ВИЈЕК СРБСКИХ ТЕРМОПИЛА: „Мирбожа се и разговор води/ Ми гинемо Христос да се роди“

Навршило се 100 година од Мојковачке битке и ова годишњица није достојно обиљежена, као ни 100-годишњица Кумановске, Церске и Колубарске битке. Надам се да ће барем 100-годишњица Битке на Кајмакчалану и пробоја Солунског фронта бити обиљежене на прави начин.

Данас се не зна које гори – да ли Монтенегрини, који покушавају да обесмисле Мојковачку епопеју тврдећи да је била парaдокс и самоубилачка, бој из очаја и из ината али узалудaн, јер су, као, на крају изиграни од Србије – или ови грађански Срби који уз екуменистичке службе неодређено говоре о самој бици на Мојковцу.

Немогуће је говорити о борбама Црногораца, нарочито о борби на Мојковцу, а не улазити у дубину и ширину србства. Нису Црногорци нигдје узалуд гинули а нарочито не из очаја, нити их је могла нити хтјела Србија преварити, јер су Црногорци до појаве Броза били Србски Спартанци и живјели Милошем и Лазарем а смисао црногорског живота је била жртва – жртва за Вјеру, Отачаство и ближњег свога.

Не може смисао живота Црногорца (елитног Србина) схватити онај који нема вјере у Бога нити било каквих моралних вриједности. Не само да комунисти и глобалисти не могу да разумију хришћанско жртвовање, него то и неће. Они су бивши људи који не презају ни од чега и ништа им није свето. Живе само за материјално богаћење и сатанистички провод. То није права Црна Гора.

Црна Гора је настала након што су Турци окупирали све србске земље. Настала је у подручју катуна горње Зете, гдје су се око србског манастира на Цетињу скупили они Срби који су хтјели да наставе да се боре. Њихова борба била је заснована на Косовској легенди, миту о Милошу Обилићу и Лазаревом завјету. Изабрали су тежак и скроман живот, али слободарски и частан. Настао је један нови начин организовања живота преко братстава и племена у владичанству цетињске митрополије. Србска племена кроз борбу са Турцима (за крст часни и слободу златну )стварају Црну Гору у периоду од XVI до XX вијека, хајдучку државу под заштитом Руског цара и уз повремену подршку Млетачке републике.

Временом, Црногорци постају хајдуци и непобједиви ратници. Још од владике Данила (1696.-1735.), преко владике Петра I Петровића (1781.-1830.), Светог Петра Цетињског, Петра II Петровића Његоша (1830.-1851.) до првог и последњег краља Црне Горе, Николе Петровића (1860.-1918.) Цар јунака, прочуло се јунаштво, храброст и борбеност ових планинских Срба.

Одкуд то да Црногорци побјеђују много бројнијег и боље наоружаног непријатеља, још од Мартинића и Круса, па све до Мојковца? Многи су то неуспјешно покушали објаснити, без потребе компликујући. Највише су изокретали комунисти, а њихово виђење настављају Монтенегрини. Они тврде да су Црногорци побјеђивали јер су били очајни сиротани, прави пролетери, који нису вјеровали у Бога и били сурови дивљаци.

Управо супротно, Црногорци су живјели Светосавски, веома скромно и витешки. Жао ми је, али не може роб схватити витеза. Пас са ланца не досеже Вука горског. Не вежу се соколови. Није старим Црногорцима било најбитније да се наједу, напију и паре се, ко овим несрећним Монтенегринима.

Хришћански начин живота је био основ старе Црне Горе и зато је побјеђивала. Њихова снага је била од Бога! Сваки пост се постио, што је стајало и у Уставу Књажевине и Краљевине Црне Горе, а до тада је Црна Гора функционисала ко владичанство, значи црквена организација. Црногорце су предводили србски православни епископи и егзарси Пећког трона. Опште је познато да је свети Петар Цетињски прво одржавао свету литурђију, па онда причешћене, најбоље међу најбољим Србима, повео у бој за вјеру и слободу, држећи у једној руци крст а другој исукану сабљу. Нико не може побиједити Христову војску и због тога су Црногорци били непобједиви.

Живећи у високим планинама у врло суровим условима, без довољно хране и без икакве угодности, настајали су морално и физички најјачи људи. Само такви, духовно прије свега јаки, су могли опстати у кршу и камену високих србских планина. Постили су се часни пости, славила се Крсна слава, Видовдан и Савиндан. Живјело се часно и поштено, али веома скромно. Сваки Црногорац је сматрао да није достојно човјека да живи у превеликој угодности и раскоши. Основа је био патријахат, гдје се улога жене, ко мајке, ћерке, супруге и сестре нарочито поштовала. Специфичност Црне Горе била је и у томе што се више примјењивао Стари Завјет од Новог, због тешких околности и сталне опасности од Турака и Римског Папе. Сличан начин живота је настао и у Војној Крајини и Херцеговини, али без основа државности.

