуна.

Чланак АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ: Видовданске свечаности се појављује прво на ИСКРА.

У суботу, 1. јуна, са почетком у 17.30 часова, у Андрићевом институту одржано је предавање на тему „Хришћански одговор на изазов вештачке интелигенције“, које је водио презвитер Српске православне цркве, др Оливер Суботић. Овај значајан догађај, организован у сарадњи са Српским соколским друштвом „СОКО“ Добрун-Вишеград, привукао је пажњу многобројне публике.

Др Оливер Суботић, парох храма Светог Александра Невског на Дорћолу, доктор социолошких наука и информатички инжењер, поделио је са присутнима своја богата знања и увид у однос православног хришћанства према савременим технологијама. Као први управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Архиепископије београдско-карловачке и тренутни управник Мисионарског одељења Архиепископије, Суботић је представио своје виђење и анализе о значају и утицају вештачке интелигенције на друштво и религију.

Ово предавање је представљало важан корак у разумевању комплексног односа између технологије и религије, отварајући простор за даљу дискусију и истраживање у овој области.

Чланак Андрићев институт: Одржано предавање свештеника Оливера Суботића „Хришћански одговор на изазов вјештачке интелигенције“ се појављује прво на ИСКРА.

Професор Мило Ломпар одржао је предавање на тему „Књижевност и шах“ 26. априла у Андрићевом институту. Предавање је обухватило анализу дела Штефана Цвајга „Шаховска новела“, са освртом на психолошке аспекте шаха и његов утицај на књижевност.

За све који нису били у могућности да присуствују, предавање је доступно за гледање у онлајн формату на званичном сајту Андрићевог института.

Чланак АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ: Предавање професора Мила Ломпара „Књижевност и шах“ (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

Андрићев институт (Фото: Искра)

У Андрићевом институту, у четвртак, 18. априла у 12 часова, одржаће се представљање бесплатних стипендија Владе Руске Федерације за средњошколце и студенте из Србије и Републике Српске. Овом приликом, стипендистa Војислав Милић поделиће са присутнима своја лична искуства из области студија, живота и рада у Москви и Санкт-Петербургу.
Студенти који се одлуче за ову стипендију имају могућност да користе бројне погодности о којима ће бити речи током саме презентације. Школовање је могуће у било ком граду, на било ком од око 500 државних руских универзитета. Ова стипендија је отворена за све нивое студија, укључујући основне, мастер, интегрисане и докторске студије.

Чланак AНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ: Представљање стипендија Владе Руске Федерације се појављује прво на ИСКРА.

У понедељак, 9. априла, у конгресној сали Андрићевог института одржано је предавање под називом „Српска историографија: Наслеђе, изазови, перспективе“, које је привукло значајну пажњу академске заједнице и љубитеља историје. Професор Милош Kовић, водећи ауторитет у области српске историографије, презентовао је дубоке увиде у тренутне изазове и перспективе које обликују студије српске историје. Предавање је обухватило критичку анализу савремених тенденција у овој области, укључујући и методолошке кризе, као и расправу о утицају међународних оквира на домаћу историографску праксу.

За оне који нису били у могућности да присуствују, предавање је доступно у онлајн форми.

Чланак Предавање професора Милоша Ковића; Српска историографија: Наслеђе, изазови, перспект се појављује прво на ИСКРА.

© FOTO TANJUG/SRNA/JOVANA BOROVČAN/ bs

Андрићград је пројекат за будућност, који ће наставити да се развија и да се припрема за нову туристичку сезону, рекао је председник Републике Српске Милорад Додик након састанка у Андрићевом институту, којем је присуствовао и идејни творац Андрићграда Емир Кустурица.

„Увек је добро разговарати с Емиром Кустурицом и увек је лако решити проблеме. Ентузијазам који он показује је немерљив и омогућио је да Вишеград добије јединствену локацију која се зове Андрићград. Треба да наставимо даље да радимо“, изјавио је Додик новинарима.

Истакао је и да је задовољство свих који су учествовали у пројекту Андрићграда да он живи и припрема се за нову туристичку сезону.

Кустурица је пак рекао да ће Андрићград бити још важније место и веће жариште културе, а да је председник Српске обећао завршетак свих радова на том месту, те да

Додао је да постоје ствари које човек у животу може да планира или не планира.

„Најлепше су оне које нису планиране давно или су одгађане и увек се десе. То је наше путовање Дрином и консултовање око будућности града“, изјавио је Кустурица.

Састанку су присуствовали и представник државног капитала у Андрићграду Недељко Елек, саветник председника Српске Перо Симић, начелник општине Вишеград Младен Ђуревић, одборник Скупштине општине Вишеград Дарко Андрић и директор предузећа „Хидроелектране на Дрини“ Недељко Перишић.

