ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ О ОЛУЈИ: Злочине памтити, а не злопамтити!

Као што памћење може да будевелика врлина, злопамћење је један од најстрашнијих грехова, попут убиства. Оно води само у зло, у зачарани круг који је немогуће прекинути.

„Српско и хрватско виђење „Олује“ једва да се могу помирити и тешко да ће се то десити у скорој будућности. Све док политичари диктирају темпо и креирају истину, а то је одувек тако било и биће, постојаће две стране медаље и виђења овог догађаја, док ће истина таворити негде у запећку“, рекао је владика хумско-херцеговачки и приморски Григорије.

Причајући о томе како се треба сећати, али не и злопамтити, Григорије истиче да, као што памћење може бити велика врлина, злопамћење је један од најстрашнијих грехова, попут убиства, које води само у зло.

– Два експлицитна и дијаметрално супротна примера у случају културе сећања јесу јеврејски и српски народ. Јевреји већ деценијама, од завршетка Другог светског рата, граде и негују културу сећања, подсећајући себе, али и читав свет, на све страхоте и страдања које је претрпео јеврејски народ у холокаусту. Јад Вашем је познат у целом свету као симбол настојања и истрајности једног народа да се константно сећа своје прошлости како му се она, не дај боже, још једанпут не би поновила. С друге стране, Србима се догодио Јасеновац, догодили су се Пребиловци и многе јаме безданице на чијем дну лежи безброј костију српских страдалника из Другог светског рата, али ко је о томе и како говорио у последњих 75 година? Ако спомен на јасеновачке и пребиловачке мученике није ишао у прилог комунистичкој идеалогији и исфорсираном братству и јединству народа бивше СФРЈ, у чему је проблем последњих 25 година, када се опет бледо и једва сећамо, рецимо, јасеновачких жртава? Да ли смо из свега тога научили лекцију, да ли смо били на опрезу када је започео нови рат? Мислим да су одговори јасни као и то шта овим, заправо, желим да кажем. Управо захваљујући култури сећања и памћења, јеврејском народу страдање попут оног у Другом светском рату више не би могло да се понови, бар не у истом интензитету. Дакле, то је један од битних разлога зашто је заправо нужно неговати културу сећања.

А шта је са сећањем на сопствене злочине?

– Исто тако, тамо где смо ми чинили злочине треба да погледамо том злочину у очи. Више пута сам о томе говорио. Ја не могу да гледам ствари из угла ми и они, или ми и ви, већ из угла доброте, то јест да ли је нешто добро и лепо или није.

Нажалост, често се дешава да се, када не дође до међусобног слагања, разговора и признања с обе стране, памћење користи као изговор за освету. Жртве постају џелати. Где изнаћи излаз?

– У случају Срба било би добро да је тако и у случају свих других народа, важно је памтити, али не злопамтити. Сећати се, приклањајући главу пред жртвама и њиховим страдању, али не са жељом за осветом, то нипошто. Јер као што памћење може да буде велика врлина, злопамћење је један од најстрашнијих грехова, попут убиства. Злопамћење води само у зло, у зачарани круг који је немогуће прекинути и који нема никаквог, ама баш никаквог смисла, нити пружа истинску утеху. А код нас су људи на свим странама гајили чешће злопамћење него памћење. Дакле неизмерно је важно сведочити истину, али се ослободити терета озлојађености и потребе за осветом, усмеравајући се ка праштању.

Тагови: Владика Григорије, Олуја, Хрватска