Вјековна витешка борба црногорских хајдука заснована на Косовском култу за ослобођење и уједињење србства била је смисао постојања Црне Горе. Све црногорске владике, књажеви, краљ и јунаци су живјели само за једно – да се сви заједно жртвују у боју за спас србства, као Лазар и Милош на Косову. Црногорски ратници су се вијековима постројавали на Обилића пољани на Цетињу, испод Крсташа барјака Бошка Југовића, а касније и под србском тробојком (пошто тробојка као застава настаје тек у ХIХ вијеку) и имали су Обилића медаљу за храброст. Себе су сматрали осветницима Косова и Душановим витезима. Ријечи које су се најчешће чуле у старој Црној Гори биле су Бог, Србин и Косово.

Е тој и таквој Црној Гори долази Први свјетски рат (1914.) након успијеха и великих жртава у Балканским ратовима (1912.-1913.).

Краљевина Црна Гора има нешто више око 400 000 становника, од који су 90 % Срби, и мобилисала је војску до 48 000 војника, подијељену на четири фронта (одреда): Ловћенски, Херцеговачки, Старосрбијански и Санџачки (Санџачка војска). Господар Црне Горе, краљ Никола, је након договора са владом, због великих губитака и показаних огромних недостатака војске краљевине Црне Горе у Балканским ратовима, замолио краљ Петра Карађорђевића и владу Краљевине Србије за заједничке ратне операције и организовање Ђенералштаба војске Краљевине Црне Горе. Тако начелник ђенералштаба црногорске војске постаје ђенерал Божидар Јанковић, прослављени командант Треће србске армије, а његов замијеник постаје пуковник Петар Пешић.

Нису они наметнути од стране Србије, како то тврде Монтенегрини, него су на молбу Црне Горе послани, јер су највећи недостаци црногорске војске били – њена хајдучка примитивна борбена вјештина и недостак виших официра.

Краљ Никола је свог најспособнијег официра, Серадар Јанка Вукотића, поставио за команданта Санџачке војске, најјаче црногорске јединице и на најбитнијем потезу. Санџачка војска је бројала до 26 000 војника и састојала се од Прве Санџачке дивизије, Друге Санџачке дивизије и Дринске дивизије, а држала је борбену линију од Шћепан поља до Вишеграда, гдје се повезивала са Ужичком војском Краљевине Србије.

Црна Гора је имала веома застарело наоружање и опрему, уз недостак позадине (санитета и интеданата) са врло мало муниције и униформи, а уз посједовање малог броја различитог артиљеријског оружја. Свако ко се иоле разумије у војску зна колико је велики проблем када вам војска користи оружје и оруђе различтих калибара. Једина предност Црногораца било је јунаштво и чојство. Само чојство је иначе настало у Црној Гори и значило је чување другог од себе.

Црна Гора није имала неких великих борбених операција до јесени 1915. (осим оног продора до Пала у јесен 1914.). То се сматрало као посљедица преговора краља Николе са силама Осовине. Но, 1915. у октобру Централне силе су одлучине да Србе обришу са лица земље, што значи да униште Србију и Црну Гору. Када су здружене Њемачке, Бугарске и Аустроугарске снаге разбиле одбрану Србије у великој офанзиви, србској војсци је остало само да се повуче преко Црне Горе и планина вјештачке државе Албаније до Јадрана, гдје ће се прикључити савезницима. Ситуација би била много лакша да је Србији након Балканскх ратова остала србска земља око Драча и Љеша, умјесто што је створена Албанија на србској и грчкој земљи.

Санџачка војска је водила борбе од 22. октобра 1915. код Вишеграда до 2о. јануара 1916. код Берана и све вријеме држала бок и позадину србској војсци и цијелом србству у повлачењу. Црногорци су све више оскудјевали у свему, чак није било довољно ни хљеба, али ни у једном трену нису помишљали да се предају и издају. Они су живјели за жртву и ето, прилика им се још једном указала. Црногорци су увијек хтјели да иду тамо гдје су најтеже борбе, јер су себе сматрали најодличнијим Србима. Тако је Црна Гора прва кренула у Балкански рат 8. октобра 1912. па шта буде – а била је ОСВЕТА КОСОВА! Краљ Никола је без оклијевања ушао и у Први свјетски рат, јер је нападнута Србија и србство, иако Црна Гора тада није била спремна ни за какав рат а камоли свјетски. Србски Спартанци су живјели да би часно гинули за србство, да имају су чим изаћ пред Милоша и зато су у ратове радосно ишли.

Ситуација је била више него очајна у јануару 1916. и србска влада и регент Александар Карађорђевић (унук Николе Петровића) моли краљ Николу и сердар Јанка да зауставе непријатеља барем на 48 сати и тиме се одуже србству. Њемачке и аустроугарске трупе су планирале да лагано прегазе Црну Гору и подаве Србијанце у Јадранском мору. Него су се преварили. Десило се оно о чему све генерације Црногораца сањају – херојско жртвовање за спас србства.

Гладни, лоше обувени и обучени, уморни и израњавани, Црногорци формирају последњу линију одбране на Тари и Лиму.