Након састанка уприличена је вожња бродом на реци Дрини.

Чланак Додик и Кустурица у Андрићграду: Пројекат за будућност који ће наставити да се развија се појављује прво на ИСКРА.

Професор Филозофског факултета у Београду Слободан Антонић представио је у Андрићевом институту у Андрићграду концепт „породичног вотума“ који значи додатни глас на изборима за родитеље и једну од идеја за подстицање родитељства.

Антонић је појаснио да је ријеч о потенцијалном механизму за суочавање са изазовима демографске кризе.

„Породице у Европи имају све мање деце, због чега политичари више пажње обраћају на старије од 55 година него на породична питања и она која се односе на децу“, рекао је Антонић на предавању о теми „Додатни глас на изборима за родитеље – рјешење за демографску кризу?“.

Он је истакао да је једно од рјешења омогућавање родитељима да гласају у име дјетета, односно да добију цијели или пола гласа за дијете, како би политичари обратили више пажње на породице са дјецом.

Антонић је представио и савремену аргументацију у прилог заступничког гласања родитеља у име дјеце.

„Имајући у виду да су деца чланови политичке заједнице, зашто не би била заступљена у парламенту тако што ће родитељи пре стицања права гласа детета гласати у њихово име“, рекао је Антонић који је и научни сарадник Андрићевог института.

Он је навео да у Њемачкој, Француској и Италији већ постоје иницијативе за родитељско гласање.

Антонић је, ослањајући се на своје искуство и истраживачке експертизе, пружио увид у историјске коријене и концептуалне рамове „породичног вотума“ као потенцијалног механизма за суочавање са изазовима демографске кризе.

Ово предавање представља важан корак ка академском разумијевању и обогаћивању дијалога о друштвеним иновацијама које могу имати значајан утицај на демографску политику.

Сарадник Андрићевог института Желидраг Никчевић рекао је да ово предавање представља почетак прољећне сезоне академских разговора, научних скупова и културних догађаја по којима је Андрићев институт препознатљив.

„Већ у априлу имаћемо предавање професора Милоша Ковића и Мила Ломпара који су сарадници Института. Услиједиће научни скуп из лингвистике, те бројни други све до Видовдана, када су `Видовданске свечаности`, чиме се наша културна, умјетничка и национална мисија, према замисли директора Института Емира Кустурице, ефектно испуњава“, истакао је Никчевић.

СРНА

Чланак Слободан Антонић: Додатни глас на изборима за родитеље – могуће рјешење демографске кризе (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

У складу са ангажовањем за високообразовним научним и академским стандардима, Андрићев институт најављује предавање професора Слободана Антонића – „Додатни глас на изборима за родитеље – рјешење за демографску кризу?” које ће бити одржано у недјељу, 31. марта, са почетком у 18 часова.

Овим предавањем, истакнути научни сарадник Андрићевог института, професор Слободан Антонић ће са својим широким искуством и истраживачком експертизом пружити увид у историјске коријене и концептуалне рамове „породичног вотума” као потенцијалног механизма за суочавање са изазовима демографске кризе.

Професор Антонић ће присутне упознати са историјатом „породичног вотума” у Европи. Ова концепција представља додатни глас на изборима за родитеље и представља једну од идеја за подстацање родитељства. Биће представљена савремена аргументација у прилог заступничког гласања родитеља у име дјеце. Раније, нагласак је био на утицају породица са дјецом на политичаре ради обезбијеђивања активније демографске политике, док је данас фокус на правима свих чланова заједнице, укључујући и дјецу, да буду политички представљени. У наставку предавања професор Антонић ће обрадити савремене политичке иницијативе у европским земљама које се тичу родитељског заступничког гласања, представљајући различите приступе и искуства из праксе као и пружити на увид савремене концепције плуралног вотума, које предлажу додатни глас на изборима заснован на бољем образовању или политичкој информисаности.

Ово предавање представља важан корак ка академском разумијевању и обогаћивању дијалога о друштвеним иновацијама које могу имати значајан утицај на демографску политику.

Улаз на предавање је слободан.

Чланак ПРЕДАВАЊЕ ПРОФЕСОРА СЛОБОДАНА АНТОНИЋА: „ДОДАТНИ ГЛАС НА ИЗБОРИМА ЗА РОДИТЕЉЕ – РЈЕШЕЊЕ ЗА ДЕМОГРАФСКУ КРИЗУ?” се појављује прво на ИСКРА.

