ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ: Херцеговачке реке и херцеговачке сузе

У дјетињству нисам волио гробља. Ниједно дијете их не воли. Увијек би ме обузимала блага језа када бих пролазио поред њих. Прво које сам видио било је оно у нестварном мјесту мог рођења. Кажем нестварном, јер и данас, када год некога одведем на Планиницу – имам утисак да сам га извео из стварности, а чини ми се да и тај неко осјећа исто. И ви који читате ово, када бисте случајно отишли тамо, све што би обухватио ваш поглед чинило би вам се управо тако – нестварно.

Једина сурова реалност било је гробље. Смјештено на једној греди, као да је неко хтио да уштеди плодно тло. У њему су били различити гробови, међу њима и очев. Највише је било бијелих камених крстова. А пошто смо живјели поред градића богатог жељезном рудом, било је и неколико прекрасних крстова од кованог жељеза, који су нестали. Нема их више. Некако у наше вријеме почеле су се појављивати и страшне црне гранитне плоче. Њих сам се највише плашио. Било је и неколико воћки у нашем гробљу и никоме од нас није падало на ум да једе њихове плодове. Ако би било које лудо дијете у селу, за њега би се причало да једе крушке из гробља. Много пута сам пожелио да одем сам на очев гроб, да разговарам са њим као да је жив. О свему. Да му испричам све оно што се дешавало изван зидина гробља и подијелим са њим дјетиње муке и бриге. Нисам отишао. Било ме је страх и стид да тај страх било коме признам.

Када сам мало порастао и пошао у основну школу, пролазили смо сваки дан поред Трифковића гробља. Оно се налазило усред јелове шуме, крај Трифковића потока, у подножју зелене ливаде која се, ваљда због многих борова који су расли уоколо – звала Борје. Дању нам није падао тешко пролазак поред Трифковића гробља, али ноћу, када бисмо се, каснећи, враћали кући, тада је све изгледало савладиво: и поток и шума и Борје и Велики и Мали до и Гај и Смиљево брдо и Зидина и Пријека њива – све сем Трифковића гробља. Оно је дјеловало сабласно. Још страшнија је била помисао да ће сваког трена нека бијела утвара устати из своје тамне хумке и уплашити нас.

Виђао сам и друга гробља, али само из даљине. Дуго сам на њих гледао са језом и зазором. Када сам одрастао, та нелагода је, на чудноватан начин, прерасла у своју супротност. Тако сам, за студентских дана, заволио дуге шетње по Новом гробљу у Београду. Чак сам уживао у њима.

Послије, у рату, наизглед заборављена одбојност из дјетињства се вратила – опет сам почео да зазирем од гробља и гробова. Али сада из других разлога: сахрањивао сам у тужне раке младе људе чија је младост била неприродно, насилно прекинута. Њихови гробови били су неприпремљени, неочекивано отварани, као да се и земља бунила. И све је изгледало као ти гробови: бетонирано, замрзнуто, тужно, жалосно. Најчешће се сјећам таме, иловаче и ријечи: „Земља си и земљи ћеш отићи.” И тако четири године, од гроба до гроба, с гробља на гробље, скамењеног срца и залеђеног мозга, у шоку, са стиском зуба. Од Требиња, Оровца и Зубаца, до билећких и гатачких гробаља, све до Борака. И све с једном те истом мишљу: како је страшно мјесто гробље и како је хладан стан гроб. А онда се опет све почело расвјетљавати, најчешће и највише од сусрета са старим гробовима, који што су били старији – све су бивали свјетлији. Чудесни гробови, с предивним херцеговачким крстовима, у Завали и Орашју, Пребиловцима и Мостару. Крстови камени и стамени, скромни и господствени и напосљетку сусрет са десетинама прастарих, лијепих и једноставних крстова у старом житомислићком гробљу, који као да су засађени под стољетним огромним боровима и витим небопарним чемпресима. Ту се потпуно изгубио страх од гробља и нетрагом је нестала она добро знана нелагода.

Данас живим поред гробља. Старог гробља на Бјелушинама, у Мостару. Прво што угледам сваког јутра када се пробудим су дуговјеки сиви гробови, обрасли маховином и стопљени с окружењем, готово до непрепознавања. Као да су ту одувијек. Сваки пут, када угледам тај призор, у души ми одјекну они пророчки Шантићеви стихови: „И када нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама”. Пјесници, као и обично, виде даље и дубље од осталих. Захваљујући старом гробљу на Бјелушинама, имали смо гдје и коме да се вратимо послије рата.

Постоје три гроба, три бијела крста којима врло ријетко одлазим, али која никада не одлазе из мојих очију и сјећања. На тим крстовима су уклесана имена Лазара, Анастасије и Ање. Испод њихових имена пише да су умрли са надом на Васкрсење и Живот Вјечни. Ријетко идем на гробове, али када год искрсну преда мном ова три бијела гроба, као да се сусретнем са вјечношћу, са сазнањем да нико никада, ни за један тренутак, не умире.

Гробови су уистину тачке које нас одређују, они су све и једино што имамо у овом животу. Ако желите да сазнате прошлост било ког мјеста – идите на гробља. На њима је исписана историја. Они памте најдуже и највише.

Центар свијета, сила осовине, стожер око кога се окреће универзум јесте један гроб – Христов гроб. Он се налази у самој сржи, центру најважнијег града на свијету и можда у свим свјетовима – Јерусалиму. У Херцеговини свако гробље у свом центру има цркву, црквицу. Однедавно свака јама, масовна гробница, а таквих је много, има цркву са куполом, симболом одваљеног камена са Гроба над којим нема власт свијет, него му је небо отворено и загрљен је са Животом. Вјерујем да су сви гробови овога свијета усмјерени, упућени ка ономе гробу у Јерусалиму из кога је засијала свјетлост Васкрсења Живота.

Ових дана завршавамо градњу храма сазданог по узору на онај храм саграђен на Голготи, на Христовом гробу – Храм Васкрсења. Вјерујем да су сви гробови у Херцеговини, све јаме безданице усмјерене ка том храму, гробу херцеговачких новомученика, које су два пута убијали, али су се они увијек поново као свјетлост живота појављивали. Као што се у Пребиловце сливају све наше ријеке, Неретва, Требишњица, Брегава, а у њих све друге воде, тако се у овај храм сливају све наше сузе, надања и радовања. Храм Васкрсења у Пребиловцима постаје темељ наше вјере, нада пуна радости, љубав испуњена смислом.

Тагови: Владика Григорије, Гробље, Херцеговина