Божићни је пост. Сви су свјесни да се Црна Гора сама одупријети и спасити не може и да се србство може спасити само ако се жртвују за спас Србије. Сијеку се и ложе Бадњаци. Црногорци славе Бадњи дан уз борбе са Аустроугарским трупама које су три пута бројније, модерно наоружане и опремљене за то вријеме, а наступају ка Мојковачким вратима.

Сердар Јанко на Бадње вече сазива своје официре и одлучују, не да се повлаче или држе одбрамбени положај, него да се у зору на Божић свом силом нападне!

Божић 1916. Мојковац, рана зора, мраз, температура -25, снијег од метар до 2 метра висине и густа магла. Висока брда и планине гдје ни љети није лако проћи. Војска се моли, тишина. Швабе мирују и спремају свој нови напад, очекујући успјешни продор. Одједном, команда: ПАЛИ! Сручила се жива ватра на швабске положаје. Нова команда: ЈУРИШ, ЈУНАЦИ!!!

Креће Прва Санџачка Дивизија (која је бројала од 4 000 до 6 500 војника) на непријатеља (који је имао од 16 000 до 20 000 војника)! Долази до борбе прса у прса, гдје су Црногорци надмоћнији. Физички јачи и крупнији, а и вјештији и искуснији од аустроугарских војника. Пуцају бомбе, сударају се сабље и бајонети, сијеку црногорски јатагани.

Три дана Божића трају борбе. Позиције падају из руке у руку. Сваки метар је прекривен лешевима а свака стопа натопљена крвљу – србском, али и аустроугарском! Сердар Јанко види да му је војска десеткована, али напада и распитује се за позиције Србијанаца. Одступања нема.

Нарочито је изражена била улога Црногорки. Оне су дошле од својих кућа за својим очевима, браћом, синовима и мужевима носећи им нешто мало хране и преобуке, његујући рањенике и помажући у борби. Црногорска војска није имала санитетске јединице и комору, али је имала своје горштакиње виле, које су заједно са мушкарцима браниле Мојковачка врата.

Коначно, трећи дан Божића, Црногорци држе све битне коте и заустављају непријатеља, али 10. јануара код Берана сердар Јанко сазнаје да је пала престоница Црне Горе, бастион србства -Цетиње!

Црна Гора је капитулирала 16. јануара 1916. први пут у својој историји. Аустроугари су ушли на Цетиње из Боке Которске без велике борбе. Херцеговачки фронт је у расулу. Формално постоји још Старосрбијански фронт и Санџачка војска која се бори на Тари и Лиму. Краљ Никола бјежи у Италију са дијелом владе. У таквој ситуацији србска врховна команда позива своје официре из Ђенералштаба војске Краљевине Црне Горе да јој се прикључе у Скадру. Сердар Јанко држи положаје до 20. јануара 1916. када му стиже наређење да распусти војску, јер Црна Гора више не постоји. Непобјеђени србски Спартанци се разилазе, Војска Краљевине Црне Горе је капитулирала 21. јануара 1916. године, пет дана након капитулације Црне Горе као државе, и 15 дана након 48 сати које је тражила Србија за заштиту.

Око 5 000 црногорских војника се прикључује војсци Краљевине Србије код Скадра, а остатак се враћа кућама, гдје су неки заробљени, а други су се одметнули у комите и пружали отпор окупатору до ослобођења 1918. Сердар Јанко се разболио од туге. Непријатељ га заробљава болесног у околини Даниловргада, те одводи у робство. Након ослобођења је унапријеђен и одликован од краља Алексндар и живио је у Београду до 1927. гдје је и сахрањен. Вјечно почива србски Леонида поред Николе Пашића.

Захваљјујући црногорском жртвовању на Мојковцу, србска војска се повукла и спасила, а потом и опоравила, те на крају ослободила Србију и Црну Гору и васколико србство. Подвиг србских Спартанаца на Мојковцу је до сада непревазиђен по жртви, јуначкој борби и значају за Васкрс и слободу србства.

Погрешно су разни Југословени тумачили како су се Црногорци код Мојковца жртвовали за спас „братског“ народа и „савезничке“ војске илити за другу државу. Не, Црногорци су били србски витезови који су се жртвовали за србски народ и знали су да ће њихова жртва, као и Лазарева на Косову, омогућити да сване нова зора за све Србе.

Данас, када од Срба настају разни конвертити и јеретици који патолошки мрзе све србско, покушава се поништи србство Црногораца. Њима, Мотенегринима који су настали у Јајцу 1943., је криво што краљ Никола није прикључио Црну Гору Централним силама и да заједнички убијају остале Србе (тадашњи Црногорци би их побили само за ову помисао). Све им је узалуд. Мојковачка епопеја живи, док је Срба.

Нека сви знају за најљепшу србску химну: Онамо, онамо (написао ју је краљ Никола) и за СРБСКЕ ТЕРМОПИЛЕ, јер да није њих, не би ни нас било. Вјечна им слава и хвала!

Нек Бог подари Царство Небеско мојковачким јунацима мученицима!

„Да није било Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“ (Свети Владика Николај Жички)

Тагови: Мојковачка битка