ВИШЕГРАД, 1. МАРТА /СРНА/ – Српски режисер Емир Кустурица и директор Кинотеке Републике Српске Сњежан Лаловић.

Српски режисер Емир Кустурица истакао је да вечерас у Андрићграду почиње нови живот старих филмова у оквиру програма Кинотеке Републике Српске и да је то најљепше што је могло да се деси у овом мултиплексу поред свих осталих посебности.

Кустурица је додао да је вечерас у биоскопу „Доли Бел“ почела рестроспектива филмова легендарног Павла Вуисића са филмом „Сјећаш ли се Доли Бел“.

Он је нагласио да је ово вријеме култова, митова и да ово друштво полако потискује своје митове, а преузима туђе.

„Међутим, кад се сјетимо колико је било великих глумаца – Паја Вуисић је ниво најмање Марлона Бранда. Ми смо, дакле, имали свог Бранда зато што он није марио за тим јер је већ у педесет и некој отишао да пеца рибу, није му се више глумило. Такви људи и такве култове и легенде смо имали и ми“, навео је Кустурица.

Он је додао да на овај начин желе да у Вишеграду обнове идеју о њима и изразио наду да ће тај пројекат бити успјешан.

ВИШЕГРАД, 1. МАРТА /СРНА/ – У биоскопу „Доли Бел“ почела ретроспектива филмова легендарног Павла Вуисића са филмом „Сјећаш ли се Доли Бел“.

Директор Кинотеке Републике Српске Сњежан Лаловић рекао је да су захвални Кустурици што је уступио биоскоп за приказивање филмских класика, домаћих и страних, да представе добар дио властите продукције, односно продукцију „СРНА“ филма и да на тај начин популаришу филмску умјетност.

„Велику услугу нам је учинила Југословенска кинотека која је обећала да ће дати све што имају из свог фонда као и неке продуцентске куће из Србије“, навео је Лаловић.

Лаловић је рекао да су почели са филмовима у којима је играо Павле Вуисић због тога што је он непоновљива личност када је ријеч о глумачком оркестру.

„Он је остварио значајне улоге током своје каријере и иза себе је оставио велика дјела“, истакао је Лаловић.

Од 2. до 5. марта, у термину од 19.00 часова, на програму ће бити и филмска остварења: „Маратонци трче почасни круг“, „Петријин венац“, „Отац на службеном путу“ и „Ко то тамо пева“.

Један од највећих српских глумаца Павла Вуисића играо је у око стотину филмова и серија.

Памте се његове култне улоге у серији „Шешир професора Косте Вујића“ и филмовима „Ко то тамо пева“, „Сјећаш ли се Доли Бел?“, „Отац на службеном путу“, „Маратонци трче почасни круг“, „Хајка“, „Кампо Мамула“, „Дим“, „Мачак под шљемом“, „Парче плавог неба“, „Жеђ“, „Хороскоп“, „Инспектор“, „Сам“, „Погон Б“, „Кад чујеш звона“, „Догађај“, „Коњух планином“.

Покровитељи догађаја су Кинотека Републике Српске, Министарство просвјете и културе Републике Српске и биоскоп „Доли Бел“.

Улаз на све пројекције је бесплатан.

СРНА

Чланак Кустурица: У Андрићграду започиње нови живот старих филмова се појављује прво на ИСКРА.

У петак, 1. марта, Кинотека Републике Српске отвара своја врата у свечаном амбијенту Мултиплекса „Доли Бел“ у Андрићграду, обећавајући посетиоцима богат програм филмских ретроспектива и драгоцених филмских остварења од 19 часова.

Овај престижни догађај отвориће ретроспективу посвећену Павлу Вуисићу, једном од најзначајнијих глумаца српске кинематографије, чија је уметничка оставштина обухватила преко стотину филмских и телевизијских улога. Његова дела, која су оставила неизбрисив траг у срцима публике, укључују култне наслове попут „Маратонци трче почасни круг“, „Ко то тамо пева“, „Сећаш ли се Доли Бел?“, „Отац на службеном путу“, и многе друге, биће представљена у оквиру Кинотеке.

Посебан фокус прве вечери, заказане за 1. март у 19 часова, биће на филму „Сећаш ли се Доли Бел?“ редитеља Емира Кустурице, пружајући прилику посетиоцима да поново доживе овај култни филм на великом платну.

Од 2. до 5. марта, љубитељи филма имаће прилику да уживају у додатним пројекцијама неких од најзначајнијих дела српске кинематографије, укључујући „Маратонци трче почасни круг“, „Петријин венац“, „Отац на службеном путу“, и „Ко то тамо пева“, сваке вечери од 19 часова.

Кинотека Републике Српске, Министарство просвете и културе Републике Српске и Мултиплекс „Доли Бел“ Андрићград поносни су покровитељи овог догађаја, који се истиче не само као културни већ и као едукативни подухват, отварајући своја врата свим заинтересованима без наплате улаза.

Ово је изузетна прилика за све поклонике филма да се упусте у путовање кроз историју и наслеђе српске кинематографије, оживљавајући успомене на неке од највећих остварења која су обликовала филмску сцену региона.

Чланак Премијера прошлости у будућности: Великани на платну Андрићграда се појављује прво на ИСКРА.

Директор Андрићевог института Емир Кустурица отворио је данас у Андрићграду ретроспективну изложбу академског сликара Ратка Лалића „Годишња доба – записи на површини земље“.

Изложба је отворена у Галерији „Петар Лубарда“ у Андрићевом институту у оквиру културног програма 17. Међународног филмског и музичког фестивала „Кустендорф“.

Кустурица је рекао новинарима да је ово била најбоља идеја и прилика да се у Андрићграду отвори изложба на мјесту гд‌је се пресијецају све културолошке линије из прошлости и из времена у којем ми живимо.

„Као да смо из простора у ком он живи пренијели документе из природе, који су претворени у једну синтетичку форму која нас лако преноси на путу трансцеденције, односно на путу доброг осјећања које, да није било Ратка, као да би изгубили и ту слику земље када смо је већ изгубили у стварности“, истакао је Кустурица.

Горица Ћећез из Галерије „Петар Лубарда“ рекла је да ова галерија у години када прославља мали јубилеј постојања свој програмски садржај представља и отпочиње врло значајном изложбом умјетника за чијег су живота д‌јела већ постала дио богатог културног насљеђа и блага.

„Лалић нас је напустио крајем прошле године, али је вишеградска публика имала прилику 2016. године да се упозна са његовим богатим сликарским опусом. Ова ретроспективна изложба реализована је уз помоћ његовог сина Владимира Лалића и представља одавање почасти и признања једном од највећих ликовних стваралаца на нашим просторима“, истакла је Ћећезова.

Она је напоменула да изложба публици нуди јединствен увид у богато умјетничко насљеђе и еволуцију стваралаштва Лалића који на маестралан начин приказује дубоко разумијевање природе, слика методом старих мајстора, врло темељно подсликава слике.

Изложби су присуствовали гости фестивала „Кустендорф“, те представници друштвеног и културног живота Вишеграда.

Сликар Ратко Лалић преминуо је 8. августа прошле године у Београду. Рођен је 6. фебруара 1944. године у Долипољу код Високог. Школу за примијењену умјетност у Сарајеву уписао је 1959. године. Академију ликовних умјетности и постдипломске студије завршио је у класи професора Стојана Ћелића 1975. године у Београду.

СРНА

Чланак Кустурица отворио ретроспективну изложбу Ратка Лалића у Андрићграду (ВИДЕО) се појављује прво на ИСКРА.

Фото: Новости

У галерији Андрићевог института Петар Лубарда биће уприличено отварање документарне изложбе Гаврило Принцип и Млада Босна аутора др Милоша Војиновића, еминентног историчара са Европског универзитетског института у Фиренци. Овај догађај заказан за 23. новембар у 12 часова, није само културни већ и историјски феномен, ревитализујући период који је пресудно утицао на српску и европску историју.

Др Војиновић је истакнути историчар који је своје академско образовање започео на Универзитету у Београду, након чега се усмјерио ка међународним истраживањима, постајући дио Европског универзитетског института у Фиренци. Фокус његовог истраживачког  рада је период и догађаји који се доводе у везу са Првим свјетским ратом и његових балканских импликација. Аутор је бројних чланака и публикација које освјетљавају мање познате аспекте српске историје, посебно у контексту Младе Босне и Сарајевског атентата.

Изложба Гаврило Принцип и Млада Босна представља важан сегмент у очувању историјског наслијеђа и подсјећања на догађаје који су у великој мјери обликовали српску историју.

Кроз фотографије и документе изложба нуди јединствен увид у живот и дјеловање Гаврила Принципа и чланова Младе Босне, чији су поступци имали далекосежне посљедице на ток свјетске историје. Ова изложба представља огроман допринос националном памћењу али и подстицај на критичко преиспитивање догађаја који су обликовали нашу садашњост.

Посјетиоци ће имати прилику да поставку изложбе погледају наредних 15 дана.

Чланак Изложба фотографија: Гаврило Принцип и Млада Босна аутора др Милоша Војиновића се појављује прво на ИСКРА.